4.  KO IMA PARANORMALNU MOC ?

Iako ljudi kao D. D. Houm i P. Stepanek jesu izuzetni, veliki je broj obicnih ljudi koji veruju da i oni imaju ponesto od paranormalnih moci, neki takav dozivljaj. Stoga je razumno ispitati mogucnost da kod pojedinaca koji nisu ni po cemu posebno birani postoji, takode, paranormalna moc. Dzanovi rezultati, a u manjoj meri i Radinovi  i Smitovi, stvarno sugerisu da paranormalne moci nisu ogranicene na nekoliko retkih, izuzetnih osoba.

Ljudska bica se izmedu sebe ogromno razlikuju po inteligenciji, sposobnosti pamcenja, karakteru, tacnosti percepcije i po citavom nizu razlicitih vestina. Onda je valjda prirodno ocekivati da se razlikuju i po paranormalnoj moci. Ima li ikakve veze izmedu paranormalnih moci i nekih osobina kao sto su starost, rasa, pol, inteligencija, licnost ? Ako ih ima, zasto postoje ? Da li objasnjenje lezi u genetskim ciniocima, ili u vaspitanju i obrazovanju, ili u zivotnom stilu, ili u mozdanoj aktivnosti ?

ONI KOJI VERUJU I ONI KOJI NE VERUJU

Kako poceti sa odgovaranjem na ova pitanja ? Mozemo najpre podeliti ljude u dve kategorije. U prvu spadaju oni koji veruju da paranormalna moc postoji, a u drugu oni koji u to ne veruju. Spiritisticki medijumi su oduvek tvrdili da im se moc smanjuje kad je u seansu ukljucen i neki skeptik. Medutim, skeptik kaze "Dabome Mene nije lako prevariti, ne uspevaju trikovi kad sam ja tu " Ali kad vrsimo testiranje, u kontrolisanim uslovima, trebalo bi da ustanovimo da li je paranormalna moc nasih ispitanika podlozna takvim uticajima.

Postoji jedna naucnica cije ime je prakticno sinonim za ovu vrstu studija. Ona se zove Gertruda Smajdler. Decenijama je radila na Univerzitetu grada Njujorka i bitno uticala na parapsihologiju. Godine 1942. ona je pocela da testira paranormalnu moc pojedinih profesora psihologije, ali i studenata, na tom univerzitetu. Dobrovoljci su imali zadatak da pokusaju vanculnim putem da pogode redosled karata u spilu sa dvadeset pet komada. Spilovi su bili u drugoj prostoriji gde ih niko nije gledao niti mogao videti. Bili su ovo, dakle, ogledi iz oblasti vidovitosti. Pre testiranja, Smajdlerova je razgovarala sa svakim ispitanikom da ustanovi "da li je ovca ili koza". Ono prvo bili bi ljudi koji veruju u ESP ili bar dopustaju mogucnost da bi tako nesto moglo postojati. Koze su bili ljudi koji su odbijali svaku mogucnost da ESP postoji; pristali su, ipak, da ucestvuju u ogledu, valjda samo da bi pomogli Smajdlerovoj u radu.

Prva tri ogleda dala su sasvim jasan rezultat. Izgledi su bili pred svakim tacno isti da od dvadeset pet karata u spilu pogodi, pukim slucajem, tacno 5. Oni koji su verovali, to jest "Smajdlerkine ovce", pogadali su u proseku 5,31 kartu po spilu - dakle, ne mnogo iznad proseka, ali ipak verovatnoca da su zaista slucajno "potrefili" bila je priblizno 1 1.000. Oni koji nisu verovali, to jest "Smajdlerkine koze", pokazali, su medutim, rezultat koji jos vise iznenaduje umesto da ostvare prosek 5, sto bi bilo normalno ocekivati, oni su postigli manje, i to se kod njih ponavljalo u svim pokusajima. Ovo je, dakle, efekat ESP promasivanja, koji smo pominjali u vezi sa Smitovim radom.

Izmedu 1945. i 1951. godine Gertruda Smajdler obavila je jos 14 serija ogleda sa onima koji veruju i onima koji ne veruju. Rezultati su se veoma dosledno ponavljali. "Ovce" su postizale natprosecno, a "koze" potprosecno. Razlika izmedu te dve grupe bila je tolika da su izgledi da se to zaista slucajno dogodilo spali na jedan prema deset miliona. Mozda su sva ova nabrajanja verovatnoca vec dosadila citaocu, ali 1 10.000.000 je  zaista izuzetno slaba verovatnoca  

Rad Smajdlerove od prekretnog je znacaja iz dva razloga. Prvo, pokazao je da u ESP istrazivanjima postoje pouzdani obrasci ponasanja i kod obicnih ljudi - naime, kod onih

koji ne tvrde da imaju neke posebne nadarenosti ili sposobnosti. Drugo, pokazao je da postoji veza izmedu ESP i psihologije pojedinca (u ovom slucaju, psihologije verovanja ili neverovanja). Gertruda Smajdler je sveukupno testirala 1.308 ljudi, a oni su pogadali ukupno oko 300.000 puta. Posto su brojevi tako veliki, rezultate Smajdlerove ne moze niko olako odbaciti. Njen rad bio je rigorozno proveravan, a ni jedan jedini put nije nadeno nista sto bi na njega bacilo ozbiljnu senku. Valjanost njenih rezultata mora se na kraju potvrditi ili osporiti tako sto bi drugi istrazivaci vrsili takva istrazivanja i postigli (ili ne) slicne rezultate. U nacelu, nema razloga da ne verujemo da ce i drugi istrazivaci, u testovima sa drugim grupama ne narocito odabranih ispitanika postici iste rezultate. To se i dogodilo.

Obavljeni su mnogi ogledi u Britaniji, Indiji, Ceskoj, Argentini i drugim zemljama. Sve njih je sabrao i podvrgao analizi istrazivac Dzon Palmer godine 1971. Takve analize ponovljene su i kasnije, ali Palmerov rad posebno pominjemo zato sto se istice po svojoj strogosti i po tome sto je ukazao na pravce kojima se parapsihologija razvijala u kasnijim godinama, pa i danas, kad se blizimo novom milenijumu.

POSTOJANOST EFEKTA "OVCE-KOZE"

Palmer je rezonovao da ako stvarno postoji razlika (u uspehu) izmedu onih koji veruju i onih koji ne veruju, onda ogromna baza podataka Gertrude Smajdler treba da posluzi kao pokazatelj kolika je, zapravo, ta razlika. Izracunavajuci na osnovu podataka Smajdlerove, Palmer je predvideo da ce u 84o ostalih ogleda biti ispoljen veci uspeh "ovaca" nego "koza". Pretpostavka da se to nece ispoljiti bas u svakom ogledu zasnovana je na efektu rasipanja koji smo pomenuli u uvodnom poglavlju. Rasipanje je statisticka pojava koja dovodi do povremenog pojavljivanja neobicnih pojedinacnih rezultata. Kad je Palmer stvarno proucio rezultate ogleda drugih istrazivaca (ne Gertrude Smajdler), nasao je da su u 76o slucajeva oni koji veruju pokazali bolji uspeh od onih koji ne veruju. (U kasnijim godinama, kroz nove oglede, ovo se primaklo predvidenom iznosu od 84o; Palmer se licno vratio u "bitku" godine 1977. i ponovio iste nalaze.) Kad bi samo slucajnost delovala, "ovce" bi, naravno, postizale nesto malo bolje rezultate u 50o slucajeva a "koze" takode malcice bolje rezultate u onih drugih, preostalih 50o slucajeva. Rezultati statistickih analiza koje jos niko nije osporio variraju izmedu 76o i 84o ali to zaista nije bitno - oba su daleko iznad 50o. To znaci da je razlika u uspehu onih koji veruju i onih koji ne veruju stvarna. Ove zakljucke potvrdili su kasniji istrazivaci. Palmerova analiza bila je jedna od najusavrsenijih u ono vreme i nikada nije kritikovana po osnovi pogresne logike ili pogresne dedukcije.

Prema tome, efekat "oni koji veruju-oni koji ne veruju" odoleo je probi vremena. Pola veka proslo je od prvih rezultata Smajdlerove, a sve novi i novi istrazivaci dolaze do slicnih nalaza. Doslo je, van svake sumnje, i do unapredenja metoda za ocenjivanje ljudskih stavova i verovanja, Smajdlerova je pocela intervjuima, a danas postoje stampani upitnici; primenjeni su mnogi novi postupci za testiranje paranormalnih moci; ali osnovna razlika "ovca-koza" ostala je na snazi, ona se potvrduje i danas.

Ne zelimo da tvrdimo da je ovaj efekat savrseno ponovljiv. Itekako je bilo ogleda u kojima nije opazen uopste. U jednom nedavnom ogledu na Islandu (godine 1991) dogodio se cak dramatican preokret oni koji ne veruju postigli su mnogo bolji uspeh od onih koji veruju. Dogodilo se, stavise, da su pojedini istrazivaci delili ispitanike na one koji veruju i one koji ne veruju, ali u pismenom izvestaju o svom radu nisu naveli kako se koja grupa pokazala na testu, tako da naprosto ne znamo kako je taj efekat delovao i da li je delovao. Postoji potreba, dodali bismo, da se izradi jedan standard za "merenje", to jest utvrdivanje verovanja (ili neverovanja) kod ispitanika, i da se onda razliciti istrazivaci pridrzavaju tog standarda kad dele ispitanike u dve grupe po tom merilu. (Ali cinjenica da se i sada, bez takvog objedinjenog pristupa, razlika izmedu onih koji veruju i onih koji ne veruju jasno ispoljava u vecini testova trebalo bi da znaci da je to jedan u osnovi prilicno veliki efekat  ) Glavnina ogleda potvrdila je tacnost prvobitnih nalaza Gertrude Smajdler.

Kad bi rezultati bili jasniji i bolji nego sto jesu, time bi zapravo odstupili od nalaza Smajdlerove. Mada bi covek pomislio da je bolje da rezultati budu sto ubedljiviji, u ovom slucaju nije tako bolje je da rezultati budu sto dosledniji, sto konzistentniji. Zakoni statistike kazu da treba da bude i rasipanja, a to znaci i neuspeha i svakojakih "izvrnutih" rezultata, pokatkad.

Prava zagonetka u tome jeste zasto "koze" (oni koji ne veruju) postizu manje od slucajnosti, a ne tacno ono sto bi pukom igrom slucaja trebalo da bude. Da li to sugerise da i oni imaju izvesnu ESP sposobnost, ali je uporno koriste na naopak nacin - za promasivanje ?

Jedno moguce objasnjenje bilo bi da su oni koji ne veruju obuzeti osecanjem da su smesni sto se uopste "zamlacuju" sa laznim ogledom. Zar nije smesno pristupiti jednom testu ESP i raditi ga ako unapred smatras da je zaludan i besmislen jer ESP ne postoji ? Posledica takvog pristupa bila bi da oni koji ne veruju dozivljavaju mentalni konflikt i da zbog toga, kad god prime ikakav nagovestaj putem svoje ESP sposobnosti, namerno kazu bas suprotno. Ako je tako, bilo bi zanimljivo  da proverimo  da li ljudi koji su neuroticni (a kod njih je nivo mentalnih konflikata stalno visok) postizu lose rezultate na ESP testovima. Drugo moguce objasnjenje bilo bi da postoje razlike u licnosti, to jest karakteru onih koji veruju i onih koji ne veruju. U pojedinim istrazivanjima nalazimo jake nagovestaje da su oni koji veruju u vecoj meri ekstrovertni,  prijateljski  nastrojeni  i skloniji druzenju nego oni koji ne veruju. Posto se tako veliki deo ESP dozivljaja u obicnom zivotu sastoji, cini se, u nekakvoj komunikaciji izmedu ljudi ili donosi neka saznanja o ljudima, onda je valjda normalno da covek koji je druzeljubiv i komunikativan lakse moze doziveti ESP (narocito telepatiju) i zbog toga postati onaj koji veruje, ili barem dopustiti mogucnost "da tu mozda ima neceg", nego covek koji je sklon da se izdvoji od drustva. Ova druga hipoteza svakako zvuci verovatno i zasluzuje dalje istrazivanje.

KORELACIJE IZME>U LICNOSTI I ESP SPOSOBNOSTI

U nekim slucajevima spontanog ESP (kao sto su prividenja necije predstojece smrti, predosecanja katastrofe i tome slicno), emotivni naboj je veoma visok. S druge strane, u ogledima sa Stepanekom i u radu Smita, Dzana i Smajdlerove emocije su bile zaista stisane. Mogu li psihoanaliticari i drugi istrazitelji emocionalnih dubina ljudskog uma dati ikakve podatke o mogucim vezama izmedu karaktera coveka i njegove ESP sposobnosti ? Literature o tome ima u izobilju, ali su cinjenice prilicno mrsave.

Nevolja sa psihoanalizom, kojom se bave sledbenici Sigmunda Frojda i razni njima slicni, sastoji se u tome sto je to sto oni pricaju beskonacno subjektivno; sto cesto pripisuju ogromnu vaznost zaista trivijalnim vidovima ponasanja; sto proizvoljno proglasavaju da je ovo ili ono "simbol" neceg drugog; i sto nemaju nikakve eksperimentalne dokaze za svoje tvrdnje. Mnogi psihoanaliticari izvestavaju da njihovi klijenti (koji placaju za svoju terapiju) dozivljavaju telepatska iskustva koja obuhvataju duboko usadene emocionalne porive i represije. Na nesrecu, to su sasvim nenaucna tumacenja necega sto je neko rekao, a cesto su "u svadi" sa zdravim razumom, tako da ne mogu biti od koristi parapsihologu koji traga za istinom. Nama su potrebni naucni metodi ocenjivanja licnosti; bez toga necemo moci da ustanovimo relaciju izmedu paranormalnih moci i licnosti, ili bar ne pouzdanu niti ponovno (vise puta) dokazivu.

Oni koji se naucno bave istrazivanjem ljudske licnosti i karaktera, konstruisu psiholoski profil ispitanika, a za to koriste tri tipa materijala  biografski  materijal,  objektivna merenja covekovog ponasanja i upitnike u kojima ispitanik iskazuje svoja uverenja, preferencije, razmisljanja i tako dalje. Najiscrpnija istrazivanja o metodologiji ovog rada obavili su Hans Dz. Ajzenk i Rejmond B. Katel u Americi. Pojmovni aparat kojim se oni sluze razlikuje se u nekim sitnicama, ali ne u sustini dve podele ljudi najpodesnije i najpouzdanije za merenje jesu podela na ekstrovertne i  introvertne osobe i, drugo,

podela na neuroticne i stabilne osobe. Pa posto je tako, i parapsiholozi su usredsredili svoja istrazivanja na te dve podele karaktera ljudi. I opet su prvi u ovom poslu bili Amerikanci   Beti Hamfri na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini.

EKSTROVERTNIMA I SRECA POMAZE

Beti Hamfri koristila je test karaktera koji je u svoje vreme bio standardan - a danas se smatra prilicno primitivnim - da bi podelila ispitanike na ekstrovertne, to jest otvorene prema okolini, i introvertne, to jest okrenute vise u sebe, zatvorene. Posle toga im je davala testove pogadanja (pomocu ESP) kojim redom leze karte u izmesanim spilovima, na isti nacin kao Smajdlerova. Ekstrovertni su ponovo i ponovo pogadali nesto bolje, malo iznad puke slucajnosti, a introvertni nesto losije, dakle malo ispod onoga sto bi bilo da su zaista naslepo i nasumce pokusavali. Medutim, u nacinu na koji je ona vodila statistiku, to jest analizovala dobijene rezultate, postoje izvesni problemi, koje nije bas lako objasniti ukratko (u sustini, davala je samo grupne rezultate jedne i druge grupe, a ne i rezultate svakog pojedinca, sto znaci da se pojedinacne razlike ne mogu valjano sagledati), tako da se prema njenim nalazima moramo odnositi oprezno. Medutim, nekoliko godina kasnije, 1953, Hamfrijeva i Dz. Frejzer Nikol ponovili su istrazivanje i objavili rezultate koje mozemo prihvatiti sa vise pouzdanja. Imale su trideset ispitanika koje su prvo provele kroz najbolje tada postojece testove karaktera, a onda kroz ESP testove sa pogadanjem karata u spilovima; nasle su istu jasnu razliku izmedu ekstrovertnih i introvertnih kao i ranije.

Od tog pionirskog rada proslo je mnogo godina. Potvrde o razlicitim ESP sposobnostima ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stigle su iz Juzne  Afrike,  Svedske,  Britanije, Amerike, Indije i sa drugih mesta. U nekim od tih ogleda, kao sto bi se i dalo ocekivati, nije nadena nikakva znacajna razlika. Godine 1981. jedan od nas dvojice (Sardzent) pregledao je sve objavljene studije ove vrste i narocito sve slucajeve u kojima je jasno ustanovljena razlika; time je azurirao ranije takve obuhvatne preglede Palmera iz 1977. i Ajzenka iz 1967. U nauci, smatramo da je ogled ove vrste zavrsen jasnim rezultatom ako je izmedu uspeha jednih i uspeha drugih ispitanika ustanovljena znacajna razlika. Definisemo kao statisticki znacajno ono za sta je verovatnoca da se dogodi pukim slucajem samo 1 20 ili jos manja.

Ako ne postoji, u stvarnosti, nikakva ESP razlika izmedu ekstrovertnih i introvertnih ljudi, onda bi trebalo da jedni otprilike podjednako cesto kao i drugi postizu nadmocne rezultate na ESP testovima. Medutim, Sardzent je nasao da je bilo ukupno 19 studija sa jasnim rezultatom i da je, od tih 19, u 18 slucajeva dokazana znacajna razlika u korist ekstrovertnih. Onaj jedan jedini izuzetak zaista potvrduje pravilo. Pokusalo se u mnogim zemljama, ucestvovalo je vise hiljada razlicitih ljudi i pokazalo se da ta razlika u rezultatima zaista postoji.

Sardzentov pregled preispitali su i azurirali americki psiholog Daril Bem i parapsiholozi Carls Honorton i Dijana Ferari, godine 1990. Njihovi nalazi su sledeci. U nekim studijama ekstrovertnosti i ESP-a potkrala se greska koja se sastojala u tome sto su ispitanici tek posle testiranja sa kartama ocenjivani da li su ekstrovertni ili introvertni, sto znaci da su oni mogli promeniti svoje ponasanje (i drugacije odgovarati na pitanja u upitniku) zbog saznanja da su postigli slab ili jak rezultat sa kartama. U nekim studijama te greske nije bilo.

Osim toga, izvestaj Bema, Honortona i Ferarijeve govori i o ogledima sa slobodnim odgovorom, gde je efekat razlicite uspesnosti ekstrovertnih i introvertnih  ispitanika jasan, sa vrlo izrazitim, jakim rezultatima. Testovi sa slobodnim odgovorima nemaju veze sa spilovima karata nego se, u sustini, sastoje u pogadanju sta je prikazano na nekoj slici koju ispitanik ne moze videti.

Ako smo uvereni da je razlika u ESP mocima ekstrovertnih i introvertnih ljudi stvarna, kako bismo mogli objasniti njeno postojanje ?

INTROVERTNI LJUDI I TEORIJA "ZAUZETOG MOZGA"

Godine 1967. Ajzenk je izlozio pretpostvku da su ekstrovertni ljudi mozda bolji u ESP testovima zato sto je kod njih nivo kortikalne pobudenosti (aktivnost u mozdanoj kori) nizi nego kod introvertnih. To o nivou kortikalne pobudenosti jedna je cinjenica iz psihologije licnosti, pouzdano dokazana i nebrojeno puta potvrdena; a njeno poreklo moglo bi biti u tome sto ekstroverti bolje suzbijaju aktivnost nervnih celija u meduli (produzenoj mozdini), kroz koju nervni signali prolaze na svom putu od cula do korteksa. Ajzenk je sugerisao, na osnovu toga sto je cuo neke nepouzdane i neproverene price o tome, da bi suzbijenije stanje tih celija moglo biti povoljnije za ESP. Ako je ovo istina, onda je razlicit ESP uspeh ekstrovertnih i introvertnih ljudi posledica njihove razlicite mozdane aktivnosti.

Ako zelimo da proverimo ovu hipotezu, naravno da nam prvo padne na um da merimo aktivnost mozga za vreme ESP ogleda. To zvuci jednostavno, i mnogi su pokusali, ali su dosli do sasvim razlicitih zakljucaka. Eto razocarenja; ali ne, bas, iznenadenja. Koriscene su, na primer, razne varijante EEG (elektroencefalograma) u kojima se pazilo na razne cinioce koji su kod EEG varijabilni, za vreme dok je ispitanik ucestvovao u raznovrsnim ESP testovima.

U sedamdesetim godinama ova istrazivanja "mozdanih  talasa"  bila  su  usmerena uglavnom na jedan odredeni obrazac mozdane aktivnosti koji se naziva alfa ritam. To je ritam koji se u elektricnoj aktivnosti mozga ispoljava kad je covek budan i pribran, ali ne nesto posebno napet. Ljudi koji kod sebe razviju sposobnost meditacije i steknu iskustvo u takvim stvarima u stanju su da svoj alfa ritam ukljucuju i iskljucuju kad god pozele. Alfa aktivnost jedan je od srednjih nivoa pobudenosti  izmedu beta aktivnosti (kad smo budni i svojski radimo nesto) i delta/teta aktivnosti (kad spavamo). Nazalost, dokazi da ekstrovertni ljudi imaju drugaciji alfa ritam su slabi (oni dolaze iz konvencionalne psihologije, dakako). Ima takvih dokaza -  da  ekstrovertni  ljudi  imaju  vise  alfa frekvencije, ali sa manjom amplitudom - ali to su i posle nebrojenih ponovljenih ogleda nejaki i nedosledni dokazi.

Pojavile su se neke nove, mocne tehnologije za proucavanje strukture i aktivnosti mozga. Nakupilo se tu dosta skracenica skeneri se oznacavaju kao PET sto znaci "pozitronska emisiona tomografija", MRI sto znaci "magnetno-rezonantno dobijanje slike", i tako dalje. Pomocu tih novih tehnologija (skenera) istrazivaci mogu bukvalno da gledaju kako se u svim delovima ljudskog tela, pa i mozga, odvija neka aktivnost, pa nam je to, svakako, najbolja mogucnost da neposredno proucavamo rad necijeg mozga za vreme ogleda sa paranormalnim mocima. Samo, te nove tehnologije nisu jeftine, a parapsiholozi za svoj rad ne dobijaju od drzave prakticno nista. Iz tog razloga, ova istrazivanja koja prakticno mole i preklinju da budu obavljena, nisu jos ni zapoceta.

Drugi nacin da se proveri ta hipoteza o vezi izmedu ESP i pobudenosti mozga bio bi da upotrebimo droge. Amfetamini, kod narkomana poznati kao "brzina", veoma povecavaju pobudenost mozga. Barbiturati i trenkvilajzeri (umirujuca sredstva) kao sto je diazepam, to jest valijum, imaju suprotno dejstvo. Znaci, covek bi ocekivao da amfetamini umanje ESP sposobnost, a umirujuca sredstva da je pojacaju. Dokaza da je to tako ima tako malo i tako su slabi, da nisu vredni pomena. Trebalo bi da neko uradi dodatne oglede u vezi s tim, i da pri tom selektivno koristi samo pojedina sredstva za podsticanje ili za smirivanje. Za sada, dokazi u prilog hipoteze  o  kortikalnom  pobudivanju  ostaju neubedljivi. Niti ih ima dovoljno, niti su ogledi bili dosledno sprovedeni, tako da nemamo na osnovu cega da ocenimo vrednost te teorije. Nadajmo se da ce ambiciozni mladi parapsiholozi uspeti da na ovom polju dovedu stvari u red, i to u buducnosti ne previse dalekoj.

DELOVANJE DRUSTVENOG OKRUZENJA NA ESP SPOSOBNOST

Drugu teoriju o nadmoci ekstrovertnih ljudi u ESP pokusajima ponudio je K. Ramakrisna Rao, istrazivac roden u Indiji, ali zaposlen vec mnogo godina u Severnoj Karolini, u Laboratoriji za parapsihologiju pri Univerzitetu Rajn. Rao je izlozio pretpostavku da je razlika izmedu ekstrovertni i introvertnih pojedinaca u stvari drustvena razlika. Presudna ce biti atmosfera u kojoj se ogled odvija, kaze Rao. Ako zelimo uspeh, pristup ispitanicima mora biti prijateljski i srazmerno neformalan. A to je lakse postici sa ekstrovertnim ljudima jer oni i dolaze vec prijateljski nastrojeni i druzeljubivi, dok introvert dolazi stidljiv i zatvoren. Ovo zvuci itekako verovatno, ali ima li ikakvih cinjenica koje bi dokazale da je to stvarno tako ?

U nekim ESP testovima ispitaniku su postavljana i pitanja da li se dobro slaze sa osobom koja ga testira i da li mu je ta osoba simpaticna. Covek bi ocekivao da ce atmosfera biti prijatnija ako je onaj ko vrsi test neka simpaticna osoba, i da ce se tada postizati bolji rezultati. U praksi se to nije dokazalo. Ali citav taj pristup sa "simpatijom" je naivan. Osim ako je onaj koji vrsi test bas pravo cudoviste, vecina ispitanika ce iz ciste uctivosti reci "Da, da, ova osoba je u redu", ali to ce biti sasvim povrsno. Nama su potrebna kudikamo pouzdanija merenja naklonosti. Bilo je nesto malo dokaza da kad je ispitivac (dakle, onaj ko obavlja test) ekstrovertna osoba (a to se meri upitnikom o karakteru), ispitanici pokazu nesto bolje ESP rezultate. Ali vrlo malo ovakvih studija je radeno i rezultati nisu jasni. Trebalo bi da budu pozitivni ako je Raova teorija o drustvenom okruzenju tacna; jer ko vise utice na opstu drustvenu atmosferu prilikom testiranja nego onaj ko ispitanika testira ?

Bilo je i pokusaja da se vidi sta ce biti ako se ispitivac prema ispitaniku ponasa na ovaj ili onaj nacin. Jedna studija sugerise da su  bolje uspevali oni ispitanici prema kojima se ispitivac ponasao  prijateljski nego  oni prema kojima se  ponasao neprijateljski.  To  daje neku podrsku, ali vrlo nejaku, Raovoj teoriji. Takve manipulacije sa ponasanjem prilicno su lazne, a uostalom ne bi ni mogle mnogo da uticu s obzirom na to kako se vecina ESP ogleda obavlja.

Medutim, ta teorija o uticaju drustvene sredine previda neke zanimljive efekte.  Na primer, da ce se s vremenom, ponavljanjem testova, razlike u uspesnosti izmedu ekstrovertnih i introvertnih ljudi postepeno smanjivati. Mozda su introvertni ljudi na pocetku rada nesigurni u sebe; jedan deo definicije introvertnosti jeste to da introvertni jesu oni ljudi koji su u novim drustvenim okolnostima nesigurni, nemaju samopouzdanja. Ako ih u pocetku zbunjuje cudan ambijent parapsiholoske laboratorije i cudan test pred njima, sutra ce ih zbunjivati manje, prekosutra jos manje, oni ce se tokom vremena navikavati, pa ce zato imati sve vise samouverenja, radice opustenije i postizace bolje rezultate. Nasuprot tome, ekstrovertni drugar koji je prvog dana usao u laboratoriju maltene u veselim skokovima i sa sirokim osmehom na licu kazao "Ej, zdravo " eksperimentatoru, mozda ce vec posle nekoliko testova poceti da se dosaduje i da radi slabije; poznata je stvar da su ekstroverti podlozniji dosadi, odnosno da im brze dosadi ona aktivnost kojom se bave. Zato bi trebalo da na kraju ekstrovertni i introvertni postizu jednako dobre rezultate.

Ni za ovo nema jasnih dokaza. Hamfrijeva i Nikol su nasli nesto suprotno sto su ekstroverti vise vezbali ESP pogadanje koja je koja karta, sve su bolji postajali. Medutim, u ogledima sa slobodnim reagovanjem, razlika izmedu uspeha ekstrovertnih i introvertnih ispitanika stvarno kao da se s vremenom smanjivala. (A taj tip ogleda jeste jedna situacija u kojoj drustveno okruzenje ima vecu ulogu.) I ne prvi put nalecemo na istu prepreku koja nas itekako nervira   kad bi samo bilo vise dokaznog materijala  

Iz ovih razmatranja o ekstrovertnosti i introvertnosti izlazimo, sve u svemu, nezadovoljni. Neki efekat tu svakako postoji, to je sigurno, ali ne znamo zasto postoji. Treba obaviti jos mnogo ogleda.

VISOKA NEUROTICNOST - NIZAK ESP ?

Kad se prede na proucavanje odnosa neuroze i vanculnih opazanja, slika je vise zbunjujuca, ali mozda i uzbudljivija, nego  sto je bila u studijama o ekstrovertnim i introvertnim osobama. Prva zabuna je terminoloska jer kad Ajzenk kaze "neuroticnost" Katel kaze "anksioznost", a misle na isto. (Ili misle na dve stvari koje se vrlo malo razlikuju.) Vode se rasprave o nekim podelementima, komponentama ili ciniocima neuroticnosti, a to bi bili nivo napetosti, sklonost ka osecanju krivice, i tako dalje. Drugi nezgodan element, koji smo nagovestili u prici o Stepaneku, sastoji se u tome sto odnosi izmedu ESP i licnosti mogu varirati u zavisnosti od ambijenta u kome se testovi sprovode.

Dzon Palmer dao je izvrstan objedinjeni pregled svih dotadasnjih studija o neuroticnosti i ESP; taj Palmerov rad sada je vec citavih petnaest godina star, ali cini se da su njegovi osnovni zakljucci i danas na snazi. Palmer je ustanovio da su u svim ogledima gde se ispoljila jasna (dakle, statisticki znacajna) razlika izmedu neuroticnih i smirenih ispitanika, smireni pokazali superiornost. Svi su izgledi da taj efekat zaista, u stvarnosti, postoji, ali moramo uzeti u obzir jedan znacajan cinilac koji na to moze uticati, a to je, da li se ispitanici testiraju jedan po jedan ili je prisutna cela grupa.

Palmer je dosao do zakljucka da ce se razlicit uspeh neuroticnih i smirenih pokazati samo ako svaki ispitanik dolazi sam i kroz test prolazi sam. Cim tu sedi cela grupa, efekat iscezava.

Palmerove zakljucke potvrdila je studija o kojoj su 1882. godine izvestili Karl Sardzent i Trevor Harli. Subjektima (ispitanicima) davan je kratak test licnosti, a odmah potom ESP test u kome se od njih zahtevalo da zamisljaju kako se jedna kockica kotrlja niz jedan kanal i pada na ravnu podlogu, smiruje se, a na gornjoj strani se vidi... koliko tacaka ? Svaki ispitanik pogadao je po dvadeset pet puta. Kockica je i bacana. Na osnovu puke slucajnosti trebalo je da pogode, u proseku, 4,17 puta kako je tacno kockica pala. (Naime, u jednoj sestini od dvadeset pet bacanja, koliko je bilo. A jedna sestina od dvadeset pet je 4,17.) Testirali su ukupno 186 ljudi, i to 36 dovodeci ih jednog po jednog, a 150 ljudi grupno, naime podeljene u dve velike grupe. Pojedinacno testiranje dalo je sledece rezultate  neuroticni ispitanici pogadali su (u proseku) nesto malo vise od tri puta, a smireni ispitanici nesto malo vise od pet puta. A kad su testirani u grupama, ta razlika je nestala; stavise, pojedinci za koje je prethodno ustanovljeno da su neuroticni pocinjali su da pogadaju cak i cesce nego oni smireni. Nadajmo se da ce neki novi ogledi potvrditi ove zakljucke izvedene iz starih.

Palmer pokusava da objasni ovaj efekat pomocu sledece teorije. Neurotican covek nervira se kad izvedu njega samog na testiranje; mnogi neuroticari nece ni pristati na tako nesto. Cak i ako je istrazivac osoba prijateljski nastrojena i ako deluje smirujuce, neuroticnom coveku stalno "kucka" u glavi "Ovi ce me sad testirati na ESP " Tu nece mnogo pomoci ni ako ispitivac strpljivo objasnjava da to nije test kao u skoli, iz skolskog gradiva, jer mi o paranormalnim mocima ne znamo toliko, i da je to vise jedno istrazivanje nego ispit. Ispitanik se nervira jer je sklon nerviranju, i u njegovom nervnom sistemu se pojacava "sum", to jest buka, sto ometa vanculno opazanje. Smireni pojednici nemaju takve probleme, ili ih nemaju u tako velikoj meri. Ali kad u sobi sedi cela grupa ispitanika, neurotik zna da se bezbedno sakrio u gomili, vidi da se niko nije okomio posebno na njega, i zato ne gubi ESP sposobnost ili je ne gubi mnogo.

Kakav je to "sum" o kome govorimo ovde ? Nije to onaj visoki nivo korteksne aktivnosti koji je osoben za introvertne osobe. Introvertnost i neuroticnost su dve sasvim razdvojene, zasebne osobine licnosti. Ajzenk, Katel i drugi saglasni su da je tipicna odlika neuroticnih ljudi njihov veoma aktivan i reaktivan (responsivan) automnomni nervni sistem - ANS. Treba znati da je ANS (nazivamo ga i vegetativni) onaj deo nervnog sistema  koji  kontrolise  mnoge  automatske,  ne-voljne  aktivnosti  u  covekovom  telu  -

proizvodnju hormona, opustanje i stiskanje crevnih i drugih misica koji se ne pokrecu voljno, puls, disanje, znojenje, naglo ispustanje u krvotok znatnih kolicina (nor)epinefrina (adrenalina i noradrenalina) i druge reakcije na stres. Neuroticari se vise znoje, mnogo vise "skoce" kad ih nesto iznenadi ili preplasi, skloniji su da ispolje simptome stresa. Upravo ti "cinioci aktivacije" mogli bi da budu "sum" koji se mesa u ESP signale u mozgu, a to bi ometalo ESP bas kao sto i prejaka uznemirenost moze ometati. Ovu teoriju snazno podrzavaju ogledi u kojima su koriscene vezbe za opustanje, meditacija i druge tehnike za smirivanje, a sve u cilju sto boljih ESP rezultata. (U sledecem poglavlju razmotricemo mnoge dokaze o tome.)

Konacno, Palmerovi argumenti o grupama mozda  bi  trebalo  da  budu  dalje  usavrseni. Neki ogledi koje je Karl Sardzent obavljao sa dacima u ucionici sugerisu da se i u takvoj grupi neuroticari mogu izdvojiti po losim rezultatima ako se osecaju kao jasno definisana manjina. Cak ce mala grupa decaka  okruzena  velikim  brojem  devojcica  ispoljiti neuroticno ponasanje. Ono ce biti jednako  snazno  kao  kad  usamljeni  neuroticar  izide pred ispitivaca. Neuroticni covek ne uspeva da se "izgubi u masi" i da nade smirenje ako svi jasno vide da je on pripadnik jedne male grupe razlicitih. Buduci istrazivaci morace veoma pazljivo da razmotre koje sve uslove treba ispuniti da bi njihov test bio definisan kao grupni. U ovom trenutku svi su izgledi da drustveno okruzenje moze uticati na ESP rezultate isto koliko i karakter pojedinca.

Verovanje ili neverovanje u paranormalnu moc; ekstrovertnost ili introvertnost; i neuroticnost ili smirenost;  to su cinioci koji  ocigledno uticu na uspeh ispitanika u ESP ogledima. Tih ogleda bilo je toliko mnogo, a njihovi rezultati bili su toliko dosledni, da ih niko ne moze sve skupa odbaciti. Na svoj nacin oni su za postojanje paranormalnih moci dokaz isto toliko vazan koliko je vazno i sve ono glamurozno sto se zna o D. D. Houmu. Zbog cega ? Zbog toga sto se odnose na obicne ljude  i  sto  se  mogu  ponavljati. Od Houma nama danas nista nije ostalo osim istorijskih svedocanstava.

Skepticni psiholog Rej Hajmen napisao je u svojoj knjizi Savremena psihologija sledece   "Takvi obuhvatni pregledi tvrdih laboratorijskih podataka uverili su me da tu postoji "nesto"... Kriticari, ako misle da budu cestiti, moraju nekako da objasne rezultate tih desetina ili cak stotina eksperimentalnih studija koje su obavljene i ovde sumirane pre nego sto odbace citavu parapsihologiju kao pseudonauku." Godine su prosle od kad je taj komentar napisan. U poslednjem poglavlju ove nase knjige vraticemo se takvim presudama. Za sad, pogledajmo samo jos neke psiholoske cinioce koji bi mogli biti u korelaciji sa ESP.

RELACIJA IZME>U STAROSTI,KULTURE I ESP

Znacajno je pitanje da li razlike u ESP sposobnosti mogu proisticati iz zivotnog doba (starosti) pojedinca. Posto znamo da nase drustvo postavlja pred odrasle osobe sasvim druge zahteve nego pred decu - uglavnom u obliku nagrada za sredeno, logicno ponasanje - valjda bi i to trebalo da dovede do nekih razlika u njihovim ESP rezultatima. Posebna je stvar to sto industrijska drustva dvadesetog veka imaju vrlo malo zajednickog sa lovackim i lovacko-sakupljackim, stocarskim i rano-poljoprivrednim ljudskim zajednicama iz nase istorije. Sta ako je ta socijalna evolucija, koja je uglavnom odbacivala navodno primitivna, magijska, animisticka verovanja, uticala i na funkcije paranormalnih moci ? Mozemo li to ispitati na taj nacin sto cemo proucavati danasnje primitivne ljudske zajednice tamo gde one jos postoje ? Da li evolucija vodi ljudsku ESP sposobnost ka pojacanju ili ka nestanku ?

Posto je ESP jedna potencijalno korisna moc, razumno bi bilo pretpostaviti da ce joj evolucija biti naklonjena. Ali ESP je obicno slaba i nepouzdana (bar ako je suditi po dokazima koje smo do sad razmotrili). Ljudi su veoma vizuelna stvorenja - dakle, veoma naklonjena gledanju - a drugim culima se ne sluze ni upola tako uspesno kao mnoge zivotinje. Mozda nasa ESP popusta kao i nase culo mirisa. Mozda odumire u nama.

IGRA U LABORATORIJI

Pogledajmo prvo starost. Odnos starosti i ESP nije jednostavan. Sasvim je sigurno da nijedan istrazivac nikada nije prijavio neki linearni odnos izmedu ESP i celokupnog trajanja ljudskog zivota, nesto u smislu "iz godine u godinu uvek sve jaci" ili "iz godine u godinu uvek sve slabiji ESP". Ali mnogi su prijavili izuzetno dobre rezultate u ESP testiranju dece.

Ogledi u ucinioci koje je vrsila Margaret Anderson, veoma kreativan istrazivac ESP, priznati su kao jedno od klasicnih proucavanja u parapsihologiji. Ona je, zapravo, koristila samo jednostavne ESP testove, ali ih je obukla u ruho naucne fantastike. Deci su testovi prezentirani kao igrica u kojoj natprosecno dobri rezultati u vanculnom pogadanju omogucavaju da "raketa poleti u svemir" a zatim i da "ostane na dobroj putanji". To se moralo poprilicno svideti deci, narocito u pedesetim godinama kad je putovanje u svemir bilo nesto veoma novo. Andersonova je sa decom preduzimala oglede mnogo puta i dobijala uvek postojane, visoke rezultate, znatno iznad statistickog nivoa puke slucajnosti.

Direktna uporedenja dece i odraslih obavljao je dr Ernesto Spineli na Univerzitetu Sari u Engleskoj. On je testirao velike grupe ispitanika, svih uzrasta. Nasao je sledece deca izmedu tri i osam godina postizala su rezultate znatno iznad puke slucajnosti na testovima telepatije, najmlada deca cak izuzetno visoke. (U nekim testovima je ispitanik stvarno nasumicnim pogadanjem trebalo da pogodi u 20o slucajeva, a ta deca su pogadala cak u 40o slucajeva ) Nazalost, samo u nekim od tih testova ciljevi (ono sto je trebalo pogadati) bili su valjano izmesani, to jest stvarno sasvim nasumicni. Puno poverenje mozemo imati samo u one testove koje je Spineli obavio sa starosnom grupom od 19 do 21 godine. Ali to su sve bili studenti; zaista bi bilo mnogo korisnije da je odabrao neki tipicniji uzorak stanovnistva te starosti.

Svejedno, Spinelijevi rezultati ostaju upecatljivi. Ima  i  drugih  studija u kojima su deca, pa cak i bebe, postizala velike uspehe u ESP. Nedostaje nam neposredno uporedenje dece sa odraslima, i to sa razlicitim starosnim grupama odraslih; posto toga nema, ne mozemo narocito pouzdano spekulisati o ESP razlikama izmedu dece i odraslih. Spineli je medutim dobio najbolje rezultate kod najmladih, slabije kod nesto starije dece, a najslabije kod najstarije dece. Nikakvo cudo da je on, oslanjajuci  se  na  te  podatke, sacinio jednu teoriju o razlozima zbog kojih deca imaju najjacu ESP sposobnost.

Spineli smatra da razvoj formalnog, logickog, analitickog razmisljanja kod deteta koje postaje sve starije postepeno sputava njegovu paranormalnu moc. Ako pitate neko trogodisnje dete "Mozes li pogoditi u koju slikicu gleda Dzon, koji je u sobi do nas ?" mozda cete, kao odgovor, cuti radosni uzvik "Mogu, mogu " Ali starije dete ili odrastao covek "znaju" da je to nemoguce pogoditi. Spineli izvestava i o tome da kod ispitanika ESP moc katastrofalno popusta ako im se da i neki zamrsen intelektualni zadatak u vreme dok test ESP jos traje. Kad se ispitanik upusti u logicko, analiticko misljenje, gubi vanculnu sposobnost.

Moguca su ovde i neka alternativna objasnjenja. Deca mozda lako poveruju u postojanje ESP, jer po prirodi nisu skepticna; to nas vraca ka efektu "ovce-koze", to jest na one koji veruju i one koji ne veruju. Deca su mozda i bujnija i spontanija kao licnosti, ekstrovertnija; ljudi su skloni da postaju, sto  su stariji, sve  introvertniji. Osim  toga, Spineli je na brilijantan nacin organizovao testiranje. Napravio je lutkarsko pozoriste. Dve lutke (navucene na njegove ruke, kao rukavice) pojavljivale su se na sceni i glumile pred decom sta treba da se radi, a zatim to i objasnjavale. Spineli je deci cak podelio "kapice- pametnice" da ih stave na glavu radi boljeg pogadanja sta neko drugi misli Covek se naprosto zapita ne bi li i odrasli ispitanici postigli izuzetno visoke rezultate kad bi sa toliko odusevljenja, spontanosti i zabave pristupili testiranju.

Ali tu je i Spinelijev izvestaj o inhibitornom, anti-ESP delovanju inteligentnog, analitickog razmisljanja. Ta mogucnost svakako postoji. Dok se kod coveka razvijaju sposobnosti apstraktnog razmisljanja, u toj istoj meri mogu opadati njegove sposobnosti ESP delovanja. To bi znacilo da odrasli, ako zele da ponovo steknu paranormalnu moc, treba da potisnu kod sebe apstraktno i logicno rezonovanje. Sledeca dva poglavlja ove knjige opisivace nacine na koji se to moze postici.

PARANORMALNA MOC I "PRIMITIVNI" UM

Nepotvrdeni i ovlasni izvestaji kazu da u nekim predindustrijskim, plemenskim drustvima narod prihvata paranormalnu moc kao normalnu, svakodnevnu stvar, najcesce u obliku verovanja u duhove i magiju. Na nesrecu, dobrih istrazivackih radova o toj oblasti ima vrlo malo ili nimalo. Najobimniji od njih je jedan rad iz pedesetih godina. To istrazivanje sproveli su Ronald Rouz i Lindon Rouz medu australijskim aboridzinima, zatim medu Maorima, takode kod zitelja ostrva Samoa. Za ESP testovi su bili sa rasporedom karata u spilovima, a za PK sa drugim zadacima. Rezultati su bili sasvim razliciti - to se u nauci naziva divergencija rezultata. Aboridzini i Maori postigli su visoke rezultate u ESP (Samoanci ne), a u PK niko nije postigao nista. Ovi nalazi mogli su lako nastati zbog prethodno uvrezenog verovanja, kod tih plemena, u to sta je moguce, a sta nije moguce. To je opet na delu, na novi nacin, efekat oni koji veruju-oni koji ne veruju. Aboridzini su, na primer, uporno tvrdili da u njihovom plemenu samo "pametni" pojedninci mogu uticati na pad kockice, dok obicni pripadnici plemena to ne mogu. I zaista nisu uspeli.

Nadeni su i neki od tih "pametnih". (Ali, zanimljivo, aboridzinska rec za njih prvobitno je znacila "onaj koji ima spretne ruke".) Sa njima je pokusano nesto malo PK testiranja. Ali njihov stav prema tom zadatku bio je nejasan. Ako hocemo da budemo realisti, onda moramo testove prilagoditi testiranoj ljudskoj zajednici i kulturi. Zamislite da pridete nekom vuduistickom "hunganu" (svesteniku), pokazete mu spil karata i pitate kojim su redom slozene. "Mozete li pogoditi ove simbole, molim Vas ?" Bila bi to glupost, naravno. Ali, s druge strane, ako testove prilagodite u skladu sa okolnostima i stvarima koje su dobro poznate tom narodu, kako cete posle uporedivati dobijene rezultate sa rezultatima u industrijskim drzavama ? Opsti zakljucak mora biti da su takozvana primitivna drustva plodno tlo za dalja istrazivanja, ali da u ovom trenutku dokaza imamo tako malo, da nikakve cvrste zakljucke ne mozemo izvesti.

INTELIGENCIJA,MENTALNO ZDRAVLJE I LUDILO

Vratimo se Spinelijevom radu. Njegova zamisao da analiticka inteligencija suzbija ESP izgleda uverljivo. Intuicija i analiticka inteligencija cesto se pojavljuju kao antiteza jedna drugoj. Dalja istrazivanja u oblasti formalnog merenja koeficijenta inteligencije, kao i proucavanje onih katastrofalnih mentalnih oboljenja u kojima je pacijent sasvim izgubio sposobnost razumnog razmisljanja, mogle bi baciti dodatnu svetlost na ovu oblast.

Veza izmedu paranormalnih moci i inteligencije kod odraslih moze se lako sumirati   nema je. Tacnije receno, do sada nije naden nikakav dokaz da je ima. Medutim, u mnogim slucajevima tesko je razlikovati inteligenciju od nekih drugih cinilaca. Robert Brier izveo je jedan ESP test u kome su ispitanici bili americki clanovi kluba "Mensa" (koji okuplja natprosecno inteligentne) i pokazalo se ESP promasivanje, jasno i snazno. Oni su, dakle, imali znatno manje tacnih pogodaka nego sto je to na osnovu puke slucajnosti bilo verovatno. Clanovi "Mense" imaju natprosecno visok IQ, ali su veoma skepticni kad je rec o paranormalnoj moci, pa je taj njihov izrazito los rezultat verovatno posledica efekta "ovca-koza" (oni koji veruju-oni koji ne veruju), a ne visoke inteligencije.

Inteligencija nije samo jedna vestina. Postoje dokazi da se inteligencija sastoji od izvesnog broja razlicitih vestina koje su povezane i koje stoje u hijerarhijskom odnosu. Postoje u inteligenciji i razlike izmedu polova. Muskarci postizu bolje rezultate u matematickom razmisljanju i u prostornim zadacima (kao sto je prepoznavanje skrivenih

oblika ili rotiranje predmeta u prostoru), dok zene pokazuju vecu govornu vestinu, bolje pronalaze slicne predmete i bolje racunaju (sto nije isto sto i matematicko razmisljanje). To su samo uopstavanja, naravno, ali ne bez osnova. Ima sve vise dokaza da postoje i razlike u strukturi muskog i zenskog mozga, zbog kojih nastaju ove razlike u inteligenciji izmedu polova. Bilo je pokusaja da se organizuju ESP testovi gde se neki put pogada o slikama, a drugi put o recima, i da se kroz to provode ispitanici oba pola, u nadi da ce razlika u komponentama inteligencije kod muskaraca i zena da se odrazi i u njihovom razlicitom ESP uspehu kod ove ili one vrste ciljeva. Ali nema se sta reci o rezultatima tih pokusaja, osim da su bili dosledno nedosledni. To je na neki nacin i dobro, jer to su bili pokusaji zasnovani na razumevanju muske i zenske inteligencije mnogo manje usavrsenom nego sto je danas, pa bi bilo pravo cudo da su uspeli.

Mnogi mentalno oboleli ljudi (sizofrenicari, ponekad i manicni psihotici) veruju da imaju telepatsku moc i/ili da ih neko telepatski proganja. Ovo poslednje je vrlo cesto kod paranoidne sizofrenije. Neki  psihijatri zastupali  su tezu (koja, doduse, zvuci prilicno zapanjujuce) da su mnogi njihovi pacijenti poludeli zato sto ih je sopstvena paranormalna moc gurnula "preko ruba", u bezdan ludila; jer, navodno, covek koji se suvise "otvori" za uznemirujuce telepatske poruke sa raznih strana moze, na taj nacin, da nastrada.

Pokusaji testiranja eventualne ESP moci kod sizofrenicara prepuni su problema. Prvi od njih je eticki. Ko nama daje pravo da te duboko nesrecne i zbunjene ljude teramo da resavaju nekakve nase testove ? Sta ako ih samo gurnemo u jos dublju mentalnu traumu, sta ako oni ispolje  ESP i otvore svoj  um  prema signalima koji su za njih uzasavajuci ? Postoje i ogromni prakticni problemi u vezi sa dijetom, lekovima ili drogama, sa tacnom ili netacnom dijagnozom necije bolesti, sa podvrstom sizofrenije, i tako dalje. Ko god je pazljivo pratio strucne casopise iz oblasti psihijatrije, taj zna da su pokusaji kontrole svih tih cinilaca prava nocna mora. Moguce je naci neki put kroz sve te probleme, ali za to je potrebno veoma mnogo vremena i novca, potrebno je pomno odabrati pacijente, biti zaista pravi strucnjak, majstor klinickog rada i pridobiti na svoju stranu dobru volju lekara i bolnicarki koji neguju mentalno obolele. Zato i nije iznenadenje sto jos nijedan pokusaj parapsihologa da testiraju sizofrenicare nije zadovoljio merila naucne postojanosti. Dosadasnji pokusaji uglavnom su i zastareli (jer se dijagnosticka definicija sizofrenije korenito izmenila u meduvremenu), ali recimo ipak, tek informacije radi, da je pokusaja bilo i da nisu dali neke jasne rezultate. Sa pojedinim psihoticnim pacijentima dobijeni su visoki ESP rezultati, sa drugima ne.

Uopste uzevsi, dosadasnje studije sa tim i drugim mentalno poremecenim osobama nisu dale osnov za uverenje da mentalno poremeceni imaju jacu ESP sposobnost; stavise, cini se da imaju slabiju. Istrazivanja u kojima je merena zrelost i socijalna prilagodenost pacijenta pokazala su neke vrlo male pozitivne korelacije tih odlika sa ESP nadarenoscu, ali ne upecatljive.

MIT O SUPERIORNOSTI ZENA

Skoro sva istrazivanja ikada sprovedena pokazuju da u iskustvima paranormalnih moci u obicnom zivotu postoji  izrazita razlika izmedu polova. Zene cesce dozivljavaju ESP iskustva, ili, da budemo precizniji, kazu da ih cesce dozivljavaju. Kod telepatskih dozivljaja, muskarci su vecinom "posiljaoci", a zene su vecinom "primaoci". Ovo sumnjivo lici na dobro znane klisetirane predstave o polovima zene, koje su navodno pasivne i intuitivne, primaju poruke od muskaraca, koji su navodno aktivni i dinamicni. Feminizam vec decenijama potkopava te stereotipe, sto bi trebalo da se pokaze i u istrazivanjima, ali su metodi istrazivanja u poslednje vreme takode izmenjeni, tako da o ovom pitanju ne dobijamo podatke.

Zapravo, u ESP ogledima nisu nadeni nikakvi dokazi da postoji neki postojan ili dosledan obrazac razlike izmedu polova. U proucavanjima snova i u bar jednom delu "gancfeld" studija (o kojima ce biti reci u sledecem poglavlju), muskarci su postigli nesto vise

uspeha kao primaoci nego sto su to postigle zene, ali razlika nije bila velika. Ovakva istrazivanja vecinom su obavljana sa decom - dakle, trazila se ESP razlika izmedu decaka i devojcica, ali ni tu nisu nadeni jasni rezultati. Bilo je tvrdenja da zene suocene sa laboratorijskim testovima osecaju vecu zabrinutost nego muskarci, i da ih to sputava, tako da ne uspevaju da pokazu svoju nadmoc. Ako bi to bilo istinito, onda bi zene pokazale nesto vise te svoje dodatne sposobnosti u slucajevima kad je ispitivac takode zensko; ali to nije primeceno. Osim toga, u radu Spinelija i Andersonove jasno je da su skoro sva deca odusevljeno prihvatila da se ukljuce u ESP igru devojcice se nisu ponasale neslobodnije od decaka.

Dakle, iako ne mozemo odbaciti mogucnost da izmedu muskaraca i zena postoje neke ESP razlike, zasad ne raspolazemo dokazima da ih ima. Ovo je znacajan nalaz, jer sugerise da prastara uverenja o tome ko vise dozivljava ESP nisu zasnovana na stvarnom cescem dozivljavanju ESP, nego zene naprosto spremnije priznaju i razgovaraju o takvim stvarima. Muskarci priznaju i "otvaraju se" samo ako je ono sto ce ispricati uskladeno sa drustveno odobrenom slikom aktivnog, muzevnog muskarca.

STA SMO DOSAD SAGLEDALI

Ustanovili smo do sada da postoje tri cinioca koji stvarno stoje u prilicno  pouzdanoj korelaciji sa ESP sposobnostima, a to su verovanje u mogucnost paranormalnih moci, ekstrovertnost i nizak nivo neuroticnosti ili anksioznosti. Ono prvo bismo zaista i po zdravom razumu ocekivali, jer ima neke paralele sa takozvanim "placebo efektom" u medicini, kad doktori daju jednoj grupi pacijenata pilule oblozene secerom koje nemaju apsolutno nikakvo dejstvo, a ti pacijenti ipak (skoro uvek) pokazu odredeno poboljsanje zdravstvenog stanja, za razliku od kontrolnih grupa kojima se ne da nista. Verovanje je mocna stvar. Kad se spiritisticki medijumi zale da ih ometa prisustvo skepticnih ljudi na seansi, mozda im to nije samo "izvlacenje", trazenje izvinjenja za neuspeh; cini se da oni koji ne veruju zaista stetno deluju na paranormalnu moc, svoju i tudu, a to bi znacilo da mogu smetati i stvarno paranormalno obdarenom medijumu.

Preostala dva cinioca, a to su ekstrovertnost i smirenost, mogu delovati kroz jedan zajednicki mehanizam, a to je smanjivanje "buke u sistemu". Svejedno da li je u pitanju sum u korteksu mozga ili u autonomnom (to jest, vegetativnom) nervnom sistemu u telu i mozgu, cini se da smanjenje tog suma doprinosi jacanju paranormalnih moci.

Ustanovili smo, takode, da nije pokazana veza nekih drugih psiholoskih cinilaca sa ESP. U nekim slucajevima, negativnih dokaza imamo u izobilju. Ovo narocito vazi za razlike izmedu polova. U drugim slucajevima, istrazivanja su bila neosporno slaba i nedovoljna, ali ostaje cinjenica da korelacije nisu nadene. Ali kad bi sve sto se u ovom poslu moze proucavati imalo neki odraz na ESP, posumnjali bismo da tu nesto nije u redu  

Vratimo se pojmu takozvanog "suma" u signalu, to jest buke. Obavljeno je vec mnogo istrazivanja sa ciljem da se ESP "signali" pojacaju tako sto ce se taj unutrasnji sum smanjiti. Ovaj rad zasniva se na jasnoj teoriji, kao i na merenjima ESP rezultata, uz koriscenje elegantnih i privlacnih tehnika za testiranje. Dao je mnoge dokaze, o kojima itekako treba da razmislimo.