Džeri: Kad želimo da napredujemo, koliko detaljni moramo biti u pogledu načina i koliko bi konkretni trebalo da budemo u pogledu ishoda ili manifestacija svojih namera?

Abraham: Želite da u svom razmišljanju o onome što želite budete dovoljno konkretni da to u vama pobudi pozitivne emocije, ali ne toliko detaljni da vam to razmišljanje pobudi negativne emocije. Dok vam je namera neodređena, misao vam neće biti dovoljno konkretna - te tako i ne dovoljno snažna - da bi pokrenula moć univerzuma. Međutim, s druge strane, možete postati suviše konkretni pre no što prikupite dovoljno podataka kojima biste potkrepili svoja uverenja. Drugim rečima,
ako postanete konkretni, ali to osporava vaša uverenja o toj temi, možete ustanoviti da osećate negativne emocije. Prema tome, postanite u svojim namerama dovoljno konkretni da to izazove pozitivne emocije, ali ne toliko konkretni da to izazove negativne emocije.

Moram li redovno da ponavljam svoje nameravanje po segmentima?

Džeri: Abrahame, recimo još nešto o nameravanju po segmentima. Pošto bi bilo vrlo zamorno kad bismo pridavali pažnju svakom sitnom detalju vezanom za svaki trenutak, ne bismo li prosto mogli nameriti bezbednost, recimo, kao prvu stvar kad se izjutra probudimo? I ne bi li nas to održalo bezbednima tokom ostatka dana?

Abraham: Nije nužno da stalno iznova i iznova osmišljavate jedno te isto; dovoljno je da u bilo kom trenutku ponovite ono što vam je najvažnije. Pošto iznesete svoju nameru da budete bezbedni i počnete tako i da se osećate, u poziciji ste da stalno privlačite bezbednost. Ako se u bilo kom trenutku ponovo osetite nebezbedno, to je dobro vreme da ponovite svoju nameru da budete bezbedni.

Da li bi ovaj proces nameravanja po segmentima mogao da ometa moje spontane reakcije?

Džeri: Da li bi nameravanje po segmentima moglo da ometa našu spontanost ili našu sposobnost da na situaciju reagujemo u trenutku, na bilo koji način?

Abraham: Nameravanje po segmentima ometalo bi vašu sposobnost da reagujete po automatizmu, ali bi ojačalo vašu sposobnost da reagujete promišljeno. Spontanost je divna sve dok spontano privlačite ono što želite. Nije tako divna onda kad spontano privlačite ono što ne želite. Ne bismo zamenili promišljeno stvaranje spontanim stvaranjem po automatizmu, ni po koju cenu.

Delikatna ravnoteža između uverenja i želje

Džeri: Abrahame, da li biste hteli da nam kažete nešto o onome što
nazivatedelikatnom ravnotežom stvaranja između želje i uverenja?

Abraham: Dve strane ovog balansa stvaranja su želja i dopuštanje. Može se reći želja i očekivanje. A moglo bi se reći i razmišljanje o tome i očekivanje.

Najbolji scenario je da nešto želite i dovedete sebe dotle da verujete ili očekujete da ćete to i ostvariti. To je stvaranje u svom najboljem izdanju. Ako gajite blagu želju i verujete da možete da je ostvarite, balans je kompletan i želja je vaša. Ako imate snažnu želju za nečim ali sumnjate da to možete da ostvarite, onda i nećete, barem ne zasad, jer morate uskladiti svoje misli o želji sa mislima o uverenju.

Možda ste podstaknuti da razmišljate o nečemu što ne želite, ali pošto od drugih često čujete da se dešava, verujete u mogućnost da se i vama desi. Prema tome, vaša neintenzivna misao o toj neželjenoj stvari i uverenje u mogućnost njenog dešavanja čine vas kandidatom za doživljavanje tog iskustva.

Što više mislite o onome što želite, to će vam zakon privlačenja donositi više dokaza o tome, sve dok najzad ne poverujete u to. A kad shvatite zakon privlačenja (što je lako, jer je uvek dosledan) i počnete promišljeno da usmeravate misli, vaše uverenje u sopstvenu sposobnost da budete, radite ili imate sve što poželite doći će najzad na svoje mesto.