Ko je   iscelitelj?

Ko je iscelitelj? U ovoj fazi našeg preobražaja, isceliteljstvo je spo­ sobnost koju svi posedujemo. Ne morate da gajite preterano čvr­ sta verska ili duhovna ubedenja. Nije preduslov da svaka vaša mi­sao bude prijatna, niti da vam se nikada ne dešava da izustite neku sarka­ stičnu reč. Ne morate da postanete vegetarijanac. Smete da popijete čašu vina posle jela - ili poneki martini ili margaritu. Štaviše, najverovatnije je sasvim u redu i da radite sve ostalo što volite da radite. To mogu da vam garantujem iz prve ruke.

U svemu pomenutom reč je o pitanju „da li smo dostojni" - a naša do- stojnost je zapravo potvrđena već samim tim što postojimo. Divno je težiti da postanemo bolja osoba; tu smo da bismo učili i razvijali se. Ipak, stepen u kojem ostvarujemo ove ciljeve ne određuje našu dostojnost. Nema niče­ ga što bi trebalo da dokazujemo ili postižemo, ničega što bi trebalo da ra­ dimo da bismo postali zaslužni. To već jesmo. Ne možemo da težimo ne­ čemu što već imamo.

Posegnete li za ovom rekonekcijom, dostojni ste da je primite. Nemojte da čekate da vaš ego to proveri, da živite bez ikakve potrebe da sudite drugi­ ma i da pica sa slaninom za vas postane stvar prošlosti. To bi bilo kao da če­ kate savršen trenutak da stupite u brak ili dobijete dete. Možda taj trenutak neće nikada doći - barem ne u prepoznatljivom obliku.    .

Isceliteljstvo,  medicina  i  budući sistem  zdravstvene  zaštite

Ovog časa, snagu medicine vidim u dvema osnovnim oblastima. Prvu opisujem kao prvu pomoć ili zaštitu u krizi. Kao što sam rekao na nedavno održanom seminaru: „Ako me, ne dao Bog, pregaze kola, SKLANJAJTE SE S PUTA, dolazi hitna pomoć!" Zaista mislim tako. U tom trenutku, ni- ko nije pozvaniji od bolničara i lekara da se pobrine za krvarenje i polo­mljene kosti. Tek kad moje stanje bude stabilizovano, onda možemo da pričamo o kiropraktici, homeopatiji, ishrani i drugim vidovima iscelitelj- stva. To bi bio pogodniji trenutak za davanje prilike organizmu da se izle­ ći sopstvenim snagama.

Drugo mesto na kojem priznajem poželjnost medicinskog pristupa je­ ste ukoliko ništa drugo nije pomoglo. Ako naš organizam nije u stanju da se izleči sam, onda je to tačka na kojoj su možda neophodni lekovi, hirur- gija ili neke drage ekstremne mere. Prilično često u ne tako dalekoj pro­ šlosti, a previše često u sadašnjosti, vidimo ljude koji hitaju kod lekara na prvi znak neke nestabilnosti u organizmu. Najčešće se pristup lekara sa­ stoji u prepisivanju medikamenata ili u seckanju našeg tela. Ne mogu dru­ gačije; tako su školovani. Nažalost, ako se prvo pribegne medicinskom pristupu, time se često odlaže važno prirodno lečenje, a naše telo ima naj­ više izgleda da se samo izleći, najpotpunije i kompletno, ukoliko se što ra­ nije javimo nekome ko može da pomogne.

Ukoliko počnemo da uzimamo lekove i tako odmah na početku maski­ ramo simptome, onda kad stvari postanu toliko loše da moramo da se obra­ timo nekome ko će da se postara da otkloni uzrok i omogući našem organi­ zmu da se izleči sopstvenim snagama, vrlo je moguće da se naša situacija pogoršala do te mere da više nismo u stanju da zdravlje povratimo stopro- centno. Takođe, ako prvo pribegnemo hirurškom zahvatu, a on ne da re­ zultate, kad najzad dođemo kod kiropraktičara, akupunkturiste ili nekoga drugog ko lečenje shvata kao otklanjanje neravnoteže i omogućavanje da izlečenje dođe odozgo, odozdo, iznutra i spolja, možemo da mu donesemo samo onaj deo nas koji je preostao, da na njemu radi. Očigledno, 100 pro­ cenata od manje od 100 procenata, i dalje je manje od 100 procenata.

Ukoliko prirodni pristup kod nas iz nekog razloga ne pali, sledeći lo­ gičan pravac svakako je medicina. Hvala nebesima da postoji. Prosto, po­ nekad se ne potrudimo da zastanemo i sagledamo širu sliku: ako već naš organizam poseduje potencijal da se leči sam, zar nije logično da pre pred- uzimanja onih drastičnijih mera potražimo nekog ko će pomoći da se taj proces  u  nama  odvija  što  lakše?

Kako, dakle, vidimo objedinjavanje medicine i isceliteljstva? Ono što sada mogu da primetim, dok zalazimo u ovaj novi milenijum, jeste da se menja svest pripadnika medicinske profesije - mnogi shvataju da ne ispu­ njavaju ono što im je bio san s kojim su započeli da se bave ovom profesi­ jom; počinju da prihvataju da mora da postoji nešto više; i spremni su da ga potraže.

To što me pozivaju da govorim na univerzitetima i u bolnicama znak je otvorenijeg stava koji se prihvata širom sveta. Prvi korak predstavlja­ lo je integrisanje alternativnih opcija, uključujući akupunkturu i homeo­ patiju. Sada smo svedoci pojave odeljenja za energetsku medicinu. Dr­ žim predavanja na kiropraktičarskim koledžima i u osteopatskim bolni­ cama, u kojima je takođe prisutan pomak u razmišljanju. Mnogi lekari (medicinari, kiropraktičari i osteopate) uvode u svoju praksu Rekonek- tivno lečenje - neki neupadljivo, neki baš i ne tako neupadljivo. Postoji izreka da nauka napreduje pogreb po pogreb. U mnogim slučajevima, ovo važi za značajniji napredak u bilo kojoj oblasti. Hvala nebesima da lice medicine danas počinje da se menja. Međutim, reč je o procesu koji kreće iznutra - i potrebne su mnoge promene dok najzad ne budemo mo­ gli da ih primetimo i spolja.

Dok javnost otvara oči, medicina odbacuje predrasude. Nema mnogo izbora. Prema tome, premda će možda potrajati, do prihvatanja će ipak doći.

Kako ja vidim objedinjavanje medicine i isceliteljstva? Upravo ovako kako se i odigrava.

Lečenje verom

Već smo konstatovali da ovaj posao uveliko nadmašuje ono što se do­ sad nazivalo lečenje energijom. Takođe, ovo nije ni „lečenje verom". Da bi ovaj proces funkcionisao, ne morate da verujete u njega. Ovu činjenicu sam shvatio kada su se dešavala ova izlečenja onda kad ih ni moji pacijenti ni ja nismo očekivali. Kasnije, ovo moje uverenje su potvrdile i drage okolnosti. Vidite, većina mojih pacijenata doleće iz raznih krajeva sveta; prema tome, vrlo malo njih dolazi bez bračnog druga ili nekog drugog pratioca. Nije ništa neobično da prvo obavim prijatan uvodni razgovor sa parom, a zatim, recimo, supruga izađe napolje, da bi sačekala u čekaonici. Pacijent se potom naglo pretvori od dr Džekila u mister Hajda, besno me pogleda i zareži: „Samo da znale da ja mislim da je cela ova stvar čista bu- dalaština i da ni mrtav ne bih došao da me ona moja nije prisilila da do-đem!" Obično reagujem tako što kažem: „Pa, kad ste već tu. što lepo ne bi- ste legli na sto, pa da vidimo šta će biti."

Moglo bi da bude korisno ako vaš pacijent ne skrsti ruke na grudi­ ma i zauzme stav odbijam da me leče, ali sem toga, ne bi se reklo da uverenje igra tako značajnu ulogu u celoj stvari. Skeptičnog pacijenta podstaknite da leži tamo sa stavom možda će da upali, a možda i neće. Čudno je, ali često su baš to pacijenti kod kojih dolazi do najdrama­ tičnijih izlečenja, neretko uz sva moguća zvona i pištaljke (vizuelno, auditorno i taktilno).

Dozvolite da vam kažem za koga postoji najmanja verovatnoća da će doživeti izlečenje. Verovaii ili ne, to je osoba koja dolazi insistirajući na tome da isceljenje mora da upali - ona koja je pročitala sve postojeće knji­ ge na tu temu i čini joj se da o tome zna sve što može da se zna. Ako uopšte postoji način da se omete lečenje, to je ova vrsta vezanosti, ova stečena i bezuslovna potreba da ono upali.

Zašto  se neki ljudi izleče

Ne leči se bolest ili slabost, već čovek. I, bez obzira na to koliko se na svojim seminarima trudim da ovo objasnim, kao da postoji neprestan do­ tok pitanja o tome može li se izlečiti ova ili ona bolest.

Jedan od malobrojnih načina na koje možete da ograničite sebe u ovom procesu jeste kroz vaš sistem uverenja ili, kako još umem da kažem,

„to na šta se primate". Ako se primite na koncept da se određena bolest ili slabost ne može izlečiti, sasvim je moguće da ćete dokazati da ste u pravu. Kažem moguće, jer će vas univerzum možda nadjačati ili vam pružiti šan­ su da se izdignete iznad svojih ubeđenja. Bilo kako bilo, reč je o smetnji sa kojom je bolje da se ne sretnete.

Pomislili biste da je, kad vam osoba dođe po izlečenje, to izlečenje upravo ono što ona želi. Pa ipak, ljudi ponekad umeju da vas iznenade.

Multipla skleroza (MS) je degenerativno nervno oboljenje koje ti­ pično pogađa mlade odrasle osobe. Ima tendenciju da se sa godinama po­ goršava, postepeno ih lišavajući najpre koordinacije, potom pokretljivo­ sti, a naposletku gotovo celokupne kontrole nad mišićima.

Pre izvesnog vremena, kod mene je na seansu došla jedna Nemica. Hana je bolovala od MS. Njen suprug Karl ugurao ju je u sobu za lečenje u invalidskim kolicima, koja su joj bila potrebna već tri godine. Karl je po- mogao da je podignem na sto, a potom izašao u čekaonicu.

Moja seansa sa Hanom prošla je odlično; na kraju, sama je sišla sa stola i hodala bez pomoći. Ne, nije trčkarala po sobi - morala je da se oslanja jednom rukom o zid i korača sitnim, nesigurnim koracima — ali u odnosu na bespomoćno sedenje u invalidskim kolicima, bili su to koraci od sedam milja.

Obično nema reči kojima se može opisati zadovoljstvo koje osetite kad pozovete supružnika iz čekaonice da se vrati u sobu i vidi promenu na svom partneru, ali, u ovom slučaju, kad je Karl video šta se dogodilo, nije dolovao preterano srećno zbog toga.

Trebalo je da Hana sutradan dođe na drugu seansu, ali, umesto toga, nije se pojavila čitavih sedam dana. Kad je najzad ipak došla, ponovo je bila u invalidskoj stolici.

Ovo je bilo, u najmanju raku, neuobičajeno, jer su izlečenja do kojih kod ljudi dolazi - odigrala se ona istog trenutka ili bila postepena - trajna. Nakon što je Karl izašao u čekaonicu, popričao sam sa Hanom. Rekla mi je da joj je Karl priznao da već neko vreme ima ljubavnicu.

Naš razgovor je ubrzo obelodanio šta njeno izlečenje znači za Hanu i Karla. Umesto da nešto dobiju, oboje bi nešto izgubili: ona svoju najjaču vezu, sa mužem sklonim švrljanju, a on svoj izgovor da ima ljubavnicu!

Što se mene ticalo, Hana i ja smo bili tu iz jednog jedinog razloga i morao sam da se pobrinem da shvati da odluka da li će se izlečiti leži samo na njoj. „Ako nećete da učestvujete u sopstvenom lečenju", rekao sam „onda je bolje da se okrenete i odete kući." Shvatila je. Posle te seanse ponovo je hodala.

Još jedan  razlog za to što se neki ljudi izleče

Otpor prema lečenju može da poprimi mnoge oblike, od kojih su neki tako tesno isprepleteni sa drugim aspektima pacijentovog života da može­ te da ih vidite samo ako ih pažljivo proučite.

Na primer, pre nekoliko godina, proveo sam neko vreme u Njujorku. Medu onima koji su dolazili kod mene na seanse bila je grupa od nekih osmoro ljudi koji su patili od reumatoidnog artritisa. Ne blagog ili umere- nog reumatoidnog artritisa, kakav ponekad možete da vidite kod nekog ko ima vidljivo uvećane zglobove i smanjenu pokretljivost prstiju - ne, ova grupa patila je od izrazitog reumatoidnog artritisa, sa deformacijama i para­ lizom. Većini su bar jedna ruka ili stopalo imali toliko izmenjenu strukturu kostiju da jedva da su nalikovali svom prvobitnom obliku. Izgledalo je da im gotovo svaki pokret nanosi neizmeran bol. Njihovu situaciju dodatno su pogoršavale vremenske prilike. Moj boravak u Njujorku poklopio se sa jed­ nom od onih poznatih njujorških snežnih oluja - kombinacije ledene kiše, grada i ekstremne hladnoće koja vas smrzne do kostiju. Takvo vremc obično primorava obolele od reumatoidnog artritisa da ostanu kod kuće.

Većina ovih ljudi zakazala je po tri dolaska. Na kraju prve posete, niko od njih nije prijavio ni najmanje olakšanje. I premda još nikad nisam vi­ deo nekog sa tako izraženim reumatoidnim artritisom, očekivao sam da će se barem neko od njih osmoro posle te prve posete osećati bolje. Kad su počeli da dolaze po drugi put, bilo mi je malo nelagodno. Znao sam da su se prethodno natrontali i mukotrpno probijali kroz grad po snežnoj oluji, a dosad nisu imali čime da se pohvale sem smrznutim, natečenim zglobovi­ ma. Drage seanse jedva da su bile nešto malo bolje nego prve.

U toj fazi, moj ego je spustio svoju glavicu. Užasavao sam se njihovog trećeg dolaska. Neki su otkazali, a meni je doslovno laknulo zbog toga. Primorao sam sebe da odradim seanse sa onima koji su se pojavili, ali po­ novo, niko od njih nije prijavio da se oseća bolje, niti je imao bilo kakvih vidljivih   poboljšanja.

Posle toga, kad bi se mojoj ordinaciji javio neko sa reumatoidnim ar­ tritisom, odgovorio bih ga od dolaska. Zaključio sam da ovo isceljivanje ne deluje na ljude koji od toga boluju i nisam želeo da ih - kao ni sebe- iz­ lažem reprizi one zime u Njujorku.

Ispostavilo se da su svi oni Njujorčani, pored reumatoidnog artritisa, imali još nešto zajedničko: svi su imali silikonske implantate ove ili one vrste. Stoga možda rekonektivne frekvencije nisu delovale na silikonom indukovan reumatoidni artritis.

Ovo saznanje bilo je donekle ohrabrujuće. Ali samo donekle.

Kasnije, u jednom razgovoru sa svojom asistentkinjom, ustanovio sam da su svi ti ljudi imali još nešto zajedničko: svi su podneli tužbu pro­ tiv proizvođača silikona. Drugim rečima, bilo im je stalo da ne ozdrave. Što su više informacija mogli da iznesu na sudu o tome koliko im je po­ goršano zdravlje i koliko je nemoguće da ozdrave, to je jači bio njihov slu­ čaj, a potencijalna odšteta veća - a reč je bila o znatnoj sumi novca.

Saznanje šta se zapravo događalo sa tim ljudima pomoglo je da se ublaži osećaj krivice koji me je mučio, kao i moja dilema po pitaju toga da li sam možda mogao i bolje: Da li sam mogao da budem otvorenijeg uma? Usredsređeniji ? Prisutniji ?

I dalje sam ostao pomalo nesiguran, sve do dana kad sam se obraćao velikoj grupi lekara i medicinskih sestara u bolnici „Džekson memorijal" u Majamiju. Usred govora upitao sam, kao i obično, da li bi neko želeo da oseti ove energetske frekvencije. Odjednom je jedna medicinska sestra ustala sa stolice i ispružene ruke krenula prema meni. Dok se približavala, sve što sam video bila je ta njena ruka. Veliki crveni, od reumatoidnog ar­ tritisa natečeni zglobovi bivali su veći sa svakim njenim korakom. Prosto­ rija oko nje mi se zamutila.

„Imam artritis i ne mogu da pomeram prste", izjavila je, kao da je to uopšte bilo potrebno reći. Ne samo da sam se sreo sa onim što je predsta­ vljalo moj najveći strah u svetu isceljivanja, nego je taj strah išao pravo na mene. Pri tom je to činio pred kompletnom postavom bolnice i medicin­ skog fakulteta. „Možete li da mi izlečite ruku?", upitala je, dodavši: „Mo­ gu da savijem prste samo dovde."

„Ovo je samo demonstracija, da vidite možete li da osetite energiju", odvratio sam. Znao sam, međutim, da me niko nije čuo. Želeli su da vide iz- lečenje. Ili da ne vide nikakvo izlečenje. U tom trenutku, šta god da sam re­ kao, oni nisu očekivali da vide „demonstraciju toga da li se oseća energija".

Žena je prišla do mesta na kojem sam stajao i pružila mi ruku. Nastavila je da preda mnom i ostalima u prostoriji demonstrira svoj vrlo ograničen raspon pokreta, iznoseći istovremeno kratku istoriju svog ortopedskog leče- nja i fizikalne terapije, kao i to da joj ništa nije pomoglo, da rezultata nije bi­ lo. Otpočeo sam demonstraciju, a ona je odmah počela da oseća energiju - jedan od njenih prstiju počeo je da se trza. Dok su sve oči bile uprte u nas, razmišljao sam: Gospode Bože. Reumatoidni artritis.

„U redu. Da vidimo vašu raku", rekao sam posle nekih 45 sekundi. Stisla je šaku. Do kraja. Prsti su, posle ko zna koliko vremena, prvi put do­ takli dlan. Otvoreni. Skupljeni. Otvoreni. Skupljeni. Povratila joj se spo­ sobnost da normalno pokreće prste. Ljutito crvenilo zglobova se povuklo, zamenjeno normalnom bojom kože. Dva zgloba na šaci ostala su donekle natečena, ali su zato ukočenost i bol sasvim nestali.

Nestao je i moj podsvesni strah od rada sa pacijentima obolelim od re­ umatoidnog artritisa, ono uverenje na koje sam se primio - da moj rad ne reaguje na reumatoidni artritis.

Postoji mnogo razloga zbog kojih neki ljudi odlučuju da ne ozdrave: ti razlozi retko imaju ikakve veze s vama.

Da li ovaj proces deluje na reumatoidni artritis?

Ne  leči  se bolest  ili  slabost,  nego čovek.