KLOŠARENJE[11]

Hari se probudio u svom krevetu, s mamurlukom.Teškim mamurlukom.
„Jebem ti“, procedio je.
U sobi je bio mali lavabo.
Hari je ustao, olakšao se u lavabo, pustio vodu da ga ispere, onda poturio
glavu pod slavinu i otpio vode. Pljusnuo je vodu preko lica i obrisao se
krajem majice.
Godina je bila 1943.
Hari je pokupio neku odeću s poda i počeo polako da se oblači. Roletne su
bile spuštene i bilo je mračno, osim tamo gde je sunce probijalo kroz rupe na njima. U sobi su bila dva prozora. Otmeno mesto, nema šta.
Izašao je na hodnik i otišao do kupatila, zaključao vrata i seo na šolju.
Čudo da je još uvek mogao da kenja. Već danima nije jeo.
Isuse, pomislio je, ljudi imaju creva, usta, pluća, uši, pupak, polne organe i. . . kosu, pore, jezik, ponekad zube, i sve ostalo... nokte, trepavice, prste, kolena, stomake...
Bilo je nečeg tako zamornog u svemu tome. Zašto se niko ne buni?
Hari je dovršio stvar grubim toalet-papirom. Kladio bi se da gazdarice
pansiona brišu dupe nečim boljim. Sve te religiozne dame sa svojim davno mrtvim muževima.
Digao je pantalone, pustio vodu i izašao, niz stepenice pa na ulicu.
Bilo je l1 pre podne. Hodao je ulicom. Mamurluk je bio brutalan, ali nije
mu bilo krivo. To mu je govorilo da je bio negde, na nekom dobrom mestu.
Usput je našao pola cigarete u džepu na košulji. Stao je, zagledan u zgnječeni crni kraj pikavca, pronašao šibicu, pokušao da pripali. Plamen nikako da uhvati. Nije odustao. Posle četvrte šibice, koja mu je oprljila prste, uspeo je da povuče dim. Zagrcnuo se, kašljao. Osetio je kako mu stomak poigrava.
Pored njega je prošao automobil. Unutra su sedela četiri mladića.
„Umri smrade!“ dreknuo je jedan ka Hariju.
Ostali su se smejali. Onda su nestali.
Harijeva cigareta je još gorela. Ponovo je povukao. Uzdigao se uvojak
plavog dima. Voleo je taj uvojak plavog dima.
Hodao je na toplom suncu i mislio: hodam i pušim cigaretu.
Hari je hodao sve do parka kod biblioteke. I dalje je povlačio dimove iz
cigarete. Onda je osetio vrelinu opuška na usni i nerado ga odbacio. Ušao je u park i hodao dok nije našao mesto između jedne statue i žbunja. Statua je predstavljala Betovena. I Betoven je hodao, oborene glave, s rukama na leđima, očigledno je mozgao o nečemu.
Hari se ispružio na travu. Pokošena trava je prilično bockala. Bila je
šiljata, oštra, ali imala je lep, čist miris. Miris spokojstva.
Sićušne bubice počele su da se roje oko njegovog lica, u nepravilnim
krugovima, presecajući putanje jedne drugima, ali nikad se ne sudarajući.
Bile su samo trunčice, ali su i one tražile nešto.
Hari je pogledao kroz trunčice u nebo. Nebo je bilo plavo, užasno visoko.
Hari je i dalje gledao u nebo, pokušavajući da dokuči nešto. Ali ništa nije
dokučio. Nikakav osećaj večnosti. Ili Boga. Čak ni Đavola. Ali prvo treba naći Boga da bi našao Đavola. Takav im je redosled.
Hari nije voleo duboke misli. Duboke misli mogu da odvedu dubokim
greškama.
Zatim je mislio malo o samoubistvu. . . opušteno. Kao što bi većina ljudi
mislila o kupovini cipela. Glavni problem u vezi s tim bila je misao da
samoubistvo možda vodi u nešto još gore. Ono što mu je stvarno trebalo bila je ledeno hladna boca piva, s pomalo vlažnom etiketom i onim magičnim svežim graškama na površini stakla.
Hari je zadremao... a onda su ga probudili glasovi. Glasovi jako mladih
učenica. Kikotale su se.
„ Ooooo, gledaj!“
„On spava!“
„Da ga probudimo?“
Hari je žmirkao na suncu, škiljio je u njih kroz gotovo zatvorene kapke.
Nije baš bio siguran koliko ih je, ali video je njihove raznobojne haljine: žute i crvene i plave i zelene.
„Vidi ga! Baš je lep!“
Smejale su se, kikotale, zatim su otrčale.
Hari je ponovo zatvorio oči.
Šta se dogodilo?
Nikada mu se još nije desilo nešto tako sveže i radosno. Nazvale su ga
„lepim“. Kakva ljubaznost!
Ali one se neće vratiti.
Ustao je i hodao do ivice parka, uz aveniju. Našao je klupu i seo. Na
susednoj klupi sedeo je drugi klošar. Bio je mnogo stariji od Harija. Iz klošara je zračilo nešto teško, mračno, odbojno, što je podsetilo Harija na oca.
Ne, pomislio je Hari, nepravedan sam.
Klošar je pogledao u Harija. Imao je sićušne oči, bez ikakvog izraza.
Hari mu se slabašno nasmešio. Klošar mu je okrenuo leđa.
Onda je doprla buka s avenije. Mašine. Bio je to vojni konvoj. Dug niz
kamiona punih vojnika. Vojnici su bili nagurani, spakovani unutra, visili su sa bokova kamiona. Svet je bio u ratu.
Konvoj je sporo prolazio. Vojnici su ugledali Harija na klupi. Onda je
počelo. Hor zvižduka, ruganja i psovki. Vikali su ka njemu.
„Ej, pizdo!“
„Dezerter! “
Kako bi koji kamion prošao, sledeći je nastavljao:
„Diži dupe sa te klupe! “
„Siso!“
„Pederu! “
„Govnaru! “
Bilo je to veoma dug i spor konvoj.
„Ajde, pridruži se! “
„Naučićemo te da ratuješ, klipane! “
Lica su bila bela i žućkasta i crna, cvetovi mržnje.
Onda je stari klošar skočio sa svoje klupe i viknuo ka konvoju:
„Srediću ga umesto vas, momci! Borio sam se u Prvom ratu! “
Iz kamiona su se smejali i mahali:
„Sredi ga, ćale!“
„Prosvetli tu bitangu! “
Onda je konvoj iščezao.
Svašta su bacili na Harija: prazne limenke piva, limenke koka-kole,
narandže, bananu.
Hari je ustao, podigao bananu, ponovo seo, oljuštio je i pojeo. Bila je
predivna. Onda je pronašao narandžu, oljuštio je, sažvakao i progutao njeno meso i sok. Pronašao je još jednu narandžu i pojeo je. Onda je pronašao upaljač koji je neko bacio ili ispustio. Kresnuo ga. Palio je.
Prišao je klošaru na susednoj klupi, isturivši upaljač.
„Ej, šefe, da nemaš pljugu?“
Sitne oči piljile su u Harija. Delovale su pljosnato, kao da su zenice
odstranjene. Klošareva donja usna je zadrhtala.
„Voliš Hitlera, a?“ progovorio je veoma tihim glasom.
„Slušaj, šefe“, rekao je Hari. „Zašto ne bismo otišli negde, ti i ja? Možda se ogrebemo za piće.“
Stari klošar je prevrnuo očima. Na trenutak, Hari je video samo
zakrvavljene beonjače. Onda su oči pogledale u Harija.
„Ne sa. . . tobom!“
„Važi“, rekao je Hari. „Vidimo se. . .“
Stari klošar je ponovo prevrnuo očima i ponovio, samo glasnije:
„Ne sa. . . tobom! “
Hari je polako izašao iz parka i usmerio se ka svom omiljenom baru. Bar
je uvek bio tamo. Hari je bukvalno bacio sidro u taj bar. Bilo je to njegovo
nebo. Nemilosrdno i egzaktno.
Usput je prošao pored praznog placa. Gomila sredovečnih ljudi igrala je
bejzbol. Bili su van forme. Većina je imala trbušine, bili su niskog rasta,
debelih butina, gotovo kao žene.
Hari je stajao i posmatrao. Sve je bilo tako jalovo. Čak je i lopta delovala
tužno, uzalud poskakujući naokolo.
„Zdravo, Hari, kako to da nisi u baru?“
Bio je to stari mršavi Mekdaf, pućkao je svoju lulu. Mekdaf je imao oko 62 godine, uvek je gledao pravo ispred sebe, nikada nije gledao u drugoga, ali je ipak video čoveka iza svojih cvikera. I uvek je bio u crnom odelu s plavom kravatom. Dolazio je u bar svakog dana oko podne, ispio bi dva piva, zatim odlazio. I nisi mogao ni da ga mrziš ni da ga voliš. Bio je kao kalendar ili čiviluk.
„Krenuo sam“, rekao je Hari.
„Idem s tobom“, rekao je Mekdaf.
I tako je Hari hodao sa starim mršavim Mekdafom i stari mršavi Mekdaf pućkao je svoju lulu. Mekdaf je uvek držao tu lulu pripaljenu. To je bilo ono glavno u vezi s njim. Mekdaf je bio svoja lula. Zašto da ne?
Hodali su tako, ćuteći. Nije bilo šta da se kaže. Stali su kod semafora,
Mekdaf je pućkao lulu.
Mekdaf je uštedeo svoju sumu. Nikada se nije ženio. Ziveo je u
dvosobnom stanu i ništa nije radio. Dobro, čitao je novine, ali bez naročitog interesovanja. Nije bio religiozan. Ali ne iz ubeđenja. Jednostavno zato što nije mario za ovo ili ono stanovište. Kao kad nisi republikanac zato što ne znaš šta je republikanac. Mekdaf nije bio ni srećan ni nesrećan. Ponekad bi se malo unervozio, nešto bi ga uznemirilo, i na delić sekunde užas bi se pojavio u njegovim očima. A onda se naglo gubio. . . kao kad muva sleti. . . pa hitro odleti na neko mesto koje više obećava.
Stigli su do bara. Ušli su.
Uobičajena ekipa.
Mekdaf i Hari su našli stolice za šankom.
„Dva piva“, obratio se barmenu dobri stari Mekdaf.
„Kako si, Hari?“ upitao je jedan od gostiju.
„Evo guram“, rekao je Hari.
Krivo mu je bilo zbog Mekdafa. Niko ga nije pozdravio. Mekdaf je bio kao
deo inventara. Nije ostavljao utisak na njih. Zapažali su Harija jer je bio
klošar. Osećali su se superiorno u odnosu na njega. To im je bilo potrebno.
Mekdaf ih je samo činio ravnodušnim, a takvi su već bili.
Ništa se posebno nije dešavalo. Svi su sedeli nad pićem i cimali. Poneki su imali toliko mašte da se jednostavno napiju kao stoke.
Bajato subotnje popodne.
Mekdaf je zvao svoje drugo pivo i bio je tako ljubazan da naruči Hariju
još jedno.
Mekdafova lula bila je užarena od šest sati neprekidnog rada.
Dokrajčio je svoje drugo pivo i izašao iz bara, a Hari je ostao da sedi sam, s ostatkom ekipe.
Bila je to spora subota, ali je Hari znao da treba samo da izgura dovoljno
dugo tu. Subotnje veče bilo je najbolje, naravno, da se ogrebeš za piće. Ali
nije bilo gde da se ode do tada. Hari je izbegavao gazdaricu pansiona. Plaćao je nedeljno i već je devet dana kasnio.
Postajalo je užasno mrtvo između pića. Gosti, njima je bilo dovoljno da
sede negde. Na to ih je terala opšta usamljenost i potajni strah, kao i potreba da budu zajedno i ćaskaju malo, to ih je opuštalo. A Hariju je trebalo samo piće. Mogao je večito da pije a da mu opet nije dosta, nikad nije bilo toliko pića da ga zadovolji. Ali ostali. . . oni su samo sedeli, i s vremena na vreme pričali nešto, šta god to bilo.
Harijevo pivo bilo je sve tanje. Cilj nije bio da se ispije, jer bi onda trebalo
naručiti drugo, a on nije imao para. Morao je da čeka i nada se. Kao
profesionalni grebator, Hari je znao pravilo broj jedan: nikad ne traži piće. Njegova žeđ je bila poenta njihove igre, i svaki zahtev s njegove strane uskratio bi im radost davanja.
Hari je kliznuo pogledom duž šanka. Bilo je četvoro-petoro gostiju. Ne
baš puno i nisu mnogo obećavali. Jedan od njih bio je Mank Hamilton. Mank je mogao da polaže pravo na besmrtnost samo zato što je jeo šest jaja za doručak. Svakog dana. Mislio je da mu to daje neku prednost nad drugima.
Nije bio neki mislilac. Ali bio je ogroman, širok koliko i visok, bledih
ukočenih očiju, bivoljeg vrata, velikih čvornovatih i dlakavih šaka.
Mank je razgovarao s barmenom. Hari je posmatrao muvu kako gamiže
po pepeljari vlažnoj od piva. Muva je šetala između opušaka, zadržala se na jednom koji je bio natopljen pivom, besno zazujala, uzdigla se ravno uvis, zatim kao da je poletela unatrag i ulevo, a onda je iščezla.
Mank je bio perač prozora. Njegove spokojne oči pogledale su u Harija.
Debele usne razvukle su se u superioran kez. Podigao je svoju bocu, ustao i prešao kod Harija.
„Šta radiš, Hari?“
„Evo čekam da pljusne.“
, Jesi li za pivo?“
„Čekam da pljusne pivo, Mank. Hvala.“
Mank je poručio dva piva. Stigla su.
Hari je voleo da pije direktno iz flaše. Mank je izlio deo svog u čašu.
„Hari, treba li ti posao?“
„Nisam razmišljao o tome.“
„Samo da držiš merdevine. Treba nam čovek za merdevine. Ne plaća se
mnogo, ali se ipak zaradi nešto. Šta kažeš na to?“
Mank se zezao s njim. Mislio je da je Hari suviše sjeban da bi to shvatio.
„Daj mi malo vremena da razmislim o toj priči, Mank.“
Mank je pogledao ka ostalim gostima, sevnuo svoj superiorni kez,
namignuo im, zatim ponovo pogledao u Harija.
„Slušaj, sav tvoj posao je da čvrsto držiš merdevine. Ja stojim gore i
sređujem prozore. Ti samo čvrsto držiš merdevine. To i nije teško, zar ne?“
„Nije teško kao i većina stvari, Mank.“
„Pristaješ, znači?“
„Ne znam baš.“
„Ma hajde! Zašto bar ne pokušaš?“
„Ne umem ja to, Mank.“
Svi su bili zadovoljni. Hari je bio pravi čovek za njih. Rođeni imbecil.
Hari je zurio u sve te boce iza šanka.Toliki dobar provod čeka, toliki
smeh, toliko ludilo. . . skoč, viski, vino, džin, votka i sve drugo. Boce su
svejedno stajale tamo, neiskorišćene. Bile su kao život koji čeka da bude
proživljen, a niko ga neće.
„Slušaj“, rekao je Mank, „idem na šišanje.“
Hari je ćutao.
Mank se nagnuo bliže. „Svratićemo usput na pivo, a posle te častim još
jedno.“
„Idemo. . .“
Hari je lako ispraznio bocu u svoju žeđ, spustio je na šank. Krenuo je za
Mankom napolje. Zajedno su išli ulicom. Hari se osećao kao pas koji prati gospodara. A Mank je bio spokojan, sve mu je teklo po planu. To je bila njegova neradna subota i pošao je na šišanje.
Našli su bar i ušli. Bio je mnogo lepši i čistiji od onog u kojem je Hari
klošario. Mank je poručio pivo.
Kako je samo sedeo! Čova i po. Još i opušten u svemu tome. Nikada nije
mislio na smrt, bar ne na svoju.
Dok su tako sedeli, Hari je znao da je pogrešio: neka šljaka od 8 do 5 bila
bi mnogo bezbolnija.
Mank je imao bradavicu na desnom obrazu, veoma ležernu bradavicu,
nesvesnu bradavicu.
Hari je gledao kako Mank uzima bocu i cevči pivo iz nje.To je bilo samo
nešto što Mank radi, kao da češe nos. Nije žudeo za pićem. Mank je samo sedeo sa svojom bocom i to je bilo plaćeno. A vreme je proticalo kao govna koja plutaju niz reku.
Ispili su svoja piva i Mank je rekao nešto barmenu i barmen mu je
odgovorio.
Onda je Hari pošao za Mankom napolje. Bili su zajedno i Mank je išao na
šišanje.
Našli su berbernicu i ušli. Nije bilo drugih mušterija. Berberin je znao
Manka. Dok se Mank zavaljivao u stolicu nešto su rekli jedan drugom.
Berberin je raširio čaršav, Mankova glava se izdvojila, bradavica je postojano štrčala na desnom obrazu, i on je rekao: „Kratko oko ušiju i nemoj previše na temenu.“
Hari, u agoniji za novim pićem, uzeo je časopis i počeo da ga lista,
pretvarajući se da ga nešto zanima.
Onda je čuo kako Mank govori berberinu: „Uzgred, Pole, ovo je Hari.
Hari, ovo je Pol.“
Pol i Hari i Mank.
Mank i Hari i Pol.
Hari, Mank, Pol.
„Slušaj, Mank“, rekao je Hari, „da odem po pivo dok se ti šišaš?“
Mank je prikovao pogled na Harija: „Ne, uzećemo pivo kad budem gotov.“
Onda je prikovao pogled na ogledalo: „Nemoj previše oko ušiju, Pole.“
Dok se svet okretao, Pol je štrickao makazama.
„Kako provod, Mank?“
„Ništa naročito.“
„Ne verujem. . .“
„Nema šta da ne veruješ, Pole.“
„Imam, iz onog što čujem.“
„Šta to?“
„Kako Betsi Ros stalno zove da joj pereš prozore.“
„E, jebi ga, Pole, sereš kao vrana!“
Mank se smejao. Njegov smeh je bio kao sečenje linoleuma tupim nožem.
Ili je to možda bio ropac.
Onda je prestao da se smeje. „Nemoj previše na temenu.“
Hari je ostavio časopis i pogledao u pod. Linoleumski smeh preneo se u
linoleumski pod. Zelen i plav, s ljubičastim dijamantima. Stari pod. Ljuštila su se čitava parčad, otkrivajući podlogu mrke boje. Hariju se sviđala ta mrka boja.
Počeo je da broji: tri stolice za šišanje, pet stolica za čekanje, 13-14
časopisa. Jedan berberin. Jedna mušterija. Jedan. . . šta?
Pol i Hari i Mank i mrka boja.
Kola su prolazila napolju. Hari je počeo da ih broji, onda je prestao. Ne
igraj se ludilom, ludilo se ne igra.
Lakše je izbrojati pića u ruci: nula.
Vreme je zvonilo kao zapušeno zvono.
Hari je bio svestan svojih stopala, stopala u cipelama, zatim prstiju. . . na stopalima. . . u cipelama.
Mrdao je prstima. Njegov besciljni život koji teče u ništa kao zmija što
puzi prema vatri.
Lišće raste na granama. Antilope dižu svoje glave s pašnjaka. Mesar u
Birmingemu zamahuje satarom. A Hari sedi i čeka u berbernici, nadajući se pivu.
Bio je bez časti, bedniji od psa.
Trajalo je i trajalo i trajalo, i onda bilo gotovo. Kraj frizerske predstave.
Pol je obrnuo Manka tako da sagleda sebe u ogledalima iza stolice.
Hari je mrzeo berbernice. Taj finalni okret u stolici, ta ogledala, sve je to
bio trenutak užasa za njega.
Manku nije smetalo.
Gledao je sebe. Proučavao je svoj odraz u ogledalu, lice, kosu, sve. Kao da
se divi onom što vidi. Onda je progovorio: „U redu je, Pol. A sad, hoćeš li da skineš malo s leve strane? Vidiš to što malo štrči?To bi trebalo poravnati“.
„Da, da, Mank. . . Evo sad ću. . .“
Berberin je obrnuo Manka u prvobitan položaj i usmerio se na to što malo štrči.
Hari je gledao u makaze. Mnogo su škljocale, ali su malo sekle.
Onda je Pol ponovo okrenuo Manka ka ogledalu.
Mank je gledao sebe.
Jedva primetan osmeh izvio je desnu stranu njegovih usta. „Odlično“,
rekao je, „sad si obavio kako valja.“
Pol je očistio Manka metlicom. Mrtva kosa lebdela je u vazduhu mrtvog
sveta.
Mank je gurnuo ruku u džep da plati.
Novčana transakcija zveckala je u mrtvom popodnevu.
Onda su Hari i Mank išli zajedno ulicom ka baru.
„Ništa bolje od šišanja“, rekao je Mank. „Odmah se osećaš kao novi
čovek.“
Mank je uvek nosio bledoplave radničke košulje zavrnutih rukava, da
pokaže bicepse. Nezgodan tip. Sad mu je falila samo još neka ženica da mu lepo složi gaće i potkošulje, urola mu čarape, i sve to uredno smesti u pregradu komode.
„Hvala ti na društvu, Hari.“
„Nema problema, Mank. . .“
„Kad se sledeći put budem šišao, voleo bih da pođeš sa mnom.“
„Možda, Mank. . .“
Mank je išao uz ivičnjak i bilo je kao u nekom snu. Žutom snu. Samo se
desilo. A Hari nije znao šta ga je navelo na to. Ali prepustio se nekom
impulsu. Namerno je posrnuo i svalio se na Manka. A Mank, to brdo mesine, pao je ispred autobusa. Kad je vozač prikočio, čuo se tup udar, ne mnogo jak, ali udar. I eto Manka u slivniku, podšišan, bradavica i sve ostalo. A Hari je pogledao naniže. Vidi-vidi: u slivniku je bio Mankov novčanik. Ispao je iz Mankovog zadnjeg džepa pri udaru, i eto ga sad u slivniku. Samo nije ležao na tlu, već je stajao kao mala piramida.
Hari se sagnuo, podigao ga i gurnuo u prednji džep pantalona. Bio je
topao i pun blaženstva.
Onda se Hari nagnuo nad Mankom:
„Mank, Mank. . . kako ti je?“
Mank nije odgovorio. Ali je Hari primetio da diše i nije bilo krvi. I,
odjednom, Mankovo lice izgledalo je nekako lepo i galantno.
Sjeban je, pomislio je Hari. I ja sam sjeban. Svi smo na razne načine
sjebani. Ne postoji istina, nema ničega stvarnog, ničega nema.
Ali bilo je nečega. Gomila.
„Sklonite se!“ rekao je neko. „Dajte mu vazduha!“
Hari se sklonio. Sklonio se pravo u gomilu. Niko ga nije zadržao.
Hodao je niz ulicu. Čuo je zvuk sirene hitne pomoći. Zavijala je zajedno s
njegovom krivicom.
A onda, najednom, krivica je iščezla. Kao kraj nekog davnog rata. Moraš
da ideš napred. Sve teče dalje. Kao buve i sirup za palačinke.
Hari je uronio u bar koji nikad ranije nije primetio. Barmen je bio tu.
Boce su bile tu. Unutra je bio mrak.
Naručio je dupli viski, cimnuo ga na eks. Mankov novčanik bio je debeo i
prepun. Petak mora da je bio dan isplate. Hari je odvojio novčanicu, naručio još jedan dupli. Cimnuo je pola, odao mu poštovanje, zatim ispio ostatak i prvi put posle dugo vremena bilo mu je baš lepo.
Predveče, Hari je prošetao do Grotonovog restorana. Ušao je i seo za šank.
Nikada nije bio tu. Visok, mršav, bezbojan čovek sa kuvarskom kapom i
musavom keceljom prišao je i nagnuo se preko šanka. Bio je neobrijan i
smrdeo je na sprej za bubašvabe. Skiljio je u Harija.
„Tražiš posao?“ upitao je.
Za koji kurac svi hoće da mi uvale da radim? pomislio je Hari.
„Ne“, odgovorio je.
„Treba nam perač sudova. Pedeset centi sat, plus mož’ da vataš Ritu za
dupe.“
Kelnerica je prošla. Hari je pogledao u njeno dupe.
„Ne, hvala. Sada bih pivo. Flaširano. Bilo koje.“
Kuvar se nagnuo bliže. Iz nosa su mu štrčale dlake, dugačke i crne, kao
neplanirani košmar.
„Slušaj, mamlaze, imaš li ti para?“
„Imam“, rekao je Hari.
Kuvar je malo oklevao, onda se udaljio, otvorio frižider i izvadio bocu.
Skinuo je kapicu, vratio se do Harija, tresnuo piće na šank.
Hari je otpio dugačak gutljaj, nežno spustio bocu.
Kuvar ga je i dalje proučavao. Nikako da ga provali.
„A sad“, rekao je Hari, „hoću ramstek, srednje pečen, s prženim
krompirom, bez previše ulja. I još jedno pivo, odmah.“
Kuvar se nagnuo nad njim kao gnevni oblak, onda se vratio do frižidera i ponovio postupak, sve sa donošenjem boce i treskanjem na šank.
Zatim je prešao do roštilja i bacio šniclu.
Uzdigao se veličanstven plašt dima. Kuvar je buljio u Harija kroz dim.
Zašto me mrzi? pomislio je Hari. Pojma nemam. Dobro, možda bi mi
trebalo šišanje (skinite dosta, svuda, molim vas) i brijanje, a i lice mi je malo izubijano, ali mi je odeća prilično čista. Iznošena, ali čista. Čistiji sam možda od većine u ovom usranom gradu.
Kelnerica mu je prišla. Nije bila loša. Ništa posebno, ali nije bila loša.
Kosa joj je bila skupljena u punđu, nemarno, uvojci su visili sa strane. Baš lepo.
Nagnula se preko šanka.
„Nećeš da pereš sudove?“
„Plata nije loša, ali nije mi to struka.“
„Šta ti je struka?“
„Ja sam arhitekta.“
„Ti si arhikita“, rekla je i udaljila se.
Hari je znao da nema talenta za konverzaciju. Provalio je da je bolje kad
što manje priča. Bar što se tiče drugih.
Hari je popio oba piva. Onda je stigla i šnicla sa krompirićima. Kuvar ih je tresnuo na šank. Opasno je treskao, nema šta.
Hariju je sve to bilo kao čudo. Navalio je, sekao i žvakao. Godinama nije
okusio šniclu. Dok je jeo, osetio je kako mu nova snaga navire u telo. Kad ne jedeš često, to je onda pravi doživljaj.
Čak mu se i mozak smešio. A telo kao da je govorilo: hvala ti, hvala ti,
hvala ti.
Onda je završio.
Kuvar je i dalje buljio u njega.
„Dobro“, rekao je Hari, „opet ću sve isto.“
„Opet ćeš sve isto?“
„Aha.“
Kuvar nije mogao da odvoji pogled od njega. Onda je bacio novu šniclu na roštilj.
„I još jedno pivo, molim. Odmah.“
„Rita!“ dreknuo je kuvar. „Daj još jedno pivo!“
Rita je donela.
„Za arhitektu“, rekla je, „mnogo ločeš tu sapunicu.“
„Planiram da dignem nešto.“
„Ha! Nemaš ti to!“
Hari se pozabavio pivom. Onda je otišao do toaleta. Kad se vratio,
ispraznio je bocu.
Kuvar se pojavio i tresnuo nov tanjir sa šniclom i krompirićima pred
Harija.
„Posao još čeka ako ga hoćeš.“
Hari je ćutao. Bacio se na novu porciju.
Kuvar se vratio do roštilja i odande nastavio da bulji u Harija.
„Dobićeš dva obroka“, rekao je kuvar, „plus dupe.“
Hari je bio suviše zauzet hranom da bi odgovorio. Još je bio gladan. Kada
klošariš, a posebno kad piješ, možeš danima da ne jedeš, često bez ikakve želje za hranom, a onda te odalami: nepodnošljiva glad. Počneš da misliš na proždiranje svega i bilo čega: miševa, leptirova, lišća, potvrda iz zalagaonice, novina, čepova, šta god ima.
Sada, baveći se drugom šniclom, Harijeva glad kao da je rasla. Krompirići su bili divni, masni, žuti i vrući, kao sunčeva svetlost, moćna hranljiva svetlost koju možeš da zagrizeš. A šnicla nije bila samo parče nekog jadnog ubijenog stvora, bila je nešto dramatično što hrani telo i dušu i srce, što čini da se oči smeše, što čini svet podnošljivim. Ili da si zaista u njemu. U tom trenutku, smrt nije bila važna.
Onda je završio. Ostala je samo koska od ramsteka, oglodana.
Kuvar je i dalje buljio u njega.
„Opet ću sve isto“, rekao je Hari kuvaru. „Još jedan ramstek i prženi
krompir i još jedno pivo, molim.“
„E nećeš7“ dreknuo je kuvar. „Plati i nosi se! “
Obišao je devojku i stao pred Harija. Držao je notes. Besno je škrabao po
njemu. Onda je bacio račun nasred prljavog tanjira. Hari ga je uzeo.
Bio je još jedan gost u restoranu, okrugli ružičasti čovečuljak velike glave
i raščupane kose ofarbane u neku obeshrabrujuće smeđu boju. Covek je ispio silne kafe čitajući večernje novine.
Hari je ustao, izvadio štos novčanica, odvojio dve i spustio ih pored
tanjira.
Onda je izašao odatle.
Večernji saobraćaj zakrčio je aveniju. Sunce se nakrivilo nisko iza svega.
Hari je bacio pogled na vozače u kolima. Nesrećno su izgledali. Svet je bio nesrećan. Ljudi su bili u mraku. Ljudi su bili uplašeni i razočarani. Ljudi su bili u klopkama. Ljudi su bili defanzivni i mahniti. Osećali su da traće svoje živote. I bili su u pravu.
Hari je hodao dalje. Stao je na semaforu. I, u tom trenutku, javilo mu se
neko čudno osećanje. Osećao se kao jedini živ čovek na svetu.
Kad se upalilo zeleno, zaboravio je sve to. Prešao je na drugu stranu ulice
i produžio dalje.