KAZIVANjE DRUGO

sadržaj Dugo sam putovao po raznim mestima, uvek praćen Isusovom molitvom, koja me je bodrila i tešila na svakom putu, u svakoj prilici i pri svakom susretu. Najzad mi se učini da bih dobro uradio da se negde zaustavim i potražim neko mirno mesto kako radi mile samoće tako i da bih mogao da izučavam Dobrotoljublje koje sam dotad čitao pomalo uveče na odmorištu ili za vreme dnevnih predaha. Imao sam silnu želju da se udubim u tu knjigu i da iz nje verom pocrpem istinito učenje na spasenje duše kroz srdačnu molitvu. Nažalost da bih zadovoljio tu želju nisam se mogao baviti nikakvim zanatom, pošto još od ranog detinjstva ne mogu da se služim levom rukom. I tako u nemogućnosti da se negde duže zadržim, pođoh put Sibira, u manastir Svetog Inokentija Irkutskog, u nadi da ću u sibirskim ravnicama i šumama naći više mira i da ću tamo moći lakše da se posvetim čitanju i molitvi. Tako se ja krenuh ponavljajući bez prestanka usnu molitvu. Posle izvesnog vremena osetio sam da mi molitva sama od sebe silazi u srce, to jest da moje srce otkucavajući ravnomerno izgovara u sebi svete reči. Na primer, pri prvom otkucaju: Gospode, pri drugom: Isuse, pri trećem: Hriste i tako dalje. Prestao sam da ustima govorim molitvu i počeo pažljivo slušati šta se to u srcu zbiva. Setih se da mi je pokojni starac govorio o radosti koju čovek tada oseća. Zatim sam počeo da osećam lak bol u grudima, a u duši toliku ljubav prema Spasitelju, da mi se činilo da kada bi On sad stao preda me, da bih Mu se bacio pred noge, zagrlio ih i okupao suzama zahvaljujući Mu za utehu koju Svojim Imenom, po svojoj milosti i ljubavi, daje nedostojnom i grešnom stvorenju svome. Uskoro se u srcu pojavila neka umilna toplina koja se širila po čitavim grudima. Ovo me je navelo da pažljivo čitam Dobrotoljublje, da tu proverim svoje utiske i da iz njega dalje izučavam unutarnju srdačnu molitvu. Bez te kontrole, bojao sam se da ću pasti u prelest, ili da ću primiti prirodne pokrete za blagodatne, ili se pogorditi brzim sticanjem molitve, kao što je rekao moj pokojni starac. Uglavnom sam išao noću, a danju sam u šumi čitao Dobrotoljublje, sedeći pod nekim drvetom. O koliko novih, koliko dubokih saznanja mi je otkrilo to čitanje! Ono mi je donelo sreću koju nikad dotad nisam mogao ni zamisliti. Istina, neka su mesta bila nerazumljiva za moj ograničeni um, ali srdačna molitva razjašnjavala je ono što nisam razumeo. Pored toga, u snu sam ponekad viđao mog pokojnog starca koji mi je objašnjavao teška mesta i budio smirenost u mojoj nerazboritoj duši. Toga leta čitava dva meseca sam proveo u nekom blaženom stanju. Putovao sam mahom kroz šume i po seoskim putevima. Kad bih došao u neko selo zamolio bih za torbu suvog hleba i pregršt soli, pa bih napunio čuturu vodom i ponovo pošao dalje. To mi je bilo dovoljno za narednih sto vrsti.

Razbojnici napadaju bogotražitelja Da li zbog mojih grehova ili radi duhovne pouke, tek, krajem leta naiđoše iskušenja. Evo kako: kada sam jedne večeri izbio na drum sreo sam dva čoveka - ličili su mi na vojnike. Zatražili su mi novac i kad sam im rekao da nemam ni kopejke, nisu verovali, pa su počeli drsko da viču: - Lažeš! Bogomoljci skupljaju mnogo novaca. Jedan od njih reče: - Šta tu vazdan da razgovaramo? pa me udari štapom po glavi i ja padoh bez svesti. Ne znam da li sam dugo tako ležao; ali kad sam došao k sebi, videh da sam u šumi nedaleko od puta. Sav sam bio iscepan, a moja torba beše nestala. Ostale su samo vezice kojima sam je pričvršćavao. Hvala Bogu što nisu odneli ličnu kartu koja mi je bila u staroj kapi, kako bi je brzo mogao pokazati kad zatreba. Kad sam se digao gorko zaplakah, ne toliko zbog bolova u glavi koliko zbog knjiga - Svetog Pisma i Dobrotoljublja koji su mi bili u ukradenoj torbi. Plakao sam i jadikovao danima i noćima. Gde je sad moje Sveto Pismo koje još od detinjstva čitam i koje sam uvek imao uza se? Gde je moje Dobrotoljublje iz kojeg sam crpeo znanje i utehu? Izgubio sam jedino blago koje sam imao pre nego što sam ga se dovoljno nauživao. Bolje da su me ubili. Što će mi život bez te duhovne hrane? Nikada više neću moći da kupim te knjige. Čitava dva dana jedva sam mogao da idem - toliko sam bio tužan; trećeg dana, iznemogao, padoh pored jednog žbuna kraj puta i zaspah. Sanjao sam da sam u manastiru, u starčevoj ćeliji i da mu pričam svoje jade. Starac, pošto me je utešio, reče: - Neka ti ovo bude za nauk da se više ne vezuješ za materijalne stvari, već da slobodan i lak ideš k nebu. Ovo ti je iskušenje poslato da ne bi pao u duhovno slastoljublje jer Bog hoće da se hrišćani potpuno odreknu svoje volje i svake vezanosti za nju, kako bi se celosno predali Njegovoj božanskoj volji. Sve što On čini jeste radi dobra i spasenja čovekovog. Bog hoće da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4). Stoga, nemoj da očajavaš i veruj da će Bog dati s iskušenjem i izlaz (I Kor. 10,13) i da ćeš uskoro primiti utehu veću od tvoje sadašnje žalosti.

Na to se probudih, ohrabrih, s nekom svetlošću i mirom u duši. Neka bude volja Gospodnja, rekoh, pa ustadoh, prekrstih se i pođoh. Molitva je i dalje dejstvovala u mom srcu kao i ranije i tri dana sam putovao na miru. Odjednom ugledah na putu grupu

zločinaca koje su sprovodili. Kad sam stigao do njih primetio sam onu dvojicu koji su me napali. Pošto su išli ivicom kolone padoh pred njih na kolena moleći da mi kažu gde su mi knjige. Prvo su se pravili da me ne poznaju, a onda jedan od njih reče: - Ako nam daš štogod, vratićemo ti knjige. Daj nam rublju. Zakleo sam se da ću im je neizostavno dati, pa makar morao prositi za nju. - Evo, uzmite ako hoćete moju ličnu kartu u zalog. Onda mi rekoše da se knjige nalaze u kolima sa ostalim ukradenim stvarima koje su im zaplenili. - Kako bih mogao da dođem do njih? - Pitaj komandira koji nas sprovodi. Otrčah k njemu i sve mu podrobno objasnih. Između ostalog on me upita da li znam da čitam Sveto Pismo. - Ne samo da znam da čitam, već umem i da pišem, odgovorih ja. Na Svetom Pismu će te videti jednu belešku koja vam može potvrditi da je knjiga moja, a evo na ličnoj karti mog imena i prezimena. - Ovi lopovi su dezerteri, otpoče da priča komandir. Oni žive u nekoj kolibi i napadaju prolaznike. Juče ih je uhvatio jedan vešt kočijaš kada su pokušali da mu ukradu trojku (konje). Što se tiče tvojih knjiga vrlo ću ti ih rado vratiti, samo moraš poći sa nama još četiri vrste do prvog odmorišta, jer ne mogu samo zbog tebe da zaustavim čitavu kolonu. Sav presrećan, išao sam pored komandira koji je jahao i razgovarao sa njim. Odmah sam video da imam posla sa dobrim i poštenim čovekom. Raspitivao se ko sam, odakle dolazim i kuda idem. Odgovorio sam mu iskreno. Najzad stigosmo do zgrade odmorišta i on otide da potraži moje knjige; malo posle mi ih donese govoreći: - Kuda ćeš sad da ideš? Već je pao mrak. Hajde, ostani ovde da noćiš. Tako i uradih. Bio sam toliko srećan što sam našao svoje knjige da nisam znao kako da zablagodarim Bogu. Grčevito sam ih stezao na grudi, suze radosnice tekle su mi iz očiju, a srce mi je lupalo od prevelike radosti. Komandir, videvši me, reče: - Ti izgleda voliš da čitaš Sveto Pismo. Od radosti nisam mogao ništa da kažem. Samo sam plakao. Komandir nastavi:

- Ja, brate, pažljivo čitam Evanđelje svakoga dana, pa izvadi iz uniforme jedno malo Evanđelje optočeno srebrom. - Sedi da ti ispričam kako sam stekao tu naviku. Hej, dajte ovamo večeru! Komandirova priča Sedosmo za sto i komandir otpoče: - Od mladosti sam služio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj posao i pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad, moji prijatelji takođe. Na moju nesreću naučio sam da pijem i toliko sam se bio odao alkoholu da sam se razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir, ali čim bih uzeo i najmanju čašicu morao sam da odležim po šest nedelja. Dugo su me trpeli, ali, najzad pošto sam u pijanom stanju uvredio jednog pretpostavljenog bio sam vraćen među proste vojnike i upućen u garnizon na trogodišnju kaznu. Zapretili su mi da ću biti najstrožije kažnjen ako ne ostavim piće. I tako bednik, uzalud sam pokušavao da se uzdržim, da se lečim, nisam nikako mogao da se oslobodim te strasti. Najzad je rešeno da me pošalju u kazneni bataljon. Kada sam to čuo bio sam očajan. Jednoga dana dok sam sedeo u sobi i razmišljao o svemu tome, dođe neki kaluđer koji je kupio prilog za crkvu. Svako je davao koliko je mogao. Kada je stigao do mene kaluđer me upita: - Što si tako tužan? Porazgovarao sam malo sa njim i ispričao mu svoju nesreću. Monah se sažali na moj težak položaj, pa mi reče: - Ista stvar se dogodila mom rođenom bratu i evo kako se on izbavio te bede. Njegov duhovnik mu je dao Evanđelje i naredio mu da svaki put kad bude osećao potrebu da pije pročita po jednu glavu, a ako se želja ponovi, neka pročita i sledeću. Moj brat je počeo tako da radi i posle kratkog vremena strast za pićem je iščezla i evo već petnaest godina kako nije okusio ni kapi alkohola. Pokušaj i ti tako i brzo ćeš videti koristi od toga. Imam jedno Evanđelje, ako hoćeš, doneću ti ga. - Šta će mi tvoje Evanđelje, kad me ni svi moji napori, ni lekovi nisu mogli zadržati da ne pijem. Govorio sam tako jer nikad dotad nisam bio čitao Evanđelje. - Nemoj tako, odgovori kaluđer. Uveravam te da će ti pomoći.

I stvarno sutradan mi donese svoje Evanđelje. Otvorio sam ga, pregledao, pročitao nekoliko rečenica i rekao: - Ne treba mi; ništa se tu ne razume. Monah me je i dalje preklinjao govoreći da se i u samim rečima Evanđelja krije blagodatna sila, jer je Sam Bog izgovorio reči koje su u njemu zapisane. - Ne mari ništa ako ne razumeš, samo i dalje čitaj pažljivo. Jedan svetitelj je rekao: "Ako ti ne razumeš Reč Božju đavoli je razumeju i drhte", a pijanstvo je bez sumnje delo zlih duhova. Još ću ti reći i ovo: Sveti Zlatoust piše da se demoni plaše čak i kuće u kojoj se čuva Evanđelje i nije im lako da tu napadaju čoveka. Ne sećam se više šta sam dao tom kaluđeru, uzeo sam Evanđelje, stavio ga u kofer sa ostalim stvarima i ubrzo sasvim zaboravio na njega. Posle nekog vremena osetio sam potrebu za alkoholom - umirao sam od želje, pa otvorih kofer da uzmem novac i otrčim u kafanu. Pogled mi pade na Evanđelje. Setih se svega što mi je kaluđer rekao, pa ga otvorih i počeh da čitam prvu glavu po Mateju. Pročitao sam je do kraja i ništa nisam razumeo, ali setio sam se da je monah rekao: "To ništa ne mari, samo i dalje čitaj pažljivo". Hajde, rekoh, da pročitam i drugu glavu. Počeh i već mi se učini razumljivije. Hajde i treću - nisam još ni počeo da je čitam kad začuh trubu koja je svirala povečerje. Sad više nisam mogao da napustim kasarnu, tako da te večeri nisam pio. Sutradan po ustajanju kada sam pošao da potražim vina pomislih: da opet pročitam jednu glavu iz Evanđelja - pa da vidim. Pročitao sam je i opet nisam otišao u kafanu. I sledećeg puta kada sam osetio žudnju za alkoholom, opet sam uzeo da čitam i bilo mi je lakše. Ovo me je ohrabrilo i kadgod bih osetio želju za pićem čitao sam po jednu glavu iz Evanđelja. Ukoliko je vreme više prolazilo meni je bivalo sve lakše. Na kraju, kad sam završio sva četiri Evanđelja strast za vinom je potpuno iščezla i ja sam omrzao svaki alkohol. Evo već dvadeset godina kako ne uzimam nikakvo jako piće. Ceo svet ss čudio mojoj promeni. Posle tri godine ponovo su me primili u oficirski čin. Čak sam i napredovao i postao komandir. Oženio sam se - imao sam sreću da naiđem na divnu ženu. Stekli smo nešto imetka i sad, hvala Bogu, nekako živimo, pomažemo sirotinju koliko možemo i primamo namernike. Imam i sina koji je već oficir - krasan momak. Od kako sam ozdravio zakleo sam se da ću svakog dana, čitavog života, pročitati po jedno od četiri Evanđelja bez obzira na druge poslove. Tako sada i radim. Kad sam mnogo zauzet i kad sam umoran ja onda legnem i zamolim ženu ili sina da sednu pokraj mene i da mi čitaju Evanđelje. Tako ja ne odstupam od svog pravila. Iz zahvalnosti i u slavu Božju dao sam da se ovo Evanđelje optoči srebrom i uvek ga nosim na grudima. Sa zadovoljstvom sam ovo saslušao i onda rekao:

- Znao sam sličan slučaj. U našem selu, u fabrici bio jedan odličan majstor, jako dobro izvežban u svom zanatu. Ali na njegovu nesreću pio je i to često. Neki pobožan čovek

mu je posavetovao da kadgod oseti potrebu za vinom izgovori po trideset i tri Isusove molitve, u slavu Presvete Trojice, a u spomen trideset i tri godine zemaljskog života Isusa Hrista. Majstor ga je poslušao i uskoro je prestao da pije. Čak je kroz tri godine otišao u manastir. - A što je veće, upita komandir, Isusova molitva ili Evanđelje? - Evanđelje i Isusova molitva su jedno isto, odgovorih ja, jer božanstveno Ime Isusa Hrista krije u sebi sve evanđelske istine. Sveti Oci su govorili da je Isusova molitva skraćeno Evanđelje. Potom se pomolismo Bogu i kapetan otpoče da čita Evanđelje po Marku od početka. Ja sam slušao i u srcu tvorio Isusovu molitvu. U dva sata po ponoći završili smo Evanđelje i otišli na spavanje. Kao i obično izjutra sam rano ustao; svi su još spavali. Svitalo je i ja sam počeo da čitam moje drago Dobrotoljublje. Sa koliko radosti sam ga otvorio! Činilo mi se da sam se ponovo sastao sa svojim ocem posle dugog rastanka ili sa prijateljem vaskrslim iz mrtvih. Ljubio sam ga i zahvaljivao Bogu što mi ga je vratio. Počeh da čitam Teolipta Filadelfijskog, u drugom delu Dobrotoljublja. Začudio me je njegov savet u kojem predlaže da se istovremeno obavljaju tri posla: Sedeći za stolom, kaže on telu daj hranu, uhu čitanje, srcu molitvu. Ali sećanje na onu divno provedenu jučeranju večeru na primeru mi je pokazalo da je to mogućno. Tad sam razumeo tajnu da srce i um čoveka nisu jedno isto. Kada je kapetan ustao, otišao sam da mu se zahvalim i da mu kažem zbogom. Poslužio me je čajem, dao mi jednu rublju, pa se rastadosmo. Sav radostan nastavio sam put. Pošto sam prešao jednu vrstu, setih se da sam onim vojnicima obećao rublju do koje sam neočekivano došao. Da li da im je odnesem ili ne? S jedne strane, pomislih, oni su me izudarali i opljačkali, a s tim novcem i ovako ne mogu ništa kad su pod stražom. Ali s druge strane setih se da u Svetom Pismu stoji: Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga (Rim. 12, 20). A Spasitelj je govorio: Ljubite neprijatelje svoje (Mat. 5, 44) i još koji hoće košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mat. 5, 40). Ubedivši ovim sebe, vratih se i stigoh do zgrade odmorišta baš kada se kolona spremala da pođe. Otrčao sam do dvojice lopova i dao im rublju govoreći: - Pokajte se i molite se Bogu. Čovekoljubivi Hristos vas neće ostaviti! Potom se udaljih od njih i pođoh svojim putem u suprotnom pravcu.

Usamljenost Pošto sam prešao pedeset vrsti po dobrom putu, pođoh seoskim putevima mirnijim i pogodnijim za čitanje. Dugo sam išao kroz šumu i s vremena na vreme nailazio na po koje selo. Često sam po čitav dan sedeo u šumi i čitao Dobrotoljublje. Iz te sam knjige naučio mnogo divnih stvari. Srce mi je gorelo od želje da se sjedinim sa Bogom kroz unutarnju molitvu koju sam marljivo izučavao iz Dobrotoljublja. Ali bio sam tužan što nisam mogao da nađem neko skrovište gde bih se na miru i bez prekidanja mogao posvetiti čitanju. U to vreme čitao sam i Sveto Pismo i osećao da počinjem da ga bolje razumem. Sve manje je bilo nejasnih mesta. Sveti Oci imaju pravo kad kažu da je Dobrotoljublje ključ koji otkriva tajne Svetoga Pisma. Rukovođen Dobrotoljubljem počinjao sam da razumem tajanstveno značenje Reči Božje; otkrio sam šta znači tajni čovek srca (I Petr. 3, 4), molitva duhom i istinom (Jov. 4, 23), carstvo unutra u nama (Luk. 27, 21), posredstvo sauzdisajnog Duha Svetoga (sr. Rim. 8,26); razumeo sam smisao reči: vi ste u meni (Jov. 15, 4), daj mi srce svoje (Prič. 23, 26), obući se u Hrista (Rim. 13,14 i Gal. 3, 27), obručenje Duha Svetog u srcima (sr. Apokal. 22, 17), prizivanje: Ava oče (Rim. 8, 15-16) i još mnogo šta drugo. Pri svem tom neprestano sam se molio u srcu. Sve što me je okružavalo izgledalo mi je prekrasno. Drveće, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlost - sve kao da mi je govorilo da postoji radi čoveka, da kazuje ljubav Božju prema nama; činilo mi se da se sve moli, da sve peva slavu Bogu. Razumeo sam tada šta znači ono što se u Dobrotoljublju naziva "znanje jezika tvari" i uvideo sam kako je mogućno razgovarati sa stvorenjima Božjim. Šumareva priča Dugo sam tako putovao i onda dođoh u neko pusto mesto gde tri dana nisam naišao ni na kakvo selo. Bio sam pojeo sav dvopek koji sam imao. Nisam znao šta da radim da ne bih umro od gladi. Čim sam nastavio srdačnu molitvu briga je iščezla i ja sam se prepustio volji Božjoj. Ovo me je umirilo i razveselilo. Nisam dugo išao kad opazih pred sobom nekog psa kako izlazi iz šume,- pozvah ga i on dođe k meni i poče da se umiljava. To me je obradovalo, pa pomislih: Kako je velika milost Božja! - sigurno da u šumi ima neko stado jer je ovo ovčarski pas, ili možda neki lovac koji lovi ovuda. U svakom slučaju zatražiću hleb pošto već dva dana nisam ništa jeo ili ću se raspitati za neko selo u okolini. Kad me je onjušio i video da nemam ništa, pas je pobegao u šumu istim putem kojim je i došao. Pođoh za njim; posle nekih dvesta metara primetio sam međ drvećem psa koji je promolio glavu iz svoje kućice i lajao. Videh kako mi ide u susret jedan seljak srednjih godina suv i bled. Upitao me je kako sam dotle došao, a ja njega šta radi u tom pustom mestu. Pošto smo malo porazgovarali seljak me pozva u kolibu i objasni mi da je on šumar i da nadgleda ovu šumu koja treba da se poseče. Poslužio me je hlebom i solju, pa počesmo razgovor. - Zavidim ti na ovom usamljeničkom životu koga vodiš, rekoh mu, a ne kao ja koji lutam iz mesta u mesto međ svakakvim svetom.

- Ako hoćeš možeš i ti da živiš ovde. U blizini ima stara koliba u kojoj je živeo šumar koji je bio pre mene, malo je oštećena, ali za leto može da posluži. Imaš ličnu kartu. Hleba ima dosta za nas dvojicu - svake nedelje mi ga donose iz sela, a evo potoka u kojem uvek ima vode. Ja, brate, već deset godina samo hleb jedem i vodu pijem, i ništa više. U jesen, kada se završe poljski radovi doći će dvesta ljudi da seku šumu. Ja onda više nemam nikakva posla ovde, pa ćeš morati i ti da ideš. Kada sam ovo čuo bio sam presrećan. Nisam znao kako da zahvalim Bogu na Njegovoj dobroti. Sve ono zbog čega sam toliko tužio, sve ono što sam toliko želeo, eto, sada se odjednom ostvarilo. Do duboke jeseni ima još četiri meseca i za to vreme ću moći da iskoristim ovaj mir i tišinu i da uz pomoć Dobrotoljublja izučavam neprestanu srdačnu molitvu. Tako sam odlučio da se nastanim u kolibi koju mi je šumar spominjao. Produžismo razgovor i taj mi brat ispriča svoj život. - Nisam baš bio poslednji čovek u selu, imao sam svoj zanat, bojio sam tkanine u crveno i plavo. Živeo sam u obilju, ali ne baš pošteno - prilično sam varao mušterije, psovao za svašta, bio sam grub, pijanica i svađalica. U selu je živeo pojac koji je imao neku staru, veoma staru knjigu o Strašnom sudu. Često je odlazio kod pobožnih ljudi i čitao im, a oni su mu za to davali nešto novca. Najčešće su mu davali po deset kopejki i on bi ostajao do zore i čitao. Jednom je došao k meni. Dok sam ja nešto radio slušao sam ga kako čita o mukama u adu, o vaskrsenju mrtvih, o tome kako će Bog doći da sudi svetu, kako će anđeli zatrubiti, kako će se oganj i smola izliti na zemlju, kako će crvi razjedati grešnike. Slušajući to bilo mi je užasno. Učinilo mi se da će te muke sigurno i mene snaći. Pomislih: ako bih pokušao da spasem dušu, možda bih iskupio grehe. Dugo sam razmišljao i najzad odlučih da ostavim svoj zanat. Prodao sam kuću i kako sam živeo sam, postao sam šumar s tim da mi nagrada bude hleb, nešto malo odela i sveće koje palim za vreme molitve. Evo više od deset godina kako tako živim. Jedem jednom dnevno i to samo hleb i vodu. Svakog jutra ustajem sa prvim petlima i sve dok ne svane činim metanije. Kad se molim, onda zapalim po sedam sveća pred ikonama. Danju kad obilazim šumu nosim na sebi teške verige. Ne psujem, ne pijem nikakav alkohol, ne svađam se, sa ženama nemam nikakve veze. S početka sam bio srećan što ovako živim, a zatim su počele da me obuzimaju misli kojih nikako ne mogu da se oslobodim. Bog zna da li ću zaslužiti oproštaj grehova, a ovakav život je veoma težak. I onda, da li je sve to istina što piše u knjigama? Kako to čovek može da vaskrsne? Oni koji su umrli pre sto godina, više od njih ni praha nema. I ko zna da li uopšte postoji pakao? U svakom slučaju niko se još nije vratio s onog sveta; kad čovek umre on istruli i od njega ne ostane više ni traga. Možda su ovu knjigu napisali popovi samo da bi nas, proste ljude, zaplašili i lakše potčinili. Čovek tako živi na ovoj zemlji teško i bez utehe, a na drugom svetu neće imati ništa. Čemu onda sve ovo? Nije li možda bolje da se čovek bar ovo malo vremena dok je na zemlji nauživa. Eto, takve me misli proganjaju, dodade on, i bojim se da ću morati da se vratim svom zanatu.

Kad sam ovo čuo bilo mi je veoma žao tog čoveka, pa pomislih: obično se govori da su samo intelektualci i naučnici "slobodni mislioci" i da ni u šta ne veruju, a evo kako i naši prosti seljaci umeju da ne veruju. Verovatno zao duh ne bira, štaviše možda još lakše napada neuke. Treba se prosvećivati koliko god više možemo i jačati se Rečju Božjom protiv neprijatelja duše. U nameri da pomognem ovom bratu i da ojačam njegovu veru izvadih iz torbe Dobrotoljublje i otvorih ga na sto devetoj glavi od prepodobnog Isihija. Pročitao sam i objasnio da se čovek ne može uzdržati od greha samo iz straha od krize, jer duša ne može da se oslobodi grešnih misli bez čuvanja uma i čistote srca koji se zadobijaju kroz unutarnju molitvu. Svi oni koji iz straha od paklenih muka otpočnu dobrodeteljni život, kao i oni koji ga počnu radi nagrade u Carstvu nebeskom su, prema Svetim Ocima, slični najamnicima jer je strah od muka - put sluge, a želja za nagradom - put najamnika. Bog međutim želi da ljudi dolaze k Njemu putem sinovskim, to jest da iz ljubavi i usrđa prema Njemu budu pošteni i da se naslađuju spasonosnim jedinstvom sa Njim u svojim dušama i srcima. - Uzalud se umaraš i namećeš sebi razne teške podvige. Bićeš uvek i u najmanjoj prilici sklon da grešiš i nikada nećeš biti spokojan, sve dok ti Bog ne bude stalno u pameti, a Isusova molitva u srcu. Nego ti, brate, otpočni da neprestano svršavaš Isusovu molitvu što ti neće biti teško u ovoj pustinji i uskoro ćeš videti korist od toga. Bogohulne misli će nestati, vera i ljubav prema Spasitelju probudiće se u tebi, razumećeš kako to mrtvi mogu da vaskrsnu i Strašni sud će ti izgledati onakav kakav će on ustvari i biti. Na srcu će ti biti tako lepo i lako od molitve da ćeš se začuditi i više nećeš žaliti što vodiš ovaj spasonosni život. Zatim sam mu rastumačio, što sam bolje umeo, kako da započne i kako da upražnjava neprestano Isusovu molitvu. Pročitao sam mu i šta o tome govori Sveto Pismo i Dobrotoljublje. Bilo je vidno da se on sa tim saglašavao i da ga je to uspokojilo. Pošto sam se rastao od njega otišao sam u svoju kolibu. Duhovno udubljivanje

Bože moj! Koliku radost, koliko spokojstvo i ushićenje osetih kada sam prekoračio prag te pećine ili tačnije rečeno tog groba. Ličila mi je na divan dvorac ispunjen utehom i veseljem. Plačući od radosti zahvalio sam se Bogu i pomislio: e sad u ovoj tišini i miru treba marljivo raditi i moliti Gospoda da me urazumi, pa počeh da čitam Dobrotoljublje od korica do korica sa velikom pažnjom. Posle nekog vremena završio sam sa čitanjem i uvideo koliko se mudrosti, i dubine svetosti nalazi u toj knjizi. Ali kako se u njoj govori o mnogim i raznim problemima i to po poukama mnogih Svetih Otaca ja nisam mogao sve da razumem niti da obratim pažnju isključivo na samodejstvujuću srdačnu molitvu. A to sam mnogo želeo rukovođen zapovešću Božjom koju nam je Apostol saopštio rečima: Starajte se pak za veće darove (I Kor. 12, 31) i još Duha ne gasite (I Sol. 5,19). Razmišljao sam razmišljao, ali nisam znao šta da radim - sam nisam dovoljno pametan, a uz to nemam nikoga da mi pomogne. Dosađivaću Gospodu svojim molbama, pa će mi On možda sve to razjasniti. Tako sam čitav dan proveo u molitvi ne prekidajući je ni za

trenutak; misli mi se umiriše i ja zaspah. Sanjao sam da sam u ćeliji mog pokojnog starca i da mi on tumači Dobrotoljublje. Govorio je: "Ova knjiga je puna mudrosti, to je tajanstvena riznica poimanja skrivenih namera Božjih. Ona nije uvek svakom dostupna, ali ona sadrži pouke za svakog: za mudrog - mudre, za prostog - proste. Stoga vi neuki ne treba da čitate Dobrotoljublje po redu. Raspored poglavlja je tu bogoslovski, dok prost čovek koji želi da iz ove knjige nauči unutarnju molitvu treba da je čita sledećim redom: 1) najpre knjigu monaha Nikifora (u drugom delu Dobrotoljublja); zatim 2) knjigu Grigorija Sinaita u celosti osim malih poglavlja; 3) Simeona Novog Bogoslova o tri vida molitve kao i slovo o veri i najzad 4) Kalista i Ignjatija. Kod ovih Otaca nalazi se u potpunosti izloženo učenje o unutarnjoj molitvi srca, razumljivo za svakoga. A ako hoćeš najjasniju pouku o molitvi ti nađi u četvrtom delu skraćene pouke o molitvi od Kalista, patrijarha Carigradskog." U snu uzeh Dobrotoljublje i počeh tražiti to mesto, no nikako nisam mogao da ga nađem. Onda sam starac prevrnuvši nekoliko listova reče: - Evo tu je, obeležiću ti ga, pa dohvati sa zemlje parče ugljena i načini znak na toj strani. Sve što je starac govorio pažljivo sam slušao i trudio se da što bolje zapamtim. Kad sam se probudio još nije bilo svanulo, pa sam ostao ležeći i prisećao se svega što sam u snu video i čuo. Počeh da razmišljam: Bog zna da li mi se to javio duh pokojnog starca ili je to bila moja uobrazilja, pošto sam često mislio na Dobrotoljublje i mog starca. Sa takvim mislima sam ustao; svitalo je. Odjednom ugledah na kamenu koji mi je služio kao sto, moje Dobrotoljublje otvoreno na onoj strani koju je starac obeležio. Beleška je bila ista kao i ona u snu, a komadić ugljena je još ležao kraj knjige. Bio sam zaprepašćen pošto sam znao da knjiga sinoć nije bila tu - bio sam je ostavio zatvorenu pored mene pre nego što sam zaspao i znao sam da nije bilo nikakvog znaka na toj strani. Ovo me je uverilo u istinitost mog sna i u svetost pokojnog starca: Otpočeh da čitam Dobrotoljublje po označenom redu. Pročitah jedanput, pa onda drugi put. Osetio sam u sebi želju i revnost da oprobam sve što sam pročitao. Sad mi je bilo sasvim jasno šta je unutarnja molitva, koja su sredstva kojima se dolazi do nje, koje su posledice takve molitve, kako ona raduje dušu i srce i kako se raspoznaje da li je to blaženo stanje od Boga ili od prirode ili od prelesti.

Naročito sam želeo da otkrijem mesto srca po uputstvima svetog Simeona Novog Bogoslova. Zatvorio sam oči, svu pažnju obratio na srce pokušavajući da ga zamislim onako kakvo i jeste na levoj strani grudi i pažljivo slušao njegove otkucaje. Tako sam se vežbao po pola sata nekoliko puta dnevno. U početku nisam ništa primećivao osim neke tame, ali uskoro sam imao jasniju predstavu o svom srcu i počeo da osećam pokrete u njemu; zatim sam počeo da uvodim u srce i izvodim iz njega Isusovu molitvu naporedo sa disanjem, onako kako uče sveti Grigorije Sinait, Kalist i Ignjatije. To otprilike izgleda ovako: sabrao sam um u srce, udisao vazduh i zadržavao ga u grudima izgovarajući: Gospode Isuse Hriste, a pri izdisanju: pomiluj me. Ispočetka sam se

vežbao u tome sat ili dva dnevno, dok najzad nisam uspeo da ceo dan tako provodim. Kada bi me obuzela tromost ili lenost ili nedoumica, odmah bih počeo da čitam u Dobrotoljublju mesta gde se govori o uvežbavanju srca, i volja i usrdnost su se ponovo javljali. Posle tri nedelje ovakvog delanja osetio sam bol u srcu, potom neku prijatnu toplinu u njemu, utehu i mir. Ovo me je podstaklo da se još usrdnije molim, tako da su sve moje misli bile obuzete time i počinjao sam da osećam veliku radost. Od tada se pojaviše i razna osećanja u srcu i umu. Ponekad kao da mi je nešto oblilo srce i ja sam osećao neku lakoću, neku slobodu i utehu i tako veliku radost u srcu, da sam bio ushićen i nekako preporođen. Ponekad sam opet osećao plamenu ljubav prema Isusu Hristu i svoj tvari Božjoj. Ponekad opet su mi se suze blagodarnosti prema Bogu koji i mene, velikog grešnika, toliko voli, lile same od sebe niz lice. Ponekad se moj ograničeni um toliko prosvetljivao da sam jasno razumevao ono što ranije nisam mogao. Ponekad se umilna toplina moga srca širila po čitavom biću i sav uzbuđen osećao sam sveprisustvo Božje. Ponekad dok sam prizivao Ime Isusa Hrista obuzimala bi me snažna i duboka radost i ja sam tad razumevao šta znače reči: Carstvo je Božije unutra u vama (Luk. 17, 21). Za vreme ovog blaženog stanja primetio sam da se srdačna molitva pojavljuje u tri vida - u duhu, u osećanjima i u ozarenju. U duhu kao umilenje od ljubavi prema Bogu, unutarnji mir, ushićenje uma, čistota misli, radosno sećanje na Boga; u osećanjima kao prijatna toplina srca, punoća čitavog bića, oduševljena radost u srcu, lakoća, snažno osećanje života, neosetljivost na bol i tugu, u ozarenju kao prosvetljenje razuma, razumevanje Svetog Pisma, poznavanje jezika tvari, odvojenost od sujete sveta i poimanje sladosti unutrašnjeg života u Bogu, uverenje o blizini Božjoj i njegovoj ljubavi prema nama. Posle pet meseci usamljeničkog života provedenih u molitvenom podvigu i duhovnoj radosti toliko sam se bio navikao na srdačnu molitvu da sam je bez prestanka obavljao. Na kraju sam osetio da se molitva sama od sebe svršava, bez mog učešća; ona je izvirala iz uma i srca ne samo kad sam bio budan, već i za vreme sna i više se nije prekidala ni za trenutak. Duša je moja blagodarila Gospodu, a srce se topilo u neprestanoj radosti. Ali došlo je vreme da se šuma poseče. Drvoseče su se okupile i ja sam morao da napustim svoje tiho prebivalište. Pošto sam se zahvalio šumaru i očitao molitvu, celivao sam zemlju na kojoj me je Bog udostojio Svoje milosti, pa uzevši torbu sa knjigama na leđa pođoh. Dugo sam lutao dok najzad nisam stigao do Irkutska. Srdačna, samodelatna molitva srca me je veselila čitavim putem, premda ne uvek u istom stepenu. Gde god ja bio, što god radio, ona mi nikad nije smetala i ništa je nije moglo umanjiti. Ako bih nešto radio molitva je sama od sebe tekla, a posao je bolje napredovao. Ako bih nešto pažljivo slušao ili čitao, molitva ni onda nije prestajala i ja sam istovremeno osećao i jedno i drugo kao da sam podeljen ili kao da se u mom telu nalaze dve duše. Bože moj, koliko je čovek tajanstven!...

Susret sa vukom Kako su velika djela tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio. (Ps. 104, 24). Na putu sam imao mnogo čudnih doživljaja. Ne bih stigao ni za nekoliko dana da sve ispričam. Ali primera radi evo šta mi se jednom dogodilo. Jedne zimske večeri prolazio sam šumom idući u neko selo na dve vrste odatle gde sam hteo da prenoćim. Selo mi je već bilo na vidiku kad odjednom jedan kurjak skoči na mene. U ruci sam imao vunene brojanice mog pokojnog starca koje sam uvek nosio uza se; njima sam ga odgurnuo. I gle, brojanice mi spadoše s ruku i obaviše se životinji oko vrata. Kurjak je ustuknuo, jurnuo kroz trnjak, ali se zadnjim šapama zaplete u trnje, a brojanice se zakačiše za jedno suvo drvo. Vuk se koprcao svom snagom jer su mu brojanice stezale gušu. Prekrstih se i pođoh da oslobodim životinju plašeći se da će mi iskidati brojanice i pobeći sa tim za mene toliko dragocenim predmetom. Čim sam prišao i uhvatio brojanice vuk se trgao, prekinuo ih i pobegao. Pošto sam se zahvalio Bogu i spomenuo mog pokojnog starca nastavih put i srećno stigoh u selo. Odmah sam otišao u gostionicu da potražim prenoćište. Za jednim stolom u uglu sedela su dva čoveka jedan već u godinama, a drugi, krupniji, bio je nešto mlađi. Pili su čaj. Upitah seljaka koji je čuvao njihove konje ko su ti ljudi, i on mi reče da je onaj stariji učitelj, a ovaj drugi sudski pisar i da su obojica plemići. - Vozim ih na vašar na dvadeset vrsti odavde, dodade seljak. Pošto sam se malo odmorio zamolih od gazdarice iglu i konca, pa se približih sveći da ušijem brojanice. Pisar me pogleda i reče: - Ala si se ti molio kada si i brojanice pokidao. - To nisam ja uradio već jedan kurjak. - Gle, zar se i vukovi mole, reče pisar smejući se. Onda sam im ispričao šta se dogodilo i objasnio zašto su ove brojanice tako dragocene za mene. Pisar se opet nasmeja, pa reče: - Vi koji ste pobožni svuda vidite neko čudo. Šta tu ima tajanstveno. Ti si to jednostavno bacio na tog kurjaka i on se uplašio i pobegao. Psi i vukovi se oduvek boje kad se nešto na njih zavitla. A što se u šumi zapleo u trnje, to bogme nije teško. Ipak ne treba verovati da sve što se u svetu događa jeste neko čudo. Onda učitelj otpočne da raspravlja sa njim: - Ne govorite tako; vi niste dovoljno upućeni u to. Što se mene tiče ja vidim u ovom događaju tajnu - i čulne i duhovne prirode. - Kako to? upita pisar.

- Vi ste verovatno učili u školi nešto malo biblijske istorije. Sećate li se da su prvom čoveku, Adamu, dok je bio bezgrešan sve životinje bile pokorne; one su mu se same približavale bez straha, a on im je davao imena. Starac kome su pripadale brojanice bio je svet; a svetost nije ništa drugo do vaskrsavanje prvobitne nevinosti u grešnom čoveku, zahvaljujući njegovim naporima i činjenju dobra i vrlinama. Sveta duša osvećuje telo i pošto su brojanice bile uvek u rukama jednog svetitelja one su stalnim dodirom sa njim bile prožete nekom silom - silom bezgrešnosti prvoga čoveka. Ovo je tajna duhovne prirode... Tu blagotvornu silu prirodno da osećaju sve životinje, pogotovu preko čula mirisa jer je on najosetljiviji organ kod životinja. To je tajna čulne prirode. - Za vas učenjake sve je sila i premudrost, dok mi, obični ljudi gledamo stvari mnogo jednostavnije. Evo, na primer, sipati u čašu malo votke i popiti je, to je po nama ono što daje silu, reče pisar i uputi se ormanu. - Neka vam bude, reče učitelj, ali vi nama ostavite nauku. Učiteljeve reči su mi se dopale, pa mu priđoh: - Dozvolite mi da vam još nešto ispričam o mom starcu, pa mu ispričah kako mi se javio u snu, kako me je poučio i ostavio belešku u Dobrotoljublju. Učitelj me je pažljivo slušao, a pisar je ležao na klupi i gunđao: - Čovek stvarno poludi kad neprestano zabada nos u Sveto Pismo. Treba samo videti ovoga ovde... Koji bi vrag tumarao noću da dira tvoje knjige. Verovatno si u snu oborio knjigu i ona je pala u pepeo - eto to je čitavo čudo. Ah ti besposličari, poznajem ih ja, dragi moj, sve te iz tvoje družine, promrmlja pisar, pa se okrete zidu i zaspa. Ja se nagoh prema učitelju i rekoh: - Ako hoćete mogu vam pokazati knjigu sa beleškom. Videćete da to nije mrlja od pepela. Izvadih Dobrotoljublje iz torbe, pa mu ga pokazah i rekoh: - Čudi me da duh može da uzme parče ugljena i da piše njime... Učitelj pogleda oznaku na knjizi i reče: - To je tajna duha, pokušaću da ti je objasnim. Kad nam se duh javi u telesnom obliku njegovo je telo sastavljeno od svetlosti i vazduha, a kad završi svoje javljanje, opet vraća ono što je primio u iste elemente od kojih mu je bilo telo sastavljeno. Kako je vazduh lako pokretljiv, to duša obučena u nj može da se kreće, hvata razne predmete, čita i tako dalje. Ali kakva ti je to knjiga? Daj da je vidim, pa otvori Dobrotoljublje na strani gde je bila beseda svetog Simeona Novog Bogoslova.

- To je verovatno neka bogoslovska knjiga. Nisam je nikad imao u rukama. - Ona skoro cela sadrži samo učenje o unutarnjoj srdačnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih Otaca, rekoh ja. - A unutarnja molitva! Znam ja šta je to, reče učitelj. Na to mu se ja duboko poklonih i zamolih ga da mi kaže nekoliko reči o tom. - Pa eto, u Novom Zavetu piše da se čovek kao i sva tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje i da uzdiše i tuži za slobodom slave dece Božje (sr. Rim. 8 : 21, 22). To tajanstveno uzdisanje svega stvorenog, to urođeno stremljenje duša, to je stalna molitva. Ona se ne uči jer je ona u svemu i u svakom. - Ali kako otkriti i osetiti u srcu tu molitvu? Kako postati svestan nje i dragovoljno je prihvatiti, postići da ona aktivno dejstvuje u nama, radujući, prosvećujući i spasavajući dušu?, upitah ja. - Ne znam da li o tom piše negde u bogoslovskim knjigama, odgovori učitelj. - Ali ovde, ovde je sve to napisano, povikah ... Učitelj zabeleži naziv knjige i reče: - Poručiću tu knjigu iz Tobolska, pa ću pogledati. Tako se rastadosmo. Odlazeći zahvalio sam Bogu za razgovor sa učiteljem i pomolio Gospodu da učini da i pisar pročita Dobrotoljublje i da razume njegov smisao na spas svoje duše. Seoska devojka Jednom s proleća dođoh u neko selo gde sam odseo kod sveštenika. Bio je to divan čovek. Živeo je sam i pošto me je upoznao reče: - Ostani sa mnom - potreban mi je poverljiv čovek, a dobićeš i platu. Verovatno si video da se pored stare crkve od drveta zida nova od kamena. Ne mogu da nađem nekog savesnog čoveka da nadgleda radnike i da bude u kapeli i prikuplja priloge za zidanje. Čini mi se da si ti sposoban za to i da bi ti taj posao odgovarao - bićeš sam u kapeli i moći ćeš da se moliš Bogu koliko hoćeš, tu ima i odvojena sobica za čuvara. Ostani, molim te, makar dok se crkva ne završi.

Dugo sam se opirao, ali najzad sam morao da popustim na sveštenikovo navaljivanje. Rešio sam, dakle, da ostanem do jeseni, pa otpočeh da živim u kapeli. U početku sam imao prilično mira, pa sam mogao da upražnjavam molitvu, ali kad naiđoše praznici

poče da dolazi mnogo sveta - jedni da se mole, drugi da se dosađuju, treći opet da kradu sa tasa za priloge. Kako sam ponekad za to vreme čitao Sveto Pismo ili Dobrotoljublje, neki posetioci bi se zaustavili da razgovaraju sa mnom, a neki bi opet molili da im pročitam nešto iz tih knjiga. Posle nekog vremena primetio sam jednu devojku iz sela koja je često dolazila u kapelu i dugo ostajala da se moli. Obrativši pažnju na njeno šaputanje, primetio sam da govori neke čudne molitve. Neke od njih su bile sasvim izvitoperene. Jednom je zapitah: - Ko te je tome naučio? Ona mi odgovori da ju je tome naučila njena majka koja je pravoslavne vere, dok joj je otac raskolnik - bespopovac. Bi mi je žao, pa joj predložim da čita molitve pravilno, po predanju svete Crkve. Naučio sam je Oče naš i Bogorodice Djevo. Na kraju joj rekoh: ponajviše izgovaraj Isusovu molitvu jer nas ona približuje Bogu više nego ostale molitve i kroz nju ćeš zadobiti spas svoje duše. Devojka me je poslušala i gle, posle izvesnog vremena mi reče da se navikla na Isusovu molitvu i da oseća potrebu da je neprestano ponavlja. Dok se molila osećala je, kaže, u početku neku prijatnost a zatim radost i želju da se neprestano moli. Ovo me je veoma obradovalo, pa joj posavetovah da se što više moli prizivajući Ime Isusa Hrista. Leto se već bližilo kraju. Mnogi posetioci su dolazili k meni ne više samo da mi traže savet ili da me slušaju dok čitam, već su mnogi dolazili da mi pričaju svoje domaće nevolje, pa čak i da pitaju za svoje izgubljene stvari. Očigledno je bilo da su me pojedini smatrali za čarobnjaka. Jednoga dana ona devojka dotrča k meni sva očajna. Pitala me je šta da radi. Njen otac je hteo da je uda protiv njene volje za raskolnika kao što je on i da venčanje ne obavi sveštenik već neki seljak. - Je li to zakoniti brak? povika ona. To je isto što i blud. Pobeći ću ma kud. - Ali kuda ćeš? Svuda će te pronaći. U današnje vreme nigde se ne može bez isprava, tako da će te lako otkriti. Bolje je da se iskreno moliš Bogu da On pokvari nameru tvoga oca i sačuva te od greha i jeresi. Ovo je mnogo bolje od bekstva. Ukoliko je vreme više odmicalo larma spolja mi je sve više smetala. Najzad leto prođe. Reših da napustim kapelu i nastavim svoja putovanja, pa otidoh kod sveštenika i rekoh mu: - Oče, vi znate šta želim. Potreban mi je mir da bih mogao da se posvetim molitvi, a ovde je za mene i suviše bučno i prometno. Izvršio sam što ste tražili od mene - ostao sam čitavo leto, a sada me pustite da odem i blagoslovite moj put. Sveštenik nikako nije hteo da me pusti:

- Šta ti ovde smeta da se moliš? Nemaš nikakvog posla osim da sediš u kapeli. Hleb ti je obezbeđen. Moli se tako ako hoćeš i danju i noću - budi s Bogom. Ti si sposoban i potreban za ovo mesto -ne govoriš gluposti sa posetiocima, pobožan si i pošten i mnogo prikupljaš za hram Božji. To je u Božjim očima veće delo od tvoje usamljeničke molitve. Zašto da Si uvek sam? Kad je čovek međ ljudima daleko se lepše moli Bogu. Bog nije stvorio čoveka samo zato da on samo.o sebi brine, već zato da jedni druge pomažemo prema svojim moćima. Pogledaj na svetitelje i na vaseljenske učitelje, oni su i danju i noću radili i brinuli se za Crkvu; oni su svuda propovedali i nisu ostajali usamljeni da se kriju od svoje braće. - Bog ne daje svima iste darove, rekoh ja. Mnogi su bili propovednici, ali mnogi su bili i pustinjaci. Svako radi prema svojim sklonostima verujući da je to njegov pravi, Bogom određeni put. Kako bi inače objasnili činjenicu da su mnogi svetitelji ostavili sva crkvena dostojanstva i počasti i pobegli u pustinju, da ne bi bili iskušani u svetu? Tako je sveti Isak Sirjanin napustio svoju arhipastirsku službu, a prepodobni Atanasije Atonski svoj manastir. Oni su smatrali da ih ta mesta sablažnjavaju i duboko su verovali u one Hristove reči: Kakva je korist čovjeku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). - Ali oni su bili veliki svetitelji. - Ako se svetitelji toliko čuvaju ljudi, odgovorih, koliko li tek treba da to čini jedan slab grešnik. Najzad se srdačno oprostih od ovog dobrog sveštenika. Posle deset vrsti hoda zaustavih se da prenoćim u nekom selu. U selu je živeo jedan seljak teško bolestan. Posavetovao sam njegovoj porodici da ga pričeste svetim Hristovim tajnama i ujutru poslaše po seoskog sveštenika. Ostao sam da bih se poklonio pred svetim darovima i pomolio za vreme te velike tajne. Sedeo sam na klupi ispred kuće i iščekivao sveštenika. Odjednom spazih kako prema meni trči ona devojka koju sam u kapeli učio da se moli. - Kako si došla dovde? upitah je. - Kod kuće je sve bilo spremno da me udaju za raskolnika, pa sam pobegla. Onda mi se baci pred noge i povika: - Smiluj mi se, povedi me sa sobom, odvedi me u manastir,- neću da se udam, hoću da živim u manastiru i da se molim Isusovom molitvom! Tebe će tamo poslušati i primiće me.

- Pa kuda da te vodim? Ne znam ni jedan manastir ovde i kako da te povedem bez lične karte? Nigde se nećeš moći zadržati, odmah ćete pronaći, vratiti kući i kazniti zbog bekstva. Bolje se vrati kući i moli Bogu, a ako nećeš da se udaš pravi se da imaš neki

nedostatak. To se zove spasonosno pritvorstvo. To su isto činile svete matere Klimenta i prepodobna Marina koja se spasavala u jednom muškom manastiru, a tako su radile i mnoge druge svete devojke. Dok smo tako razgovarali videh četiri seljaka koji su kolima jurili pravo k nama. Čim su došli, uhvatili su devojku, stavili je u kola i poslali je sa jednim od njih. Ostala trojica mi vezaše ruke i vratiše me u selo u kojem sam bio proveo to leto. Na sva moja objašnjenja odgovarali su vičući: Naučićemo mi tebe, sveče, kako se zavode devojke! Uveče me odvedoše u zatvor gde mi staviše lance na noge, pa me zatvoriše s tim da mi se sutradan sudi. Kada je sveštenik čuo šta mi se dogodilo došao je da me poseti, doneo mi je da jedem i počeo da me teši govoreći da će me uzeti u odbranu i da će kao moj ispovednik izjaviti da nisam imao rđave namere. Malo posedesmo i on otide. Iste večeri prolazio je kroz selo predsednik sreza i čuo za ovaj događaj. Naredio je da se sazove zbor i da se izvedem pred sud. U sudnici sam dugo stajao i čekao. Najzad je stigao predsednik. Bio je prilično ljut i ne skidajući kapu sede za sto. - Hej, Epifane, ta mlada devojka, tvoja kći, nije li nešto odnela iz kuće? povika on. - Nije gospodine. - Da nije pravila gluposti s onim idiotom ovde? - Ne gospodine. - Onda, presuda je doneta: s tvojom ćerkom radi šta znaš, a ovog deliju ćemo najpre malo da poučimo, pa ćemo ga onda sutra prognati odavde i zabraniti mu pristup u selo. Eto tako. Na to se predsednik diže i otide da spava, a mene vratiše u zatvor. Sutradan rano izjutra dođoše dva seljaka pa me istukoše i onda pustiše. Otišao sam iz tog sela zahvaljujući Gospodu što mi je dozvolio da stradam radi Njegovog Imena. Ovaj događaj me je ohrabrio i još više podstakao na molitvu. Ništa od svega što se dogodilo nije me žalostilo - izgledalo mi je kao da se sve to odnosi na nekog drugog i da sam ja samo posmatrač; čak mi je i šibanje bilo snošljivo jer mi je srdačna molitva veselila dušu i nije dozvoljavala da obraćam pažnju na ma šta drugo. Posle četiri vrste hoda sretoh majku one devojke, koja se vraćala sa pijace. Zastala je da mi kaže: - Mladoženja nas je ostavio. Naljutio se na Akulku što je pobegla od njega. Zatim mi dade hleba i kolač i ja nastavih put.

Vreme je bilo suvo i nije mi se išlo u selo da noćim. Opazih u šumi dva stoga sena, pa se tu smestih i zaspah. Sanjao sam da idem i čitam pouke svetog Antonija Velikog iz Dobrotoljublja. Najednom mi se pridruži moj starac i reče: - Ne treba to da čitaš, čitaj ovde, pa mi pokaza 35. glavu od Jovana Karpatijskog u kojoj piše: "Ponekad je čovek izložen uvredama i iskušenjima zbog onih koje je duhovno pomagao". Zatim mi pokaza poglavlje 41. u kojem stoji: "Svi oni koji se budu usrdnije molili biće izloženi velikim i strašnim iskušenjima". Na kraju mi još reče: - Ne boj se i ne očajavaj zbog toga. Seti se reči apostola Jovana: Veći je onaj koji je u vama nego li koji je na svijetu (I Jov. 4, 4). Sada si se na primeru uverio da nema iskušenja koje čovek ne može da savlada jer će Bog dati s iskušenjem i izlaz (I Kor. 10, 13). Nada na ovu pomoć Božju krepila je i rukovodila svete molitvenike koji ne samo da su sav život proveli u neprestanoj molitvi, već su iz ljubavi i druge učili i prosvećivali. Evo šta o tome govori sveti Grigorije Solunski: "Nije dovoljno da se čovek po zapovesti Božjoj neprestano moli imenom Isusa Hrista, već je potrebno da i druge tome nauči, pa bili oni monasi ili mirjani, obrazovani ili neuki, ljudi, žene ili deca; potrebno je da u svima probudi volju za unutarnju molitvu". Prepodobni Kalist Angilikud kaže to isto: "Duhovno delanje, to jest unutarnju molitvu, sazercanje, načine usavršavanja duše, ne treba čuvati samo za sebe, već to treba preneti i na svoje bližnje bilo usmeno ili pismeno. Sve ovo treba činiti iz ljubavi i radi opšteg dobra. Bog je kroz premudrog Solomona rekao: Brat od brata pomognut je kao grad tvrd i visok (Prič. 18, 19). Treba se samo svim silama uklanjati od gordosti i paziti da dobro seme božanskog učenja ne propadne. Kad sam se probudio osećao sam veliku radost u srcu, a u duši nove snage. Pođoh dalje. Čudesno isceljenje Mnogo kasnije imao sam još jedan uzbudljiv doživljaj. Ako hoćete, ispričaću vam ga. Jednoga dana, dvadeset četvrtog marta, javila mi se vrlo jaka želja da se na Blagovesti - dan posvećen Presvetoj Bogorodici - pričestim svetim Hristovim tajnama. Raspitah se za crkvu i rekoše mi da ima jedna na trideset vrsti odatle. Putovao sam čitavog tog dana i naredne noći samo da bih stigao na jutrenje. Vreme je bilo vrlo ružno, čas sneg, čas kiša, a povrh svega jak vetar i mraz. Put je vodio preko nekog potoka i tek što sam napravio nekoliko koračaja led se prolomio i ja sam propao u vodu sve do pojasa. Došao sam sav mokar u crkvu i odstojao čitavo jutrenje i svetu Liturgiju na kojoj me je Bog udostojio da se pričestim.

Da bih taj dan proveo u miru, daleko od svega što bi narušavalo moju duhovnu radost, zamolio sam čuvara crkve da mi dozvoli da do sutra ostanem u njegovoj kućici. Celog tog dana sam bio neizmerno srećan i spokojan. Ležao sam na klupi u toj hladnoj kolibici kao da sam u naručju Avramovom, a molitva je silno dejstvovala. Ljubav prema

Spasitelju i Majci Božijoj punila je moje srce umiljenjem, a dušu mi je obuzimalo neko radosno oduševljenje. Kad je počelo da se smrkava odjednom sam osetio jak bol u nogama. Setih se da su mokre, ali odbacivši ovo rasejavanje ponovo utonuh u molitvu tako da više nisam osećao bol. Međutim, kada sam sutra ujutru hteo da ustanem nisam mogao da se pomerim. Noge su mi bile oduzete i nepokretne. Čuvar me je svukao sa klupe i ostao sam tako nepomičan čitava dva dana. Trećeg dana čuvar me je isterao iz kućice i rekao: - Ako mi još umreš ovde, opet ću imati trčanja oko tebe. Uspeo sam da se na rukama dovučem do crkvenog trema. Tu sam ležao oko dva dana. Ljudi koji su prolazili nisu se osvrtali na mene i moje molbe. Najzad mi priđe jedan seljak i otpoče razgovor. Zatim mi reče: - Šta ćeš mi dati da te izlečim? Ja sam od istog bolovao i znam lek za to. - Nemam ništa da ti dam, odgovorih. - A šta imaš u torbi? - Samo suv hleb i knjige. - Pa dobro, ako te izlečim, radićeš kod mene jedno leto. - Ne mogu ni da radim. Vidiš da mi je jedna ruka oduzeta. - Pa šta onda umeš? - Samo da čitam i pišem. - A da pišeš! Pa dobro, naučićeš mog sina da piše; on zna pomalo da čita, ali ja bih hteo da nauči i da piše. Učitelji mi mnogo traže, dvadeset rubalja za celu azbuku. Pošto smo se sporazumeli, odnesoše me uz pomoć čuvara kod seljaka gde me smestiše u neku staru kućicu koja se nalazila na kraju dvorišta. Seljak otpoče da me leči. Pet puta dnevno masirao sam noge nekom tečnošću koju je on spravio dugim topljenjem raznih životinjskih i ptičijih kostiju i tek sutradan sam mogao da pokrećem prste; trećeg dana sam već mogao da stojim i hodam po dvorištu oslanjajući se o štap. U roku od nedelju dana moje noge su opet postale normalne. Zablagodario sam Bogu za ovo, misleći u sebi: kakva se premudrost Božija skriva u tvarima! Suve, gnjile, skoro u zemlju pretvorene kosti, sadrže u sebi takvu životnu silu, boju, miris i dejstvo na živa tela, i kao da saopštavaju život umrtvljenom organizmu! Nije li i to zalog budućeg vaskrsenja tela?! Da mi je sad onaj šumar kod koga sam živeo, koji je sumnjao u sveopšte vaskrsenje mrtvih!

Pošto sam ozdravio počeo sam da poučavam mališana. Kao primer za vežbu napisao sam mu Isusovu molitvu i zadao mu da je prepisuje. Ovaj posao nije nimalo bio zamoran za mene jer je moj đak bio slobodan samo rano izjutra pošto je preko celog dana radio kod gazde. Dete je bilo bistro i ubrzo je skoro bez greške pisao. Kada je upravitelj, njegov gazda, saznao da on piše, upitao ga je ko ga je tome naučio. Dete odgovori da je radio sa sakatim bogomoljcem koji stanuje u njihovoj staroj kućici. Upravitelj - Poljak, radoznao čovek, dođe da me vidi. Zatekao me je kako čitam Dobrotoljublje. Pošto smo malo porazgovarali upita me: - Šta to čitaš? Pokazah mu knjigu. - A, Dobrotoljublje! Video sam tu knjigu kod našeg sveštenika u Vilni. Čuo sam da ona sadrži čudna uputstva u pogledu molitve, koja su izmislili grčki kaluđeri pod uticajem budističkih fanatika. Čuo sam da oni naduju pluća vazduhom i glupo uobražavaju da osećaju neko golicanje u srcu, što tumače kao molitvu Bogom darovanu. Treba se, brate, prosto moliti i time ispuniti svoju dužnost prema Bogu. Ujutru, kad ustaneš treba da pročitaš Oče naš kao što je učio Hristos i odužio si dug za ceo dan; a ako čovek stalno ponavlja jedno isto on će ili sići s uma ili oštetiti srce. - Ne govorite tako o ovoj svetoj knjizi. Nisu ovo gospodine, napisali prosti grčki kaluđeri, već veliki i sveti ljudi koje i vaša crkva poštuje, kao što su Antonije Veliki, Makarije Veliki, Marko Podvižnik, Jovan Zlatousti i drugi. Što se tiče indijskih kaluđera, moj starac me je učio da su oni kasnije uzeli od Svetih Otaca tehniku srdačne molitve, izopačili je i pokvarili. Sve pouke o unutarnjoj molitvi u Dobrotoljublju su nadahnute Svetim" Pismom u kojem je Isus Hristos, ostavljajući nam Oče naš za obrazac molitve, još zapovedio da se neprestano molimo, učeći: Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i svom dušom svojom i svom misli svojom (Mat. 22, 37). Pazite, stražite i molite se Bogu (Mar. 13, 33) i Budite u meni i ja ću u vama (Jov. 15, 4). Sveti Oci, tumačeći reči cara Davida iz psalma: Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34, 8), kažu da hrišćanin treba sve da čini da bi poznao lepotu molitve i našao u njoj utehu, a ne da se zadovolji time da jednom dnevno očita Oče naš. Evo šta Sveti Oci govore o onima koji ne pokušavaju da nauče božanstvenu srdačnu molitvu. Oni smatraju da takav čovek trajno greši jer se prvo protivi Svetom Pismu; drugo - ne priznaje da postoji više i savršenije stanje duše, već se zadovoljava spoljašnjim vrlinama zbog čega ne može da stvarno teži za pravdom Božjom i lišava se blaženstva i radosti u Bogu,- treće precenjujući svoje spoljašnje vrline, često pada u prelest i gordost. - To je pametno, reče upravitelj. Ali kako bi mi obični mirjani mogli da pođemo tim putem? - Sad ću vam pročitati kako su neki hrišćani, iako su živeli u svetu, naučili stalnu molitvu. - Onda nađoh u Dobrotoljublju Slovo Simeona Novog Bogoslova o junoši Georgiju i počeh mu čitati.

Ova se pouka dopade upravitelju, pa mi reče: - Daj mi tu knjigu da je čitam u slobodnim časovima. - Ako hoćete daću vam je na jedan dan, ali više ne mogu jer je ja stalno čitam i ne mogu bez nje. - Dobro, ali makar mi prepiši taj odlomak; platiću ti. - Meni novac nije potreban, ali ću vam sa zadovoljstvom prepisati što želite u nadi da će vas Bog pobuditi na molitvu. Odmah sam prepisao dotični odeljak. Upravitelj je to pročitao svojoj ženi kojoj se pouka isto tako dopala. Od toga dana pozivali su me k sebi s vremena na vreme. Odlazio sam sa Dobrotoljubljem i čitao im dok su oni pili čaj. Jednoga dana me zadržaše na večeri. Sa nama je bila i upraviteljeva žena, ljubazna stara gospođa. Dok je jela ribu progutala je slučajno koščicu i pored svih naših napora nismo mogli da je izvadimo. Guša ju je jako bolela i dva sata kasnije morala je da legne u postelju. Poslali su po lekara na trideset vrsti odatle, a ja sam sav žalostan otišao kući. Te noći, kako sam lako spavao, začuh glas mog pokojnog starca, premda nikoga nisam video u sobi. Glas mi je govorio: "Tebe je onaj seljak izlečio, zar ti ne možeš ništa da učiniš za upraviteljevu ženu? Bog nam je zapovedio da saosećamo u tuđim nevoljama". - Pomogao bih joj drage volje, ali ne znam kako. - Evo šta treba da radiš. Ta gospođa je oduvek imala veliku odvratnost prema ricinusovom ulju - već od samog mirisa njoj je muka, zato joj ti daj jednu kašiku tog ulja, ona će povratiti, izbaciti koščicu, a ulje će ublažiti bol u guši i žena će ozdraviti. - Ali kako ću je naterati da popije kad se njoj gadi od toga? - Zamoli upravitelja da joj drži glavu, a ti joj na silu sipaj tečnost u usta. Na to se probudih, odmah otidoh kod upravitelja i sve mu detaljno ispričah. - Kako će pomoći to ulje, reče on, kad je već skoro bez svesti i ima visoku temperaturu, a vrat joj je sav otečen? Na kraju možemo uvek da pokušamo. U svakom slučaju ulje ne može škoditi. Upravitelj nasu malo ricinusa u čašu i nekako smo uspeli da njegova žena to popije. Odmah zatim bolesnica je počela jako da povraća i izbacila je koščicu i malo krvi. Posle ovoga bilo joj je bolje i ubrzo je zaspala.

Sutradan ujutru kada sam došao da čujem novosti o njenom zdravlju, zatekao sam je kako pije čaj s mužem. Oboje su se veoma čudili ovom čudesnom isceljenju. Pogotovu ih je zbunjivalo što sam ja u snu saznao za njenu odvratnost prema ricinusovom ulju o čemu oni nisu nikom spominjali. Utom dođe i lekar. Upraviteljeva žena mu ispriča kako sam je izlečio a ja opet kako je meni onaj seljak spasao noge. - Oba slučaja nisu iznenađujuća, reče lekar, jer je tu dejstvovala prirodna sila, ali ipak pribeležiću. Lekar izvadi olovku i zapisa nekoliko reči u beležnicu. Ubrzo se proširio glas da sam prozorljiv, da sam celebnik i čudotvorac. Sa svih strana je dolazio svet da me pita za savet. Donosili mi čak i darove i počeli da me poštuju kao nekog sveca. Posle nedelju dana, pošto sam razmislio o svemu, uplaših se da ću se pogorditi i oleniti, pa sledeće noći krišom napustim selo. Dolazak u Irkutsk Opet sam nastavio svoja usamljenička lutanja. Osećao sam se neobično lako, kao da mi je neki veliki teret spao s leđa, a molitva je sve više i više blažila dušu. Srce mi je ispunjavala velika ljubav prema Spasitelju, koja se ponekad preobilno izlivala i umilno širila po čitavom mom biću. Lik Gospoda Hrista bio mi je tako duboko urezan u svest da kada sam razmišljao o događajima iz Evanđelja, imao sam utisak da se sve to odigrava tu, pred mojim očima. Bio sam tada toliko uzbuđen da sam plakao od radosti, a u srcu osećao neizrecivu sreću. Ponekad sam po tri dana ostajao daleko od svakog ljudskog naselja i tako, zaboravljajući na sav ostali svet, ushićen, imao sam utisak da sem mene niko više ne postoji na zemlji; jedino ja veliki grešnik, stajao sam pred svojim milostivim i čovekoljubivim Bogom. Usamljenost mi je bila slatka i molitva je tada bila umilnija nego li dok sam bio među ljudima. Najzad stigoh u Irkutsk. Pošto sam se poklonio moštima svetog Inokentija, upitah se kuda ću. Nisam želeo da se duže zadržavam u varoši jer je bila prenaseljena. Išao sam ulicom i razmišljao. Najednom zastade preda mnom jedan trgovac iz grada i reče mi: - Vidim da si putujući bogomoljac,- hajde dođi kod mene. Kad stigosmo do njegove kuće koja je bila veoma lepa, on me upita ko sam i ja mu ispričah za svoja putovanja. - Trebalo bi da odeš do Jerusalima, reče mi on. To ti je svetinja kakve nigde nema. - Rado bih otišao, odgovorih, ali nemam čime da platim podvoz. Za to je potrebno mnogo novaca.

- Ako hoćeš mogu ti pomoći. Prošle godine poslao sam tamo jednog starca, našeg meštanina. Slušaj, reče zatim, daću ti pismo za mog sina koji je u Odesi. On trguje sa

Carigradom i lako će te prebaciti tamo svojim lađama, a iz Carigrada će ti njegovi činovnici platiti put do Jerusalima koji nije tako skup. Bio sam presrećan i mnogo sam se zahvaljivao mom dobrotvoru. Najviše sam, međutim, blagodario Bogu koji je pokazao tako veliku ljubav prema meni grešnom koji nisam učinio nikakvo dobro delo ni Njemu ni bližnjima i koji samo nepotrebno jedem tuđ hleb. Tri dana sam ostao kod tog velikodušnog trgovca. Zatim mi je on dao pismo za njegovog sina i ja pođoh za Odesu u nadi da ću stići do svetog grada Jerusalima.