KAVALJER NA LEDU

Tada mi je svet izgledao sasvim drugačiji. Imao sam dvanaest i po godina i još uvek sam bio obuzet šarenilom i bogatstvom sveta, dečačkim uživanjima i zanosom. Ali, prvi put se u mojoj duši bojažljivo pojavilo požudno, daleko plavetnilo blage, iskrene mladosti. Bila je to duga i žestoka zima i naša divna reka u Švarcvaldu je nedeljama bila okovana ledom. Nisam mogao da zaboravim taj čudnovati, prekrasan osećaj uzbuđenja kada sam prvog jutra te ljute zime stupio na reku. Led je bio tako proziran da se kao kroz neku tanku staklenu ploču videla zelena voda, peščano dno s kamenjem, fantastično izuvijane vodene biljke, a na časak i tamna leđa jedne ribe.
Pola dana sam s drugovima tumarao unaokolo po ledu, hladnih obraza i poplavelih ruku, sa srcem koje je ubrzano lupalo od ritmičkih pokreta na klizaljkama, pun čudesnog bezbrižnog potpunog užitka dečačkog doba. Takmičili smo se u trčanju, skoku udalj i uvis, skrivali se, igrali šuge, a oni od nas koji su imali staromodne klizaljke od kosti, kanapom pričvršćene za čizme, nisu bili i najlošiji trkači. Ali jedan među nama, fabrikantov sin, imao je par „halifaks” klizaljki, koje su se pričvršćivale bez vrpce ili kaiša, i za tren su se mogle navući ili skinuti. Reč „halifaks” je od tada godinama stajala na mojoj božićnoj ceduljici želja, ali bezuspešno; a kada sam, dvanaest godina kasnije, hteo da kupim par lepih i dobrih klizaljki i u radnji zatražio „halifaks”, tada je, na moju žalost, jedan san, deo dečije iluzije, izgubljen, kada mi je kroz smeh rečeno da je „halifaks” zastareo sistem i da već dugo ne spada u najbolje.
Najradije sam trčao sam, često sve do sumraka. Zujao sam tamo-amo, učio da u najbržem trku na svakom proizvoljno odabranom mestu prikočim, ili da pravim okrete u punoj brzini, da balansiram i širim ruke imitirajući avion. Mnogi od mojih drugova su provodili vreme na ledu, klizajući s devojčicama i udvarajući se. Za mene devojčice nisu postojale. Dok su im se drugi viteški stavljali na raspolaganje, čežnjivo i bojažljivo kružili oko njih, ili su se smelo i veselo vozili u paru, ja sam potpuno sam uživao u slobodi. Prema „šetačima devojčica” osećao sam sažaljenje ili podsmeh. Prema ispovestima nekih od njih, zaključio sam da su im ljubavni uspesi prilično neuverljivi.
Tu negde, na izmaku zime, doprla mi je do ušiju đačka novost da je grmalj sa severa nekoliko puta, prilikom skidanja klizaljki, poljubio Emu Majer. Od ove vesti mi je iznenada pojurila krv u glavu. Poljubio! Svakako da je ovo bilo već nešto drugačije od dosadnih razgovora, bojažljivog stiska ruke, što su inače šetači devojčica doživljavali kao najveće uživanje. Poljubiti! To je bila reč iz nekog stranog, zatvorenog, bojažljivo naslućivanog sveta, reč koja je imala slatkasti ukus zabranjenog voća i nešto tajanstveno, poetično, neimenovano, što pripada onoj slatkoj tmini, zavodljivo primamljivom području, od svih nas prećutkivanom, ali na tajanstven način poznatom i delimično obelodanjenom iz priča 6 ljubavnim avanturama devojačkih heroja izbačenih iz škole. „Grmalj sa severa” je bio četrnaestogodišnjak, a bogzna kako dospeo među nas, učenik iz Hamburga koga sam veoma uvažavao i zbog čije slave, koja se pročula i van škole, često nisam mogao da spavam. A Ema Majer je bila neprevazideno najlepša devojčica u školi, plavokosa, živahna, ponosna, i istih godina kao i ja.
Od tog dana, planovi i brige su se kovitlali u mom umu. Poljubiti neku devojčicu prevazilazilo je sve moje dotadašnje ideale, ne samo zbog mene već i zato što je to bez sumnje i školskim pravilima bilo strogo zabranjeno. Brzo mi je postalo jasno da za budući ljubavni događaj može da posluži jedino klizalište. Kao prvo, pokušavao sam da svoju spoljašnost doteram kao za prijem na dvoru. Posvetio sam vreme i brigu frizuri, do sitnice sam brinuo o čistoći odeće, navukao sam krznenu kapu šeretski do pola čela i izmolio sam od sestre
crvenoružičasti svileni šal. U isto vreme sam počeo učtivo da pozdravljam one devojčice koje dolaze u obzir, i verovao sam da primećujem da je ovo neočekivano iskazivanje poštovanja prihvaćeno, doduše sa zaprepašćenjem, ali ne i bez dopadanja.
Mnogo teži mi je bio taj prvi kontakt, jer u svom životu još nikada nisam „prišao” nekoj devojčici. Vrebao sam ponašanje mojih prijatelja prilikom takvih susreta. Poneki su činili samo naklon i pružali ruku, drugi su nerazumljivo mrmljali, a ostali su se uglavnom služili elegantnom frazom: „Da li biste mi učinili čast?” Ovaj obrazac mi je vrlo imponovao, uvežbavao sam ga i kod kuće u mojoj sobi i klanjao sam se ispred peći, izgovarajući svečane reči.
Dan za težak prvi korak je došao. Još juče sam imao spreman plan za osvajanje, ali sam se kukavički vratio kući ne usudivši se da bilo šta pokušam. A danas sam odlučio da bezuslovno uradim to čega sam se veoma plašio, ali i željno iščekivao. Uz lupanje srca i gušeći se kao kakav prestupnik otišao sam na klizalište i verujem da su mi ruke drhtale dok sam vezivao klizaljke. A onda sam se u velikom luku sjurio u masu i potrudio se da svom licu obezbedim uobičajenu sigurnost i ležernost. Dva puta sam klizao duž celog dugačkog klizališta u žurnom tempu, a oštar vazduh i žestoki pokreti su mi veoma prijali. Iznenada, tačno ispod mosta, svom silinom sam utrčao u nekoga i unezveren pao u stranu. A na ledu je sedela lepa Ema, usnica stisnutih od bola, i gledala me s mnogo prekora. Preda mnom se okretao svet.
„Pa pomozi mi da ustanem”, rekla je svojoj prijateljici. Tada sam, krvavocrven u licu, skinuo kapu, spustio se na kolena i pomogao joj da ustane.
Stajali smo jedno prema drugom zaprepašćeni, zbunjeni, i niko nije izustio ni reč. Ova blizina, bunda, lice i kosa lepe devojčice su me ošamutili. Uzaludno samo se primoravao na neko izvinjenje, držeći još uvek kapu u stisnutoj pesnici. I iznenada, gledajući kao kroz maglu, mehanički sam učinio duboki naklon i promucao: „Da li biste mi učinili čast?”
Nije odgovorila, ali je moje ruke prihvatila svojim tananim prstima, čiju sam toplinu osetio i kroz rukavice, i povela me odatle. Osećao sam se lagodno kao u nekom čudnovatom snu. Osećaji sreće, stida, topline, veselja i smetenosti oduzimali su mi dah. Punih četvrt sata klizali smo zajedno. Onda je na jednom odmorištu nežno oslobodila svoje male ruke, rekla: „Mnogo vam hvala”, i otišla, a ja sam dosta kasnije skinuo svoju krznenu kapu i još dugo ostao da stojim na istom mestu. Tek kasnije sam primetio da za sve ono vreme nismo progovorili ni jednu jedinu reč.
Led se otopio i ovakav poduhvat više nisam mogao da ponovim. To je bila moja prva ljubavna avantura. Ali prošlo je još mnogo godina pre nego što mi se ostvario san da položim svoje usne na jedne rumene, devojačke.