TREĆI DEO

U trećem Hristovom iskušenju, đavo se još jednom javlja: "Ako si Sin Božiji...". Treba razumeti da je Hrist morao da se bori protiv svih oblika samoljublja i svih vrsta svetovnih Ijubavi, kao i onoga što iz svega toga proističe, Morao je da nadvlada sva osećanja sopstvene moći koja potiču sa nivoa čoveka u njemu, tako što bi ih izložio uticaju višeg nivoa. Iskušenje u stvari ima veze sa odnosom nižeg nivoa u čoveku prema bilo kom mogućem višem nivou. Treba imati na umu da je centralna ideja u Jevanđeljima da čovek treba da pređe iz "nižeg" u "više" stanje i da je to unutrašnja evolucija ili ponovno rođenje. Pošto je "Božija reč" sredstvo koje je neophodno da se ostvari ta unutrašnja evolucija, sva intelektualna iskušenja se u Jevanđeljima odnose na čovekove lične misli o Istini Reči i istini čula, a sva emocionalna iskušenja su u vezi sa samoljubljem i Božijom Ijubavlju. Postoji naravno nesaglasnost između nižeg i višeg nivoa, baš kao što postoji i nesaglasnost između semena i biljke. Možemo da kažemo da je seme sposobno za samostalni život i da je puno samoljublja, ili - možemio reći da je u stanju da se pokori ili odustane od samovolje i preda višim uticajima, koji su u potrazi za radom na semenu, a sa ciljem da ga transformišu u biljku.

Treće iskušenje, opisano je po Luki ovako:

"/ odvede ga u Jerusalim i postavi ga na krilo hrama, i reče mu: Ako si Sin Božiji, skoči odavde dolje. Jer je pisano da će anđelima svojim zapovjediti za tebe da te sačuvaju, i uzeće te na ruke da se ne spotakneš o kamen nogom svojom. I odgovarajuči Isus reče mu: Kazano je: Ne kušaj Gospoda Boga svojega". (Luka 4: 9-12)

Može se razumeti da samoljublje znači obožavanje sebe. Sebi se može pripisati i božanstvenost, i to se uistinu i čini. U stvari, "niže" zamišlja da je "više" i time iskušava Boga. Ono ne može da  oseti  svoju  sopstvenu  ništavnost i  uzdiže  sebe do neba, a onda u zatrovanosti obožavanjem sebe, u zaluđenosti iluzijom o sebi, u stanju je da pokuša nemoguće i uništi sebe.

U vezi sa đavolovim iskušavanjem Hrista, rečeno je da je Hrist bio odveden duhom u pustinju. U Jevanđelju po Luki, on "i bi odveden Duhom u pustinju. I četrdeset dana kuša ga davo". (Luka 4: 12) U Jevanđelju po Marku, ovo je izraženo još snažnije: "/ odmah ga Duh izvede u pustinju. I bi ondje dana četrdeset, kušan od satane, i bi sa zvjerinjem". (Marko 1: 12,13) U Jevanđelju po Mateju: "Tada Isusa odvede Duh u pustinju da ga davo kuša". (Mat. 4: 1) Iskušenja u pustinji, u svakom Jevanđelju u kome su opisana, "slede" Jovanovo krštenje Isusa. Izgleda čudno to što Hrist treba da bude vođen u iskušenje jakim duhom unutrašnjeg prosvetljenja kojim je bio ispunjen. Ali Hrist je smatrao da čovek mora ponovo da se rodi od duha; a bez iskušenja nema transformacije. Duh je medijum koji povezuje "više" sa "nižim". Ono Ijudsko u Hristu mora|o je da bude transformisano i uzdignuto do božanskog nivoa. Pošto je duh  posrednik  koji vuče  ono "niže" nizom  transformacija  ka

„višem", delatnost duha se sastoji u tome da vodi čoveka u pustinju, štaviše, u krajnju konfuziju - i izloži iskušenju svaki delić u njemu, tako da sve ono što nije od koristi za njegovu evoluciju ostaje za njim, a sve što može da raste i razumeva, stoji ispred. Đavo u čoveku predstavlja sve ono što ne može da evoluira i sve što ne želi i mrzi ideju o unutrašnjem razvoju, sve ono što želi jedino da kleveće i pogrešno razumeva i ima svoj sopstveni put. Sve to mora postepeno da ostane iza čoveka koji istražuje pravi unutrašnji razvoj i ne sme mu se (đavolu) dozvoliti da zauzme prvo mesto u njemu i da ga kontroliše. U stvari, redosled stvari mora da se promeni u čoveku, u smislu da ono što je prvo, postaje zadnje. U tom smislu se pominje da je Hrist rekao đavolu: "Idi od mene, Satano". Jasno je da novi poredak stvari u čoveku koji donosi iskušenja ne može da se odigra odjednom, a u Jevanđelju po Luki rečeno je još i da iskušenja Hristova nisu završena. Kaže se, ".../ davo, otide od njega za neko vreme". (Luka 4:13)