KAZIVANjE ČETVRTO

sadržaj Meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje (Ps. 73, 28). - Narodna poslovica je u pravu kad kaže: Čovek snuje, a Bog određuje, rekoh vraćajući se svome duhovniku. Imao sam nameru da već danas otputujem za Svetu zemlju, ali ispalo je drukčije,- jedan potpuno iznenadan događaj me je zadržao još dva-tri dana. Nisam mogao da ne dođem da vam to ispričam i da vas upitam za savet. Evo šta se dogodilo. Oprostio sam se sa svima i s Božjom pomoći krenuo na put. Kad sam bio kod brane primetih na vratima kuće u kojoj sam poslednji put prenoćio jednog starog poznanika, bivšeg kao i ja putujućeg bogomoljca koga nisam već tri godine video. Pošto se pozdravismo, zapita me kuda idem. - Ako Bog da u drevni Jerusalim, odgovorih. - Baš dobro, reče on. Imam ovde odličnog saputnika za tebe. - Bog s tobom i sa njim, odgovorih. No zar si zaboravio da ja uvek putujem sam?! - Počekaj, znam da će ti ovaj sasvim odgovarati, a bićete obojica jedan drugom od koristi. Otac moga gazde kod koga sam zaposlen kao radnik zavetovao se da će otići u Jerusalim. On ti neće smetati; trgovac je ovde, dobar je starčić i potpuno gluv. Možeš mu vikati do mile volje - on ništa ne čuje, a ako hoćeš da ga nešto pitaš moraš mu to napisati. Uvek ćuti i neće ti dosađivati na putu, ali ti si mu neophodan. Njegov sin mu daje kola i konje koje će prodati u Odesi. Pošto starac hoće da ide peške u kolima će nositi stvari i nešto malo darova za grob Gospodnji. Moći ćeš i ti da staviš svoju torbu u njih... Sad razmisli. Zar možeš dozvoliti da jedan potpuno gluv starac ide sam na tako dalek put? Svuda smo tražili nekog da ga povede, ali svi traže mnogo novaca, a onda opasno je pustiti ga sa nepoznatim čovekom jer nosi novac i skupocene darove. Što se tebe tiče, ja ću jemčiti i gazda će te sigurno oduševljeno primiti; to su dobri ljudi i veoma me vole. Već je dve godine kako sam kod njih. Odluči se, brate, u Slavu Božiju i iz ljubavi prema bližnjemu. Pošto smo tako porazgovarali na vratima, on me uvede u kuću njegovog gazde. Video sam da je to poštena porodica i primio ponudu. Odlučili smo da krenemo, ako Bog da, dva dana po Božiću posle božanstvene Liturgije. Kako se nepredviđene stvari događaju u životu, ali uvek Bog i Njegova premudrost deluju kroz naše postupke i namere, kao što je napisano: Jer je Bog koji čini u vama i da hoćete i da tvorite ono što mu je ugodno (Filip. 2, 13). Moj duhovnik mi na to reče:

- Radujem se, dragi brate, što mi je Bog dozvolio da te opet vidim. Pošto si slobodan zadržaću te da mi ispričaš koji susret iz tvog bogomoljnog života, jer mi je bilo vrlo zanimljivo da slušam tvoja ranija pričanja. - Hoću, drage volje, i počeh da pričam: Doživeo sam mnogo i dobrog i rđavog; sve se ne može iskazati, a mnogo sam i zaboravio jer sam se trudio da uglavnom zapamtim ono što će moju lenu dušu pobuđivati na molitvu. Sveg ostalog sam se retko prisećao ili bolje rečeno, trudio sam se da zaboravim prošlost kako savetuje apostol Pavle koji kaže: Šta je ostrag zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se i trčim k meti (Filip. 3, 13). A moj pokojni starac mi je govorio da smetnje za obavljanje srdačne molitve mogu dolaziti i s leva i s desna, to jest ako neprijatelj ne uspe da odvrati dušu od molitve praznim mislima i grešnim slikama, on onda budi u sećanju poučne uspomene i lepe misli u nameri da samo odstrani duh od molitve koju on ne može da podnese. Ovo poslednje se zove odvraćanje sa desne strane: duša onda napušta razgovor s Bogom - molitvu i upušta se u prijatne razgovore sa samom sobom ili sa okolinom. Stoga me je moj starac učio da u vreme molitve treba goniti iz uma čak i najlepše i najuzvišenije misli. Ako na kraju dana uvidimo da smo veći deo vremena proveli u razmišljanju ili poučnim razgovorima nego li u čistoj unutarnjoj srdačnoj molitvi, treba ovo shvatiti kao neumerenost ili kao sebičnu duhovnu proždrljivost. Ovo je pogotovu važno za početnike kod kojih vreme posvećeno molitvi treba da je daleko veće od vremena upotrebljenog na druga pobožna zanimanja. Ipak, čovek ne može sve da zaboravi. Neke uspomene se urežu u sećanje tako živo, premda se često ne podsećamo na njih, kao što je slučaj sa jednom svetom porodicom u kojoj mi je Bog dozvolio da provedem nekoliko dana. Jedna pravoslavna porodica Prolazeći kroz Tobolsku guberniju proveo sam jedan dan u nekom gradiću. Skoro više nisam imao hleba, pa uđoh u jednu kuću i zamolih malo za put. Domaćin mi reče: - Baš si u dobar čas stigao, moja žena je malopre izvadila hleb iz peći. Evo, uzmi ovu veknu i moli se Bogu za nas. Zahvalio sam mu se i stavio hleb u torbu. Domaćica me tada ugleda i reče: - Kako ti je stara torba, sva je iscepana, daću ti drugu! pa mi dade lepu i jaku torbu. Zahvalio sam im se od sveg srca i pošao dalje. Na izlasku iz grada zatražio sam malo soli u jednoj prodavnici i trgovac mi dade čitavu kesu. Bio sam srećan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu što me je uputio na tako dobre ljude.

Sada sam miran za nedelju dana, pomislih. Moći ću spokojno da spavam. Blagosiljaj dušo moja Gospoda! (Ps. 103,1). Pošto sam prešao pet vrsti od grada, ugledao sam jedno siromašno selo i njegovu ubogu crkvicu koja je ipak bila lepo spolja obojena i islikana freskama. Pošto je put tuda vodio reših da se poklonim tom hramu Božjem. Ušao sam u papertu i molio se. U porti se igralo dvoje dece. Mogli su imati pet ili šest godina. Pomislih da su verovatno sveštenikova deca. Pošto sam završio molitvu, pođoh. Nisam napravio ni deset koraka kad začuh glasove iza sebe: - Siromašku, siromašku, pričekaj! - To su vikala ona deca, dečak i devojčica. Potom pritrčaše i uhvatiše me za ruku, govoreći: Idemo mami, ona voli prosjake. - Nisam ja prosjak, već samo prolazim ovuda. - A šta će ti torba? - U njoj mi je hleb za put. - Ne mari, dođi kod nas, mama će ti dati novaca za put. - A gde vam je mama? upitah. - Tamo, pozadi crkve, iza onog drveća. Dece me odvedoše u jednu divnu baštu u čijoj sredini ugledah gazdinsku kuću; uđosmo u predsoblje. Kako je sve bilo čisto i uredno! Gospođa dotrča s nama. - Vrlo sam srećna. Otkuda te Bog šalje k nama? Sedi, sedi mili moj! Sama mi je pomogla da skinem torbu, stavila je na sto i pružila mi jednu veoma udobnu stolicu. - Jesi li gladan? Hoćeš li čaja? Da li ti nešto treba? - Mnogo vam hvala, odgovorih, imam hrane u torbi, a što se tiče čaja, mogu malo, samo ja sam seljak i nisam tako naviknut na to. Vaša ljubaznost mi je dragocenija od jela; moliću se Bogu da vas blagoslovi za vaše evanđelsko gostoprimstvo. Rekavši to, osetih veliku želju da se povučem u sebe. Molitva zatrepta u srcu. Bio mi je potreban mir i tišina da bih se prepustio tom svetom nadahnuću i prikrio njegove spoljašnje znake - suze, uzdahe, pokrete lica i usana. Stoga ustadoh i rekoh: - Oprostite, ali ja moram da idem. Neka Gospod Isus Hristos blagoslovi vas i vašu zlatnu dečicu.

- A ne. Neću te pustiti da odeš. Moj muž se večeras vraća iz grada,- on je sudija okružnog suda. Sigurno će se mnogo radovati da te vidi. On svakog bogomoljca smatra za poslanog od Boga. Sutra je nedelja, možemo svi zajedno da odemo u crkvu na molitvu, a posle ćemo jesti što nam Bog bude dao. Mi praznikom uvek primamo bar trideset prosjaka, te male braće Hristove. A ti mi još ništa nisi ispričao o sebi, odakle dolaziš, kuda ideš? Hajde pričaj, ja volim da slušam pobožne ljude. Dečice, odnesite čikinu torbu u gostinsku sobu, on će tamo noćiti. Posle ovih reči toliko sam se iznenadio da pomislih: Je li ovo ljudsko biće ili priviđenje? Ostadoh da sačekam domaćina. Ukratko sam joj ispričao svoj put i rekao da idem za Irkutsk. - Ti ćeš onda proći kroz Tobolsk. Moja majka živi tamo u jednom manastiru kao monahinja. Daćemo ti pismo za nju i ona će te primiti. Često joj dolaze da traže duhovne savete; uostalom moći ćeš da joj poneseš i jednu knjigu od Jovana Lestvičnika, koju sam poručila za nju iz Moskve. Bože, kako se sve lepo da urediti! Došlo je vreme obeda, pa sedosmo za sto zajedno sa još četiri gospođe. Posle prvog jela jedna od njih se diže, pokloni se pred ikonom, pa onda nama, i otide da donese drugo jelo. Za treće jelo ustala je druga gospođa i na isti način postupila. Videvši ovo rekoh domaćici: - Smem li da vas upitam da li su ove gospođe iz vaše porodice? - Da, to su moje sestre: kuvarica, kočijaševa žena, nastojnica i sobarica. Sve su udate - kod nas u kući nema devojaka. Kad sam to video i čuo, bio sam još više začuđen i zahvalio sam Bogu što me je doveo kod tako pobožnog sveta. Osetio sam kako mi molitva snažno nadire u srce, pa ustadoh od stola i rekoh gospođama: - Vi ćete sad sigurno da se odmarate, ali ja sam navikao da hodam, pa ću malo da se prošetam po bašti. - Ne, ja se ne odmaram po podne, reče gospođa. Poći ću s tobom u vrt, a ti ćeš mi ispričati nešto poučno. Ako ideš sam, deca ti neće dati mira, jer veoma vole sirotane, Hristovu braću, i putujuće bogotražitelje. Nisam imao kud, pa pođoh zajedno sa njom. U želji da što manje govorim poklonih se i rekoh: - Molim vas, Boga radi, ispričajte mi kako ste postali tako dobri i od kad vodite ovako svet život?

- Vrlo jednostavno, reče ona. Moja majka je praunuka svetog Joasafa čije mošti počivaju u Belgorodu. Tamo smo imali veliku kuću. Jedno krilo je pripadalo nekom siromašnom plemiću koji je posle izvesnog vremena umro; njegova žena takođe. Ostalo je samo njihovo dete. Novorođenče je bilo potpuno siroče, pa ga je moja majka uzela k sebi. Nas dvoje smo zajedno rasli, imali smo iste nastavnike i živeli kao brat i sestra. Posle očeve smrti, majka je napustila grad i došla sa nama u ovo selo. Kada smo odrasli udala me je za svog posinka, dala nam u nasleđe ovo selo i odlučila da se povuče u manastir. Pošto nas je blagoslovila, posavetovala nas je da živimo hrišćanski, da se molimo Bogu od sveg srca i da više svega poštujemo najveću hrišćansku zapovest o ljubavi prema bližnjima, da pomažemo sirotu Hristovu Braću, decu da vaspitavamo u strahu Božjem, prema slugama da se odnosimo kao prema braći. Već je deset godina kako tako živimo u ovoj pustinji trudeći se da se pridržavamo saveta naše majke. Podigli smo dom za sirotinju i u njemu imamo više od deset bolesnika i invalida. Ako hoćeš možemo sutra da ih posetimo. Na kraju je upitah: - A gde je ta knjiga od Jovana Lestvičnika koju hoćete da pošaljete vašoj majci? - Hajdemo kući da ti je pokažem. Tek što smo počeli da čitamo gospodin dođe. Poljubismo se hrišćanski kao braća, pa me povede u svoju sobu i reče: - Dođi kod mene i blagoslovi moju sobu. Bojim se da ti je moja žena dosađivala. Ona je tako srećna kad naiđe na nekog bogomoljca ili bolesnika, da ga ne napušta ni danju ni noću - to je već odavno običaj u njenoj porodici. Dođosmo u njegovu sobu za rad. Bože, koliko je bilo tamo knjiga, divnih ikona i jedan krst u visini čoveka, ispred kojeg je bilo postavljeno Evanđelje! Prekrstih se i rekoh: - Pa ovo je raj na zemlji. Evo Gospoda Hrista, Njegove Presvete Majke i Njegovih svetitelja; a evo njihovih reči i pouka živih i besmrtnih. Verovatno vi često uživate u razgovoru sa njima? - E da, reče gospodin, ja volim da čitam. - Kakvu vrstu knjiga imate? upitah ga. - Uglavnom duhovne knjige. Ovo je Minej, zatim dela svetoga Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog; imamo još dosta filosofskih i bogoslovskih dela i mnogo propovedi savremenih besednika. Ova me je biblioteka koštala pet hiljada rubalja. - Imate li možda neku knjigu o molitvi? upitah ja.

- Ja mnogo volim da čitam o molitvi.. Evo jedne takve knjige koju je nedavno napisao jedan petrogradski sveštenik. Gospodin mi pokaza jedno Tumačenje Oče naša pa počesmo da ga čitamo. Ubrzo je došla gospođa. Donela je čaj, a deca su nosila srebrnu korpu punu kolača kakvih nikad dotad nisam jeo. Gospodin mi uze knjigu iz ruku i dade je gospođi rekavši.- - Moja žena vrlo lepo čita. Ona će nam čitati dok budemo pili čaj. Slušajući je osećao sam kako mi molitva nadire u srce i što je više ona čitala to je molitva bila jača i radosnija. Odjednom mi se učini da je nešto prošlo kroz vazduh - kao da je bio moj pokojni starac. Trgoh se; da bih to opravdao rekoh.- - Izvinite bio sam zadremao. U tom trenutku imao sam utisak da je duh mog starca prodirao u mene i prosvećivao moj duh. Osetih u sebi neku veliku svetlost i mnogobrojne misli o molitvi dođoše mi na um. Prekrstio sam se i pokušao da odagnam sve to baš kada je gospođa završila sa čitanjem. Gospodin me zapita da li mi se knjiga dopala i otpočesmo razgovor o tome. - Mnogo mi se dopada, rekoh. Uostalom Oče naš je najuzvišenija molitva jer nas je njoj naučio Sam Gospod naš Isus Hristos. Tumačenje koje ste sad pročitali je veoma dobro, ali se ono uglavnom odnosi na hrišćanska dela, dok sam ja kod Svetih Otaca pročitao objašnjenje koje se u prvom redu odnosi na tajanstveni smisao ove molitve i namenjeno je dubljem sazercanju. - Kod kojih Svetih Otaca si to našao? - Kod Maksima Ispovednika na primer i u "Dobrotoljublju" kod Petra Damaskina. - Da li se sećaš nečega odatle? Ispričaj nam to ako možeš. - Naravno. Početak molitve Oče naš koji si na nebesima, prema tumačenju koje ste sad pročitali, znači da treba voleti sve ljude kao braću jer smo svi sinovi jednog Oca nebeskog. To je istina, ali Sveti oci dodaju ovom još jedno dublje objašnjenje - oni uče da izgovarajući ove reči treba uzdići duh ka Ocu našem koji je na nebesima i podsetiti se da svakog trenutka imamo Boga pred sobom. Reči: neka se sveti ime Tvoje se u vašoj knjizi tumače da ne treba uzalud upotrebljavati Ime Božje, međutim veliki duhovnici

razumeju u tome molbu za unutarnju srdačnu molitvu, jer da bi se; Ime Božje stvarno svetilo, ono treba da je utisnuto u naša srca i da odatle kroz neprestanu molitvu osvećuje i prosvećuje sva naša osećanja i sve naše duhovne snage. Reči: neka dođe carstvo Tvoje, Sveti Oci objašnjavaju ovako: Neka dođe u naša srca unutarnji mir, spokojstvo i duhovna radost. U vašoj knjizi piše da se molba: hleb naš nasušni daj nam danas, odnosi na naše telesne potrebe i na sve ono što nam treba da bi pomogli svoje

bližnje; međutim Maksim Ispovednik podrazumeva pod hlebom nasušnim, hranjenje duše nebeskim hlebom, a to je u stvari Reč Božja. Taj nasušni hleb je, kako dalje uči ovaj Sveti otac, postizanje jedinstva duše s Bogom kroz sazercanje i stalnu unutarnju molitvu srca. - Ali unutarnja molitva je teška stvar, ona je skoro nedostižna za one koji žive u svetu, povika moj domaćin. Nama je i za običnu molitvu potrebna velika pomoć Božja. - Ne govorite tako. Da je to iznad čovekovih moći, Bog ne bi tu zapovest dao za sve. Sila se Božja u nemoći pokazuje (II Kor. 12, 9), a Sveti Oci nam daju uputstva kojima nam olakšavaju da naučimo unutarnju molitvu. - Nikada nisam ništa podrobno čitao o tome, reče gospodin. - Ako želite mogu vam pročitati neke odlomke iz Dobrotoljublja. Uzeh Dobrotoljublje i potražih jedno mesto kod Petra Damaskina u trećem delu knjige, i pročitah sledeće: "Treba češće prizivati Ime Gospoda Hrista nego li disati, i to u svako doba, na svakom mestu i u svakoj prilici. Apostol kaže: Molite se Bogu bez prestanka. On ovim uči da se treba sećati Boga uvek i svuda. Ako radiš nešto misli na Tvorca koji je sve stvorio; ako vidiš svetlost seti se Onoga Koji ti je daje; ako posmatraš nebo, zemlju, more i sve što je u njima, divi se i proslavljaj Onoga Koji je sve to stvorio, ako se oblačiš, misli na Onoga Koji te drži u životu i zahvaljuj mu. Ukratko - neka te sve pobuđuje na sećanje i slavljenje Boga. Na taj način ćeš se stalno moliti i bićeš uvek u radosti". - Vidite li kako je ovo prosto, lako i dostižno svakome ko ima i najmanje ljudskog osećanja. Ovaj odlomak im se mnogo dopao. Moj domaćin me je s oduševljenjem poljubio i zahvalio mi se. Zatim je počeo da prelistava Dobrotoljublje, pa reče: - Moram da kupim ovu knjigu; poručiću je iz Petrograda; ali da bih bolje zapamtio prepisaću odmah ovo što si nam pročitao. Molim te izdiktiraj mi to. Onda brzo pribeleži pouku Petra Damaskina svojim lepim rukopisom. - Bože moj! povika on, pa ja imam ikonu svetog Damaskina (to je verovatno bio sveti Jovan Damaskin). Gospodin otvori ram i stavi pod staklo ispisani listić, pa okačivši ikonu na zid, reče: - Živa reč Božjeg ugodnika pod njegovom ikonom često će me opominjati da ispunjavam ovaj spasonosni savet.

Posle toga otidosmo da večeramo. Svi ukućani su opet bili sa nama za stolom - i ljudi i žene. Kakva tišina i kakav mir za vreme obeda. Posle večere svi se, i odrasli i deca, pomolismo Bogu a onda me zamoliše da pročitam akatist Isusu Sladčajšem. Posle molitve posluga je otišla da se odmara, a nas troje ostadosmo u sobi. Gospođa mi donese jednu belu košulju i čarape. Duboko se poklonih i rekoh: - Draga gospođo, čarape neću uzeti; nisam ih nikad nosio - mi obično nosimo obojke. Ona ubrzo donese neku staru košulju od finog žutog platna i iseče je na trake, a njen muž reče da moje cipele ništa ne valjaju, pa mi donese jedne potpuno nove koje je nosio preko čizmi. - Idi u sobu, reče mi on, tamo nema nikoga i moći ćeš da se presvučeš. Otidoh da promenim rublje i ubrzo se vratih. Tada me posadiše na jednu stolicu i gospodin poče da mi obavija noge u obojke, dok mi je gospođa navlačila cipele. Nisam hteo to da dozvolim, ali oni su navaljivali. - Molim te, sedi i ćuti, zar nije Hristos oprao noge svojim učenicima? Nisam više mogao da se uzdržim - zaplakao sam se, a njih dvoje zasuziše. Zatim gospođa otide kod dece na spavanje, a gospodin i ja izađosmo u baštu da se malo porazgovaramo. Dugo smo tako ostali ležeći na travi i razgovarajući. Odjednom mi reče: - Kaži mi istinu: ko si ti? Mora da si iz neke plemićke porodice i da se samo praviš da si prost čovek. Ti odlično čitaš i pišeš i pravilno govoriš i rasuđuješ. Sigurno je da nisi vaspitan kao seljak.

- Govorio sam potpuno iskreno s vama i s vašom ženom. Sve što sam rekao o svom poreklu istina je i nikada nisam ni pomišljao da vas lažem niti da vas prevarim. I zašto bih? Ono što govorim ne dolazi od mene, već od mog bogomudrog starca ili Svetih Otaca kod kojih sam čitao o onome što sam vam govorio; a što se tiče unutarnje molitve koja najviše prosvećuje moj neuki um, ni nju nisam sam stekao - ona se rodila u mom srcu po milosti Božjoj i zahvaljujući trudu mog starca. Sve ovo je mogućno svakom čoveku. Dovoljno je da pažljivo siđemo u srce i da malo češće prizivamo Ime Isusa Hrista. Tada čovek ubrzo oseti neku unutarnju svetlost, sve postaje jasno i u toj svetlosti razumevamo tajne Carstva Božjeg. Već je i to velika tajna kad čovek stekne moć udubljivanja, poniranja u sebe, kad stvarno upozna sebe i tiho oplakuje svoju grešnost i svoju iskvarenu volju. Nije odveć teško zdravo misliti i razgovarati sa ljudima jer su duh i srce čoveka postojali pre no što su nastale nauke i ljudska mudrovanja. Čovek može uvek da obrazuje svoj um raznim naukama ili iskustvom, ali tamo gde nema razuma, nauka neće ništa pomoći. Najveća teškoća je što smo mi suviše daleko od samih sebe i što malo želimo da se približimo sebi. Mi uvek bežimo od toga da se suočimo sa sobom i više volimo besposlicu od istine. Obično mislimo: "Voleo bih da imam razvijen duhovni

život, da se bavim molitvom, ali nemam vremena, poslovi i brige me sprečavaju da se stvarno predam tome". Ali šta je važnije, šta je korisnije - večni život i svetost duše ili prolazni život tela za koji se toliko mnogo brinemo? Upravo ovo o čemu sam govorio, dovodi ljude ili do mudrosti ili do ludosti. - Oprosti mi, dragi brate. Ja te nisam ispitivao samo iz radoznalosti, već sa najboljom namerom. Sem toga pre dve godine imao sam jedan veoma čudan doživljaj. Jednog dana dođe k nama neki stari prosjak, sav iznemogao; na ispravama mu je pisalo da je demobilisani vojnik. Bio je toliko siromašan da je bio skoro nag. Govorio je malo i to kao čovek sa sela. Primili smo ga u naš dom i posle pet dana se razboleo. Preneli smo ga u zasebnu kućicu i tu smo se moja žena i ja brinuli o njemu. Kada je već bilo jasno da je na samrti, pozvali smo sveštenika koji ga je ispovedio, pričestio i pripremio za smrt. Uoči svoje smrti zatražio mi je hartiju i pero i zamolio da se vrata zatvore i da niko ne ulazi dok on bude pisao svoj testament kojeg je trebalo da ja posle njegove smrti pošaljem njegovom sinu u Petrograd. Bio sam zaprepašćen kada sam video kako lepo piše. Rečenice su mu bile odlično sklopljene, lepe i pune nežnosti. Sutra ću ti pokazati taj testament; zadržao sam za sebe jedan prepis. Sve me je to toliko iznenadilo da sam pobuđen radoznalošću zamolio da mi ispriča svoje poreklo i život. Pošto sam mu dao reč da neću o tom ništa govoriti dok je on živ otpoče da mi priča: "Bio sam knez, veoma bogat; vodio sam raspustan i raskošan život. Žena mi je umrla, pa sam živeo sa sinom koji je bio kapetan u gardi. Jedne večeri kada sam se spremao da izađem na jedan veliki bal, bio sam se naljutio na mog sobara i onako razjaren udario ga.

To se dogodilo uveče. Sutradan ujutru sluga je izdahnuo, ali tome nismo pridavali važnosti. Ja sam se pomalo kajao zbog svoje naprasitosti i onda ceo događaj sasvim zaboravio. Posle šest nedelja sobar je počeo da mi se javlja u snu; svake noći dolazio je da mi prebacuje i neprestano je ponavljao: "Zli čoveče, ti si me ubio". Zatim je počeo da mi se javlja i dok sam bio budan. Priviđenje je bivalo sve češće i češće i na kraju me više nikako nije napuštalo. Najzad sam počeo da viđam i druge umrle - ljude koje sam teško uvredio, žene koje sam zaveo. Svi su mi oni prebacivali za moje postupke i više me nisu ostavljali na miru. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem ni ma šta da radim. Bio sam toliko iscrpen da sam bio kost i koža. Napori najboljih lekara ostali su bez uspeha. Otišao sam u inostranstvo da se lečim, ali posle šest meseci lečenja ne samo da se moje stanje nije ništa popravilo već priviđenja nisu prestajala da se umnožavaju. Vratili su me više mrtvog nego živog. Moja duša je i pre smrti poznala šta su paklene muke. Tada sam se uverio da postoji pakao i saznao šta to znači. U tim mukama sam najzad shvatio svoja bezakonja, pokajao sam se, ispovedio, oslobodio sve svoje sluge i dao zavet da ću ostatak života provesti u teškom radu i da ću se celo vreme kriti preobučen u prosjaka, kao poslednji među poslednjima. Čim sam se čvrsto odlučio na ovo, priviđenja su nestala. Moje izmirenje sa Bogom me je ispunilo velikom radošću i mirom. Tada sam kroz lični doživljaj razumeo šta je raj Božji i kako se Carstvo nebesno useljava u naša srca. Uskoro sam potpuno ozdravio, pa sam počeo da sprovodim u

delo svoju nameru. Uzeo sam isprave demobilisanog vojnika, tajno sam napustio svoj rodni kraj i evo već petnaest godina kako lutam Sibirom. Nekada sam radio pod najam kod seljaka, ponekad sam prosio u Ime Gospoda Hrista. O koliku sam radost osećao u toj bedi, kakav mir u duši! Ovo može da razume samo onaj koga je Bog po Svojoj milosti sa dna pakla uzdigao u raj". - Na to mi dade svoj testament da ga pošaljem njegovom sinu. Sutradan je izdahnuo. Još čuvam prepis tog testamenta u Svetom Pismu koje je u mojoj torbi. Ako hoćeš da ga pročitaš pokazaću ti ga. Raširih list i pročitah: "U ime Boga u Trojici proslavljanoga, Oca i Sina i Svetoga Duha! Dragi sine, Evo već petnaest godina kako nisi imao vesti od mene, ali ja sam ponekad saznao ponešto o tebi i gajio prema tebi veliku roditeljsku ljubav. Ta ljubav je ono što me i sada goni da ti pošaljem ove moje poslednje reči, u želji da ti posluže kao lekcija za budući život. Ti znaš koliko sam ja propatio da bih iskupio svoj grešni i nerazboriti život, ali ne znaš radost koju su mi za vreme mog prosjačkog života doneli plodovi pokajanja. Umirem spokojan u kući mog dobrotvora koji je prema tome i tvoj, jer dobročinstva učinjena ocu prelaze i na sina. Izrazi mu svoju zahvalnost kako najbolje budeš mogao. Dajući ti svoj očinski blagoslov, ja te od sveg srca molim da se sećaš Boga, da slušaš glas savesti, da budeš dobar, mudar i razuman, da se sa ljubavlju odnosiš prema svima koji su ti potčinjeni, da ne prezireš sirotinju i namernike, sećajući se da su nemaština i lutalački život pomogli tvom ocu da nađe mir svojoj duši. Moleći Boga da izlije na tebe Svoju milost, ja mirno sklapam oči u nadi na večni život po milosti Iskupitelja sveta, Gospoda našeg Isusa Hrista. Tvoj otac". Tako smo nas dvoje razgovarali kad ja upitah mog dobrog domaćina: - Baćuška, vi mora biti da imate često neprilike sa vašim domom za goste, jer danas ima mnogo naših bogomoljaca koji su to postali samo iz nebrige i lenosti i koji se prenemažu na putu, kao što sam i sam imao često priliku da vidim.

- Ne. Takvi su bili dosta retki, odgovori on. Imali smo sreću da k nama dolaze samo pravi putujući bogomoljci. Kad se dogodi da ne izgledaju ozbiljni, mi smo sa njima utoliko pažljiviji i zadržavamo ih izvesno vreme u prihvatilištu. U dodiru s našim

pobožnim siromasima Hristovom braćom, oni se često popravljaju i odlaze sa smirenošću i ljubavlju u srcu. Nije tako davno bilo kad smo imali jedan takav slučaj. Jedan bivši trgovac beše toliko moralno propao da su ga svi terali i više niko nije hteo ni koru hleba da mu udeli. Bio je pijanac, ubojica i svađalica, a još je i krao. Jednoga dana dođe k nama gonjen glađu. Tražio je hleba i rakije - mnogo je voleo da pije. Lepo smo ga primili i rekli mu da ostane kod nas da ćemo mu dati rakije koliko hoće, ali samo pod uslovom da kad se napije odmah ode u krevet, jer ako bude napravio i najmanji ispad, ne samo da ćemo ga izbaciti već ćemo ga predati vlastima da ga uhapse. On je to prihvatio i ostao kod nas. Čitave jedne nedelje i više, pio je koliko je hteo i svakog puta kako je obećao, a pogotovu iz straha da ne bude lišen rakije, odlazio je da legne. Kada bi se otreznio braća iz prihvatilišta su ga preklinjala da se makar malo uzdrži od pića. Tako je on počeo manje da pije i za tri meseca sveo količinu rakije koju je pio na dan na razumnu meru. Zatim se negde zaposlio i prestao da jede tuđ hleb. Baš je prekjuče bio da me poseti. Koliko mudrosti kod ljudi koji žive po zapovestima hrišćanske ljubavi, pomislih, pa uzviknuh: - Blagosloven Bog Koji izliva milost Svoju u okrilju vašeg doma. Posle svih ovih razgovora malo počinusmo. Nešto kasnije, kad smo začuli zvona koja su oglašavala jutrenje, otišli smo u crkvu gde smo zatekli gospođu sa decom. Odstojali smo jutrenje, pa onda svetu božanstvenu Liturgiju. Gospodin, njegov sin i ja smo bili za pevnicom, a gospođa sa devojčicom pred carskim dverima kako bi što bolje videle prenošenje svetih Darova. Bože moj, kako su se ti ljudi usrdno molili i koliko su suza prolili od duhovne radosti. Njihova su lica bila nekako ozarena i posmatrajući ih nisam mogao a da se i ja ne zaplačem. Posle bogosluženja domaćini, sveštenik, sluge i svi prosjaci sedoše zajedno za trpezu. Bilo je najmanje četrdesetoro koje prosjaka, koje invalida, bolesnika i dece. Kakav mir i tišina su vladali za stolom! Skupljajući hrabrost polako rekoh mom domaćinu: - Po manastirima imaju običaj da za vreme jela čitaju žitija Svetih. I vi bi to mogli da ustanovite pošto imate sva žitija po mesecima. Domaćin se okrete svojoj ženi i reče: - Stvarno, Marija, trebalo bi da zavedemo to. Svi ćemo imati koristi od toga. Ja ću čitati na prvom obedu, drugi put ti, pa naš sveštenik i ostala braća po redu, koja znaju da čitaju. Sveštenik, jedući, reče:

- Ja bih drage volje, ali za čitanje nemam ni trenutka vremena. Čim kročim kod mene u kuću, ne znam šta ću pre, svuda samo posao i briga; treba ovo, treba ono; imam puno

dece, stoku u polju, i ceo dan provedem oko njih tako da mi ni časak ne ostaje za čitanje i obrazovanje. Ono što sam naučio u Bogosloviji, već sam odavno zaboravio. Kad sam to čuo, zadrhtah, ali me gospođa uhvati za ruku i reče: - Otac govori tako iz skromnosti; on uvek sebe ponižava, ali to je divan i pobožan čovek. Već dvadeset godina kako je udovac i ne samo da je svu svoju decu sam podigao nego sad i unučiće čuva, a uz to veoma često služi u crkvi. Ove reči me podsetiše na Nikitu Stitata iz Dobrotoljublja, koji kaže: Prema unutarnjem nastrojenju duše menja se i sama priroda stvari; to jest, svako od nas misli o drugom prema onome što je on sam. Malo dalje on još kaže: "Onaj koji je stekao molitvu i dostigao pravu hrišćansku ljubav, taj ne razlikuje ljude, ne razlikuje grešnike od pravednika i podjednako voli i jedne i druge i nikoga ne osuđuje, baš kao i Sam Bog", "Koji zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima". (Mat. 5 45). Ponovo svi zaćutasmo. Preko puta mene je sedeo jedan potpuno slep prosjak iz prihvatilišta. Gospodin ga je hranio, delio sa njim svoju ribu, pružao mu kašiku, davao mu da pije. Gledao sam ga pažljivo i kako je neprestano imao poluotvorena usta, primetio sam da bez prestanka kreće jezikom. Upitah se da li se ovaj možda ne moli, pa počeh da ga pažljivo posmatram. Pred kraj ručka jednoj starici je pozlilo, gušila se i stenjala. Gospodin i gospođa su je odveli u njihovu spavaću sobu i položili je na krevet. Gospođa je ostala kraj nje, sveštenik je otišao da za svaki slučaj donese svete Darove, a gospodin je naredio da se upregne konj i punim trkom je odjurio po lekara. Ceo se svet beše razišao. Najednom osetih veliku želju da se molim i potrebu da se sav prepustim molitvenim izlivima, jer je već dva dana kako nisam mogao da se povučem u mir i tišinu. Osećao sam u srcu kao neki talas koji je spreman da se izlije po čitavom mom biću i pošto sam ga zadržavao osećao sam u srcu jak, ali prijatan bol koji me je samo još više gonio u usamljenost na molitvu. Tada sam razumeo zašto su pravi molitvenici bežali daleko od sveta i sakrivali se od svakog; razumeo sam isto tako zašto je prepodobni Isihije nazivao i najmudriji razgovor, ako se suviše otegne, praznoslovlje i zašto je sveti Jefrem Sirjanin govorio: "Lepa reč je srebro, ali ćutanje je zlato". U tim mislima stigao sam do prihvatišta. Tamo behu svi zaspali posle obeda. Popeo sam se na tavan, malo se smirio, odmorio i pomolio Bogu. Kada su se siromasi probudili potražio sam onog slepca i otišao zajedno sa njim u baštu. Sedosmo u jedan usamljeni kutak i otpočesmo razgovor: - Reci mi, Boga radi i mojoj duši na korist, da li ti to upražnjavaš Isusovu molitvu? - Već je odavno neprestano ponavljam. - I šta osećaš?

- Samo to da ni danju ni noću ne mogu bez nje. - Kako ti je Bog otkrio to duhovno delanje? Molim te ispričaj mi to detaljno, dragi brate. - Pa eto, bio sam krojač u ovom kraju, zarađivao sam hleb tako što sam išao po raznim gubernijama i šio seljačka odela. Dogodilo se da sam se kod jednog seljaka duže zadržao da bi posašivao odeću za celu porodicu. Jednoga dana kada je bio praznik, pošto se nije radilo, video sam tri stare knjige kraj ikone. Upitao sam domaćina: - Da li neko čita u vašoj kući? - Niko, odgovoriše mi. Te su knjige pripadale našem stricu koji je bio pismen. Uzeh jednu od knjiga, otvorih je nasumice i pročitah sledeće što još uvek pamtim: "Stalna molitva je neprestano prizivanje Imena Gospoda Hrista; bilo da ideš ili stojiš, bilo da si za stolom ili na poslu, u svakoj prilici, na svakom mestu i u svako doba treba prizivati Ime Božje." Razmislio sam o onom što sam pročitao i uvideo da mi to potpuno odgovara. Tako sam radeći svoj krojački posao ponavljao tiho molitvu. Bio sam zbog toga neobično srećan. Ljudi koji su živeli sa mnom u izbi primetiše ovo i počeše da me ismevaju: - Jesi li ti čarobnjak da stalno tako mrmljaš, ili pak nešto vračaš? Da bi se što bolje prikrio prestao sam da krećem ustima za vreme molitve, već sam samo mrdao jezikom. Najzad sam se toliko navikao da je jezik sam od sebe govorio molitvu po ceo dan i celu noć. Ovo mi je veoma prijalo. Dugo sam tako radio, sve dok nisam odjednom potpuno oslepeo. Kod nas u porodici svi pate od očiju. Kako sam veoma siromašan, opština mi je našla jedno mesto u sirotištu u Tobolsku. Išao sam tamo kada sam naišao na ovu gospodu i oni su me zadržali kod njih, jer hoće da me kolima odvezu tamo. - Kako se zvala ta knjiga koju si čitao? Nije li to možda bilo Dobrotoljublje? - Bogme ne znam. Nisam gledao naslov. Otidoh po svoje Dobrotoljublje i nađoh u četvrtom delu kod patrijarha Kalista reči koje mi je slepac napamet izgovorio i počeh da čitam. - To je to, povika on. Čitaj, čitaj, molim te, jer je to stvarno istina.

Kad dođoh na ono mesto gde piše: "Treba se moliti srcem", on me upita šta to znači i kako se u tome treba vežbati. Rekoh mu da je u ovoj knjizi sve do detalja izloženo o

unutarnjoj srdačnoj molitvi i on me stade mnogo moliti da mu čitam sve što se na nju odnosi. - Znaš kako ćemo, rekoh. Kad misliš da pođeš za Tobolsk? - Pa mogu i odmah, ako hoćeš, odgovori on. - Onda ovako. Ja sam hteo da krenem sutra, ako hoćeš poći ćemo zajedno, pa ću ti ja uz put čitati sve što se odnosi na unutarnju srdačnu molitvu i ukazaću ti kako da prodreš u svoje srce. - A kola? zapita on. - Ma, ostavi kola. Odavde do Tobolska ima samo 150 vrsti, ići ćemo polako. Veoma je prijatno putovati udvoje i tako je nekako zgodnije da se zajedno čita i razgovara o molitvi. Najzad se složismo. Uveče gospodin je lično došao da nas pozove na večeru. Posle obeda mu rekosmo da smo rešili da sutra pođemo i da nam kola nisu potrebna jer hoćemo da uz put čitamo Dobrotoljublje. Na to nam on reče: - Dobrotoljublje mi se mnogo dopalo. Već sam napisao pismo i spremio novac, pa ću sutra kad budem išao u sud poručiti da mi se sledećom poštom pošalje iz Petrograda. Sutradan ujutru pođosmo na put, pošto smo se zahvalili našim plemenitim i primernim domaćinima. Njih dvoje nas ispratiše čitavu vrstu, pa se oprostismo. Slepi seljak Starac i ja smo išli polako; prelazili smo dnevno samo deset do petnaest vrsti, a sve ostalo vreme smo provodili sedeći na nekom mirnom mestu i čitajući Dobrotoljublje. Pročitao sam mu sve što se odnosi na srdačnu molitvu i to po redu koji mi je preporučio moj pokojni starac, to jest prvo knjigu Nićifora monaha, zatim Grigorija Sinaita i tako redom. Kako je pažljivo i predano slepac pratio moje čitanje kako je bio uzbuđen i srećan! Počeo je da mi postavlja takva pitanja o molitvi na koja moj prost um nije bio u stanju da mu odgovori. Pošto je saslušao šta sam mu pročitao, upitao me je kako da umom nađe srce, kako da uvede u njega Isusovu molitvu i da se tamo neprestano moli. Rekoh mu: - Bez sumnje ti ne možeš videti, ali umom možeš da predstaviš sebi ono što si ranije video: čoveka, neki predmet, ili neki od delova tvog tela, ruku ili nogu! Možeš li da ih zamisliš jasno kao kad si ih video i možeš li, iako slep, da upraviš pogled u njih? - Mogu, odgovori on.

- Onda, zamisli svoje srce, upravi pogled kroz grudi na njega i pažljivo osluškuj kako otkucava. Kad se navikneš na to, a ti se potrudi da, ne gubeći iz vida srce, za svaki otkucaj vežeš reči molitve. To jest sa prvim otkucajem izgovori ili pomisli Gospode, sa drugim Isuse, sa trećim Hriste, sa četvrtim pomiluj, sa petim me i često to ponavljaj. To će ti biti lako, jer si već pripremljen na srdačnu molitvu. A kad se navikneš na ovo, pokušaj da naporedo sa disanjem uvodiš i izvodiš Isusovu molitvu u srce i iz njega. Evo kako: kad udišeš govori ili pomisli: Gospode Isuse Hriste, a izdišući: pomiluj me. Ako budeš često i poduže tako radio uskoro ćeš osetiti lak bol u srcu i onda će se postepeno javljati u njemu neka umilna toplina. Tako ćeš, s Božjom pomoću, doći do neprestane unutarnje srdačne molitve, koja će se sama od sebe vršiti. Ali pritom se čuvaj od svih predstava koje ti se budu javljale u umu za vreme molitve. Odbaci svako maštanje, jer nam Sveti Oci zapovedaju da za vreme molitve čuvamo svoj um slobodnim od svake pomisli i slike, od svega što nije molitva, da ne bi pali u prelest. Slepac me je pažljivo slušao, usrdno se vežbao u svemu što bi od mene čuo i noću na odmorištu provodio je dosta dugo u tim vežbama. Posle pet dana osetio je u srcu jaku toplinu i neizrecivu radost. Sem toga, osećao je veliku ljubav prema Spasitelju i jaku želju da se neprestano moli. Ponekad bi video neku svetlost ali bez ikakve druge pojave ili predmeta u njoj. Kada bi silazio u srce, činilo mu se da tamo vidi neki veliki blještavi plamen koji izbija iz srca i obasjava čitavo njegovo biće. Taj mu je plamen omogućavao da vidi i udaljena zbivanja, kao što je bilo ovom prilikom. Prolazili smo šumom. Ćutao je i sav je bio udubljen u molitvu. Odjednom mi reče: - Kakva nesreća! Crkva je u plamenu i evo i zvonik se sada srušio. - Prestani da uobražavaš tako na prazno, rekoh mu, to je iskušenje. Treba uvek odmah odbaciti svako sanjarenje. Kako bi mogao da vidiš ono što se događa u varoši? Do nje ima još dvanaest vrsti. Slepac me posluša i nastavljajući molitvu zaćuta. Uveče, kada smo stigli u grad stvarno sam video da je više kuća izgorelo i da je zvonik srušen - bio je podignut na drvenim stubovima. Oko crkve se bilo skupilo mnogo sveta koji se divio kako zvonik pri padu nije nikoga povredio. Po onome što sam saznao, nesreća se dogodila tačno onda kada je slepac povikao u šumi. - Ti si rekao da sam se prevario, reče on, a vidiš da nisam. Kako onda da ne zahvaljujem i ne volim Gospoda Hrista Koji javlja Svoju milost i grešnicima i slepcima i neukima! Hvala i tebi, dragi brate, što si me naučio srdačnoj molitvi. Na to mu rekoh:

- Voli Gospoda i zahvaljuj mu, ali čuvaj se da svako viđenje smatraš za neposredno otkrovenje blagodati Božje, jer se ono često događa kao posledica prirodnih zakona. Ljudska duša nije samo vezana za mesto i za materiju, ona može da vidi i u mraku, a isto tako ona može da vidi i udaljena zbivanja kao i ona koja su joj pred očima. Ali mi ne

koristimo tu sposobnost naše duše jer je ona opterećena ili zadebljalošću tela ili zbrkanošću misli i rasejanošću pomisli. Kad usredsredimo pažnju u sebe, kad se izdvojimo iz svega onog što nas okružuje i kad izoštrimo um, tada se duša potpuno vraća samoj sebi i dela svim svojim moćima, što je sasvim prirodna stvar. Moj pokojni starac mi je govorio da ne samo molitvenici, već i bolesnici, kao i ljudi specijalno obdareni za to, kada se nađu u nekoj zamračenoj prostoriji vide svetlost koja zrači iz svake stvari i proziru misli drugih. Međutim neposredno dejstvo blagodati Božje za vreme molitve je tako veličanstveno da se ono rečima ne može iskazati niti se može sa bilo čim veštastvenim uporediti; sve čulno neuporedivo je niže od sladosnog osećanja koje blagodat rađa u srcu. Slepac me je pažljivo saslušao i postao još više smiren nego ranije. Molitva je neprestano delovala u njegovom srcu i beskrajno ga radovala. I ja sam bio srećan zbog toga i zahvaljivao sam Bogu što mi je pokazao toliku veru kod ovog Svog sluge. Najzad stigosmo u Tobolsk i ja ga odvedoh u prihvatilište. Pošto smo se srdačno oprostili, nastavih put: Čitavih mesec dana sam polako putovao i uz put razmišljao o tome kako je korisno i utešno sresti žive primere pobožnosti i dobrote. Često sam čitao Dobrotoljublje i tamo proveravao sve što sam rekao slepcu. Njegov primer je i mene bodrio i budio u meni revnost i ljubav prema Spasitelju. Srdačna molitva me je toliko veselila da sam mislio da čovek ne može biti srećniji na zemlji od mene. Pitao sam se kakva je to nebeska radost koja može biti veća od ove? Ta sreća nije samo obasjavala moju dušu, već mi je spoljašnji svet izgledao prekrasan - sve me je pozivalo da volim i slavim Boga. Ljudi, drveće, bilje, životinje - sve mi je bilo nekako blisko i svuda sam otkrivao naslikano Ime Isusa Hrista. Ponekad sam se osećao toliko lak da mi se činilo da nemam tela i da lagano lebdim u vazduhu. Ponekad sam se opet sav uzbuđen udubljivao u sebe. Tada sam jasno video unutar mog bića i divio se premudrom ustrojstvu čovečjeg tela. Ponekad sam opet osećao toliko veliku radost kao da sam postao car. U svim tim utehama molio sam Boga da mi dozvoli da što pre umrem i da mogu da Mu se tamo, u carstvu duhova, bacim pred noge i istopim pred Njim od blagodarnosti.

Verovatno sam se bio suviše predao tim osećanjima, ili je možda Bog tako hteo, tek posle izvesnog vremena počeh da osećam neki strah i trepet u srcu. Pomislih: "Da mi se ne približuje neka nevolja ili napast, kao onda sa onom devojkom koju sam učio Isusovoj molitvi u kapeli?" Crne misli napadoše na mene kao oblaci. Setih se reči prepodobnog Jovana Karpatijskog koji je govorio da je učitelj često izložen porugama, nevoljama i napastima zbog onih koje je duhovno pomagao. Pošto sam se branio od takvih misli, udubih se još više u molitvu i strah se potpuno izgubi. Osetio sam se jačim, pa pomislih: "Neka bude volja Božja! Spreman sam da podnesem sve što mi Gospod Hristos bude poslao da bih okajao svoje grehe. Uostalom svi oni koje sam nedavno poučio unutarnjoj molitvi već su, pre no što su me sreli, bili pripremljeni za to tajnim dejstvima Božjim". Ova pomisao me je potpuno umirila i ja nastavih put u molitvi i radosti još srećniji nego ranije. Sledeća dva dana vreme je bilo kišovito i put je bio toliko blatnjav da sam se više puta zaglavio. Prolazio sam kroz stepe i čitavih petnaest vrsti

nisam naišao ni na kakvo ljudsko naselje. Najzad uveče spazih dom kraj puta i obradovah se što ću moći da se tu odmorim i prenoćim, a sutra, daće Bog, pa će valjda biti lepše vreme. U poštanskoj stanici Približavajući se zgradi videh jednog starca u šinjelu. Sedeo je kraj puta u blizini doma i izgledao je pijan. Pozdravih ga i rekoh: - Kome treba da se obratim za prenoćište? - Kome drugom nego meni, povika starac; ja sam ovde gazda. Ovo je poštanska stanica. Ja sam upravnik. - Onda molim vas, baćuška, dozvolite mi da prenoćim kod vas. - A imaš li ti lične isprave? Daj da ih vidim. Dadoh mu isprave, a on držeći ih u rukama poče da viče: - Gde ti je lična karta? - Držite je u rukama, odgovorih. - Pa dobro, onda hajdemo unutra. Pošto je stavio naočare pregledao je moje isprave i rekao: - Izgleda mi da je sve u redu. Možeš ostati. Ja nisam loš čovek, evo, sad ću ti doneti čašicu. - Ja ne pijem, rekoh mu. - Pa ne mari, ostani makar da večeraš sa nama. On sede za sto zajedno sa kuvaricom, mladom ženom, koja takođe beše malo popila. Sedoh i ja sa njima. Celo vreme večere nisu prestajali da se svađaju ili da grde jedno drugo i na kraju se stvarno zavadiše. Gazda je otišao da spava u magacin, a kuvarica je ostala da opere sudove i dalje gunđajući protiv njega. Pošto sam video da se ona neće skoro smiriti upitah je: - Gde bih mogao da legnem? Veoma sam umoran od puta. - Evo, spremiću ti krevet, baćuška.

Ona namesti jednu klupu pored one koja je bila kraj prozora, prekri sve ponjavom i dade mi jedan jastuk. Ispružih se i zatvorih oči kao da spavam. Još dugo vremena kuvarica se motala po sobi dok najzad nije završila posao, onda je ugasila svetlost i prišla meni. Najednom prozor koji se nalazio na uglu razbi se sa užasnim treskom. Ram i okna se rasprštaše u komadiće. U isto vreme spolja se začuše jauci i lomljava. Preplašena žena odskoči do nasred sobe i sruši se na pod. Skočih sa ležaja misleći da mi se zemlja otvorila pod nogama, kad spazih dva kočijaša kako unose u izbu jednog čoveka toliko krvavog da mu se ni lice nije videlo. Sve ovo je još više povećalo moj strah. Ranjenik je bio državni glasonoša i ovde je trebalo da promeni konja. Kočijaš poštanskih kola je loše zaokrenuo i udario rudom u prozor. Kako je pod prozorom bila rupa kola su se prevrnula, a glasonoša je udario glavom o kolac koji je bio na ivici puta. Glasonoša zatraži vode i vina da bi očistio ranu, pa pošto je ispio jednu čašu povika: - Dajte konje! Priđoh mu i rekoh: - Kako ćete na put sa tolikom ranom? Glasonoše nemaju vremena da boluju, odgovori on i izgubi se. Kočijaši prenesoše kuvaricu do peći, pokriše je i rekoše: - Preplašila se. Upravnik pošte nasu malo rakije, popi i ponovo ode da spava. Ostadoh sam. Uskoro je žena ustala i počela da hoda po sobi od jednog ugla do drugog kao da je mesečar. Najzad iziđe iz kuće. Pomolih se Bogu i pošto sam bio veoma umoran ubrzo zaspah. Ujutru sam se oprostio sa domaćinom i nastavio dalje svoj put. Ispunjen verom, nadom i zahvalnošću molio sam se uz put i slavio Oca našeg nebeskog Koji me je izbavio od bliske nesreće. Šest godina posle ovog događaja, prolazeći pored jednog ženskog manastira, ušao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Posle bogosluženja igumanija me je ljubazno primila i ugostila čajem. Pošto najaviše neke goste koji su tu bili u prolazu, ona izađe da ih dočeka i ostavi me sa kaluđericama koje su me posluživale. Čaj mi je sipala jedna monahinja koja je odisala velikom smirenošću. Zainteresovah se za nju, pa upitah: - Ima li dugo, sestro, kako ste u ovom manastiru? - Pet godina, odgovori ona. Kad su me doveli ovde bila sam umno obolela, ali Bog mi se smilova. Mati igumanija me je primila kod sebe u ćeliju i zamonašila. - A kako ste se razboleli?

- Od straha. Radila sam u nekoj poštanskoj stanici. Jedne noći, dok sam spavala, konji su provalili prozor i od straha sam poludela. Moji roditelji su me vodili čitavu godinu dana po raznim svetim mestima i eto tek ovde sam se izlečila. Kada sam to čuo veoma sam se obradovao i proslavio Boga Koji je sve tako mudro i dobro uredio. Seoski sveštenik Doživeo sam još mnogo koječega, rekoh obraćajući se mom duhovniku. Kad bih hteo da vam sve ispričam ni tri dana mi ne bi bila dovoljna. Ako hoćete ispričaću vam samo još jedan svoj doživljaj. Jednog sunčanog letnjeg dana primetio sam nedaleko od puta groblje, upravo crkvicu sa parohijskim domom i groblje. Zvonilo je za bogosluženje, pa požurih u crkvu. Ljudi iz okoline su pristizali, ali mnogi od njih umesto da uđu u crkvu sedeli su na travi u porti. Kad me videše povikaše: - Nemoj tako da žuriš, imaš vremena. Ovde se polako služi, sveštenik je bolešljiv i vrlo spor. Stvarno, Liturgija je trajala vrlo dugo. Sveštenik, mlad čovek, bled i mršav, služio je veoma sporo, ali s pobožnošću i mnogo srca. Na kraju službe održao je odličnu besedu o tome kako da čovek zadobije ljubav Božju. Kada se sve završilo sveštenik me je pozvao da ručam kod njega. Za vreme jela mu rekoh: - Vi služite, oče, sa mnogo vere, ali prilično sporo. - Da, odgovori on. To se nikako ne dopada mojim parohijanima i dosta mi prebacuju, ali neka, ja volim da razmišljam i odmerim svaku reč molitve pre no što je proiznesem glasno. Ako čovek tako ne radi, reči nemaju nikakve vrednosti ni za druge ni za mene. Sve je u duhovnom životu i pažljivoj molitvi. O kako se ljudi malo bave duhovnim unutarnjim delanjem, dodade on. A to je samo zato što se to ne želi i što se svet malo brine za unutarnje prosvećenje. - Ali kako doći do toga? zapitah ja. To je veoma teško. - Ni najmanje. Da bi čovek zadobio unutarnje prosvećenje i postao duhovan treba odabrati jedan tekst iz Svetog Pisma i pažljivo razmišljati o njemu što duže možemo. Kroz to čovek otkriva svetlost razuma. A što se tiče molitve treba postupiti na isti način. Ako želiš da ti molitva bude čista, prava i uspešna, treba izabrati neku kraću molitvu, sastavljenu od nekoliko reči, ali snažnih reči i dugo i često je ponavljati. Eto, tako se stiče raspoloženje za molitvu.

Ovi sveštenikovi saveti su mi se mnogo dopali jer su jednostavni i korisni, a u isto vreme mudri i duboki. Zahvalih se Bogu u duši što mi je dao da upoznam jednog istinskog pastira Njegove Crkve. Na kraju ručka sveštenik mi reče: - Sada idi malo da se odmoriš. Ja ću da čitam Sveto Pismo i pripremam propoved za sutradan. Otidoh u kujnu. Tamo je bila samo jedna starica koja je sedela povijena u jednom uglu i kašljala. Sedoh kraj prozorčeta, izvadih iz torbe Dobrotoljublje i počeh da čitam. Posle izvesnog vremena primetio sam da je starica neprestano ponavljala Isusovu molitvu. Bio sam veoma srećan kada sam čuo kako se priziva Sveto Ime Božje, pa joj rekoh: - Kako je lepo, majko, što se tako moliš. Stvarno je to najveće i najhrišćanskije delo. - Da, baćuška. Na kraju mojih dana to mi je velika uteha. Bog nek mi se smiluje. - Da li se odavno tako moliš? - Od mladosti, baćuška. Da mi nije Isusove molitve ne bih mogla živeti jer me je ona spasla bede i smrti. - Kako to? Ispričaj mi to, molim te, u slavu Božju i u čast blagodatne sile Isusove molitve. Zaklopih Dobrotoljublje, pa sedoh pored nje i ona otpoče da priča: - Bila sam lepa i mlada devojka. Moji roditelji su me verili i uoči venčanja, pre no što je mladoženja ušao u kuću, odjednom, kad je imao još svega desetak koraka do kuće, pao je mrtav. Ovaj događaj me je toliko uplašio da sam odlučila da se ne udajem, već da idem po svetim mestima i molim se Bogu. Moji roditelji su bili voljni da mi dadu novca za put, ali nisam smela da pođem jer sam se bojala da me zbog moje mladosti nevaljali ljudi ne napadnu. Jedna starica koja je već mnogo godina obilazila sveta mesta mi reče da treba neprestano da ponavljam Isusovu molitvu i ubedi me da će me ta molitva štititi od opasnosti. Poverovala sam u ono što mi je rekla i stvarno nikada mi se ništa rđavo nije dogodilo, pa čak ni u najzabačenijim krajevima kroz koje sam putovala. Kada sam ostarila razbolela sam se i srećom, ovdašnji sveštenik me je primio u svoju kuću. Sve sam ovo slušao sa radošću i nisam znao kako da zablagodarim Bogu za ovaj dan u kome sam naučio toliko korisnih stvari. Malo posle zamolih ovog svetog i plemenitog sveštenika da me blagoslovi i sav srećan nastavih put.

Na putu za Kazan A evo kako sam se nedavno u Kazanskoj guberniji, idući ovamo, još jednom uverio u moć Isusove molitve čak i onda kada se nesvesno svršava. Stvarno ova molitva je najsigurniji i najkraći put do duhovnih blaga. Jedne večeri morao sam se zadržati u nekom tatarskom selu. Kada sam ušao u selo primetio sam jedna kola ispred neke kuće i kočijaša Rusa u njima. Obradovavši se tome, odlučih da zamolim za prenoćište u toj kući, misleći da ću bar prenoćiti sa hrišćanima. Približih se i upitah kočijaša čija su to kola. Odgovori mi da njegov gazda nije odatle, već da on putuje iz Kazana za Krim. Dok sam govorio sa njim, gospodin povuče kožnu zavesu sa vrata, pogleda me i reče: - Provešću noć u kolima, tatarske kuće su suviše prljave. Malo posle on iziđe iz kola da se malo prošeta pošto je veče bilo lepo. Otpočesmo razgovor. Dugo smo pričali i on mi otprilike reče sledeće: - Do šezdeset pete godine služio sam u mornarici kao kapetan broda. Kada sam ostario dobio sam kostobolju i zatražio penziju. Živeo sam na Krimu, na imanju moje žene. Bio sam skoro sve vreme bolestan. Moja žena je mnogo volela društvo; volela je naročito da igra karte. Posle izvesnog vremena dosadilo joj je da živi sa bolesnikom i otišla je u Kazan kod naše kćeri koja je tamo udata za jednog višeg činovnika. Odnela je sve sa sobom, čak je i svu poslugu povela. Ostavila mi je samo jedno moje kumče od osam godina da me služi. Živeo sam tako sam tri godine. Moj kumić je bio vrlo spretan. Spremao je sobu, ložio vatru, kuvao i grejao moj samovar, ali bio je vrlo živ, nevaljalac jedan. Neprestano je trčao, vikao, skakao i lupao, tako da mi je prilično smetao. Nešto zbog bolesti, nešto iz dosade, veoma sam voleo da čitam duhovne knjige. Imao sam jednu odličnu knjigu od Grigorija Palame o Isusovoj molitvi. Čitao sam je skoro bez prestanka i pomalo govorio Isusovu molitvu. Larma dečaka mi je bila nepodnošljiva i ničim nisam mogao da ga umirim. Na kraju sam izmislio ovo: terao sam ga da sedi u sobi na jednoj klupici i da ponavlja Isusovu molitvu. Spočetka to mu se nije ni malo dopalo i da se ne bi molio, ćutao je. Da bih ga primorao da izvršava što sam mu zapovedio, spremio sam šibu. Dok je on govorio molitvu, ja sam ili čitao ili ga slušao. Čim bi prestajao pripretio bih mu šibom i on bi, zastrašen, nastavljao sa molitvom. Sve mi je ovo veoma dobro odgovaralo jer je najzad bio mir u kući. Posle izvesnog vremena primetio sam da je prut nepotreban jer je dečak izvršavao moje naređenje rado i sa revnošću. Kasnije se beše potpuno izmenio, postao je blag i ćutljiv i mnogo marljivije je obavljao kućevne poslove nego ranije. To me je obradovalo, tako da sam mu davao više slobode. Najzad evo šta se dogodilo. Dečko beše toliko navikao na molitvu da ju je neprestano ponavljao bez ikakvog primoravanja sa moje strane. Kada bih mu kazao koliko me iznenađuje njegova promena, odgovarao mi je da sada ima neodoljivu želju da se moli.

- A šta osećaš? upitao sam ga. - Ništa naročito, ali dobro mi je kad ponavljam molitvu. - Kako to, dobro? - Ne znam kako da objasnim. - Da li si radostan? - Jesam. Kada je buknuo Krimski rat imao je dvanaest godina. Otišao sam u Kazan kod moje ćerke i poveo i njega sa sobom. Tamo smo ga smestili u kujnu sa ostalim slugama, ali bilo mu je vrlo teško sa njima jer su oni ili larmali ili ga zadirkivali i ometali da se moli. Posle tri meseca došao je k meni i rekao: - Ja idem kući; ne mogu više da izdržim ovaj život ovde i toliku galamu. - Kako da ideš sam po ovakvoj zimi toliko daleko? rekoh mu. Čekaj dok ja budem pošao natrag, pa ću te povesti sa sobom. Sutradan moga dečaka beše nestalo. Svuda smo ga tražili, ali bilo ga je nemogućno naći. Najzad jednog dana dobih pismo sa Krima. Kućepazitelji su mi javljali da je četvrtog aprila, sutradan po Uskrsu, dečko nađen mrtav u mom praznom domu. Ležao je na podu moje sobe blagolik, sa prekrštenim rukama na grudima, u istom onom kaputiću koji je nosio kad je iščezao od mene. Sahranili su ga u vrtu. Kad sam primio tu vest, ožalošćen udivio sam se kako je tako brzo stigao na Krim. Pošao je dvadeset šestog februara, a četvrtog aprila je stigao. Prešao je znači tri hiljade vrsti za mesec dana što bi čovek i na konju jedva uspeo da pređe. Trebalo bi da je išao sto vrsti na dan. A uz to bio je lako odeven, bez isprava i novca. Pretpostavimo da je našao neka kola da ga odvezu, ali ni to nije bilo mogućno bez Božje pomoći. I eto, tako je moj dečko okusio plodove molitve, reče gospodin završavajući svoju priču, a ja, međutim, čak ni na kraju svog života nisam još dospeo do njegove duhovne visine i mere. Na to rekoh mom sagovorniku: - Onu knjigu od Grigorija Palame, koju ste čitali i koja vam se toliko dopala, ja znam. Ali u njoj se uglavnom govori o molitvi rečima. Trebalo bi da pročitate i ovu knjigu. Ona se zove Dobrotoljublje. Tu ćete naći u celosti učenje o tome kako steći i duhovnu Isusovu molitvu u umu i u srcu i kako okusiti njenih slatkih plodova.

Pokazah mu Dobrotoljublje i on primi moj savet sa zadovoljstvom, pa mi reče da će nabaviti tu knjigu. "Bože moj, pomislih, kako su divni plodovi božanske moći koja se pojavljuje kroz ovu molitvu. Kako je ovaj događaj poučan i dubok: Prut je naučio dečaka molitvi i doneo mu utehu. Nevolje i patnje na koje nailazimo učeći molitvu, zar i to nisu prutovi Božji? Onda zašto da se bojimo kad nam ih ruka našeg nebeskog Oca pokaže? Bog nas beskrajno voli, a te nas šibe samo uče da se usrdnije molimo i vode nas u radost neiskazanu." Pošto sam završio svoja pričanja, rekoh svom duhovnom ocu: - Oprostite mi, oče, Boga radi, što sam tako mnogo pričao. Sveti Oci kažu da i duhovan razgovor kad se oduži postaje praznoslovlje. Vreme je da pronađem svog saputnika za Jerusalim. Molite se za mene grešnog da preblagi Gospod uputi na dobro moj put. - Ja ti to želim od sveg srca, dragi brate u Hristu, odgovori on. Neka preblaga milost Božja osvetljava tvoj put i neka te uvek prati kao anđeo Rafail Toviju! Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. (Iz Evanđelja Gospoda Isusa Hrista po Mateju, gl. 7. st. 7) Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi Ocu osim kroza me. (Ev. po Jovanu, gl. 14. st. 6)