KAZIVANjE TREĆE

sadržaj Pre polaska otišao sam do svoga duhovnika i rekao mu: - Uskoro treba da pođem za Jerusalim; došao sam da vam kažem zbogom i da vam zahvalim za vašu hrišćansku milost prema meni, bednom bogomoljcu. -Neka Bog blagoslovi tvoj put, ali još mi ništa nisi ispričao o sebi - ko si i odakle dolaziš. Slušao sam mnogo o tvojim doživljajima sa puta, pa bih sad voleo da znam tvoje poreklo i kako si živeo pre nego što si postao putujući bogomoljac. - Rado ću vam ispričati o tom, rekoh mu. Nije to duga priča. Život bogotražitelja Rodio sam se u jednom selu u Orlovskoj guberniji. Posle smrti mojih roditelja, ostalo nas je dvoje, moj stariji brat.i ja. On je imao deset, a ja tri godine. Naš deda nas je uzeo kod sebe da bi nas podigao. Bio je to čestit i prilično imućan starac. Na glavnom drumu držao je gostionicu i pošto je bio vrlo dobar čovek, mnogi putnici su navraćali kod njega. Tako, eto, nas dvojica dođosmo da živimo ga njim. Moj brat je bio veoma živ i sve vreme je trčao po selu, dok sam ja više voleo da ostanem pored dede. Praznikom su nas vodili u crkvu, a u kući se često čitalo Sveto Pismo, evo, ovo koje nosim sa sobom. Kad je odrastao, moj brat je počeo da pije. Jednom, kad sam imao deset godina brat me je gurnuo sa peći na kojoj smo se obojica odmarali. Pri padu sam povredio levu ruku i od toga vremena ne mogu da se služim njome jer mi se cela osušila.

Kada je deda video da neću moći da radim poljske radove, odlučio je da me nauči da čitam. Pošto nismo imali bukvar učio me je, eto, i ovog Svetog Pisma. Pokazivao mi je slova i terao me da sričem reči i onda ispisujem slova. Tako sam, ni sam ne znajući kako, od dugog ponavljanja za dedom, naučio da čitam. Kasnije kada više nije dobro video molio me je da mu naglas čitam Bibliju i on me je onda ispravljao. Kod nas je često svraćao pisar, imao je lep rukopis i ja sam voleo da ga gledam kad piše. Ugledajući se na njega počeo sam i ja da nekako ispisujem slova. Videvši moju želju,

pisar me je uputio kako da radim dao mi hartiju, mastilo i zarezao mi pera. Tako sam, eto, naučio da pišem. Moj deda se veoma radovao tom uspehu. Jednom mi je rekao: - Bog ti je dao da budeš pismen; valjda će od tebe postati valjan čovek. Zahvali Bogu i moli se češće. Išli smo u crkvu na sva bogosluženja, a i u kući smo se češće molili. Dok su deda i baba klečali ili metanisali ja sam ponavljao: Gospode, smiluj se! Tako sam ja rastao sve do sedamnaest godina kad mi je baba umrla. Deda mi onda reče: - Ostadosmo bez domaćice. Kako ćemo? Tvoj stariji brat nije ni za šta, nego da te ja oženim. Dugo sam se odupirao jer sam bio invalid, ali deda je toliko navaljivao da su me najzad oženili jednom dobrom i ozbiljnom devojkom od dvadeset godina. Posle godinu dana deda se razboleo i umro. Pred smrt me je pozvao, oprostio se sa mnom i rekao: - Ostavljam ti kuću i sve što imam. Živi kao što treba, ne varaj nikog, a najviše se moli Bogu jer od Njega sve dolazi. Uzdaj se jedino u Njega, idi u crkvu, čitaj Sveto Pismo i pominji nas u svojim molitvama. Evo ti hiljadu rubalja u srebru, čuvaj ih, nemoj da ih uludo potrošiš, ali opet ne budi tvrdica, daj milostinju sirotima i prilaži crkvi Božjoj. Deda umre i sahranismo ga. Međutim moj brat je bir ljubomoran što sam ja dobio gostionicu u nasleđe, pravio mi je spletke i đavo ga je tako daleko odveo da je odlučio da me ubije. Jedne noći dok smo spavali i kad nije bilo gostiju otišao je u ostavu i zapalio je, pošto je prethodno uzeo sav novac iz kase. Moja žena i ja smo se probudili tek kada je čitava kuća bila u plamenu i imali smo vremena samo da iskočimo kroz prozor onakvi kakvi smo. Pod jastukom smo držali Sveto Pismo, pa smo uspeli samo njega da ponesemo. Tako je, eto, izgorelo sve što smo imali. Moj brat beše iščezao. Kasnije, kada bi se napio, hvalio se da je on upalio kuću i uzeo novac. Moja žena i ja ostadosmo goli i bosi, bez ičega, pravi prosjaci. Snašli smo se kako smo najbolje znali - Pozajmili smo nešto novca, sagradili kolibicu i živeli bedno. Moja žena je umela odlično da prede, tka i šije, pa je uzimala porudžbine i radila i danju i noću da bi se ishranili. Ja zbog ruke nisam mogao čak ni opanke da pletem. Obično smo zajedno sedeli, ja sam naglas čitao Sveto Pismo, a ona je radila i pažljivo me slušala. Ponekad bi i zaplakala. Kad sam je pitao zašto plače kad nam je Bog dao da ipak nekako živimo i sastavljamo kraj s krajem, odgovorila je: - Uzbuđena sam jer je u Svetom Pismu sve tako lepo napisano.

Sećali smo se saveta mog dede, često smo postili, svakog jutra smo čitali akatist Presvetoj Bogorodici, a uveče smo oboje činili po hiljadu poklona pred ikonama da ne bi pali u iskušenje. Tako smo nas dvoje mirio živeli neke dve godine. Ali za čudo ništa nismo znali o unutarnjoj srdačnoj molitvi. O tome nikada nismo ni čuli. Molili smo se prosto jezikom, metanisali bez rasuđivanja, pa ipak želja za molitvom je bila tu. Duge

molitve nam nisu bile teške i rado smo ih svršavali. Svakako je imao pravo onaj učitelj koji mi je jednom rekao da u čoveku postoji neka tajanstvena molitva koje on nije svestan, ali koja pobuđuje svakog od nas da se moli onako kako može i ume. Posle dve godine moja se žena teško razbolela i devetog dana, pošto se pričestila, izdahnula je. Ostao sam sam, potpuno sam. Nisam mogao ništa da radim. Ostalo mi je samo da idem po svetu i prosim, ali bilo me je stid. Sem toga bio sam mnogo nesrećan zbog smrti moje žene. Kada bih ušao u našu kolibicu i video njene haljine, maramu, očajnički sam jecao i više puta sam se onesvestio od bola. Najzad ne mogavši da izdržim od tuge u našoj kućici, prodadoh kolibicu za dvadeset rublji i podelih sirotinji ženine i moje stvari. Pošto sam invalid dobio sam stalnu putnu ispravu, pa uzeh moju dragu Bibliju i pođoh kud me oči vode. Kad sam izišao na drum rešio sam da idem najpre u Kijevo da se poklonim svetim Božjim ugodnicima i da ih zamolim da mi pomognu u mojoj nevolji. Čim sam ovo odlučio bilo mi je lakše i stigao sam u Kijevo sasvim umiren. Evo već trinaest godina kako bez prestanka lutam. Posetio sam mnoge crkve i manastire, ali sada radije idem kroz stepe i polja. Ne znam da li će mi Gospod dozvoliti da stignem do svetog grada Jerusalima. Možda će dati Bog da u njemu umrem i da se tamo sahrane moje grešne kosti. - Koliko ti je godina? upita moj duhovnik. - Trideset i tri. To su Spasiteljeve godine.