Poglavlje   43.

Kod  Mahatme  Gandhija  u  Vardhi

“Dobro došli u Vardhu.”  Mahadev  Desai,  sekretar  Mahatme  Gandhija, tim srdačnim rečima i poklonom venaca od rukom ispredenog pamuka pozdravio je gospođicu Bletch, gospodina Wrighta i mene. Naše  društvo  upravo  je  sišlo  sa voza na željezničkoj stanici u Vardhi tog ranog avgustovskog jutra, srećno što se oslobodilo žege i prašine. Kad smo stavili prtljag u volovska kola, ušli  smo  u otvoreni automobil sa gospodinom Desaiem i njegovim pratiocima, Babasahebom Deshmukhom i doktorom Pingaleom. Kratka vožnja po blatnjavom seoskom putu dovela nas je u Maganvadi, ašram indijskog političkog sveca.

Gospodin Desai odmah nas je poveo u radnu  sobu  gde  je  prekrštenih nogu sedeo Mahatma Gandhi. U jednoj ruci držao je pero, a u drugoj komadić papira,  dok mu je  na licu titrao širok, topao osmeh koji  nas  je  razoružao!

“Dobro došli”, rekao je  na  hindskom.       Bio                  je         ponedeljak,             njegov          dan

ćutanja.

Iako nam je to bio prvi susret, smešili smo se jedan drugom kao  stari prijatelji. Godine   1925.  Mahatma  Gandhi   je   učinio   čast  posetivši  školu   u Rančiju,  a  u  knjigu  gostiju  upisao  je  reči  priznanja.

Maleni svetac       od      svega  stotinu          funti             zračio      je             fizičkim,     duševnim      i

duhovnim zdravljem. Blage smeđe oči blistale su inteligencijom, iskrenošću i sposobnošću diskriminacije. Taj državnik ukrstio je svoju pamet u hiljadama političkih borbi i izašao kao pobednik. Nijedan vođa na svetu nije  našao  tako sigurno  mesto  u  srcu  svog  naroda  kao  što  ga  je  Gandhi  našao  u  srcima

nepismenih  miliona  ljudi  Indije.  Njihovo  spontano  priznanje   je   njegova   čuvena titula - Mahatma, “Velika duša”.320 Obično obučen samo u platno  oko  bokova, Ghandi je želeo  da  simbolizuje  svoje  jedinstvo  sa  potlačenim  masama  koje  sebi ne  mogu  da  priušte  više  od  toga.

“Stanovnici ašrama su vam na raspolaganju.” Svojstvenom  uljudnošću, Mahatma mi je pružio brzo napisanu belešku kad je gospodin  Desai  poveo  naše društvo  prema  gostinskoj  kući.

Naš vodič nas je vodio kroz voćnjake i cvetna polja do crepom pokrivene zgrade sa rešetkastim prozorima. Izvor u dvorištu širok dvadeset i pet  stopa koristio se, rekao je gospodin Desai, za napajanje stoke. U blizini se nalazio cementni točak za mlaćenje riže. Ispostavilo se da naše male spavaonice sadrže smo najnužniji minimum - krevet od ručno pravljenog užeta. Okrečena kuhinja ponosila se slavinom u jednom uglu i ognjištem u drugom. Do  ušiju  su  nam dopirali arkadijski zvuci - kreštanje vrana i cvrkutanje  vrabaca,  mukanje  stada  i zvuk dleta po kamenu.

Videvši  putnički  dnevnik  gospodina  Wrighta,  gospodin  Desai  otvorio  ga  je i na jednoj stranici napisao sve Satyagraha321 zavete koje  slede  svi  Mahatmini iskreni   poklonici:

Nenasilje, istina, poštovanje vlasništva, celibat,  fizički  rad,  neposedovanje, kontrola nepca, neustrašivost, poštovanje svih religija, svadesi (domaća radinost), ukidanje  nedodirljivosti.  Tih  jedanaest  zaveta  treba  slediti  poniznog  duha.

(Sledećeg dana je sam Gandhi potpisao tu stranicu stavivši  takođe  i datum - 17. avgust 1935. godine).

Pošto smo stigli, posle dva sata pozvani smo na  ručak.  Mahatma  je  već sedeo pod arkadom terase, preko puta svoje radne sobe. Oko dvadeset i pet brzonogih satyagrahina čučalo je ispred  šoljica  i  tanjira  od  gvožđa.  Zajednička molitva,  a  zatim  je  jelo  servirano  u  velikim  gvozdenim  loncima.  Sastojalo  se  od

ćapatija (beskvasnog hleba od integralnog brašna) namazanog maslacem, talsarija (kuvanog  i  na  kocke  izrezanog  povrća)  i  džema  od  limuna.  Mahatma  je  jeo

ćapati,  kuvanu  repu,  nešto  sirovog  povrća  i  narandže.  Na  jednoj  stranici  tanjira

stajala je velika porcija veoma  gorkog  lišća  nima,  poznatog  po  tome  što  čisti krv. Mahatma je kašikom  odvojio  deo  i  stavio  ga  na  moj  tanjir.  Progutao  sam ga sa vodom, sećajući se detinjstva kada me je majka prisiljavala da  redovno uzimam taj  neugodni  lek.  Gandhi  je,  međutim,  žvakao  svoju  nim  pastu  kao  da je najukusnija poslastica.

Po ovom beznačajnom događaju prosudio sam Mahatminu sposobnost  da odvoji duh od čula, kada to  zaželi.  Setio  sam  se  čuvene  operacije  slepog  creva kojoj se podvrgao  pre  nekoliko  godina.  Odbio  je  anesteziju  i  veselo  je  čavrljao sa lekarima dok je trajala operacija, a njegov zarazni smeh otkrivao  je  da  nije svestan bola.

Posle  podne  se  ukazala  prilika  da  razgovaram  s  Ghandijevom  poznatom učenicom, ćerkom   engleskog admirala,  gospođicom Madeleine  Slade,  sada zvanom   Mirabai.   Njeno   lice   snažnih   crta   plamtelo   je   spokojnim   oduševljenjem dok  mi  je  na  besprekornom  hindu  jeziku  pričala  o  svojim  dnevnim  aktivnostima. “Unapređivanje  sela  je  zahvalan  zadatak!  Nekoliko  nas  svakog  jutra  u  pet

časova ide u obližnje selo i podučava seljake  jednostavnoj  higijeni.  Deo  našeg posla  sastoji  se  u  tome  da  očistimo  njihove  nužnike  i  blatom  oblepljene  kolibe.

220        Porodično   ime   mu   je   Mohandas   Karamchand   Gandhi.   On   sam   sebe   nikada   ne   naziva mahatmom  i  čak  je  ponizno  i  duhovito  protestovao  protiv  te  titule.

221       Doslovan  prevod  sa  sanskrta  glasi  “držeći  se  istine”.  Satyagraha  je  naziv  čuvenog   pokreta

nenasilja koji je vodio Gandhi.

Seljaci su nepismeni, pa mogu da  se  obrazuju  jedino  primerom!”  Veselo  se nasmejala.

S divljenjem sam gledao tu Engleskinju  visokog  roda  kojoj  istinska hrišćanska poniznost omogućava da obavi prljave poslove koje  obično  obavljaju samo    “nedodirljivi”.

“Došla  sam  u  Indiju  1935.  godine”,  rekla  mi  je.  “U  ovoj  zemlji   se osećam kao da sam se vratila kući. Nikada se više  ne  bih  vratila  svom  starom načinu života i svojim starim interesovanjima.” Mirabaine ruke uskoro su se prihvatile razboja kojih je bilo u svim prostorijama ašrama, a zahvaljujući Mirabainim  naporima  i  svuda  u  ruralnoj  Indiji.

Gandhi  iznosi  zdrave  ekonomske   i   kulturne   razloge   za   oživljavanje domaće radinosti, ali  ne  savetuje  fanatično  odbacivanje  savremenog  napretka. Mašine, vozovi, automobili i telegraf igrali su važnu ulogu u njegovom vlastitom veličanstvenom životu! Pedeset godina javne službe, što u zatvoru, što van njega, svakodnevna  borba  s  praktičnim  detaljima  i   sa   nemilosrdnom   stvarnošću političkog sveta samo su  povećali  njegovu  uravnoteženost,  otvorenost,  duševno zdravlje  i  smisao  za  humor  kada  je  reč  o  starom  pozorištu  sveta.

Naš trio je večerao u šest sati, a ugostio nas je  Babasaheb  Deshmukh. Molitva u sedam sati zatekla nas je opet na krovu Maganvadi  ašrama,  gde  je trideset satyagrahina sedelo  u  polukrugu  oko  Gandhija.  On  je  čučao  na  asuri od slame, a pred njim je stajao stari džepni sat. Sunce je zalazilo i  bacalo  je poslednje zrake na palme i banyane. Čuli su se zvuci noći i cvrčanje cvrčaka. Atmosfera je bila spokojstvo samo. Bio sam očaran. Gospodin Desai je poveo svečanu pesmu, a grupa je odgovarala. Zatim se čitala  Gita.  Mahatma  mi  je rukom dao znak da povedem završnu molitvu. Kakvo  božansko  jedinstvo  misli  i težnji!  Večna  uspomena:  meditacija  pod  zvezdama,  na  krovu  u  Vardhi.

Tačno u osam sati Gandhi  je  prekinuo  ćutanje.  Herkulovski  posao njegovog života zahteva tačnu podelu vremena.

“Pre   mnogo   godina,”   objasnio   nam   je,   “uveo   sam   jedan   dan   u   sedmici   za

ćutnju,  kako  bih  imao  vremena  da   obavim   korespondenciju.   Međutim,   sada   su mi tih dvadeset  i  četiri  časa  postala  vitalna  duhovna  potreba.  ]utanje  s  vremena na vreme nije  mučenje,  već  blagoslov.”  Složio  sam  se  svim  srcem.322  Mahatma me  je  ispitivao  o  Americi  i  Evropi.  Razgovarali  smo  o  Indiji  i  stanju  u  svetu.

“Mahadev,” obratio se Gandhi gospodinu Desaiu koji je ušao u  sobu, “molim te, uredi da svamiđi sutra  uveče  u  gradskoj  kući  održi  govor  o  jogi.” Kad sam Mahatmi poželeo laku noć,  uviđavno  mi  je  pružio  flašu  limunovog ulja.

se.

“Komarci  u  Vardhi  ništa  ne  znaju  o  ahimsi,323   svamiđi”,  rekao  je  smejući

Sledećeg   jutra        naša  mala   grupa     rano             je                     doručkovala                        pšeničnu   kašu    s

mlekom i  melasom.  U  pola  jedanaest  pozvani  smo  da  s  Gandhijem  i satyagrahinima ručamo  na  terasi  ašrama.  Današnji  jelovnik  sastojao  se  od smeđeg  pirinča,  novog  izbora  voća  i   semenki   kardamona.   Oko   podneva   šetao sam okolinom ašrama do pašnjaka  na  kojem  je  paslo  nekoliko  krava  kojima  se nije  smelo  smetati.  Zaštita  krava  je  Gandhijeva  strast.

222      U toku godina provedenih u Americi pridržavao sam  se  vremena  ćutanja,  na  veliko  čuđenje svojih posetilaca i sekretara.

223      Nenasilje, nenanošenje zla  drugom  -  kamen  temeljac  Gandhijevog  verovanja.  Rano  u  životu na  njega  su  uticali  đaini,  koji  ahimsu  smatraju  osnovnom  vrlinom.  ainizam,  ogranak  hinduizma, u VI veku pre Hrista,  imao je gorljivog zagovornika u Mahaviri,  Buddhinom savremeniku. Mahavira znači “veliki junak”. Neka preko toliko vekova pogleda svog junačkog sina Gandhija!

“Za   mene krava simbolizuje        celi  viši           životinjski  svet.    Ona        proširuje

čovekovo saosećanje i na ostale životinjske vrste”, objasnio je Mahatma. “Preko krave čovek je povezan sa  svime  što  živi.  Meni  je  očigledno  zašto  su  drevni rišiji  izabrali  kravu  za  predmet  poštovanja.  Za   Indiju  nema  boljeg   simbola. Krava je bila davalac obilja. Ne samo da je davala mleko, nego je omogućavala i   zemljoradnju.   Krava   je   pesma  saosećanja.   Već  sam  pogled  na   tu  blagu

životinju izaziva saosećanje. Milionima ljudi ona je druga majka.  Zaštita  krave  je zaštita cele  Božje  nemušte  kreacije.  Poziv  za  pomoć  stvorenju  nižeg  reda  upravo je  zato  tako  dirljiv,  jer  je  bez  reči.”

Ortodoksni hinduisti izvode dnevno tri  žrtvena  obreda  -  yađnje.  Jedan  od njih   je   bhuta-yađnja,   poklanjanje   hrane   životinjskom   carstvu.   Taj   obred simbolizuje čovekovo priznavanje obaveza  prema  nerazvijenim  oblicima  stvaranja koji  su  instiktivno  vezani  za  telo  (što  se  delimično   odnosi   i   na   čoveka),   ali kojima  nedostaje  kvalitet  oslobodilačkog  razuma  svojstvena  čovečanstvu.

Bhuta-yađnja uvećava čovekovu spremnost da pomogne slabima kao što njemu pomažu viša nevidljiva bića. Čovek je takođe i dužnik prirodi,  jer  ga zemlja, nebo i more svakodnevno obasipaju za život potrebnim darovima. Nemogućnost saobraćanja između prirode, životinja, ljudi i astralnih anđela, ta prepreka koja je uslovljena evolucijom, nadilazi se nemom ljubavlju.

Ostale dve dnevne            yađnje             su                 pitri-yađnja i nri-yađnja.            Pitri-yađnja je

prinošenje žrtve precima, simbol kojim čovek priznaje svoj  dug  prošlosti,  jer  iz njene  mudrosti  crpi  duhovnu  hranu.  Nri-yađnja  je  poklanjanje  hrane  strancima ili siromašnima, simbol sadašnje čovekove odgovornosti, njegove dužnosti prema savremenicima.

Rano posle podne izvršio sam nri-yađnju, posetivši  Gandhijev  ašram  za devojčice.  Gospodin  Wright  me  je  pratio  na  toj  kratkoj  vožnji  koja  je   trajala desetak minuta. Mlada lica,  nalik  cvetovima  na  vrhu  stabljika  od  šarenih  sarija! Na  kraju  kratkog  govora  pod  vedrim  nebom,  koji  sam  održao  na   hindskom, spustio se pljusak. Gospodin Wright i ja ušli smo se ukola i pojurili natrag u Maganvadi,  kroz  srebrne  kišne  zavese.

Kada sam ušao u gostinsku kuću, još jednom me je  dirnula  stroga jednostavnost kao svuda prisutni  dokazi  o  žrtvi.  Gandhi  se  rano  u  braku zavetovao  da  neće  ništa  posedovati.  Odrekao  se  dobro  uhodane  advokatske prakse koja mu je donosila  godišnji  prihod  veći  od  20  000  dolara,  Mahatma  je sve svoje bogatstvo podelio siromašnima. Šri Juktešvar je običavao da se šali na pogrešno  shvatanje  odricanja.

“Prosjak  se  ne  može  odreći  bogatstva”,  govorio  je  učitelj.  “Ako  se  čovek

žali: ‘Posao mi je propao, žena me je ostavila. Odreći ću se svega i otići  ću  u manastir’, na kakvu žrtvu  on  to  misli?  Nije  se  on  odrekao  bogatstva  i  ljubavi, oni su se odrekli njega!”

Sveci, kao što  je  Gandhi,  nisu  podneli  samo  velike  materijalne  žrtve,  već su se odrekli svih sebičnih motiva i ličnih ciljeva, a to je još teže, stopivši svoje najintimnije  biće  sa  čovečanstvom  kao  celinom.

Divljenja  dostojna  Mahatmina  žena  Kasturabai   nije   mu   prigovarala   kad nije deo svog bogatstva odvojio za nju  i  njihovu  decu.  Gandhi  je  rano  ušao  u brak, a posle rođenja četvrtog sina i on i njegova žena  zavetovali  su  se  na celibat.  Tiha   junakinja   u   silovitoj   drami   njihovog   zajedničkog  života,   Kasturabai je sledila muža u zatvoru,  sudelovala  u  njegovim  tronedeljnim  postovima  i  nosila svoj  deo  bezbrojnih  odgovornosti.  Svoje  poštovanje  prema   Gandhiju   izrazila   je ovim  rečima:

“Zahvaljujem ti za povlasticu što sam ti bila životni drug i pomagač. Zahvaljujem ti za najsavršeniji brak na svetu zasnovan na brahmaćaryi (samokontroli), a ne na polnosti. Zahvaljujem ti što si me smatrao  jednakom  u odnosu na svoje životno delo. Zahvaljujem ti što nisi  bio  jedan od  muževa  koji vreme provodi kockajući  se  ili  na  trkama,  uz  žene,  vino  i  pesmu,  umorivši  se od svojih žena i dece, kao što se dečak umori od igračke. Kako sam  ti zahvalna što nisi bio jedan od onih muževa koji se  bogate  iskorišćavanjem drugih.

Kako sam ti zahvalna što si Boga i svoju zemlju pretpostavio mitu, što si

hrabro stajao iza svojih uverenja i čvrsto i nepokolebljivo verovao u Boga. Kako sam ti zahvalna što si Boga i domovinu pretpostavio meni. Zahvalna sam ti za tvoju  toleranciju  prema  nedostacima  moje  mladosti,  kada  sam  gunđala  i  bunila se protiv promena u našem načinu života, protiv prelaza iz obilja u siromaštvo.” Godinama  je  Kasturabai  vodila  brigu  o  javnom  novcu  koji  je  obožavani Gandhi  mogao    da     sakupi         u  velikoj količini.         U             indijskim   kućama    pričaju     se anegdote         o  tome kako       muževi             nisu voleli        da            im žene      na Gandhijevim skupovima    nose              nakit.   Zahvaljujući Mahatminom    magičnom     jeziku            kada    sa zauzimao  za  potlačene,  zlatne  narukvice  i  brljantne  ogrlice  same  su  klizile  niz

ruke i vratove bogatih u korpu za priloge!

Jednog dana Kasturabai nije mogla da opravda izdatak od četiri rupije. Gandhi  je  o  tome  objavio  izveštaj  u  kome  je  bespoštedno  izneo  taj  manjak.

Često  sam  taj  događaj  pripovedao  svojim  američkim  učenicima.   Jedno veče neka žena u dvorani ogorčeno  je  viknula:  “Mahatma  ili  ne,  da  je  on  moj muž, napravila bih mu šljivu na oku zbog te  nepotrebne  javne  uvrede!”  Posle kratke dobronamerne rasprave o američkim i indijskim  ženama,  pokušao  sam  to bolje  da  objasnim.

“Gospođa  Gandhi  nije  smatrala  Mahatmu  samo  svojim  mužem,  nego   i svojim  guruom,  nekim  ko  ima  prava  da  je  prekori  i   za   beznačajne   greške”, istakao sam.  “Ubrzo  pošto  je  Kasturabai  javno  ukorena,  Gandhi  je  osuđen  na zatvor iz političkih razloga. Kad se  mirno  opraštao  od  svoje  žene,  ona  mu  je pala pred noge.  “Učitelju,”  rekla  je  ponizno,  “ako  sam  te  ikada  uvredila,  molim te,  oprosti  mi!”324

To posle podne u tri časa otišao sam, kao  što  je  bilo  dogovoreno,  u radnu sobu sveca koji je od vlastite žene uspeo da stvori nepokolebljivog učenika - čudo nad čudima! Gandhi me je pogledao svojim nezaboravnim krezubim osmehom.

“Mahatmađi,”  obratio  sam  mu  se  čučnuvši  kraj  njega  na  tvrdu   asuru, “molim  vas,  recite  mi  svoju  definiciju  ahimse.”

“Izbegavanje nanošenja zla svakom živom stvorenju mišlju ili delom.” “Uzvišeni  ideal!  Ali  svet  će  uvek  da  pita:  Zar  ne  smemo  da  ubijemo

kobru da bi zaštitili dete ili sebe?”

“Ne bih mogao da ubijem kobru, a da ne prekršim svoja dva zaveta - neustrašivost i neubijanje. Pre bih u sebi pokušao  da  smirim  životinju vibracijama ljubavi. Ne mogu da snizim svoj standard da bih se prilagodio okolnostima.” Sa razoružavajućom otvorenošću Gandhi je  dodao:  “Moram  da priznam da ne bih mogao da nastavim ovaj razgovor ako bih  sada  ugledao kobru!”

224      Kasturabai Gandhi umrla je u zatvoru u Puni, 22. februara, 1944. Obično neemotivni Gandhi tiho je plakao. Ubrzo zatim njeni obožavaoci  su  predložili  da  se  u  njenu  čast  osnuje  spomen fond. Skoro 4 miliona dolara stiglo je iz svih delova Indije. Gandhi  je  uredio  da  se  novac upotrebi za poboljšanje životnih uslova žena i dece na selu.

Upitao sam ga  o  najnovijim  knjigama  o  ishrani  sa  Zapada,  koje  su  se  nalazile na  stolu.

“Da, ishrana je važna u pokretu satyagrahina - kao uostalom i svuda”, odgovorio  je  nasmejavši  se.  ”Pošto  od  satyagrahina  zahtevam  potpunu uzdržanost,  uvek  pokušavam   da   nađem   najbolju   dijetu   za   celibat.   Čovek   mora da savlada nepce pre nego što može da kontroliše instinkt za produženje vrste. Gladovanje ili neuravnotežena  ishrana  nisu  rešenje.  Kad  prevaziđe  unutrašnju pohlepu  za  hranom,  satyagrahin  dalje  sledi   razumnu   vegetarijansku   dijetu   sa svim   potrebnim   vitaminima,   mineralima,   kalorijama,   itd.   Unutrašnjom   spoznajom i pravilnom ishranom seksualni fluid satyagrahina pretvara se u životnu  energiju korisnu  za  celo  telo!”

Uporedili smo naše poznavanje dobrih zamena za meso. “Avokado je odličan”, rekao sam. “U blizini mog centra u Kaliforniji je mnogo voćnjaka avokada.”

Gandhijevo lice planulo je živim interesovanjem. “Mislite li da bi raslo u Vardhi? Satyagrahini bi se radovali novom jelu.”

“Poslaću  vam  iz  Los  Angelesa  nekoliko  biljki  avokada.”  Zatim  sam dodao: “Jaja su visoko proteinska hrana. Da li satyagrahini smeju da ih jedu?”

“Neoplođena jaja  smeju.”  Mahatma  se  nasmejao  kao  da  se  nečega priseća. “Godinama nisam dopuštao njihovu upotrebu. Ja ih ni  sada  ne  jedem. Jedna  od  mojih  snaja  jednom  je  teško  obolela  od  neuhranjenosti.   Njen   lekar uporno joj je prepisivao jaja, ali  ja  se  s  tim  nisam  slagao  i  molio  sam  ga  da nađe  neku  zamenu.

“Gandhiđi,” rekao je lekar, “neoplođena jaja ne sadrže  seme  života,  pa nema ubijanja!” Radosno sam pristao na to da moja snaja počne da jede takva jaja, i ona se ubrzo oporavila.”

Prošlo veče Gandhi je izrazio želju da nauči tehniku krija joge Lahiriya Mahasaye. Bio sam dirnut njegovom otvorenošću i istraživačkim duhom. U svom traganju za Bogom on je kao dete, a čistota i prijemčivost podsećaju na Isusove reči: “…jer njihovo je carstvo nebesko.”

Mahatma je s poštovanjem proučio  sve  religije  sveta.  Glavni  izvori njegovog učenja o nenasilju jesu đainski sveti spisi, Novi zavet i sociološke rasprave Lava Tolstoja.325  Svoj credo izrazio je ovako:

Verujem  da  je  Bog  nadahnuo  stvaranje  Biblije,  Kurana  i  Zend-Aveste326

podjednako kao što je nadahnuo i Vede. Verujem  u  instituciju  gurua,  ali  u ovom našem vremenu milioni ljudi moraju da budu bez gurua, jer je teško naći savršenu čistoću združenu sa savršenom učenošću. No niko ne treba da strahuje da neće shvatiti istinu svoje religije, jer su temelji hinduizma, kao i svake druge velike  religije,  nepromenljivi  i  lako  razumljivi.

Kao svaki hindus, verujem u Boga i njegovo jedinstvo, u ponovno rođenje

i spasenje. Hinduizam nije isključiva  religija.  U  njemu  ima  mesta  za  poštovanje svih   proroka   sveta.327     To   nije   misionarska   religija   u   uobičajenom   smislu   reči.

225       Thoreau, Ruskin i Mazzini su još tri pisca sa Zapada čije  je  sociološke  stavove  Gandhi pažljivo proučavao.

226      Sveti spisi koje su pre nekoliko hiljada godina Persijanci dobili od  Zaratustre.

227       Jedinstvenost  hinduizma  među  religijama  sveta  jeste  u  tome  što  on   ne   potiče   od   jednog jedinog velikog utemeljitelja, nego od bezličnih  vedskih  spisa.  Prema  tome,  hinduizam  u  svoje stado s poštovanjem ubraja proroke svih zemalja i svih  vremena.  Vedski  spisi  ne  određuju  samo pravila bogopoštovanja, nego i pravila važnih društvenih običaja, nastojeći da  sva  čovekova  dela uskladi  sa  Božjim  zakonom.

Ona svakom preporučuje da poštuje Boga u skladu  sa  vlastitom  verom  ili dharmom,328    i  stoga  nije  u  ratu  ni  sa  jednom  drugom  religijom.

Gandhi je o Hristu napisao: “Siguran sam da  bi,  kada  bi  živeo  ovde  i sada, blagoslovio mnoge koji nisu ni čuli za ime njegovo, kao što je napisano: “Neće  svaki  koji  mi  govori:  Gospode!  Gospode!  ući  u  carstvo  nebesko;  no  koji

čini  po  volji  oca  mojega  koji  je  na  nebesima.”329    Primerom  vlastitog  života  Isus

je postavio čovečanstvu veličanstveni cilj prema kojem bi trebalo svi da teže. Smatram  da  on  ne  pripada  samo  hišćanstvu,  nego  svim  zemljama  i  rasama.”

“Čovek  treba  da  oprosti  svaku  uvredu”,  piše  u  Mahabharati.  “Rečeno  je

da produženje vrste  zavisi  od  čovekove  sposobnosti  praštanja.  Praštanje  je svetost.  Praštanje  drži  svemir  na  okupu.  Praštanje  je  moć  moćnih.  Praštanje  je

žrtva. Praštanje je duševni mir.  Praštanje  i  blagost  su  svojstva  pribranog  čoveka. Oni  su  večna  vrlina.”

Nenasilje je prirodna posledica praštanja i ljubavi. “Ako  u  pravednoj  bici treba izgubiti život,” objavljuje Gandhi, “čovek mora  da  bude  spreman  da,  kao Isus, prolije vlastitu  krv,  a  ne  krv  drugih.  Tako  će  se  na  kraju  dogoditi  da  će se na svetu prolivati manje krvi.”

Jednog dana pisaće se spevovi o satyagrahinima Indije koji su se mržnji suprostavljali ljubavlju, nasilju nenasiljem, koji su dozvolili da ih bez milosti poubijaju ne braneći se. Posledica toga bili su istorijski događaji u kojima su naoružani protivnici bacali puške i pobegli posramljeni i do dna duše potreseni pogledom na  ljude  koji  su život drugih cenili više od vlastitog.

“Čekaću vekovima ako  to  bude  potrebno,”  rekao  je  Gandhi,  “i  neću slobodu svoje zemlje da kupujem krvlju.” Nikad nije zaboravio veličanstvenu opomenu: “Jer svi koji se maše za nož, od noža će izginuti.”330

Time što je obučio hiljade  pravih  satyagrahina  (ljudi  koji  su  položili jedanaest strogih zaveta navedenih u prvom delu ovog poglavlja) koji su i sami

širili poruku; time što je strpljivo obrazovao mase  Indije  da  shvati  spiritualne,  a zatim i materijalne koristi nenasilja; time što je ljude naoružavao nenasilnim oružjem - pasivnim  otporom  i  odbijanjem  sarađivanja  s  nepravdom,  spremnošću da se podnesu poniženja, zatvor, pa čak i sama smrt,  a  da  se  ne  pribegne oružju; time što je primerima bezbrojnog mučeništva stekao simpatije sveta, Gandhi je na dramatičan način  pokazao  praktičnu  prirodu  nenasilja,  njegovu moć da sukob rešava bez rata.331

Svojom metodom nenasilja Gandhi je  za  svoju  zemlju  uspeo  da  dobije više političkih prava nego vođa bilo koje druge zemlje, iako  nije  upotrebio oružje. Nenasilje za uklanjanje zla i nepravde s uspehom se primenjuje ne samo

228      Obuhvatna sanskrtska reč za zakon; pokoravanje zakonu ili prirodnoj  pravičnosti;  dužnost  u skladu s prilikama u kojima  se  čovek  nalazi  u  određenom  trenutku.  Sveti  spisi  definišu  dharmu kao “prirodne univerzalne zakone koji čoveku koji ih poštuje omogućavaju da se  spase  od propasti  i  patnje”.

229      Matej 7,  21

230      Matej 26,  52

231       Kao i mnogi Indijci, i ja  imam  priču  tipa  “sad  to  mogu  da  kažem”.  Grupa  mladih  ljudi koje sam poznavao još u koledžu, pokušala me je nagovoriti da za vreme I  svetskog  rata povedem revolucionarni pokret. Odbio sam ovim  rečima:  “Ubijanje  engleske  braće  na  može Indiji da donese ništa dobro. Ona svoju slobodu neće osvojiti mecima, nego duhovnom snagom.” Upozorio sam prijatelje da će Britanci u  luci  Diamond  u  Bengalu  presresti  nemačke  brodove pune oružja na  koje  se  oslanjaju.  Uprkos  tome,  mladi  ljudi  su  pokušali  da  izvrše  svoj  plan,  ali se on izjalovio upravo onako kao što sam bio predskazao.  Kada  su  moji  prijatelji  na  kraju pušteni iz zatvora, napustili su  ideje  o  nasilnoj  borbi,  a  neki  od  njih  su  se  pridružili Gandhijevom idealnom političkom pokretu. Na kraju su se  radovali  pobedi  Indije  u  tom jedinstvenom  “ratu”  koji  je  dobijen  mirom.

u političkoj areni, nego i na osetljivom i složenom području društvenih  reformi. Gandhi i njegovi  sledbenici  okončali  su  mnoge  dugotrajne  sukobe  izmeđi hindusa i  muslimana.  Stotine  hiljada  muslimana  smatraju  Mahatmu  svojim vođom. “Nedodirljivi” su u njemu našli neustrašivog i  pobedonosnog  borca  za svoja prava. “Ako treba ponovo da se rodim,” napisao je Gandhi, “želeo bih da se  rodim  kao  parija  među  parijama,  jer  ću  tako  moći  najbolje  da  im  služim.”

Mahatma je zaista “velika  duša”,  ali  su  nepismeni  milioni  bili  ti  koji  su bili  dovoljno  pronicljivi  da  ga  naozovu  tim  imenom.  Tog  blagog  proroka  poštuju u njegovoj vlastitoj zemlji. Seljak najnižeg roda mogao je da prihvati Gandhijev uzvišeni izazov. Mahatma svim srcem veruje u čovekovu urođenu plemenitost. Neizbežni neuspesi nisu ga razočarali. “Čak iako ga  protivnik  prevari  dvadeset puta,” piše on, “satyagrahin je spreman da mu dvadeset i prvi put poveruje, jer je implicitno poverenje u ljudsku prirodu sama suština njegovog verovanja.”332

“Vi ste, Mahatmađi, izuzetan čovek. Ne možete očekivati od drugih da se ponašaju  kao  i  vi”,  primetio  je  neki  kritičar.

“Čudno je kako se  zavaravamo  zamišljajući  da  se  telo  može  popraviti,  ali da je nemoguće probuditi skrivene snage duše”, odgovorio je Gandhi. “Pokušavam da pokažem, iako posedujem neke od tih moći, kako sam  slab smrtnik kao i svi ostali, i da u meni nikad nije bilo, niti sada ima, ičeg izuzetnog. Jednostavno sam sklon greškama kao i svaki moj bližnji. Priznajem, međutim, da sam dovoljno ponizan da priznam svoje greške i da pokušavam da ih ispravim. Priznajem da nepokolebljivo verujem u Boga i njegovu dobrotu, i strastveno  volim  istinu  i  ljubav.  Ali  zar  to  nije  latentno  u  svima  nama?  Ako

želimo da napredujemo, ne smemo ponavljati istoriju,  nego  moramo  da  stvaramo novu istoriju. Moramo da dodajemo  nasledstvu  koje  su  nam  ostavili  naši  preci. Ako možemo da otkrivamo i pronalazimo u spoljašnjem svetu, da li moramo da objavimo bankrot  u  duhovnom?  Zar  ne  bi  bilo  moguće  da  se  poveća  broj izuzetaka  tako  da  oni  postanu  pravilo?  Zar   čovek   uvek   mora   prvo   da   bude zver,  a  tek  zatim  -  ako  uopšte  može  -  čovek?

Amerikanci  s   ponosom mogu  da  se  sete  uspešnog eksperimenta u

nenasilju, eksperimenta Villiama  Penna  u  XVII  veku  u  Pensylvaniji.  Nije  bilo “ni  tvrđava,  ni  vojnika,  ni  policije,  čak  ni  oružja.”   Usred   krvavih   graničnih ratova i pokolja između doseljenika  i  Indijanaca,  kvekere  u  Pennsylvaniji  niko nije uznemiravao. “Jedne su ubijali, druge su masakrirali. Ali oni su bili sigurni. Nijedna kvekerska  žena  nije  bila  silovana,  nijedno  kvekersko  dete  ubijeno, nijedan kveker mučen.” Kad su kvekeri najzad  bili  prisiljeni  da  predaju upravljanje državom, “izbio je rat  i  nekoliko  stanovnika  Pennsylvanije  je poginulo. Ali stradala su samo tri kvekera, trojica  koja  su  se  toliko  udaljila  od svoje vere da su nosila oružje za odbranu.”

“Primena   sile   u   Velikom   ratu   (1914.-1918.)   nije   donela   mir”,   isticao   je

Franklin D. Roosevelt. “I pobeda i  poraz  su  bili  sterilni.  To  je  lekcija  koju  je svet trebalo da nauči.”

“Što je više oružja za nasilje, to je veća beda čovečanstva” - učio je Lao ce. “Trijumf nasilja završava se svetkovinom žaljenja.”

232      “Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode! Koliko puta ako mi sagreši brat moj  da  mu oprostim? Do sedam puta? Reče njemu Isus: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset.” Matej 18, 21-22. Žarko sam se molio da shvatim taj beskompromisni savet. “Gospode,” protestovao sam, “da li je to moguće?” Kad mi je božanski glas  odgovorio,  bio  je popraćen poplavom svetla od kojeg sam se postideo: “Koliko puta, o, čoveče, ja svakom od vas svakodnevno opraštam?”

“Ne  borim  se  za  išta  manje  od  svetskog  mira”,  izjavio  je  Gandhi.  “Ako u Indiji  uspe pokret nenasilja, on će  da  dâ  novo  značenje   rodoljublju,   i  ako smem  ponizno  da  dodam,  samom  životu.”

Tu kao da odjekuju Hristove reči: “Čuli ste da je kazano: oko za oko, zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi.”333

Gandijevo doba se proteglo, sa prekrasnom preciznišću kosmičke pravovremenosti, na jedan vek koji je već ojađen i razoren dvama svetskim ratovima. Božanska ruka je pisala po granitnom zidu njegovog života: upozorenje protiv budućeg krvoprolića među braćom.

 

Jogananda i Mahatma Gandhi. Avgust 1935. u Vardhiju.

233      Matej  5,  38-39