A tako je i ispalo, jer sam se sreo s takvim ljudima koji su mi otkrili mnogo do tada nepoznatog, i koji su prosvetlili tamnu dušu moju radi njenog spasenja... Da me nužda nije usmerila na ovaj put nikada ne bih sreo te dobrotvore moje duše. I tako, danju sam išao s molitvom, a uveče se zaustavljao na konak i čitao moje "Dobrotoljublje" radi okrepljenja i probuđenja duše u borbi protiv nevidljivih neprijatelja spasenja. Na kraju, udaljivši se 70 vrsti od Odese, video sam čudan događaj: išao je veliki trgovački karavan - tridesetak kola - koji sam sustigao. Napred je, kao vođa, išao jedan kočijaš, koračajući pored svoga konja, a ostali su svi u gomili išli nešto dalje od njega. Išlo se pored protočnog ribnjaka u kome su se sante izlomljenog proletnjeg leda vrtele i propinjale sa strašnim šumom. Odjednom je mladi vozar sa čela zaustavio svoga konja, a za njim je morala da se zaustavi i cela povorka. Otrčavši do njega, ostali vozači su videli kako je počeo da se svlači. Pitali su ga zbog čega to čini. I dobili odgovor da je silno zaželeo da se okupa u ribnjaku. Od začuđenih vozača neko je počeo da mu se podsmeva, neko da ga zadržava nazivajući ga bezumnim, a njegov stariji brat je počeo da ga gura da bi produžio put. No ovaj se branio i nikako nije hteo da posluša. Neki od mlađih vozara su u šali počeli vedrima kojim poje konje da zahvataju vodu iz ribnjaka i polivaju ovog koji je hteo da se kupa - neko na glavu, neko za vrat govoreći: "Evo mi te kupamo". Tek što je voda dodirnula njegovo telo on je uzviknuo: "Oh, kako je dobro!" i seo na zemlju gde su ga još polivali; a zatim je ubrzo legao i spokojno izdahnuo. Svi su se uplašili, ne shvatajući, zašto se to desilo. Stariji su govorili da o svemu tome treba saopštiti sudu, a neki su zaključili da mu je pri rođenju bila ovakva smrt zapisana. Postajavši sa njima oko pola sata, pošao sam dalje. I prošavši pet vrsta, video sam selo na velikom putu i, ušavši u njega, sreo sam starčića sveštenika koji je išao ulicom. Pomislio sam da bi trebalo da mu kažem o tome šta sam video i da čujem šta on o tome misli. Sveštenik me je poveo kod sebe, i ja sam ga, ispričavši šta sam video, zamolio da mi objasni razlog zbog čega se sve to dogodilo...

- Ne mogu ništa drugo da ti kažem, dragi brate, sem da u prirodi ima mnogo čudnog i nerazumljivog našem umu. To je, kako ja mislim, ustrojeno od Boga radi toga, da bi se čoveku jasnije pokazalo upravljanje i promisao Božji o prirodi u natprirodnim i neposrednim promenama njenih zakona u nekim slučajevima... Meni se jednom desilo da sam bio svedok sličnog događaja: nedaleko od našeg sela nalazi se duboka i strma jaruga koja, mada nije široka, u dubinu dostiže preko 20 metara,- strašno je i pogledati na njeno mračno dno. Za pešake je preko jaruge napravljen nekakav mostić. Jedan seljak iz moje parohije, porodičan čovek dobrog vladanja, odjednom je bez ikakvog razloga osetio nesavladivu želju da se sa tog mostića baci u duboku jarugu. Čitavu nedelju se borio sa tom mišlju; na kraju, ne mogavši više da izdrži ovu silnu potrebu, on je, ustavši rano ujutru, požurio prema jaruzi i skočio na dno. Uskoro naiđoše neki ljudi. Čuvši ječanje, s mukom su ga izneli iz jaruge, sa polomljenim nogama. Kada su ga ispitivali o uzroku njegovog pada, odgovorio je, da premda i oseća veliki bol, sada je spokojan u duši, pošto je ispunio svoju neodoljivu potrebu, koja ga je čitavu nedelju dana tako uzbunjivala, da je bio spreman i život da da, samo da je ispuni. On se više od

godinu dana lečio u gradskoj bolnici. Posećivao sam ga dosta često, pa videći kod njega lekare, hteo sam, kao i ti, da od njih čujem za uzrok tog događaja. Lekari su mi u jedan glas rekli da je to bila "pomama"... Kada sam zamolio da mi naučno objasne šta je to i zbog čega obuzima čoveka, nisam mogao ništa drugo da čujem neto da je to tajna prirode koju nauka još nije otkrila... Sa svoje strane sam primetio da, ako bi se pred ovom tajnom prirode čovek obratio Bogu molitvom, da bi je On otkrio dobrim ljudima, i da ta, po vašem, nesavladiva "pomama" ne bi postigla svoj cilj. Zaista, u ljudskom životu ima mnogo toga što naš um ne može jasno da shvati... Dok smo tako razgovarali, spustila se noć te sam ostao kod njega da noćim. Ujutru je mesni policijski načelnik poslao svog pisara kako bi dozvolili da se umrli sahrani. Lekar prilikom pregleda tela nije našao nikakve znake poremećaja uma, a njegovu je smrt objasnio iznenadnim udarom. - Eto vidiš, rekao mi je sveštenik - ni medicina nije mogla da odredi uzrok njegovoj nesavladivoj težnji ka vodi. I tako, oprostivši se sa sveštenikom, pođoh dalje.

Putujući nekoliko dana i dovoljno se umorivši, došao sam u veću trgovačku palanku koju nazivaju "Bela Crkva". Kako je već bilo veče, dao sam se na traženje prenoćišta. Na samom trgu sreo sam čoveka koji je, takođe, izgledao kao putnik i koji je po dućanima pitao gde se nalazi kuća jednog od meštana... Videvši mene, prišao mi je i rekao: "vidi se da i ti stranstvuješ i zato pođimo zajedno da nađemo ovdašnjeg građanina po prezimenu Jevrejinova; on je dobar hrišćanin, drži bogatu krčmu i voli da prima bogotražitelje; evo ja o njemu imam belešku"... Radosno sam se složio sa njim i uskoro smo pronašli traženi stan. Mada nismo zatekli samog domaćina, njegova nas je žena, dobra starica, primila ljubazno i dala nam da se odmorimo u jednoj sobici na tavanu. Smestivši se, malo smo se odmorili. Onda je došao domaćin i pozvao nas k sebi na večeru. Za večerom smo razgovarali i nekako dođe reč do toga zašto se on zove Jevrejinov. - "Ispričaću vam o tome odgovorio je on i počeo svoje kazivanje. "Eto, vidite, moj otac je bio Jevrejin iz grada Šklova, i bio je neprijatelj hrišćana. Od same mladosti spremao se da bude rabin i marljivo je proučavao sve njihove spletke kojima se opovrgava hrišćanstvo. Jednom mu se desilo da je prolazio preko hrišćanskog groblja; tamo je video ljudsku lobanju sa obe vilice (u kojima su se nalazili ogoljeni zubi), koja mora da je bila izbačena iz nedavno iskopanog groba. U strasti svojoj on je počeo da se izruguje ovoj lobanji: pljuvao je na nju, psovao i šutirao je; ni to mu nije bilo dosta; uzeo ju je i natakao na kolac onako kako se radi sa kostima životinja da bi se oterale ptice. I zadovoljivši se na taj način, pošao je dalje. Sledeće noći, tek što je zaspao, pred njega je stao nepoznati čovek i resko ga ukorio, govoreći: "Kako si smeo da se rugaš zemnim ostacima mojih kostiju? Ja sam hrišćanin, a ti si neprijatelj Hristov!" Po nekoliko puta u toku noći ponavljalo se ovo viđenje, lišivši ga mira i sna. A onda je počelo da mu se javlja i danju. U ušima mu je stalno zvonio prekorni glas. Što je vreme dalje proticalo, tim se viđenje češće ponavljalo; na kraju, počevši da oseća bezvoljnost, strah i iznemoglost, on se obratio rabinima koji su nad njim čitali molitve i zaklinjanja, ali viđenje, ne samo što ga nije ostavljalo, nego se ponavljalo sve češće i upornije. I kad se takvo njegovo stanje razglasilo, jedan hrišćanin, s kojim je on imao trgovačke poslove, počeo je da ga savetuje da primi hrišćansku veru, ubeđujući ga da ničim drugim ne

može da se izbavi od tog strašnog viđenja. Iako nije imao ni najmanju želju, Jevrejin je ipak ovako odgovorio: "Rado ću učiniti što god hoćeš, samo da se izbavim mučnog i nepodnošljivog viđenja". Hrišćanin se obradovao ovim rečima, i nagovarao ga je da mesnom episkopu preda molbu o krštenju i prisajedinjenju hrišćanskoj Crkvi. Napisali su molbu i Jevrejin je, mada i nerado, ipak potpisao. I tog trena, kako je stavio svoj potpis, viđenja su prestala, i nikako ga više nisu uznemirivala. On se tome veoma obradovao i sasvim se uspokojivši, osetio je takvu plamenu veru u Isusa Hrista, da je iz tih stopa otišao episkopu, ispričao mu o svemu što se desilo i izjavio iskrenu želju da se krsti. Sa usrdnošću i brzim uspehom izučivši dogmate hrišćanske vere i krstivši se, on se preselio u ovaj grad, oženio se ovde mojom majkom, dobrom hrišćankom, i provodio blagočestiv život imajući svega dovoljno. Obilato je davao siromašnima, čemu je naučio i mene i pred smrt me je na to zavetovao i blagoslovio. Eto zbog čega se ja zovem Jevrejinov!". Sa pobožnošću i umilenjem saslušao sam ovo kazivanje i u sebi sam pomislio: Bože moj! Kako različitim putevima privlači On k sebi grešnike i kako premudro pretvara nevažne događaje u povode za velika dela! Ko bi mogao da pretpostavi da će izrugivanje Jevrejina nad mrtvim kostima poslužiti za istinito poznanje Isusa Hrista i da će biti put ka blagoslovenom životu. Pošto smo večerali i zablagodarili Bogu i domaćinu, pošli smo u svoju sobicu na spavanje. Nije nam se još spavalo, pa stupih u razgovor sa sadrugom. On mi reče da je mogilijevski trgovac; da je živeo dve godine u Besarabiji kao iskušenik u jednom od tamošnjih manastira, ali sa privremenom dozvolom i da sada ide u rodni kraj ne bi li od trgovačkog esnafa dobio otpust i onda se posvetio monaštvu. Hvalio je tamošnje manastire, njihov ustav i poretke, i strogi život mnogih blagočestivih staraca koji tamo žive, i uveravao me da su besarabijski manastiri u poređenju sa ruskim kao nebo i zemlja. Nagovarao je i mene da idem tamo. Dok smo tako razgovarali doveli su nam i trećeg putnika - to je bio podoficir koji je išao na odsustvo. Videli smo da je od puta veoma umoran. Odmah se pomolismo Bogu i legosmo da spavamo. Ustavši ujutru rano, počeli smo da se spremamo za put. I tek što smo hteli da odemo da zahvalimo domaćinu kad čusmo zvono za jutrenje. Trgovac i ja smo se pitali: kako ćemo sad poći kad smo čuli zvono i zar da ne odemo u crkvu Božju? Bolje će biti da odstojimo jutrenje pomolivši se u hramu pa će nam i put biti prijatniji. Tako smo i odlučili, pa smo i podoficira pozvali sa sobom. No on nam odgovori: "Kakvo vas molepstvije spopalo na putu, i kakva je korist Bogu od toga što ćemo mi biti u crkvi; nego da dođemo kućama pa ćemo se tamo pomoliti! Idite ako baš hoćete, ali ja ne idem. Dok vi budete stajali na jutrenju ja ću preći pet vrsta, jer bih želeo da sam što pre kod kuće"... Na to mu je trgovac rekao: "Gledaj, brate, i ne pogađaj unapred kako će Bog urediti!". I tako, mi smo pošli u crkvu a podoficir na put. Odstojavši jutrenje (a tu je odmah bila i rana Liturgija) vratili smo se u sobicu i počeli da spremamo svoje torbe. Pogledam, a to nam domaćica donela samovar i još govori: "Ta kuda ćete, evo popijte malo čaja pa i ručajte kod nas; nećemo valjda da vas pustimo da idete gladni?". Tako smo i ostali. Nije prošlo ni pola sata kako smo sedeli za samovarom kad odjednom upade naš podoficir sav zadihan.

- Došao sam do vas i s tugom i s radošću. - Šta je bilo? upitasmo ga. - Evo šta: kada sam se oprostio sa vama i krenuo, palo mi je na namet da svratim u krčmu da razmenim novčanicu za nešto sitniša, pa i jednu votku da popijem da bih lakše išao dalje. Tako sam i razmenio novce i poleteo sam kao soko na put. Prešavši tri vrste prohtelo mi se da izbrojim novac i da vidim da li mi je krčmar pravilno vratio. Seo sam sa strane, izvadio svoj novčanik, izbrojao, i sve je bilo kako treba. Odjednom prihvatim se mesta gde je trebao da bude moj pasoš a njega nema; samo ceduljice i pare. Tako sam se uplašio, umalo da glavu izgubim, pa sam shvatio u čemu je stvar: naravno, ispustio sam ga u krčmi dok smo prebrojavali novac. Moram trkom nazad. Trčim, trčim, a sve teže u srcu; šta ako ga tamo nema! Loše mi se piše! Došavši, pitam kod krčmara, a on govori: "Ja ga nisam video". Opet me obuze nespokojstvo. Krenem da tražim, da se motam po mestima gde sam se zadržavao. I šta? Na svoju sreću, nađem pasoš. Onako kako je bio ispao, tako je i ležao u slami i otpacima na podu, sav izgažen i prljav. Slava Bogu! Obradovao sam se; kao da mi se brdo svalilo sa ramena! Iako će za nepažnju i za umrljani pasoš dobro da mi natrljaju nos - nije to ništa, ipak ću moći da putujem kući i natrag. A do vas sam svratio da vam o svemu ovome ispričam; još sam u strahu i jurnjavi izranjavio noge tako da ne mogu ni da idem i sad ću da zamolim za malo masla da privežem na ranu.

- Tako ti je to brate! Sve ti se to desilo zato što nisi poslušao i što nisi pošao sa nama da se pomolimo - počeo je da govori trgovac. - Eto, ti si hteo da odeš daleko ispred nas a naprotiv, vratio si se k nama, pa još ćopav. Govorio sam ti da ne pogađaš unapred, pa je tako i ispalo. Još ti je malo bilo što nisi pošao u crkvu, nego si i govorio: "Kakva je korist Bogu od toga što ćemo se mi moliti". To, brate, nije dobro... Naravno, Bogu nije neophodna naša grešna molitva, ali ipak po ljubavi svojoj prema nama, drago mu je kada se molimo. I ne toliko samo sveštena molitva koju sam Duh Sveti budi u nama i koju On traži od nas zapovedajući: "Budite u meni i ja u vama", nego je pred Njim dragoceno i svako, naizgled malo delo, radi Njega učinjeno, svaka namera, pobuda, pa čak i misao usmerena ka slavi Njegovoj i našem spasenju. Za sve ovo, beskrajno milosrđe Božje bogato nagrađuje. Ljubav Božja uzvraća hiljadu puta više nego što je dostojno delo ljudsko. Ako za Boga odvojiš ništavan novčić, On će ti uzvratiti zlatnikom, ako ti samo pomisliš da kreneš ka Ocu, On već izlazi tebi u susret. Ti kratko i suvo kažeš: "Primi me, pomiluj me"! a On ti je već obgrlio vrat i celivao te. Eto kakva je ljubav Oca nebeskog prema nama nedostojnima! I samo zbog ove ljubavi On se raduje svakom, makar i najmanjem, našem pokretu radi spasenja. Tebi se čini: kakva je slava za Gospoda i kakva je korist za tebe ako se malo pomoliš ili ako i učiniš neko nevažno dobro delo, na primer - pročitaš neku molitvu, učiniš pet ili deset metanija, uzdahneš iz dubine duše i prizoveš Ime Isusa Hrista, ili pomisliš neku lepu misao, ili poželiš da pročitaš nešto za spas duše, ili se uzdržiš od jela, ili ćuteći podneseš malu uvredu; sve se to tebi čini nedovoljnim za tvoje potpuno spasenje i kao besplodno delo. Ne! svako od ovih malih dela ostaje sačuvano, i biće zabeleženo svevidećim okom Božjim i dobiće višestruku nagradu ne samo u večnosti nego i u ovom životu. To govori i sveti Jovan

Zlatoust. "Nikakvo dobro, govori on, ma kako nevažno ono bilo, pravedni Sudija neće da ne primeti. Ako se gresi istražuju tako podrobno da ćemo morati da odgovaramo i za reči, i za želje, i za pomisli, tim će pre dobra dela, ma kako ona bila mala, biti zabeležena sa naročitom podrobnošću i računaće nam se u zaslugu pred našim Sudijom prepunim ljubavi". Ispričaću ti slučaj koji sam prošle godine sam video. U besarabijskom manastiru gde sam živeo, bio je starac, monah dobrog života. Jednom je na njega napalo iskušenje - jako mu se prohtelo sušene ribe. I kako u manastiru u to vreme riba nije bilo, on je nameravao da pođe na pijacu i kupi.. . Dugo se borio protiv te pomisli, smatrajući da monah mora biti zadovoljan hranom koju jedu svi i da se mora čuvati slastoljublja, i još da je neprilično i sablažnjivo za monaha da se nađe na pijaci usred toliko ljudi. Na kraju je đavolsko nagovaranje pobedilo nad njegovim rasuđivanjem, pa je, predavši se svojevoljnosti, otišao da nabavi ribu. Izašavši iz manastira idući gradskim ulicama, primetio je da mu u rukama nema brojanica te poče da razmišlja: "Kako sam to ja pošao kao vojnik bez mača? To je neprilično a i mirski ljudi koji će me sretati osuđivaće me i sablažnjavati se videći monaha bez brojanica". Hteo je da se vrati da ih uzme, ali se pipnuo za džep i tu ih našao. Izvadio ih je, prekrstio se, stavio na ruku i pošao uspokojivši se. Prilazeći pijaci, video je jednog konja koji je stajao pred dućanom, sa velikim kolima ogromnih buradi. Odjednom je taj konj, uplašivši se nečega, počeo da juri i da iz sve snage baca čifteta. Zatim je konj projurio pored njega, i udarivši ga u rame, oborio na zemlju, iako ga nije mnogo povredio. Na dva koraka pred kaluđerom su se kola preturila i raspala u paramparčad. Ustavši brzo, uplašio se ali i zadivio kako mu je Bog sačuvao život, jer, da su kola naišla nekoliko trenutaka ranije ne bi izvukao živu glavu. Ne razmišljajući dalje o ovome kupio je ribu, vratio se, večerao i legao da spava... u polusnu mu se javio neki, njemu nepoznati, blagoobrazni starac i rekao: "Slušaj. ja sam pokrovitelj ove obitelji i hoću da te urazumim, da bi ti razumeo i shvatio pouku koja ti je danas data... Evo pogledaj: tvoja slaba borba protiv slastoljublja i znatna lenjost u upražnjavanju samopoznanja i samoodricanja dalo je priliku neprijatelju da ti priđe i za tebe pripremi ovaj pogibeljni slučaj koji se zbio pred tvojim očima. No tvoj je anđeo čuvar sve to predvideo i dao ti misao da se pomoliš, da se setiš brojanica, i pošto si ti doista poslušao i prihvatio tu misao, to je bilo dovoljno da te spase od smrti. Vidiš li čovekoljublje Božje i štedro Njegovo uzdarje čak i za malu misao upućenu Njemu?" Rekavši to, lik starca je brzo krenuo iz kelije, a monah mu je pao pred noge i u tom trenu se probudio, našavši se, ne na svome ležaju, već na kolenima u blizini vrata. Ovo svoje viđenje on je odmah ispričao na duhovnu korist mnogih, među njima i meni.

Zaista je bezgranična ljubav Božja prema nama grešnima! Nije li zadivljujuće što je za tako malo delo, zato što je iz džepa izvadio brojanice i stavio ih na ruku, i samo jednom prizvao ime Božje, da je za tu sitnicu darovan život čoveku. Tako je na terazijama ljudske sudbine jedan kratak trenutak prizivanja Isusa Hrista pretegao nad mnogim satima protraćenim u lenjosti. Zaista je ovde za malu leptu uzvraćeno zlatnikom. Vidiš li, brate, šta može molitva i kako je moćno ime Isusa Hrista kada ga prizivamo! Sveti Jovan Karpatijski u "Dobrotoljublju" govori, da kada u molitvi Isusovoj prizivam Isusovo i govorim: "pomiluj me grešnoga", na svaku takvu molbu odgovara tajni glas Božji: "čedo, opraštaju ti se gresi tvoji"... On dalje kaže, da se u času kad govorimo molitvu ničim ne

razlikujemo od svetih, prepodobnih i mučenika, jer, kako govori i Sveti Jovan Zlatoust: "Molitva, makar je izgovarali i mi, prepuni greha, tog časa očišćava". (sl. o mol. 2). Velika je milost Božja na nama a mi grešni i lenjivi nećemo ni tren da odvojimo za blagodarnost i molitvu, koja je od svega važnija, pa to menjamo za svakodnevne brige i poslove, zaboravljajući na Boga i svoj dug. Zato smo često podvrgavani jadima i napastima, ali i da bi se urazumili i da bismo se obratili Bogu i opredelili preobilnom promislu Božjem. Kada je trgovac završio svoju besedu s podoficirom, ja mu rekoh: - Eh, uvaženi, kako si nasladio moju grešnu dušu da ti nogama pripadam. Čuvši ovo on je počeo i samnom da govori. "Vidi se da si ti lovac na duhovne povesti. Sačekaj, sad ću ti pročitati nešto slično onome što sam ispričao. Evo imam knjižicu sa nazivom "Agapije" ili "Spasenje grešnih". U njoj je mnogo čudesnih događaja". Izvadio je iz džepa knjižicu i počeo da čita prekrasnu povest o nekom blagočestivom Agatoniku koga su u detinjstvu pobožni roditelji naučili da svaki dan pred ikonom Majke Božje čita molitvu "Bogorodice Djevo radujsja"... što je on svakodnevno i činio. Zatim je, odrastavši, počeo da živi po svome i upavši u sujetu svakodnevnih briga i poslova, retko je govorio rečenu molitvu, pa ju je, na kraju, sasvim ostavio. Jedne noći primio je na prenoćište putnika koji mu reče da je pustinjak iz Tivaide i da je imao viđenje, koje je nalagalo da pođe do Agatonika i da ga ukori što je ostavio molitvu Majci Božjoj. Agatonik je kao opravdanje naveo to što se molio mnogo godina i od toga nije video nikakve koristi. Tada mu je pustinjak rekao: "Seti se, slepi i nezahvalni, koliko ti je puta pomogla ova molitva i izbavila te od napasti! Seti se, kako si u detinjstvu čudom bio spasen da se ne udaviš! Sećaš li se kako je velika epidemija tvoje susede oterala u grob, a kako si ti ostao čitav? Sećaš li se kako si, putujući sa drugom, zajedno sa njim pao sa kola? On je slomio nogu, a tebi se ništa nije desilo! Zar ne znaš da taj, nekada zdrav mladić, danas leži raslabljen, a da ti ne osećaš nikakvu tegobu?" I pošto je još mnogo drugo napomenuo Agatoniku, na kraju je rekao: "I znaj da su te sve te nesreće mimoišle usled pokroviteljstva Presvete Bogorodice i zbog te kratke molitve kojom si svakodnevno svoju dušu pobuđivao na sjedinjenje s Bogom... Gledaj da ubuduće ne ostavljaš ovu molitvu i da proslavljaš Caricu Nebesku da te ne bi napustila".

Kad je završio čitanje pozvali su nas da ručamo i mi smo, potkrepivši se i zahvalivši domaćinu, pošli na put i razišli se svaki na svoju stranu. Potom sam išao pet dana, naslađujući se sećanjem na pripovesti koje sam čuo od blagočestivog trgovca iz Bele Crkve, već sam prilazio Kijevu kad sam odjednom, bez nekog vidnog razloga, osetio neku težinu, oslabelost i tmurne misli; molitva mi je išla teško, napala me nekakva lenjost. Videvši sa jedne strane puta šumicu i gusto žbunje, pošao sam tamo da se odmorim i da negde iza usamljenog žbuna malo čitam "Dobrotoljublje" radi potkrepljenja oslabele duše i izlečenja moje malodušnosti. Našavši tiho mesto počeo sam da čitam u četvrtom delu "Dobrotoljublja", o osam pomisli, od prepodobnog Kasijana Rimljanina. Pošto sam oko pola sata čitao sa radošću, neočekivano sam video u dubini šume, na stotinak metara daleko od sebe, čoveka koji je nepokretno klečao na kolenima. Obradovao sam se, pomislivši da se on moli Bogu, i ponovo počeo da čitam. Pošto sam čitao sat ili više, ponovo sam podigao pogled prema tome čoveku i video da on isto

onako kleči. Meni je to bilo drago i pomislio sam - evo kakvih blagočestivih slugu Božjih ima na svetu. Dok sam o tome razmišljao odjednom videh kako je taj čovek pao na zemlju i kako je ostao da leži mirno. To me je iznenadilo i, kako mu nisam video lice, pošto je klečao okrenut meni leđima, obuzela me je radoznalost, te sam pošao da vidim kakav je to čovek. Prišavši zatekao sam ga u lakom snu. Bio je to seljačić od oko 25 godina, čistog lica i blagoobrazan, ali nekako bled; u seljačkom kaftanu, opasan konopcem i uz koga više ničega nije bilo - ni torbice, pa čak ni štapa. Čuvši moje korake on se probudio i ustao. Zapitah ga ko je. Reče mi da je seljak iz Smolenske gubernije koji ide iz Kijeva. - A kuda sad putuješ? pitao sam ga. - Ne znam ni sam - odgovorio je on - kuda me Bog odvede. - Jesi li odavno od kuće? - Da, već pet godina. - I gde si bio sve to vreme? - Išao sam po svetim mestima, po manastirima i po crkvama, jer kod kuće nema od čega da se živi: ja sam siroče bez rodbine, a uz to još i hrom, pa tako lutam po belom svetu. - Vidi se da te je neki bogougodni čovek naučio da ne lutaš prosto po svetu, nego da ideš po svetim mestima - rekao sam mu. - Eto vidiš - odgovorio je on: ja sam od detinjstva, kao siroče, bio čobanin u našem selu i deset godina je sve bilo dobro. Ali jednom, doteravši stado kući, nisam primetio da nema najbolje ovce našeg gazde. A gazda je bio zao i nečovečan seljak. Kad je uveče došao kući, pa video da mu nema ovce, pojurio je na mene, počeo da grdi i preti i naterao me da pođem da tražim ovcu, preteći da će me "premlatiti na mrtvo, polomiti mi i ruke i noge". Znajući da je zao, pošao sam da tražim ovcu tamo gde sam danju napasao stado. Tražio sam i tražio do posle ponoći, ali od nje ni traga. Noć je bila veoma tamna, jer se već približavala jesen. Kad sam zašao u dubinu šume, a u našoj guberniji šume su neprohodne, odjednom se podigla oluja. Kao da se drveće iz korena zaljuljalo! U daljini su zaurlali vuci, a mene je spopao takav strah da mi se kosa nakostrešila; što sam dalje išao, bilo je sve strašnije, pa sam već padao od užasa. I tada sam kleknuo, prekrstio se i svom snagom rekao "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me" Tek što sam to izgovorio osetio sam olakšanje, kao da nikakve muke nije bilo, i strah je potpuno nestao, a u srcu sam se osećao tako dobro, kao da sam se vazneo na nebesa... Obradovao sam se tome i sa lakoćom, neprestano, govorio ovu molitvu. I više nisam ni zapažao koliko je dugo trajala oluja i da je noć prošla - tek vidim, već se zabeleo dan, a ja još uvek klečim na istom mestu na kolenima. Ustao sam mirno.

- Bilo mi je jasno da ovcu neću naći, pa sam tako pošao kući, a u srcu mi prijatno i sve želim da produžim sa molitvom. Tek što sam došao u selo, a gazda, videvši da ovcu nisam doveo, premlati me do nesvesti. Tada mi je i nogu iščašio. Posle tih batina sam šest nedelja ležao gotovo nepokretan i imao sam snage samo da govorim molitvu i ona me je tešila. Onda sam se malo oporavio i pošao po svetu; a pošto mi je dosadno da se stalno guram među narodom, a i zbog povoda za greh, ja sam počeo da lutam po svetim mestima i po šumama. I eto tako, idem već petu godinu. Slušajući sve to, moja se duša radovala, jer me je Gospod udostojio da vidim ovako blagodatnog čoveka te ga upitah: znači, ti se i sada često zanimaš tom molitvom? - Ta bez toga se ne može biti - odgovori on. Ako se samo setim kako mi je onda dobro bilo u šumi, kao da me neko gurne na kolena i ja počinjem da se molim... Ne znam da li je moja grešna molitva ugodna, jer, ponekad kad se pomolim osećam veliku radost, ni sam ne znam od čega, a ponekad dosadu, teškoću i uninije. Ali pri svemu tome ne prestaje želja da se molim do smrti. - Ne smućuj se, dragi brate: sve je to Bogu ugodno i sve je na spasenje što god nam dolazilo za vreme molitve, kažu Sveti Oci. Lakoća ili težina, sve je dobro. Nikakva molitva, ni dobra ni loša, neće propasti pred Bogom. Lakoća, toplina i sladost pokazuju da Bog daje nagradu i utehu za taj podvig, a težina, mrak i suvost označuju da Bog očišćuje i okrepljuje dušu, i da je ovom korisnom mukom spasava, pripremajući je za primanje buduće blagodatne sladosti. Evo da ti to dokažem, pročitaću ti od Svetog Jovana Lestvičnika. Pronašao sam taj deo i pročitao mu. Slušao me je s pažnjom i zadovoljstvom i veoma mi se zahvaljivao. Tako smo se rastali. On je pošao bespućem u dubinu šume, a ja sam, izašavši na put, produžio put blagodareći Boga što me je udostojio grešnog da dobijem takvu pouku.

Drugog dana, uz Božju pomoć, došao sam u Kijev. Prva i glavna želja mi je bila da se pomolim, ispovedim i pričestim svetim Hristovim Tajnama na ovom blagodatnom mestu, te sam se zato smestio nedaleko od ugodnika Božjih da bi mi bilo lakše ići u hram. U svoju kuću me primio dobri, stari kozak, a kako je živeo sam, kod njega je bilo tiho i mirno. U toku nedelje u kojoj sam se pripremao za ispovest, došla mi je misao da se ispovedim što je moguće podrobnije i počeo sam da prebrajam i da se sećam svih svojih grehova do najsitnijih detalja; da sve to ne zaboravim počeo sam da zapisujem i ispisao sam veliki list. Međutim sam čuo da na sedam vrsta od Kijeva, u Kitajevoj pustinji, postoji duhovnik svetog života, veoma mudar i blagorazuman. Ko boravi kod njega doživljava umiljenje i otuda se obavezno vraća sa spasonosnom poukom i lakoćom u duši. To me je veoma obradovalo te sam odmah pošao do njega. Posavetovavši se i porazgovaravši, dao sam mu da pročita moj list. Pogledavši ga on mi reče: "Ti si, dragi prijatelju, napisao mnogo nepotrebnog i nekorisnog. Slušaj: 1) Na ispovesti ne treba da govoriš o gresima za koje si se već pokajao i bio razrešen: Ne ponavljaj ih, jer će to, inače, biti znak nepoverenja prema sili svete tajne ispovesti. 2) Ne treba da pominješ druga lica koja su imala veze sa tvojim gresima, nego samo sebe osuđuj. 3) Sveti Oci zabranjuju da govoriš o grehu sa svim okolnostima koje su ga pratile, nego ih treba priznavati uopšte da ne bi, suviše detaljno pričajući o njima, budio sablazan u sebi i u duhovniku. 4) Ti si došao da se kaješ, a ne kaješ se zato što ne

umeš da se kaješ, to jest, što hladno i nebrižljivo prinosiš pokajanje. 5) Sve si sitnice pobrojao, a ono najvažnije si ispustio - nisi objavio najteže grehe, nisi ih svestan te nisi zapisao da - ne voliš Boga, da mrziš bližnjega, da ne veruješ reči Božjoj i da si pun gordosti i slavoljublja. A u ova četiri greha smešta se sav bezdan i sav naš duševni razvrat. Oni su glavni koren iz koga izlaze svi izdanci našeg grehovnog pada. Čuvši ovo iznenadio sam se i počeo da govorim: "Pomilujte, prepodobni baćuška, kako je moguće ne voleti Boga, našeg Sazdatelja i Pokrovitelja! Čemu verovati ako ne reči Božjoj - u njoj je sve istinito i sveto. Svakom bližnjem ja želim dobro; a i zašto bih ga mrzeo? Da se gordim nemam čime: imam samo bezbrojne grehe a ničeg pohvalnog nemam. I kako bih u svojoj bedi i bolesti da budem slastoljubiv i pohotan. Na kraju, da sam obrazovan ili bogat, neosporna da bih bio kriv za to što rekoste". "Žalosno je, mili moj, što si malo razumeo od onoga što sam ti objašnjavao, a da te brže urazumim, daću ti mali spis po kome se i ja sam uvek ispovedam." Duhovnik mi je dao spis i ja sam počeo da ga čitam.