Robin Šarma

KALUĐER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI

Priča o tome kako da ostvarite svoje snove

i uzmete sudbinu u svoje ruke

 

Mom sinu, Kolbiju, koji me svakodnevno podseća na sve što je dobro na ovom svetu.

Budi blagosloven.

„Za mene život nije sveća koja brzo gori. To je neka vrsta divne baklje, koju sam za momenat držao

i za koju želim da plamti što sjajnije, pre nego što pređe

u ruke budućih generacija"

Džordž Bernard Šo

SADRŽAJ

1.     POZIV NA BUĐENJE                                                                            4

2.     MISTERIOZNI POSETILAC                                                                 8

3.     ČUDESNI PREOBRAŽAJ DŽULIJANA

MENTLA                                                                                                10

4.     ČAROBAN SUSRET SA MUDRACIMA ŠIVANE                                 16

5.     DUHOVNI SLEDBENIK MUDRACA                                                18

6.     MUDROST LIČNE PROMENE                                                           21

7.     NAJČUDESNIJA BAŠTA                                                                        26

8.     PLAMEN UNUTRAŠNJE VATRE                                                          43

9.     DREVNA UMETNOST VLADANJA SAMIM

SOBOM                                                                                                    55

10.   MOĆ DISCIPLINE                                                                              82

11.   VAŠE NAJDRAGOCENIJE DOBRO                                                    90

12.   KRAJNJI SMISAO ŽIVOTA                                                                  98

13.   VEČNA TAJNA ŽIVOTNE SREĆE                                                 103

Prvo poglavlje

Poziv na buđenje

P

ozlilo mu je upravo usred prepune sudnice. Bio je jedan od najpoznatijih parničnih advokata u ovoj zemlji. Isto tako bio je čovek poznat, kako po svojim italijanskim odelima od 3.000 dolara, tako i po nizu izvanrednih pravnih pobeda. Jednostavno sam stajao tamo, paralisan šokom zbog onoga što sam upravo video. Veliki Džulijan Mentl se pretvorio u žrtvu i sada se savijao na podu poput bespomoćnog deteta, tresući se, drhteći i

znojeći se kao pomahnitao.

Od tog trenutka, sve je izgledalo kao usporen film. „Bože moj, Džulijan je u nevolji", vrisnula je njegova asistentkinja, uzbuđeno nam pokazujući potresan prizor koji smo već i sami videli. Sudija je izgledala upaničeno i brzo je promrmljala nešto u slušalicu privatnog telefona, koji je tu postavila za hitne slučajeve. Što se mene tiče, mogao sam samo da stojim tamo, ošamućen i zbunjen. Molim te, nemoj da umreš matora budalo. Prerano je za tebe da odeš. Ne zaslužuješ da umreš tako.

Sudski čuvar, koji je pre toga izgledao kao da je balzamovan u stojećem stavu, pokrenuo

se i počeo da reanimira palog heroja sudnice. Pored njega bila je asistentkinja, čiji su dugi plavi uvojci padali preko Džulijanovog lica crvenog kao rubin, dok mu se obraćala nežnim rečima utehe, koje on očigledno nije mogao da čuje.

Poznavao sam Džulijana sedamnaest godina. Prvi put smo se sreli kada me je kao mladog studenta prava, jedan od njegovih partnera angažovao preko leta kao istraživača pripravnika. Već tada, on je imao sve. Bio je briljantan, lep, neustrašiv advokat koji je sanjao da postane veliki. Džulijan je bio mlada zvezda firme, čovek od akcije koji je čekao svoj trenutak.

Još uvek se sećam kako sam jedne noći dok sam radio do kasno, prolazeći pored njegove kraljevski velike kancelarije, krišom bacio pogled na uramljeni citat na njegovom masivnom hrastovom stolu. To je bio citat Vinstona Čerčila o veličini čoveka, kakav je bio Džulijan:

Siguran sam, da smo mi danas gospodari naše sudbine, da zadatak koji je stavljen pred nas nije izvan naših moći, da muke i bol nisu van granica moje izdržljivosti. Dokle god verujemo u svoje sopstvene ideale i nesavladivu volju za pobedom, pobeda nam neće biti uskraćena.

Džulijan je takođe stajao iza svojih reči. Bio je nepopustljiv, preopterećen poslom i voljan da radi osamnaest časova dnevno radi uspeha za koji je verovao da je njegova sudbina. Uz čašu vina, čuo sam da je njegov deda bio istaknuti senator, a njegov otac izuzetno poštovan sudija Saveznog suda. Bilo je očigledno da potiče iz bogate porodice i

da su na njegova pleća ogrnuta Armanijem bila postavljena ogromna očekivanja. Ipak, priznaću jednu stvar: on je trčao svoju sopstvenu trku. Bio je predodređen da radi na svoj osobeni način - voleo je da pravi predstavu.

Džulijanove skandalozne predstave u sudnici, redovno su punile naslovne strane novina. Bogati i slavni bi se sjatili oko njega kad god bi im zatrebao izvanredan pravni taktičar agresivnog nastupa. Njegove vanprofesionalne aktivnosti su verovatno bile dobro znane. Kasne noćne posete najboljim restoranima u društvu seksepilnih mladih manekenki ili bezobzirno pijančenje sa gomilom siledžija koje je on nazivao svojim „razbijačkim timom", postale su legenda u firmi.

Još uvek ne shvatam zašto je izabrao mene da radim s njim na senzacionalnom slučaju ubistva, koji je on vodio tog prvog leta. Iako sam diplomirao na pravnom fakultetu na Harvardu, na kome je i on studirao, sigurno nisam bio najbolji pripravnik u firmi, a moje porodično poreklo  nije bilo  aristokratsko. Moj  otac je proveo ceo život kao čuvar u lokalnoj banci nakon službe u marinama. Moja majka je odrasla u Bronksu, živeći sasvim jednostavno. Uprkos tome, on je između svih koji su tiho lobirali kod njega za privilegiju da budu njegov potrčko, u procesu poznatom pod imenom „Prototip svih suđenja o ubistvima", izabrao mene. Rekao je da mu se dopala moja „glad". Pobedili smo, naravno, i poslovni čovek koji je bio optužen za brutalno ubistvo svoje žene, sada je bio slobodan - odnosno slobodan onoliko koliko mu je to njegova nečista savest dozvoljavala.

Moje lično obrazovanje se upotpunilo tog leta. To je bilo mnogo više od lekcije - kako u potpunosti otkloniti opravdanu sumnju koju bi bilo koji advokat uspešan u svom poslu, mogao da učini. To je bila psihološka lekcija o pobeđivanju i retka prilika da se posmatra majstor na delu. Upijao sam to kao sunđer.

Na Džulijanov poziv, pridružio sam se firmi i ubrzo se među nama razvilo trajno prijateljstvo. Priznaću da nije bilo jednostavno sarađivati s njim. Raditi kao njegov mlađi kolega često je bilo frustrirajuće i dovodilo je do glasnih prepirki u gluvo doba noći. To je bio njegov način. Taj čovek nikada nije mogao da pogreši. Međutim, iza njegove otresite spoljašnosti, krila se osoba koja je zaista brinula o ljudima.

Bez obzira koliko je bio zauzet, uvek bi pitao za Dženi, ženu koju ja još uvek zovem

„moja nevesta" iako smo bili venčani i pre mog odlaska na fakultet. Kada je nakon druge letnje prakse shvatio da sam u finansijskom škripcu, Džulijan je sredio da dobijem poveću stipendiju. Voleo je da ponekad divlja, i mada je znao da bude beskompromisan prema svojim prijateljima, nikad ih nije zanemarivao. Jedini pravi problem je bila činjenica da je Džulijan bio opsednut svojim poslom.

Prvih nekoliko godina opravdavao je svoje dugačko radno vreme govoreći da on to

„čini za dobrobit firme" i da je planirao da uzme mesec dana odmora i ode na Kajmane , "sledeće zime sasvim sigurno". Međutim, kako je vreme prolazilo Džulijanova brilijantna reputacija se širila i njegova opterećenost poslom je rasla. Slučajevi su postajali veći i značajniji, a Džulijan, koji nikad nije bežao od dobrog izazova, probijao se sve dalje i dalje. U retkim trenucima opuštenosti, priznavao je da više ne može da spava duže od par sati a da se ne probudi sa osećanjem krivice što ne radi na predmetu. Uskoro mi je postalo jasno da je njime ovladala glad da postigne više: više ugleda, više slave i više para.

Kao što se i očekivalo, Džulijan je postao enormno uspešan. Postigao je sve što je većina ljudi ikad mogla da poželi: zvezdanu profesionalnu reputaciju sa prihodom od sedam

cifara, spektakularni dvorac u susedstvu slavnih, privatni avion, letnjikovac na tropskom ostrvu i ono sto je veoma cenio — sjajni crveni ferari parkiran na centralnom mestu njegovog prilaza kući.

Ipak, znao sam da stvari nisu tako idilične kao što su se činile u prvi mah. Primetio sam znakove zle kobi koja se primicala, ne zato što sam bio vidovitiji od ostalih u firmi, već jednostavno zato što sam pr-vodio najviše vremena s njim. Bili smo stalno zajedno, jer smo uvek radili. Izgledalo je da posao nikad ne jenjava. Na horizontu se uvek pojavljivao neki nov senzacionalan slučaj veći od prethodnog. Priprema nikad nije bila dovoljno dobra za Džulijana. Šta ako se desi da sudija postavi ovo ili ono pitanje? Šta bi se desilo ako naše istraživanje ne bi bilo savršeno? Šta bi bilo ako bi iznenađen nečim usred prepune sudnice, ostao kao jelen paralisan pod svetlima farova koji su ga iznenada obasjali? Tako smo se naprezali do krajnjih granica i ja sam se takođe našao zaglavljen u njegovom svetu gde je centralno mesto zauzimao posao. Eto gde smo bili - dva roba vremena, koji rintaju na šezdeset četvrtom spratu nekog čelično-staklenog solitera, dok većina normalnog sveta sedi kod kuće sa svojim porodicama. Mislili smo da smo uhvatili boga za bradu, zaslepljeni iluzijom uspeha.

Što sam više vremena provodio sa Džulijanom, to sam više uviđao kako on tone sve dublje ka dnu. Izgledalo je kao da ima neku potajnu želju za smrću. Ništa ga nije zadovoljavalo. Konačno, njegov brak je propao, nije više razgovarao sa ocem i uprkos činjenici da je u materijalnom smislu posedovao sve što je neko mogao da poželi, još uvek nije bio pronašao šta je to što traži. To se ogledalo na emotivnom, psihičkom i duhovnom planu.

U pedeset trećoj godini, Džulijan je izgledao kao da je bio u kasnim sedamdesetim. Lice mu je bilo puno bora, neslavan danak njegovoj osnovnoj životnoj devizi „živeti bez sputavanja" i ogromnom stresu usled neuravnoteženog načina života. Kasne  noćne večere u skupim francuskim restoranima, pušenje debelih kubanskih cigara, ispijanje konjaka za konjakom dovelo ga je do opterećujuće gojaznosti. Konstantno se žalio da mu je puna kapa toga da bude bolestan i umoran. Izgubio je smisao za humor i više se uopšte nije smejao. Džulijanov nekadašnji entuzijazam zamenila je smrtna ozbiljnost. Lično, mislim da je njegov život bio izgubio svaku svrhu.

Možda je najtužnije bilo to, što je čak i u sudnici izgubio fokus. Tamo, gde bi nekada zabljesnuo sve prisutne svojim elokventnim i neoborivim argumentima, sada je satima pričao pred sudom monotono i nesuvislo, o nerazjašnjenim slučajevima koji su imali malo ili nimalo veze sa predmetom. Tamo gde bi nekada zahvalno reagovao na primedbe protivnika, sada je pokazivao gorki sarkazam i tako više puta iskušavao strpljenje sudija, koji su ranije u njemu gledali pravnog genija. Jednostavno rečeno, Džulijanova životna iskra počela je da se gasi.

Nije samo sklonost ka frenetičnom tempu vodila Džulijana u preranu smrt. To je bilo nešto mnogo dublje. Izgleda da je to bila stvar duha. Skoro svakog dana mi je pominjao kako ne oseća nikakvu strast prema onome što radi i kako je  okružen  prazninom. Govorio je da je kao mlad advokat zaista voleo pravo, iako je u startu društvenim položajem svoje porodice bio gurnut u to. Pravne začkoljice i intelektualni izazovi su ga fascinirali i punili energijom. Njihova moć da utiču na društvene promene, inspirisala ga je  i motivisala. Već tada je bio nešto više od bogatog klinca iz Konektikata. Zaista je video sebe kao snagu dobra, kao instrument društvenog napretka, kao nekoga ko može da   koristi

svoje bogom dane talente da pomogne drugima. Ta vizija davala je njegovom životu smisao. To mu je dalo svrhu i pothranjivalo njegove nade.

Međutim, u Džulijanovom neradu krilo se nešto više nego što je zanemarivanje posla od koga je živeo. Džulijan je doživeo  neku veliku  tragediju, pre nego  što sam se ja pridružio firmi. Kako reče jedan od starijih partnera, desilo mu se nešto o čemu zaista nije moglo da se govori i ja nisam mogao da nađem nikoga ko bi mi to ispričao. Čak je i stari Harding, notorni brbljivac, vodeći partner u firmi, koji je provodio više vremena u baru Ric-Karltona nego u svojoj neprijat-no velikoj kancelariji, rekao da se zakleo na ćutanje. Šta god da je bila ta duboka mračna tajna, sumnjao sam da ima veze sa Džulijanovom silaznom putanjom. Zaista sam bio radoznao, ali pre svega želeo sam da mu pomognem. On nije bio samo moj mentor, on je bio moj najbolji prijatelj.

I tada se desilo. U ponedeljak ujutro, baš u sudnici broj sedam, sudnici u kojoj smo pobedili u slučaju „Prototip svih suđenja o ubistvima". Jak srčani napad oborio je s nogu briljantnog Džulijana Mentla podsetivši ga na sopstvenu smrtnost.