KAZANOVIN PREOBRAĆAJ
I
U Štutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog života na dvoru Karla Eugena, pustolov Đakomo Kazanova nije dobro prošao. Doduše, odmah je kao i u svakom drugom gradu sreo čitav niz starih poznanika, između ostalih Venecijanku Gardelu, tadašnju Hercogovu favoritkinju, i par dana je u društvu igrača, igračica, muzičara i pozorišnih dama s kojima se sprijateljio proveo lagodno i u raspoloženju. Činilo mu se da je kod pripadnika austrijskog poslanstva, na dvoru, pa čak i kod samog Hercoga, osigurao dobar prijem. Ali, još se ni zagrejao nije, a jedne večeri je nepromišljeno otišao s nekoliko oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se završilo time što je Kazanova prokockao četiri hiljade austrijskih zlatnika u markama; dragoceni satovi i prstenje su takođe otišli, tako da je žalosnog raspoloženja i ojađen, otišao kući. Na ovo se nadovezao i jedan nesrećni proces. Otišlo je tako daleko da se avanturista osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da bude vojnik u Hercegovom puku. Smatrao je da je došlo vreme da nestane. On, koga je bekstvo iz venecijanskih tamnica učinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz štutgartskog zatvora i čak spasao i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.
Konačio je u gostionicama. Hladnokrvnost je već tokom puta povratio, jer zla sudbina bi ga uvek snažno otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugrožena, izgubio je slepu veru u boginju sreće, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da noć provede na ulici. Izgledalo je tragično.
Pa ipak taj okretan čovek nije ostavljao utisak sudbinom pogođenog. U gostionici je svojom odećom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugošćen. Imao je dragim kamenjem ukrašen zlatni sat, ušmrkivao je čas iz zlatne čas iz srebrne burmutice, svuda se videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene čarape, holandske igle, a vrednost njegove odeće, dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u Štutgartu procenio na najmanje sto hiljada franaka. Nemački nije govorio, ali je zato njegov pariški francuski bio besprekoran, a njegovo ponašanje je odavalo bogatog, razmaženog, ali blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilično je zahtevao, a štedeo i kod plaćanja računa i kod napojnica.
Stigao je uveče posle mučnog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj narudžbini spremljena mu je večera i flaša vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da ostatak dana brže prođe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otišao u sobu i čvrsto spavao do jutra. I tek tada je namislio da svoje poslove dovede u red.
Posle doručka, dok se oblačio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za pisanje i papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila poručeno na sto. Kazanova se uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i ispostavilo se da slatka devojka ovaj drugi jezik razume.
„Vi ne možete biti sobarica”, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, „vi ste sigurno ćerka vlasnika hotela.”
„Pogodili ste, moj gospodine.”
„Jesam li? Zavidim vašem ocu, lepa gospođice. On je veoma srećan čovek.”
„Zašto to mislite?”
„Bez sumnje. On može svakog jutra i večeri da poljubi najlepšu i najvoljeniju ćerku.”
„Ah, poštovani gospodine, on to uopšte ne radi.”
„Pa, on čini nepravdu i to je za žaljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da poštujem takvu sreću.”
„Vi hoćete samo da me zbunite.”
„Ali, dete! Izgledam li vam kao Don Žuan? Mogao bih odavno da vam budem otac.”
Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: „Očinski poljubiti jedno ovakvo čelo, mora da uzbudi i usreći.”
Blago ju je poljubio u čelo.
„Dopustite to čoveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vašim rukama.”
„Mojim rukama?”
„Ljubio sam ruke princeza koje pored vaših ne bi smele da se pokazuju. Tako mi časti!”
Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno pažnje njen dlan, onda je okrenuo i ljubio mesto gde se oseća puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinačno.
Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmešljiv kniks i napustila sobu.
Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao: Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmišljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz džepa elegantan nožić i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.
Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim oficirima u Štutgartu zbog kojih je zapao u tešku nevolju. Optužio ih je da su mu u tokajac usuli neku tečnost koja ga je ošamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga devojčure pokrale. Završio je odlučnim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba da se nadu u Firstenbergu, a on očekuje u prijatnoj nadi da će ih svu trojicu ustreliti u dvoboju i time uvećati svoj ugled u Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i adresirao svako pojedinačno na Štutgart. Dok se bavio time, neko je zakucao na vrata. Lepa gostioničareva ćerka je ponovo ušla. Zamolila je za izvinjenje što smeta, ali je prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.
„O kako je dobro što ste došli!”, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam prethodno nešto zaboravio i sada želim to da ispravim.”
„Stvarno? Šta bi to bilo?”
„To je jedan prilog vašoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali ću biti srećan što to sada mogu da nadoknadim.”
Pre nego što je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona je vrisnula i pružila otpor, ali je to učinila prilično mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio siguran u pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo u stolicu, držao je na kolenima i izgovarao hiljade nežnih i nestašnih reči, koje su mu u svako vreme na tri jezika stajale na raspolaganju. Još par poljubaca, ljubavnih šala, tihog smeha i onda je plavuša pomislila da je vreme da se povuče.
„Nemojte me izdati, dragi moj, doviđenja!”
Izašla je. Kazanova je zviždukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po stolu i nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioničaru da ih pošalje brzom poštom. U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili nad vatrom! Gostioničar ga je pratio.
„Šta se danas dobro sprema?”
„Mlade pastrmke, milostivi gospodine.”
„Pečene?”
„Naravno, pečene.”
„Koje ulje upotrebljavate za to?”
„Nema ulja, gospodine barone. Mi pečemo na puteru.”
„Ah, tako. A gde je puter?” Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. „Pobrinite se da svakodnevno imate potpuno svež puter dok sam ja ovde. Naravno na moj račun!”
„Ne brinite za to.”
„Imate biser od ćerke, gospodine gostioničaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takođe otac i imam izoštreno oko.”
„Imam ih dve, gospodine barone.”
„Kako, dve kćeri? I obe odrasle?”
„Naravno. Ona koja vas je uslužila je starija. Mladu ćete videti za vreme obeda.”
„Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite ništa manje. Kod mladih devojaka najviše cenim smernost i čednost. Samo onaj koji takođe ima porodicu može da zna koliko to mnogo znači i kako brižno mladi moraju da se čuvaju.”
Vreme pre ručka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri begu iz Štutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput, zamenio pantofne laganim lepim cipelama sa šnalom u obliku krina, izrađenom u Parizu. Kako još nije bilo vreme za ručak, izvukao je iz svoje torbe svežanj ispisanog papira i s olovkom u ruci počeo odmah da ga proučava.
Bile su to tabele brojeva i računi verovatnoće. Kazanova je u Parizu teško poremećene kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome zaradio veliko bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budućnost bio je da usavrši i uvede svoj sistem na dvorove kojima je novac bio nužno potreban, kao što su berlinski i peterburški. Brzo i sigurno je preleteo pogledom preko redova brojeva, podvlačeći ih prstom, a pred očima su mu već proletali milioni.
Kod obeda su posluživale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme ručka Kazanova je pronašao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to skromno obučen čovek na pola studija, još mlad duhom, koji je prilično dobro govorio italijanski. Tvrdio je da će obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na kritici najnovije Volterove knjige.
„Nadam se da ćete mi poslati vaše delo čim bude štampano, zar ne? A ja imam čast da vam se revanširam svojim radom iz časova dokolice.”
„To će meni biti čast. Smem li da znam naslov?”
„Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim već duže vreme.”
A onda je ćaskao tečno, s razumevanjem i s puno duha o vlasništvu, metrici, poetici njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, božanstvenom Ariostu, čijih je deset pesama znao napamet.
I pored toga je ugrabio priliku da lepuškastim sestricama ponešto prijateljski kaže. A kada su odlazili od stola, približio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje. Kada je potvrdila, zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.
,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim”, dobacila je starija.
„Stvarno? Pa onda ćete se menjati.” A mladoj: „Onda sutra posle doručka. Zar ne?”
Popodne je napisao više pisama, posebno se obratio plesačici Bineti u Štutgartu, koja mu je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se zvao Leduk, izdavao se za Španca i nije bio naročito vredan, ali je bio od velikog poverenja i Kazanovi je bilo veoma stalo do njega, više nego što bi čovek od njegove lakomislenosti mogao da očekuje.
Sledeće pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivšoj ljubavi u London. Razmišljao je šta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da sačeka ona tri oficira, a i da stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojeći dvoboj pištoljima uozbiljio se i odlučio
da svoj testament još jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo, razmišljao je da otputuje u Beč, za koji je već imao nekoliko preporuka.
Posle šetnje je večerao, zatim se povukao u sobu, čitao i ostao budan, jer je u jedanaest očekivao posetu starije gostioničareve ćerke.
Topao južni vetar duvao je oko kuće i donosio kratke pljuskove. Nastupajuće dane je provodio kao i one prošle, jedino što su mu sada dve devojke češće pravile društvo. Pored čitanja knjiga i korespondencije trudio se da uživa u ljubavi i neprestanu pretnju od iznenađenja i ljubomore između dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im je naizmenično raspoređivao časove dana i noći, nije zaboravio ni na svoj testament, a svoje lepe pištolje i pribor uz njih je održavao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu pojavila. Niti su došli, niti su šta napisali, ni trećeg ni sledećeg dana. Kazanova, koga je prvi bes već napustio, u suštini i nije imao ništa protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa slugom Ledukom, koji je ostao u Štutgartu. Odlučio je da sačeka još jedan dan. U međuvremenu su ga zaljubljene devojke obeštetile za njegove lekcije iz umetnosti ljubavi tako što su beskrajno vrednog učitelja naučile malo nemački.
Četvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilično rano ujutru, u trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i umiren, gospodar mu je poželeo dobrodošlicu, a Leduk je pre nego što se pozabavio hlebom, šunkom i vinom, počeo užurbano da ga izveštava.
„Pre svega, gospodine”, počeo je, „poručite konje i krenimo još danas preko švajcarske granice. Doduše, oficiri neće doći na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da će ovde uskoro vrveti od špijuna, žandara i plaćenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam Hercog je negodovao protiv vas i uskratio vam svoju zaštitu. Zato, požurite!”
Za opraštanje mu je ostalo malo vremena. Platio je račun, starijoj sestri je za sećanje poklonio češalj od kornjačevine, a mladoj se svečano obavezao da će se vratiti u najskorije vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku već je sedeo u poštanskim kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale reči opraštanja i obećavanja, a onda je zaprega brzih kola okrenula u dvorištu, izašla na ulicu i otkotrljala se mokrim drumom.
II
Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobeći u neku potpuno nepoznatu zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre nekoliko meseci, zaplenjena u Štutgartu. Ipak je kod Šafhauzena bio ponovo dobro raspoložen, a kada su prešli granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna vožnja poštanskim kolima ne može da se naruči.
Za put do Ciriha je poručio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u potpunom miru da obeduje.
Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku donekle upozna o načinu života i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo što gostioničar za kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u carskoj vojsci, ne stidi se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir. Svetskom tumaralu koje brzo živi i koje mnogo polaže na prvi utisak, učinilo se da je stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni ljudi raduju jednostavnom ali udobnom životu. Ovde se osećao zbrinut od besa i tiranije Štutgarta i nanjušio je, posle dugog boravka na dvoru u službi kneževa, požudan dah slobode.
Tačno na vreme stigla su naručena kola, njih dvojica su ušli i krenuli u susret svetlom,
zelenom večernjem sjaju, ka Cirihu.
Leduk je duže vreme gledao u svog zamišljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog u sedište, očekujući da će izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega nije obraćao pažnju.
Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je potpuno pogođen događajima. Odmarajući se od mnogih napetih slučajeva proteklih nedelja, osetio je uz blagu malaksalost da više nije tako mlad. Doduše, još uvek nije imao osećaj da zvezda njegovog blistavog nomadskog života počinje da pada, pa se odao razmišljanju koje čoveka bez domovine uvek pre obuzme nego druge ljude, razmišljanju o neminovnom približavanju starosti i smrti. On je svoj život bez ograničenja poverio nestalnoj boginji sreće i ona mu je povlađivala i razmazila ga, priuštila mu je više nego hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tačno znao da Fortuna voli mlade, a mladost je prolazna i neponovljiva. Više u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je možda već napustila.
U stvari, on nije imao više od trideset i pet godina, ali je proživeo deset puta više. Ne samo da je voleo stotine žena, već je ležao i u tamnicama, probdeo je mnoge mučne besane noći, dane i nedelje proživeo u putujućim kolima, osetio strah, bio ugrožen i praćen. Bavio se opasnim, satirućim poslovima, provodio iscrpljujuće noći za kartaškim stolovima mnogih gradova, imovinu dobijao, gubio i ponovo vraćao. Imao je prijatelje i neprijatelje slične sebi, odvažne, bez zavičaja, lovce na sreću koji su lutali svetom i kojima je pomogao u opasnostima i bolestima, tamnici i užasu. U pedeset gradova i tri države imao je prijatelje i žene kojima je pomagao, ali da li će hteti toga da se sete kada jednom, star, bolestan i s molbom, dođe kod njih?
„Spavaš li, Leduče?”
Sluga se trgao.
„Šta izvoljevate?”
„Za jedan sat smo u Cirihu.”
„Može biti.”
„Poznaješ li Cirih?”
„Ništa bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Biće da je grad kao i ostali. Samo što su ljudi pretežno plavokosi, kako sam ja načuo.”
„Meni je dosta plavokosih.”
„Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda nešto nažao učinile?”
„Samo su me frizirale, Leduče.”
„Frizirale?”
„Frizirale. I podučavale me nemačkom i ništa više.”
„To je bilo nedovoljno?”
„Bez viceva! Starim.”
„Već danas.”
„Budi razuman. I tebi je doduše već vreme.”
„Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas moguće.”
„Leduče, ti si svinja.”
„S vašim dopuštenjem, to nije tačno. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam ništa protiv šunke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.”
Ovakav razgovor nije bio ono što je Kazanova želeo. Ali ga nije izgrdio, za tako nešto je bio isuviše umoran i dobro raspoložen. Prećutao je i odmahnuo rukom, osmehujući se. Bio je pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dremež, potekla su mu sećanja na prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i osećanjima o Grkinji koju je kao kicoš, mlad kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastičnom doživljaju u
Konstantinopolju i na Krfu.
Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, što je probudilo spavača, a odmah zatim preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta svetla. Stigli su u Cirih, pred gostionicu Kod mača.
Kazanova se za tili čas rasanio. Izašao je iz kola, a gostoljubivi gostioničar ga je dočekao.
„Evo me u Cirihu”, rekao je više za sebe. Iako je još juče imao u vidu putovanje za Beč, i uopšte nije imao pojma šta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, ušao za gostioničarem u kuću i zatražio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.
Posle večere se vratio ranijim razmišljanjima. Koliko god se osećao zbrinuto i ugodno, toliko teško su mu se vraćale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo pobegao. Treba li svojevoljno da se ponovo izloži takvim opasnostima? Treba li, pošto ga je olujno more, ne njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peščanu obalu, da se bez preke potrebe još jednom prepusti talasima?
Ako je tačno obračunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omogućavalo čoveku bez porodice da zauvek osigura miran i udoban život.
S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doživeo čitav niz spokojnih i srećnih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji živi slobodno i veselo, daleko od dvora, društva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih ljupkosti i svežine.
Snovi su bili tako lepi i prepuni čistih osećaja sreće da se Kazanova ujutru probudio skoro bolno razočaran. Odlučio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje sreće i da snove pretvori u stvarnost. Bilo da Živi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u Italiju, Francusku ili Holandiju, u svakom slučaju je želeo da se već od danas odrekne avantura, jurnjave za srećom, spoljašnjeg sjaja i što god je pre moguće započne miran, bezbrižan i nezavistan život.
Odmah posle doručka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, pešice, napustio hotel. Već dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i šume. Uskoro je ostavio grad za sobom i bez žurbe šetao pored jezera. Blagi, nežni prolećni vazduh drhtao je i ljuljao se preko sivozelene površine, prvi žuti cvetići su ozareno blistali, a sa strane je živica nabrekla od crvenih listića i pupoljaka. Na vlažnom plavom nebu plovile su bele meke grudve svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i plavičaste jelove gore uzdizao se beli, svečani, izreckan polukrug Alpa.
Pojedini čamci na vesla i teretni brodići s velikim trouglastim jedrima prolazili su blago ustalasanom površinom jezera, a duž obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s pretežno drvenim kućama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa šetačima i uglavnom ih prijateljski pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojačalo njegovu vrlu nameru. Na kraju mirne seoske ulice uplakanom dečkiću poklonio je srebrni novčić, a u jednoj gostionici, gde je posle skoro tri sata šetnje seo da se odmori i nešto prezalogaji, ljubazno je ponudio gostioničaru da šmrkne iz njegove burmutice.
Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela nije mu ništa značilo. Osećao se prijatno na vazduhu zasićenom suncem, odmorio se dovoljno od napora prošlih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno i trenutno slobodno, tako da ništa bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrižno, iz zadovoljstva, luta kroz ovu tuđu i lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to što se izgubio nije ga plašilo. Sada je uživao siguran u svoje odluke, sećajući se svog skitalačkog života kao neke predstave, što ga je dirnulo i razveselilo, ne smetajući mu u sadašnjem prijatnom miru. Živeo je opasno i često raskalašno, to je priznao sam sebi, ali kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika,
neskučena i isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.
Kretao se uzanom dolinom između visokih brda i počeo pomalo da oseća umor. Ugledao je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugačku građevinu. Iznenađen, primetio je da to mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u katoličkom okruženju.
Gologlav je ušao u crkvu i s uvećanim čuđenjem posmatrao mermer, zlato i ostale vredne predmete. Upravo je držana poslednja misa, koju je on predano saslušao. Radoznalo je zavirio u crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha. Starešinu koji je bio tu prepoznao je po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo, pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li želi da obiđe zdanje.
Kazanova je rado prihvatio poziv i starešina ga je poveo lično, uz pratnju dva monaha, i pokazivao mu dragocenosti i svetinje, pričao o istoriji i crkvenim legendama. Kazanova je bio radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari nalazi, kako se zove ovo mesto i manastir.
„Odakle ste se spustili ovde?”, konačno ga je upitao starešina.
„Ni od kuda, prečasni. Došao sam peške iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.” Starešina, koga je oduševila pobožna revnost hodočasnika, pozvao ga je za sto, što je ovaj rado prihvatio. Pošto ga je starešina smatrao putnikom grešnikom i pokajnikom koji je na put krenuo da ovde nađe oprost i utehu, Kazanova nije hteo više da se raspituje gde se zapravo nalazi. Uostalom, s duhovnikom je, pošto mu nemački nije bio dobar, razgovarao na latinskom.
„Ovo je za našu braću u vreme posta”, nastavio je starešina. „Pri tome sam ja dobio privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da imam i meso. Hoćete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ćete postiti?”
„Nemam nameru, poštovani oče, da zloupotrebim papinu dozvolu niti vaš ljubazni poziv. Bilo bi to arogantno s moje strane.”
„Onda, idemo da jedemo!”
U trpezariji starešine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su ležala dva pribora za jelo, a poslužitelj u livreji je odmah doneo i treći.
„Ješćemo utroje, vi, ja i moj šef kancelarije. On upravo stiže.”
„Vi imate šefa kancelarije?”
„Da. Kao starešina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav imam pripadajuće obaveze.”
Konačno, Kazanova je znao gde je zašao i radovao se što je svetski poznati manastir upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano.
„Vi ste stranac?”, upitao je starešina.
„Venecijanac, ali duže vreme na putu.” Nikako nije bilo potrebe da kaže da je proteran.
,,I putujete dalje kroz Švajcarsku? Onda ću vam rado dati nekoliko saveta.”
„Primiču ih sa zahvalnošću. Ali pre nego što otputujem dalje, želja mi je da mi dozvolite jedan poverljivi razgovor.
Želeo bih da se ispovedim i da me posavetujete o nečemu što mi leži na duši.”
„Kasnije ću vam stajati na raspolaganju. Božija je volja da vam otvori srce, a tada ćete imati i mir u duši. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s puta da ne može da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraćaja, naravno ukoliko je istinito, bogougodna skrušenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje u milosrđu.”
Nastavio je i dalje da priča, dok se Kazanova služio jelom i pićem. Kada je starešina zaćutao, on je uzeo reč.
„Izvinite na radoznalosti, visokopoštovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine imate tako izvrsnu divljač?”
„Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divljač i ptice su ulovljeni pre šest meseci.”
„Da li je to moguće?”
„Imam uređaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.”
„Zavidim vam na tome.”
„Molim, ali zar ne želite da uzmete malo lososa?”
„Naravno, kad mi ga lično preporučujete.”
„To je pravo posno jelo!” Gost se nasmejao i uzeo parče lososa.
III
Posle obeda su se šef kancelarije, tih čovek, i starešina prihvatili da gostu pokažu manastir. Kazanovi se sve veoma dopalo. Shvatio je da su ljudi u manastiru iz potrebe za mirom izabrali ovakav život i da su potpuno zadovoljni. Već je počeo da razmišlja o tome da je možda na kraju krajeva i za njega ovo najbolji put za spokoj tela i duše.
Jedino mu se biblioteka nije dopala.
„Ovde vidim veliki broj knjiga, ali izgleda da je najnovija stara najmanje sto godina, i sve su same biblije, psalmi, egzegeze, dogmatske i knjige o legendama. Sve je to bez sumnje vredno...”
„Pretpostavljam da je tako”, nasmejao se starešina.
„Ali vaši monasi bi trebalo da poseduju i neke druge knjige, o istoriji, fizici, lepoj umetnosti, putovanjima i slično.”
,,A čemu? Naša braća su bogobojažljivi, jednostavni ljudi. Oni obavljaju svoje svakodnevne obaveze, zadovoljni su time.”
„To su krupne reči. Ali tamo je okačena, upravo je gledam, slika, portret kneza od Kelna.”
„Ona na kojoj je u biskupskoj odeći, naravno.”
„Lice mu baš nije najbolje pogođeno, ja imam jednu njegovu bolju sliku. Pogledajte!”
Iz unutrašnjeg džepa je izvukao jednu lepu kutijicu, u čiji je poklopac bio utisnut minijaturni portret. Predstavljao je kneza kao dostojanstvenika s ordenom.
„Divna je. Otkud vam?”
„Lično od kneza.”
„Zaista?”
„Imam tu čast da budem njegov prijatelj.”
Sa zadovoljstvom je primetio kako pažnja starešine raste i vratio kutijicu u džep.
„Vaši monasi su bogobojažljivi i zadovoljni, kako vi kažete. To bi nekoga možda moglo da podstakne da vam se priključi.”
„To je upravo život u božijoj službi.”
„Naravno, i daleko od nepogoda spoljnog sveta.”
„Da, tako je.”
Zamišljen, pratio je starešinu i posle nekog vremena ga zamolio da se ispovedi, da bi primio oprost i da bi sutra mogao da se pričesti.
Starešina ga je odveo u malo odeljenje, seo, a Kazanova je hteo da klekne, što ovaj nije dozvolio.
„Uzmite stolicu i pričajte mi o svojim gresima.”
„To će duže potrajati.”
„Molim vas, samo počnite, a ja ću vas pažljivo slušati.”
Time dobri čovek nije mnogo obećao. Kazanovina ispovest, koliko god je bila sažeta i brzo ispričana, trajala je puna tri sata. Duhovnik je u početku nekoliko puta odmahivao glavom ili uzdisao, jer s ovakvim nizom grehova još niko do sada nije izašao pred njega, i uložio je neverovatan trud da pojedinačne grehe tako na brzinu proceni, doda drugima i zadrži ih u pamćenju. Vrlo brzo je odustao od toga i samo zapanjeno slušao tečno kazivanje Venecijanca, koji je bez prinude, sasvim otvoreno, na skoro umetnički način ispričao sav svoj život. Ponekad bi se nasmejao starešina, ponekad ispovedilac, bez ikakvog uzdržavanja. Njegova ispovest se protezala kroz strane zemlje i gradove, ratove i putovanja morem, kroz carstva, opasnosti, skakao je s dirljivih prizora na sumanute, s bezazlenih na skandalozne, pričao je ne kao kakav roman, ali ne ni kao ispovest grešnika, već nepristrasno, ponekad veselo, s puno duha, ali uvek se sama od sebe podrazumevala sigurnost onoga koji doživljeno priča, ne štedi se i može mnogo da podnese i nema potrebu ništa ni da umanji ni da doda.
Nikada se starešina nije. lepše zabavio. Posebno kajanje u tonu grešnika nije osetio, ali se uskoro prisetio da ovde sedi kao otac ispovednik, a ne kao posmatrač uzbudljivog pozorišnog komada.
„Ja sam vam dosta dugo dosađivao”, zaključio je konačno Kazanova, „moguće je da sam nešto i zaboravio, ali jedan događaj više ili manje ne menja stvar. Vi ste se umorili, presvetli?”
„Apsolutno ne. Nisam propustio ni jednu jedinu reč.”
„Smem li sada da očekujem oproštaj?”
Još potpuno obuzet pređašnjom ispovešću, starešina je izgovarao svete reči kojima su Kazanovi oprošteni gresi i proglasio ga dostojnim sakramenta.
Ponuđena mu je soba da može vreme do sutradan ujutru da provede u miru, kao pobožan hrišćanin. Ostatak dana je proveo u razmišljanju da li treba da se zamonaši. Koliko god da je bio čovek od raspoloženja i brz kad treba da kaže „da” ili „ne”, ipak je poznavao sebe isuviše dobro i posedovao mnogo proračunate mudrosti da bi prebrzo sebi vezao ruke i odrekao se prava na odlučivanje o svom životu.
Razmatrao je svoje pristupanje monasima u svim pojedinostima i stvarao plan kako bi izbegao kajanje i razočaranje. Nekoliko puta ga je preispitivao, okretao i posmatrao sa svih strana, dok mu se nije pojavio u prihvatljivom obliku, a onda ga je brižljivo preneo na papir.
Pismeno se izjasnio da je spreman da kao iskušenik pristupi manastiru Marije Isposnice. Da bi ostavio sebi vremena za samoispitivanje i eventualno povlačenje, zamolio je za desetogodišnje iskušenje. Ako mu se dopusti ovako neobično dug period, on će položiti kapital od deset hiljada franaka, koji bi posle njegove smrti ili izlaska iz reda trebalo da pripadnu manastiru. Dalje je zamolio da o svom trošku pribavi knjige iz svih oblasti i da mu budu pri ruci u njegovoj ćeliji; knjige, takođe, posle njegove smrti treba da pripadnu manastiru.
Posle molitve zahvalnosti za svoj preobraćaj, legao je u krevet i spavao čvrsto i dobro kao neko kome je savest čista kao sneg i lagana kao leptir. Sutradan ujutru se u crkvi pričestio.
Starešina ga je pozvao na čokoladu. Kazanova je iskoristio ovu priliku da mu preda napisano i da ga zamoli za povoljan odgovor.
Ovaj je to odmah pročitao, čestitao gostu na odluci i obećao da će posle obeda odgovoriti.
„Smatrate li moju ponudu suviše sebičnom?”
„Oh ne, gospodine, mislim da ćemo se složiti. Mene lično će vaš pristup našem redu radovati. Ali ipak vašu molbu moram da iznesem pred manastir.”
„To je više nego pošteno. Smem li da vas zamolim da podržite moju molbu?”
„Sa zadovoljstvom. Onda doviđenja, do ručka!”
Svetski putnik je još jednom obišao manastir, zagledao monahe, ispitivao pojedine ćelije i našao da mu je sve potaman. Radostan i raspoložen obilazio je unutrašnjost zdanja. Susretao se s
hodočasnicima, strancima u iznajmljenim kolima, odslušao još jednom misu i spustio talir u kutiju za milostinju.
Za vreme ručka, koji mu se posebno svideo zbog izvrsnog vina, upitao je kako stoji s njegovim poslom.
„Budite bez brige”, odgovorio je starešina, „iako vam u ovom trenutku ne mogu dati konačan odgovor. Savet zahteva još neko vreme za razmišljanje.”
„Mislite li da ću biti primljen?”
„Bez ikakve dvojbe.”
„Šta treba da radim u međuvremenu?”
„Što god želite. Idite nazad u Cirih i tamo očekujte naš odgovor, koji ću vam ja lično doneti. Od danas za četrnaest dana svakako moram poslom u grad, onda ću vas potražiti i vi ćete verovatno odmah nazad, zajedno sa mnom. Da li vam to odgovara?”
„Izvrsno. Od danas za četrnaest dana. Stanujem Kod mača. Tamo se izvrsno jede. Hoćete li tamo biti moj gost na ručku?”
„Vrlo rado.”
„Ali kako da se vratim u Cirih? Ima li negde kakvih kočija?”
„Posle ručka će vas odvesti mojom putničkom kočijom.”
„Vi ste predobri.”
„Ostavite to! Već je izdata naredba. Gledajte radije da se još malo ugojite. Možda još malo parče telećeg pečenja?”
Tek što je ručak završen, stigla je kočija. Pre nego je ušao u kola, starešina mu je predao dva presavijena pisma za dva veoma uticajna čoveka u Cirihu. Kazanova se srdačno oprostio od gostoprimljivog domaćina i sa osećajem zahvalnosti krenuo udobnom kočijom kroz lepe predele uz jezero, prema Cirihu.
Kada je stigao pred gostionicu, sačekao ga je sluga Leduk s neprikrivenim keženjem.
„Zašto se smeješ?”
„Samo se radujem što ste već u ovom nepoznatom gradu pronašli priliku da se zabavite.”
„Glupost. Idi do gostioničara i reci mu da ovde ostajem četrnaest dana i da želim da za to vreme imam na raspolaganju dobru kočiju i iznajmljenog slugu.
Gostioničar je lično došao i preporučio slugu za čiju čestitost garantuje. Pobrinuo se i za otvorenu kočiju, jer drugih nije bilo.
Narednih dana je Kazanova lično odneo pisma gospodi Oreli i Pestaloci. Oni nisu bili kod kuće, ali su ga obojica posetila po podne u hotelu i pozvala ga sutra i prekosutra na ručak, a uveče na koncert. Pristao je i našli su se u zakazano vreme.
Koncert, za koji je ulaznicu platio jedan talir, nije mu se svideo. Posebno je bio nezadovoljan izdvojenim okupljanjem muškaraca od žena u za to određenim delovima sale. Njegovo izoštreno oko je već otkrilo među damama veći broj lepotica i nije razumeo zašto mu običaj zabranjuje da im se udvara. Posle koncerta je predstavljen ženama i ćerkama gospode, i primetio je kao posebno lepu i živahnu gospođicu Pestaloci. Ipak je odbacio svako, čak i površno udvaranje.
Iako mu takvo ponašanje nije nimalo lako palo, laskalo mu je sujeti. Svojim novim prijateljima je u pismu starešine predstavljen kao preobraćenik i pridruženi pokajnik i primetio je da se prema njemu odnose s posebnim uvažavanjem, iako je uglavnom opštio s protestantima. Ova pažnja mu je delom nadoknadila zadovoljstvo koga je na prvom nastupu morao da se odrekne.
Ovaj nastup mu je bio tako uspešan da je skoro i na ulici bio pozdravljan s dubokim poštovanjem. Taj dobar glas isposništva i svetosti obuzeo je ovog čudnovatog čoveka, o kome su
glasine bile promenljive kao i njegov život.
Pa ipak nije mogao da se liši toga da, pre nego što se povuče iz svetovnog života, napiše Hercogu od Virtemberga jedno drsko začinjeno pismo. Za to nije niko znao. Niko nije znao i da ponekad, pod zaštitom noći, posećuje kuću u kojoj ne stanuju monasi i gde se ne pevaju psalmi.
IV
Pre podne je smerni Kazanova uzimao časove nemačkog jezika. S ulice je pokupio nekog ubogog siromaha iz Đenove. Zvao se Đustinijani. On je svakodnevno provodio jutarnje sate kod Kazanove, podučavao ga nemačkom i za to dobijao šest franaka honorara. Taj posrnuli čovek, zahvaljujući kome je njegov bogati učenik saznao adresu one kuće, zabavljao je svog dobrotvora uglavnom time što je na svakojake načine grdio i hulio monahe i manastirski život. Nije znao da se njegov učenik i sam sprema da postane benediktinski monah, inače bi bez sumnje bio mnogo obazriviji. Kazanova mu to ipak nije uzimao za zlo. Denovljanin je do pre nekog vremena pripadao redu kapucinskih monaha, a onda je odbacio mantiju. Naš čudni preobraćenik je čak našao i neko zadovoljstvo u tome kako taj siromašni čova izražava svoj neprijateljski stav.
„Ali i među monasima mora da ima dobrih ljudi”, pokušao je Kazanova jednom.
„Nemojte to ni da pomislite, ne postoje, ni jedan jedini. Svi su bez izuzetka dangube i debele lenčuge.”
Učenik je to slušao, osmehivao se i smejao se momentu kada ga taj klevetnik bude video u monaškoj odori.
Tu i tamo je vreme, kod tako mirnog načina života, počelo da mu se čini dužim i brojao je dane do ugovorenog susreta sa starešinom. Kasnije, kada bude sedeo u manastirskom spokoju i kada se u tišini bude bavio proučavanjem, dosada i nemir će ga napustiti. Planirao je da radi na prevodu Homera, na jednoj veseloj predstavi i istoriji Venecije. Iz najozbiljnijih namera prema tim stvarima, spremao se da kupi značajnu količinu papira za pisanje.
I tako je provodio vreme, doduše usporeno i neveselo, ali prolazilo je, i ujutro 23. aprila primetio je uzdahnuvši da ovo treba da bude poslednji dan čekanja, a sledećeg dana će pred sobom imati starešinu. Pripremao se i još jednom ispitivao sve kako svetovne tako i duhovne potrebe, spreman da popakuje svoje stvari, i radovao se što se konačno nalazi tako blizu novom, spokojnom načinu života. Nije sumnjao u prijem među Marijine iskušenike, a u slučaju potrebe bio je spreman da duplira obećani kapital. Šta u tom slučaju uošte znači deset hiljada franaka?
Oko šest sati uveče, kada se sumrak već uvukao u sobu, otvorio je prozor i posmatrao. S tog mesta je mogao da vidi prilaz hotelu i most.
Jedna kočija je upravo stigla i stala pred gostionicom. Kazanova je znatiželjno posmatrao. Sluga je priskočio i otvorio vrata. Izašla je u mantil uvijena starija gospođa, zatim još jedna, a iza nje i treća, pravog plemićkog držanja, ozbiljna i malo mrgodna dama.
„Ova je mogla i na nekom drugom mestu da izađe iz kočije”, razmišljao je Kazanova na prozoru.
A onda je izašla i četvrta dama, jedna visoka lepa figura u kostimu kakav su tada mnoge nosile i koji su nazivali „amazonska haljina”. Na crnoj kosi nosila je koketnu plavu svilenu kapu sa srebrnom kićankom.
Da bolje vidi, Kazanova se izvio unapred. Uspelo mu je da joj vidi lice, mlado lepo lice brinete, sa crnim očima ispod ponositih gustih obrva. Slučajno je podigla pogled da osmotri kuću, ugledala ga je na prozoru i osetila njegov pogled usmeren ka njoj, posmatrala ga je s pažnjom
jedan trenutak - samo tren.
A onda je s ostalima ušla u kuću. Kazanova je požurio do predsoblja, kroz čija staklena vrata je mogao da vidi hodnik. Njih četiri su upravo dolazile, a kao poslednja, lepotica u pratnji gostioničara prošla je pored njegovih vrata, nagore, uz stepenice. Crnokosa je primetila da je fiksira isti čovek koga je ugledala na prozoru, prigušeno je kriknula, ali je brzo došla sebi i kikoćući se požurila s ostalima.
Kazanova je goreo. Godinama već nije imao priliku ništa slično da vidi.
„Amazonko, moja amazonko!”, pevušio je i razbacao sve u koferu da bi se što pre i što lepše obukao. Jer danas mora dole u trpezariji da obeduje s novopridošlicama! Do sada mu je bilo servirano u sobi da bi sačuvao svoj prezir prema spoljnom svetu. Žurno je obukao somotske pantalone, nove bele svilene čarape, zlatom izvezeni prsluk, svečani kaput, i stavio nove manžetne. A onda je pozvonio kelneru.
„Šta zapovedate?”
„Želim da obedujem dole u trpezariji.”
„Postaviću za vas.”
„Imate nove goste?”
„Četiri dame.”
„Odakle?”
„Iz Soloturna.”
„Da li se tamo govori francuski?”
„Ne svi. Ali ga dame poznaju.”
„Dobro. Čekajte, još nešto. Da li i dame obeduju dole?”
„Žalim. One su naručile večeru u sobi.”
„Ah, do trista đavola! Kada ćete im servirati?”
„Kroz pola sata.”
„Hvala. Možete da idete.”
„Pa, da li želite da jedete u trpezariji ili...?”
„Pobogu, ne. Neću uopšte da jedem. Idite.”
Ljutito je šetao tamo-amo po sobi. Morao bi još večeras nešto da preduzme. Ko zna, možda crnokosa već sutra produži dalje. A osim toga, sutra stiže i starešina. A on želi da postane monah. Kakva glupost! Kakva glupost!
Ali retko se dešavalo da taj životni umetnik ne pronađe put, nadu, sredstvo, izlaz, sasvim malu mogućnost. Bes ga je držao samo minut. Onda je razmišljao. Posle nekog vremena je ponovo pozvonio kelneru.
„Izvolite, šta želite?”
„Daću vam priliku da zaradite zlatnik.”
„Stojim vam na raspolaganju, gospodine barone.”
„Dobro, dajte mi vašu zelenu kecelju.”
„Sa zadovoljstvom.”
„I prepustite meni da poslužim dame.”
„Rado. Molim vas, razgovarajte s Ledukom, pošto ja moram dole da serviram, zamolio sam ga da preuzme posluženje na spratu.”
„Odmah mi ga pošaljite ovamo. Ostaju li dame duže?”
„Sutra ujutru odlaze do isposnice. One su katolikinje. Kad smo kod toga, najmlađa me je pitala ko ste vi.”
„Pitala je? Pitala je ko sam? I šta ste joj rekli?”
„Samo da ste Italijan, ništa više...”
„Dobro. A sada nestanite!”
Kelner je otišao, a odmah zatim se pojavio Leduk, slatko se smejući.
„Čemu se smeješ, ovco?”
„Vama i kelneru.”
„Slušaj me dobro. Odmah prestani da se cerekaš inače nikada više nećeš videti ni novčić od mene. Pomozi mi sada da namestim kecelju. Kasnije donesi poslužavnike gore, a ja ću ih preuzeti ispred daminih vrata. Kreći.”
Nije čekao dugo. S keceljom omotanom preko zlatom izvezenog prsluka ušao je u njihovu sobu.
„Dozvoljavate li, moje dame?”
Amazonka ga je prepoznala i gledala ga zapanjeno. Servirao je besprekorno i nalazio mogućnost da je dobro zagleda i posebno uslužuje. Kada je ustrojenog petla umetnički tranžirao, upitala ga je s osmehom: „Izvrsno uslužujete. Služite li ovde već dugo?”
„Ljubazno od vas što se o tome raspitujete. Ovde sam tek tri nedelje.”
Dok je posluživao, primetila je, doduše unazad povučene, ali još uvek vidljive manžetne. Zaključila je da mora da je prava čipka, dodirnula mu je ruku i osetila finu čipku. On je bio sav blažen.
„Ostavi se toga!”, podviknula je prekorno stara dama, a crnokosa je pocrvenela. Kazanova se jedva uzdržavao.
Posle obeda je ostao u sobi koliko god je uspeo da nađe neki izgovor. Ostale, tri starije, povukle su se u spavaću sobu, a lepotica je ostala, ponovo sela za sto i počela da piše.
Kazanova je konačno sve pospremio i nevoljno je morao da ode. Ipak, na vratima je oklevao.
„Šta još čekate?”, upitala ga je amazonka.
„Milostiva gospođo, još uvek imate čizme na nogama i teško ćete s njima u krevet.”
„Ah, tako, vi želite da ih skinete? Nemojte se toliko truditi oko mene!”
„Ali to je moj posao, milostiva gospođo.”
Kleknuo je na pod, povukao joj noge, primetno ih raširio, a onda lagano i brižljivo odvezivao uzice.
„Dobro je, dovoljno, dovoljno! Hvala.”
„Ja se vama mnogo više zahvaljujem.”
„Sutra uveče ćemo se ponovo videti, gospodine konobaru.”
„Opet ćete obedovati ovde?”
„Sigurno. Pre mraka ćemo se vratiti nazad iz isposnice.”
„Hvala vam, milostiva gospođo.”
„Pa onda, laku noć, konobaru.”
„Laku noć, gospođo. Želite li da vrata na stepeništu zatvorim ili ostavim otvorena?”
„Ja ću ih sama zaključati.”
Izašao je, a napolju ga je čekao Leduk sa čudnom grimasom na licu. „I, šta je?”
„Veličanstveno ste odigrali svoju ulogu. Dame će vam sutra dati dukat kao napojnicu. Ako ga ne predate meni, odaću im celu priču.”
„Dobićeš ga već danas, gnusobo!”
Sledećeg jutra, pravovremeno, s uglancanim čizmama, potrudio se da je ponovo vidi. Nije uspeo.
Dvoumio se da li da krene za njima do isposnice. U tom je dotrčao iznajmljeni sluga i doneo vest. Gospodin starešina je u Cirihu i čast mu je da u dvanaest sati s gospodinom Kazanovom ruča u njegovoj sobi.
Blagi bože, starešina! Na njega Kazanova uopšte više nije ni pomislio. Poručio je vrlo luksuzan obed, pri čemu je lično u kuhinji dao nekoliko uputstava. A onda je legao u krevet, jer se tog jutr rano probudio i osećao umor, i odspavao dva sata.
U podne je starešina stigao. Izmenjali su pozdrave i dobre želje i obojica seli za sto. Starešina je bio oduševljen veličanstvenim izborom jela i kod tako divnog posluženja je potpuno zaboravio na svoje poslove. Konačno se prisetio. „Izvinite”, rekao je iznenada, „što vas tako nepristojno dugo držim u neizvesnosti! Ne znam kako sam to mogao tako dugo da zaboravim.”
„Ah, molim vas.”
„Posle svega što sam u Cirihu čuo o vama, a iz razumljivih razloga sam se malo raspitao, vi ste stvarno potpuno dostojni našeg bratstva. Ja vam želim dobrodošlicu, dragi gospodine, od srca dobrodošli. Na vašim vratima možete napisati: Invent portum. Spes et fortuna valete!”
„Na nemačkom: 'Zbogom, boginjo sreće. Ja sam u utočištu.' Ovo je Euripidov stih i stvarno je veoma lep, iako u mom slučaju baš i ne odgovara.”
„Ne odgovara?”
„Ovaj stih, veoma poštovani, ne odnosi se na mene, jer ja neću poći s vama u manastir! Ja sam juče svoju odluku promenio.”
„Da li je moguće?”
„Izgleda da je tako. Molim vas da mi to ne uzmete za zlo i da u prijateljstvu ispraznimo ovu čašu šampanjca.”
„Pa onda, u vaše zdravlje! Verujem da se zbog ove odluke nećete nikada pokajati! Svetovni život takođe ima svoje prednosti.”
„Da, ima ih.”
Ljubazni starešina se posle nekog vremena oprostio i s pratnjom napustio hotel. Kazanova je napisao pismo za Pariz, dajući uputstva svom bankaru, a zatim je zahtevao da mu se uveče dostavi račun i za ujutru poručio kočiju koja će ga voziti do Soloturna.