PREDGOVOR RVI DEO

KAZIVANjE DRUGO Razbojnici napadaju bogotražitelja Komandirova priča Usamljenost Šumareva priča Duhovno udubljivanje Susret sa vukom Seoska devojka Čudesno isceljenje Dolazak u Irkutsk

KAZIVANjE TREĆE Život bogotražitelja

KAZIVANjE ČETVRTO Jedna pravoslavna porodica Dragi sine Slepi seljak U poštanskoj stanici Seoski sveštenik Na putu za Kazan

NAĐENA U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA Ključ prvi Ključ drugi Ključ treći SVETOOTAČKE POUKE O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

Druga grupa a) Izreke Isihija prezvitera Jerusalimskog b) Izreke Filoteja Sinajskog v) Izreke Teolipta mitropolita g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana

Zbir otačkih pouka DRUGI DEO (O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE)

sadržaj "Kazivanja jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu" nije obična knjiga. Njen sastavljač je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi sakrio svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe naziva ,,po milosti Božjoj hrišćanin, po delima veliki grešnik a po zvanju - beskućni bogotražitelj poklonik".[1] Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duše bio je: da proslavi svojim svedočanstvom i iskustvom Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Sam način pisanja knjige svedoči da je pisac nije pisao po svojoj želji nego po želji i molbi drugoga, iz smirenja i poslušanja, radi duhovne koristi drugih. I to njegovo smirenje Bog je zaista stostruko nagradio. Prošlo je više od sto godina od pojave prvog izdanja ove knjige, a ona ne samo što ne gubi nego sve više i više dobija u značaju. Više od sto godina ona hodi, kao neki radosni vesnik Božji, od duše do duše, od srca do srca, širom prostrane Rusije, zemaljske otadžbine njenog pisca, i van nje širom Evrope, na ruskom jeziku ali i na drugim jezicima, i neumorno teši bezbrojne druge bogotražitelje, gladne i žedne hleba i vode Života. Nepoznati pisac ove knjige pripada onom brojnom jatu ruskih beskućnika bogotražitelja, koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Zagorska prepodobnog Sergija do Sarovske pustinje i Valamskog manastira u današnjoj Finskoj; od Optinske pustinje do Kijevskih peštera; od Sibira do Gore Atonske i do svetog grada Jerusalima, hodili su i klanjali se svetim mestima i tražili svete rukovođe svojim dušama i duhovne oce, znalce ljudskih srdaca i tajni Božjih. U njihovoj naravi i načinu života bilo je nečega istovetnoga sa hrišćanima drevnih vremena opisanih na sledeći način u jednom spisu iz prvih vekova hrišćanske istorije: "Oni žive u svojim otadžbinama, ali kao došljaci; u svemu učestvuju, kao građani, ali svako zlo trpe kao tuđini; svaka tuđa zemlja im je otadžbina, i svaka otadžbina - tuđina ... U telu žive, ali ne žive telesno, po zemlji hode, ali žive i borave na nebu". (iz "Pisma Diognetu", V. 5. 8).

Ovaj siroti bogotražitelj, kome je svo bogatstvo - torbica sa dvopekom, Sveto Pismo i Dobrotoljublje, opisuje nam svoje susrete sa Rusijom koje više nema, ali koja je uzidana kao živo kamenje u njenu budućnost, vazneta u nebeske žitnice netruležnog Carstva Božjeg. I što je još važnije, on nam opisuje svoj susret sa živim molitvenim Predanjem, prepunim čudesne preobražujuće sile, za svakoga ko se napoji sa njegovih izvora. To Predanje, to su neiscrpne riznice unutarnjeg bogatstva, koje se stiče kroz neprestanu "umnu molitvu". Iskustvo koje ono daruje istovetno je sa iskustvom Proroka i Apostola, Mučenika i Podvižnika, jer je zasnovano na bogoviđenju i bogoopštenju, kao i njihovo. Ono za čim čovek čezne od iskoni kroz sva svoja mistična filosofska i religiozna shvatanja i ognjena traganja i što se smatralo i smatra dostupnim samo za "posvećene", ovde se otkriva kao dragi kamen bliži svakom čoveku od njega samoga, kao biser skriven na polju ljudskog srca, saglasno evanđelskoj priči i evanđelskom Hristovom svedočanstvu : "Carstvo je Božje unutra u vama". I što je najvažnije, otkriva se i daruje svakome, bez obzira napol i uzrast i obrazovanje i društveni položaj, pa čak i na mesto boravka i na posao kojim se čovek bavi. Daruje se ali samo pod uslovom da čovek sve

svoje brige prenese na Gospoda i da njemu služi svim umom svojim, svim srcem svojim i svakom pomišlju svojom i svakim pokretom tela i duše svoje. Neprestano "umno delanje" i "duhovno trezvljenje" za kojim čezne i o kojim nam pripoveda ova svetim ognjem božanske ljubavi zapaljena duša kroz sva svoja kazivanja i životna, potucanja, - to nije neki novi način živoga pre njega nepoznat. Još od najranijih vremena hrišćanske istorije bezbrojni su oni koji su pokušali i uspeli da ostvare u svom životu evanđelsku i apostolsku zapovest: "Neprestano se molite". A kako se u tome uspeva, o tome su nam sačuvana brojna svedočanstva velikih molitvenika i podvižnika Egipatske pustinje, Sinajske Gore i Gore Atona, svedočanstva ne izmišljena nego rođena i nastala iz sopstvene krvi i opita. Da pomenemo samo neke od njih nama poznatije - prepodobni Antonije Veliki i Makarije Egipatski, Jovan Kolov i Jovan Lestvičnik. Isak Sirijanin i Maksim Ispovednik, nepoznati pisac Areopagitskih spisa i Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i Grigorije Palama Mitropolit Solunski. Svedočanstva nekih od njih je sabrao u XVIII veku njima slični po duhu i po načinu života prepodobni Nikodim Svetogorac u knjigu zvanu "Dobrotoljublje", iz koje se uči i kojom se obilato nadahnjuje ovaj ruski bogotražitelj prošlog veka. Talasi tog živog molitvenog predanja prelivali su se kroz vekove preko obala tih glavnih centara duhovnog života pravoslavnog Istoka i zapljuskivali povremeno sve predele pravoslavne vaseljene. Njihovim živim sokovima su napajane i Srpske zemlje preko pečalnika i neprestanih molitvenika kao što su bili Petar Koriški i Sveti Sava, Romilo Ravanički i Sveti monasi Sinaiti koji su svojim podvizima osvetili despotovinu Svetog despota Stefana, prepodobni Stefan Piperski i Vasilije čudotvorac Ostroški. U Rusiji XV veka se pročuo kao veliki molitveni tihovatelj (isihasta) prepodobni Nil Sorski i njime duhovno rođeni Zavološki starci. Taj sveti i svešteni oganj isihazma zapalio je u novije vreme u pravoslavnoj Rumuniji i Rusiji prepodobni Paisije Veličkovski i njegovi Moldavski starci. Prepodobni Paisije je preveo na slovenski "Dobrotoljublje"' i brojne druge duhovne knjige u kojima je sabrano i zapisano vekovno molitveno iskustvo Crkve i njenih sokolova pustinjskih. Iz tog njime posejanog semena rodila se Optinska pustinja i Sarovska pustinja, tj. bogoozareni Serafim Sarovski i čuveni Optinski starci pod čijim uticajem su radili i stvarali najglavniji nosioci istinske ruske kulture prošlog i ovog veka: Gogolj, Ivan Kirjejevski, Dostojevski, Vladimir Solovjev, sv. Jovan Kronštadski, Berđajev, Pavle Florenski i mnogi drugi znani i neznani. Istoj duhovnoj školi pripadaju i Ignjatije Brjančaninov i Sv. Teofan Zatvornik kome dugujemo izdanje "Dobrotoljublja" na ruskom jeziku.

Na tom i takvom duhovnom predanju se vaspitavao i njime hranio i neznani pisac ovih "Kazivanja". I nije čudo što je on, tome predanju sledujući i njega doživljavajući, osetio da je molitva ne prosto vrlina nego jedini normalni i prirodni odnos čovekov prema Bogu, svetu i sebi samom; da je ona najvidovitije oko kome se otkriva tajna Boga, slovesna, logosna tajna sveta i tajna samog čoveka. Stalnim prizivanjem imena Hristovog istiskuje se iz duše svaka beslovesnost i tama zadobija nepokolebivo znanje da je Bog ovaploćenjem večnog Slova svog, večnog Logosa Božjeg, sve oslovesio, sve što postoji ispunio večnom radošću i smislom i obdario večnom lepotom. Zato se smireni i bezbrižni bogotražitelj raduje na svojim neumornim putovanjima ne samo

susretu sa ljudima nego i svakom stvoru, svoj prirodi; kao da i on sve i sva pozdravlja rečima prepodobnog Serafima Sarovskog: Hristos vaskrse, radosti moja! Opšteći sa sobom i sa svetom preko krsta samoraspeća i molitvenog samoudubljivanja u hristolike riznice svoga bića, sve ispunjavajući silom i miomirom imena Isusovog, on ponovo prima sebe i svet iz Božje ruke i ponovo se oblači u bogotkanu odeždu rajsku. Naše vreme se odlikuje potragom za zemaljskim hlebom i zadovoljstvima ali istovremeno i nekim velikim duhovnim nemirom i glađu. Taj nemir i glad se ogledaju u buđenju sve većeg interesovanja za okultizam i magiju, misticizme raznih vrsta i spiritistička verovanja. I nikakvo čudo: suvi racionalizam i sirovi naturalizam poslednjih vremena, pretvoreni kod mnogih u svevažeću dogmu, sparušili su i suzili čovekove vidike i umrtvili u njemu osećanje za bezbrojne tajanstvene svetove koji kruže u njemu i oko njega. Interesovanje za misticizme raznih vrsta, koji kao po pravilu vode poreklo, posredno ili neposredno, iz bramanske i budističke Indije, nije ništa drugo do revolt protiv tog osiromašenja i poluoslepelosti evropskog čoveka. Ta potraga za misticizmom i mističkim verovanjima prvo se u tolikoj meri pojavila na Zapadu, a u novije vreme mnogi indijski guru, tj. duhovni oci i učitelji, dobijaju sve više pristalica i kod nas. Pri tom se jedino previđa i zaboravlja - da to ništa drugo ne znači nego bekstvo od zapadnog paganizma, - istočnom paganizmu, obučenom u čaroliju misterije i u privlačnost novine! Jer orijentalno značenje i askeza kojom se nadahnjuju ti novi "mistični" pokreti na Zapadu i kod nas, bilo da se radi o antroposofijama, raznim spiritizmima ili o "transcendentalnim meditacijama", u stvari je, kako kaže naš mudri Vladika mislilac, mučenje ni za raj zemaljski ni raj nebeski, nego za uništenje života, za prestanak reinkarnacije, za utrnuće i neosetljivost, za nirvanu. Iza istočnog mističkog paganizma i novorođenog paganizma zapadne civilizacije kao da se krije samoubilačka žeđ za obezličenjem čoveka i njegovim samouništenjem: tamo se teži da se pomoću askeze pređe u nirvanu, ovde da se pomoću uživanja umre navek. Mistika znanja, gnoze i panteizma raznih vrsta, kao i mistika naturalizma služe tu u stvari da sakriju od čoveka taj svoj demonski samoubilački sadržaj i krajnji cilj. Nečega od tog i takvog misticizma, sa istim demonskim samoubilačkim sadržajem, poseduju u sebi i mnogi od modernih pokreta i ideologija, koje na konačnom samouništenju čoveka zidaju - "buduću" sreću čoveka! U čemu je tragika tog lutanja između čekića. i nakovnja svih tih naših tražitelja "mističkih" znanja i iskustava? - U njihovom stravičnom zaboravu da žive i dišu na tlu osvećenom i prosvećenom svetim plamenom Kupine neopaljive, tj. plamenom vere pravoslavne u ime Isusa Hrista Sina Božjeg, istinitog Boga i istinitog večnog neuništivog čoveka. U njihovom previđanju ili preziranju svete pepeljuge Crkve Pravoslavne i vekovnog mističkog iskustva njenih svetih ljudi. Spavamo na duhovnim vulkanima tajanstvenog ognja u sebi i u svojoj istoriji, a tražimo da se ogrijemo na ognjištima punim dima i lažne svetlosti... "Kazivanja jednog bogotražitelja svome duhovnom ocu" nose u sebi taj tajanstveni oganj, koji nam osvetljuje put sebi i svojoj duhovnoj prošlosti. Od nas zavisi da li ćemo se i u kolikoj meri ćemo se na njemu ogrijati i njime prosvetliti.

I na kraju, jedna napomena pobožnom čitaocu ove knjige: Onaj koji želi da sleduje ovom svetom pokloniku i bogotražitelju i njegovom molitvenom podvigu treba da ima

uvek na umu da ovakva molitva zahteva punu predanost volji Božjoj, tj. da njoj obavezno prethodi i da je prati vršenje svih zapovesti Božjih: čitanje Svetog Pisma, duhovnih knjiga, držanje postova, ispovedanje svojih grehova duhovnom ocu, pričešćivanje svetim Tajnama Krvi i Tela Hrista Gospoda, bogoljublje i čovekoljublje, smirenost i skrušenost u srcu itd. Neprestana molitva Isusova nije početak duhovnog živoga, ona je njegov vrhunac. Samo krštena duša u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i duša koja se neprestano trudi da sav svoj život preda Hristu Bogu, može imati duhovnih plodova od ovog svetog dela. I još nešto veoma važno: Ova molitva, to se vidi iz samih "Kazivanja", kao i svako ozbiljno bavljenje duhovnim životom, zahteva iskusnog rukovođu. Samovoljno bavljenje njome, bez smirenog otkrivanja svojih pomisli i svih zbivanja u duši svome duhovnom ocu, može naneti više štete nego koristi. Smirena blagodat Duha Svetoga. ne silazi u gordo i nečisto srce. Zato ovoj svetinji nad svetinjama duhovnog života treba uvek pristupati sa strahom i trepetom. Baš tako njoj i pristupa ovaj smerni hodočasnik i bogotražitelj, pisac ove knjige, kao i svi sveti molitvenici pre njega od kojih se on smireno uči i kojima sledi. A. NAPOMENE: 1. Po svemu sudeći ova knjiga je napisana u drugoj polovini prošlog stoleća. Pre nego što je štampana prvi put (u Kazanu oko 1870) čitana je u rukopisu. Po predgovoru drugog redigovanog i dopunjenog izdanja (Kazan 1881) nju je našao kod nekog svetogorskog monaha na Atonu nastojatelj Čeremiskog manastira Kazanske eparhije o. Paisije. Po drugim svedočanstvima rukopis "Kazivanja" se nalazio oko 1860. godine u rukama jedne monahinje, duhovne kćeri čuvenog Optinskog starca Amvrosija. U zaostavštini tog istog svetog starca Amvrosija su pronađena još tri "Kazivanja", koja su produžetak ranije poznatih četiri "Kazivanja" i koja su prvi put štampana 1911. godine; (u dva izdanja, treće izdanje kao posebnu knjižicu štampala je Ruska crkvena1 štamparija u Vladimirovu na Slovenska, 1833. godine). Ova četiri "Kazivanja" koja se štampaju u srpskom prevodu, doživela su u Rusiji još dva izdanja (Kazan, Moskva 1884) dopunjena sa "Tri ključa za unutarnju molitvenu riznicu". Do novog izdanja je došlo u Parizu (1930) u redakciji profesora Višeslavceva. Izdanju svih sedam "Kazivanja" u jednoj knjizi (Pariz, 1948) napisao je predgovor Arhim. Kiprijan Kern. Najnovije, četvrto izdanje, tog punog teksta "Kazivanja" sa "Ključevima" iz svetootačkih dela izašlo je 1973. godine (Pariz). Koliko nam je poznato, do sad su izašla dva izdanja u francuskom prevodu (prvo u časopisu "Genikon", Belgija, a drugo u prevodu i sa predgovorom Žana Laloja, 1965. g) i nekoliko izdanja na grčkom jeziku. Knjiga je prevođena i na druge evropske jezike, ali obično bez "Tri ključa" i bez poslednja tri "Kazivanja".

Na početku prvog "Kazivanja" sam pisac kaže za sebe da je on "skitnica iz najnižeg društvenog sloja". Postoji podatak da se radi o nekom "seljaku iz oblasti Orela". Neki pretpostavljaju da se tu radi o Nemitovu koji je dolazio povremeno kod starca Makarija, prethodnika starca Amvrosija u Optinskoj pustinji. Po istim podacima, sv. Teofan Zatvornik piše u jednom pismu da je on "ispravio i dopunio" prvo izdanje "Kazivanja". I zaista izdanje iz 1881. je "ispravljeno i dopunjeno izdanje". Značajno je istaći da je te

iste godine Sv. Teofan štampao knjigu veoma srodnog sadržaja pod naslovom "Svetootačke pouke o molitvi i trezvljenju ili sabranom udubljivanju u srcu u Bogu" (Moskva, 1881) u kojoj se nalaze pouke nekih od Otaca sa kojima se srećemo i u "Tri ključa", tj. u dopuni "Kazivanjima"... Na osnovu izvornosti jezika i načina pisanja očevidno je da ova "Kazivanja" pripadaju jednoj jednostavnoj, ali i darovitoj i molitveno prosvećenoj duši. Isto tako mnogo šta svedoči da su ona pretrpela izvesna doterivanja i dopune od duhovno iskusne ličnosti, bilo da se radi o Teofanu Zatvorniku, ili o nekim od staraca iz kruga Optinske pustinje. (Sr. Otkrovennыe rasskazы strannika duhovnomu svoemu otcu", Pariz, 1973., str. 5-8. vidi takođe, Recits d'une pelerine Russe, Traduits et rresentes rar Jean Lalou, Ed. du Seuil, 1965.. str. 9-17). Prvo nepotpuno izdanje ove knjige na srpskom jeziku izašlo je pod naslovom - "Ispovesti jednog poklonika svome duhovnom ocu" (Beograd, 1962). Drugo izdanje je ispravljeno i dopunjeno prevodom "Tri ključa za otvaranje unutarnje molitvene duhovne riznice, Svetootačkim poukama i besedama o avi Filimonu (Krnjevo, 1979). Ovog puta se štampaju ne samo prva četiri "Kazivanja" i "Tri ključa" nego i poslednja tri "Kazivanja" (u prevodu Pavla Raka), za koja neki smatraju da nisu od istog pisca. Jedino je činjenica: ona su i po duhu i po sadržaju produžetak prvog dela knjige i kao takva čine sa prva četiri "Kazivanja" jednu celinu. Ona su, za razliku od prva četiri, više bogoslovski i teoretski obojena. Piscu je očevidno cilj da bogoslovski i psihološki obrazloži neprestanu molitvu i potrebu njenog upražnjavanja.