4.   poglavlje

Kako zaštititi decu još pre nеgo što se rode

Većina nas veruje da velika odgovornost roditeljske brige o detetu počinje onda kada se novorođena beba donese kući iz porodilišta. Međutim, istina je da zdravlje tog deteta mnogo za- visi od odluka koje se donose pre nego što se ono rodi.

Čak i ako vam je dete već odraslo, pa se prednosti očuvanja zdravlja nerođenog deteta ne odnose na vas i vaše dete, trebalo bi da znate za njih u svakom slučaju, pogotovo ako budete želeli da imate još dece. S druge strane, ako očekujete dete, onda će ovo poglavlje biti od velikog značaja za vas.

Zdravlje vašeg budućeg deteta zavisiće od izbora koje budete pravili tokom trudnoće, među kojima je i izbor ginekologa, a onda kada bude vreme za porađanje, zavisiće i od izbora između porađanja u bolnici, što vam ne preporučujem, i porađanja kod kuće.

Molim vas, nemojte doneti pogrešnu odluku oko mesta po- rađanja. Možda vam to na prvi pogled zvuči kao previše radikalna promena, ali garantujem vam da nije. Sve je veći broj majki koje se porađaju kod kuće, tj. koje su razmatrale obe opcije, pa od- lučile da je upravo kućno porađanje bolja opcija.

Ono što pak jeste radikalno, ali i opasno po vas i vaše dete, jeste čitav spektar raznih ginekoloških intervencija koje vas če- kaju u bolnici, kao i (ne)briga bolničara o vašoj bebi nakon što se porodite. Prevelik je broj dokaza koji ukazuju na to da medicinska tehnologija, lekovi, anestetici, operacije i ostale ginekološke trice

i kučine, koje se primenjuju u većini bolnica, predstavljaju nepot- reban rizik po vaše zdravlje i zdravlje vašeg deteta. Ogromna je mogućnost da ćete time dovesti sebe i svoju bebu u situaciju opasnu po život.

Rađanje dece treba da bude prirodan proces

Porodični lekar iz mog detinjstva pomagao je majkama pri rađanju dece kada je to bilo potrebno i kada se to od njega tra- žilo. Za njega je porađanje bilo jedan jednostavan prirodni pro- ces, i on se tu nije nimalo mešao, osim u slučajevima kada bi došlo do nekog malo većeg problema. Ako bi porađanje i bolovi potrajali, on majkama nije davao oksitocin u cilju ubrzanja pora- đaja, već je puštao da sve ide prirodnim tokom, pa je pored takvih majki ostajao i po nekoliko sati da sedi, sve dok njen or- ganizam, a ne farmaceutska kompanija Perk-Dejvis, ne bi “odlu- čio” da je vreme da se dete rodi.

To je u potpunoj suprotnosti sa onim što danas rade akušeri! Savremeni ginekolozi i akušeri više ne pomažu pri porođaju, već se neprestano mešaju u prirodni fiziološki proces porađanja, tre- tirajući ga kao vrstu bolesti. U ogromnom broju slučajeva zato dolazi do neželjenih efekata na fizički i umni razvoj deteta, koji ostavljaju doživotne posledice. Ponekad, takva medicinska “in- tervencija” dovodi do nestanka života pre nego što on uistinu i počne.

Ako odlučite da se porađate u bolnici, bićete izloženi velikom broju rizika koji dolaze od akušera, toliko velikom da ovde nema mesta da ih sve opišem. (O njima možete detaljnije čitati u mojoj knjizi “Muška posla: Kako lekari manipulišu ženama” (Male Prac- tice: How Doctors Manipulate Women), ako vam je potrebno više informacija o tome.) U ovom poglavlju, kao i u onim koji slede, opisaću sekundarne posledice ginekoloških intervencija nad vašim detetom, i probleme koji lekari i njihove metode “le- čenja” stvaraju vašem detetu nakon što se rodi.

Braneći svoje zapušteno leglo, ginekolozi i akušeri uporno tvrde da je bolnica jedino sigurno mesto za porođaj. Povremeno dolazi i do sudskih procesa u kojima pokušavaju da ubede majke da im ne trebaju babice i da ne treba da se porađaju kod kuće, iako nema ni statističkih ni naučnih dokaza da je porađanje u bol- nici bezbednije i bolje, naprotiv, dokazi govore potpuno suprot- no. Dovoljno je da znate da su lekari ti koji mogu da izazovu bolesti kod dece u samim bolnicama (tzv. jatrogene bolesti), pa da logički zaključite da je sopstveni dom ipak najbezbednije mes- to za rađanje dece.

To je jasno samo po sebi. Bolje je da se porodite kod kuće nego u bolnici zato što veći deo po život potencijalno opasne medicinske opreme u bolnicama nije uopšte dostupan lekarima i babicama koje vrše kućne porađaje, čime se smanjuje rizik od nepotrebnih i rizičnih medicinskih intervencija, i praktično se obezbeđuje siguran, prirodan porođaj, onako kako je i Tvorac za- mislio da to bude. Ultrazvuk, unutrašnje snimanje fetusa, prete- rana upotreba sedativa, lekovi protiv bolova i anestetici, upotre- ba oksitocina za ubrzanje porođaja i mogućnost carskog reza, ni za šta od toga nema mesta kada ste kod kuće i kada odlučite da rodite bebu u sopstvenom krevetu!

Akušeri koji rade u bolnicama kućne porađaje smatraju ne- marnim, jer bolnička oprema nije dostupna u slučaju da dođe do komplikacija, kažu oni. Ako bi ti lekari koji rade samo u bolni- cama hteli da određuju koje majke mogu da porode decu kod kuće, a koje ne, i ako su spremni da reše svaku potencijalnu kom- plikaciju kod majki koje se porađaju u bolnici, onda bih se deli- mično složio sa ovom njihovom tvrdnjom. Međutim, oni nemaju ni znanja, niti iskustva da odrede koje majke su sposobne za kućni porođaj, niti znaju do kakvih problema bi moglo doći kod ovih drugih majki. Takođe, njima bi bilo teško da se izbore sa mogućim problemom tokom porođaja koji nisu oni izazvali, naro- čito ne bez medicinske opreme koja im je dostupna u bolnicama.

S druge strane, lekari i babice koji vrše kućne porođaje, na os- novu svog iskustva, mogu da odrede koje majke smeju da se porode kod kuće, a koje ne. Takođe, oni znaju do kojih mogućih problema može doći tokom porođaja i bez upotrebe medicinske opreme dostupne u bolnicama, problema koji su inače veoma retki i sa kojima mogu da se izbore.

Kako se povređuju bebe tokom porađaja u bolnici

Postoji pet zasebnih momenata tokom kojih morate obratiti posebnu pažnju na lekara, čiji potezi mogu dovesti do defor- miteta, oštećenja mozga i mentalne retardiranosti kod bebe. Prvi se odnosi na onaj pre začeća; drugi se odnosi na devet meseci trajanja trudnoće; treći na period tokom trudova; četvrti na sam porođaj bebe; i peti na period tokom kojeg vaša beba ostaje u bolnici da se lekari brinu o njoj.

1)   Period pre začeća

Lekar može uticati na zdravlje vašeg budućeg deteta još pre

nego što vam je misao o trudnoći uopšte pala na pamet. Ako već

imate dete, onda vam ovo što čitate sada neće mnogo pomoći,

ali će vam pomoći ako budete rađali još dece.

Defekti i mentalna retardacija mogu nastati kao posledica pre-

dugog izlaganja rendgen-zracima (gledano ukupno tokom celog

života), izlaganje koje predstavlja pretnju po zdravlje muškaraca,

žena i njihove dece.

Kod žena se posledice predugog izlaganja X-zracima obično

odnose na žene koje su rodile decu u kasnom periodu, pošto X-

zraci imaju kumulativan efekat na organizam, tj. što ste stariji,

veća je mogućnost da ćete osetiti njihove posledice. Jedna od

tih posledica jeste Daunov sindrom - vrsta mentalne retardacije

kod dece. Ali, X-zraci mogu da naškode i očevima, a ne samo maj-

kama, jer oni oštećuju spermu, što može takođe dovesti do de-

fekata i mentalne retardacije kod dece.

Potencijalni rizik izlaganja X-zracima na razvoj fetusa je jedan

od mnogih razloga da iste izbegavate što je više moguće. Recimo,

vaš će lekar ili zubar hteti da uradi dijagnozu sa rendgenom, i pritom vam reći da je rizik neznatan, jer je doza tog zračenja veoma mala. Međutim, znajte da doza zračenja uopšte nije bit- na, već vreme koje provedete izloženi tim zracima tokom celog svog života, koji zbog kumulativnog efekta mogu naškoditi i va- šem zdravlju i zdravlju vašeg budućeg deteta.

Ja svojim pacijentima uvek predlažem da odbiju rendgen-sni- manje, osim u slučajevima kada je neophodno za dijagnozu neke po život opasne bolesti. Ako budete iz istog razloga morali svoje dete da izložite rendgen-zracima, onda slobodno dajte lekaru do znanja da ste veoma zabrinuti zbog takvog zračenja deteta, čak i ako vam je neprijatno da mu to kažete. Zdravlje vašeg deteta vam mora biti bitnije od toga kako će se lekar osećati. Insistirajte na tome da doza zračenja bude stavljena na minimum, i pitajte lekara da li je tehničar koji obavlja rendgen-snimanje dovoljno obučen za to, i da li je ispravnost rendgen-aparata nedavno pro- veravana. Pogledajte da li je tehničar pravilno postavio zaštitu na reproduktivne organe deteta.

Nemojte nikad smetnuti sa uma da su rendgen-aparati po- tencijalno smrtonosni. Istraživanje za istraživanjem potvrđuje da se u Americi preveliki broj rendgen-zračenja obavi sa neisprav- nim aparatima, kojim upravljaju neobučeni medicinski tehničari bez dovoljno znanja. Da stvar bude još gora, za većinu tih rend- gen-zračenja uopšte nije ni bilo potrebe da se obave.

Pod još većim rizikom stavljate zdravlje svog budućeg deteta ako je do začeća došlo nedugo nakon što ste koristili kontracep- tivna sredstva, poput pilula za kontrolu rađanja. I to može izazvati defekte ili oštećenje mozga kod bebe. Stoga, žene koje su uzi- male te pilule trebalo bi da sačekaju nekoliko meseci pre nego što budu poželele da imaju dete.

2)   Na šta obratiti pažnju tokom trudnoće

Bebe koje se nalaze u najvećoj opasnosti tokom prvih nekoliko

dana, sedmica i meseci života jesu prevremeno rođene bebe,

bebe kojima se nisu svi organi razvili u potpunosti, i bebe koje

su previše slabašne usled veoma male telesne težine pri rođenju. Da bi se vaše dete rodilo zdravo i da bi se pravilno razvijalo, potrebno je da budete na hranljivoj, zdravoj ishani od trenutka začeća bebe do vremena kada se porodite.

U moje vreme lekari su stalno podsećali majke na to tako što su im govorili da sada “jedu za dvoje”, dok savremeni ginekolozi i akušeri insistiraju na tome da smanjite telesnu težinu. Sve do nedavno, mnogi ginekolozi su smatrali da majke smeju da dobiju najviše 5-8 kg na težini, dok je danas taj kriterijum podignut na viši nivo, na maksimalnih 10-13 kg, ali većina lekara i dalje želi da ograniči “višak kilograma” kod trudnica. Mada je ova druga opcija od 10-13 kg bolja od prve, ipak, nikakvo ograničavanje u pogledu telesne težine trudnica ne bi trebalo da postoji. Baš naprotiv, ograničavanje količine hrane i kalorija koje unese trud- nica može da se odrazi na telesnu težinu bebe, da ugrozi njen razvoj i čak život.

Zaista je velika verovatnoća da će vam lekar prigovarati ako imate višak kilograma. Federalna agencija je donela izveštaje po kojima je tokom 1975. godine u Americi svaka treća trudnica bila neuhranjena, što znači, milion žena godišnje. Očito, pojedine žene su bile neuhranjene jer nisu mogle sebi da obezbede od- govarajuću ishranu, druge zato što nisu htele previše da jedu i promene svoj izgled i liniju, ali većina njih je patila od neuhra- njenosti zato što im ginekolozi nisu dali da jedu. Nemojte doz- voliti da i vama lekari to urade, jer će onda i vaša beba sigurno biti neuhranjena.

Nije suština u tome koliko ćete se ugojiti tokom trudnoće, već šta i koliko jedete. Lekar će vam verovatno reći da ne treba da se ugojite više od 7-10 kg, jer će vam navodno to olakšati porođaj i jer ćete time izbeći rizik od toksemije, kao jedne od najopasnijih i ponekad fatalnih komplikacija trudnoće.

Ovo zvuči kao dovoljno ubedljiv razlog da pazite na svoju te- žinu tokom trudnoće, ako je to zaista istina. Međutim, istina je baš suprotna u pogledu veze između telesne težine, olakšanog

porođaja i rizika od toksemije. Jer ako ste neuhranjeni, materica može slabije da funkcioniše, a trudovi mogu da potraju ili skroz da prestanu. Tim ograničavanjem unosa hrane, ginekolozi i aku- šeri povećavaju mogućnost porađanja carskim rezom, što njima itekako odgovara u pogledu finansijske dobiti, ali vama i vašem detetu ne, i predstavlja rizik po vaše zdravlje.

Isto važi i za toksemiju. Tokom poslednjih 50 godina nakup- ljeno je dovoljno dokaza da nedovoljna uhranjenost majki, a ne višak telesne težine, izaziva toksemiju tokom trudnoće. Jer kada telu fale određeni hranljivi sastojci, jetra počinje slabije da fun- kcioniše, a vaše telo ispoljava simptome koji su povezani sa tok- semijom.

Mnogim ženama je teško da se naviknu na ograničavanje unosa hrane koje su im lekari nametnuli, naročito tokom posled- nja dva meseca trudnoće. A ako u svemu poslušaju lekare, biće malte ne na dijeti izgladnjivanja, smanjujući unos hrane onda kada im je ona najbitnija u životu. To je vreme kada je detetu potreban maksimalan unos hranljivih sastojaka, jer mu treba da se što više ugoji. Takođe, to je period koji je najvažniji za razvoj mozga bebe, pa ako krenete sa dijetom koju vam je zadao lekar, onda će i vaša beba gladovati, ugrožavajući i svoj i njen život.

Moj savet budućim majkama (bez obzira šta vam kažu lekari) jeste da sami, logički zaključite koliko treba da unosite hrane i koliko brzo ili u kolikoj meri treba da se ugojite. Ali nemojte se brinuti ako se ugojite više nego što vam je lekar rekao da na- vodno smete. Znajte da je 30 puta veća mogućnost da će ne- uhranjena beba umreti tokom prvog meseca života nego što je to u slučaju bebe sa normalnom telesnom težinom. Takođe, zbog manjeg unosa hrane, polovina od neuhranjenih beba razvije i određen oblik mentalne retardacije, dok je stopa učestalosti epilepsije, dečije paralize i problema u učenju i ponašanju, tri puta veća nego kod beba normalne težine. To je dovoljan razlog da treba da jedete uravnoteženu zdravu hranu, da ne izgladnju-

jete sebe i bebu, i da kažete svom ginekologu da “malo ohladi” ako vam uputi samo jednu reč kritike što ste se ugojili 15 kg.

Na isti način, nemojte dozvoliti lekaru da vam da diuretike ako šake i stopala počnu da vam otiču, jer se to dešava kod skoro svih trudnica usled zadržavanja vode u tkivima. To je skoro uvek normalno stanje tokom trudnoće i čak korisno, jer zadržana tečnost, koja izaziva edem, jeste potrebna telu zbog povećanja volumena krvi neophodnih vama i vašoj bebi.

Mnogi lekari takvo stanje smatraju simptomom toksemije, te zato prepisuju diuretike radi neutralisanja zadržane tečnosti. Me- đutim, u većini slučajeva to je pogrešno, jer se time vi i vaša beba lišavate tečnosti koja je potrebna vašem telu. Posledice su katas- trofalne. Stopa smrtnosti kod beba čije majke nisu imale takav edem 50% je veća nego kod beba čije majke jesu zadržavale tečnost u svom telu. Rizik je tim veći kada se uzimaju diuretici, jer ti lekovi mogu da vas ubiju smanjivanjem krvnog pritiska i izazivanjem hipovolemičkog šoka!

Vaš lekar će vas najverovatnije upozoriti i na opasne posledice od konzumacije duvana, alkohola i drugih vrsta droga tokom trudnoće. Naravno, i treba da vas upozori na to, a vi bi trebalo da poslušate sve što vam kaže u vezi sa tim, jer postoje jasni dokazi da će čak i umerena konzumacija ovih supstanci imati negativne posledice po vaše buduće dete. Iz istog razloga, lekar bi trebalo da vas upozori i da ne uzimate lekove tokom trudnoće, poput aspirina, lekova protiv prehlade, i sličnog.

Na žalost, s druge strane, lekari vas verovatno neće upozoriti na posledice pojedinih drugih tretmana koje oni mogu primeniti. Na primer, oštećenje se može naneti fetusu i preko lekova, izla- ganjem rendgenu tokom trudnoće, ultrazvukom i metodama kao što je amniocenteza, koja se koristi za detektovanje abnormal- nosti fetusa. O tim posledicama neću ovde govoriti, ali bi trebalo sami da se informišete o njima. Postoji veliki broj knjiga o opas- nostima tokom trudnoće kojim vas izlažu lekari; jedna od njih je

i moja knjiga “Muška posla: Kako lekari manipulišu ženama” (Male Practice: How Doctors Manipulate Women).

3)   Intervencija tokom trudova i porođaja

Na početku ovog poglavlja preporučio sam vam da razmislite

o opciji porađanja kod kuće, kako biste izbegli medicinske inter-

vencije koje vas očekuju ako se porodite u bolnici. Skoro sve vrste

takvih intervencija akušera tokom prirodnog procesa porađanja

potencijalni su uzroci oštećenja mozga i mentalne retardacije

bebe. Rizici i negativne posledice od njih su umnogome manje

ako se odlučite za kućni porođaj.

Pre nekoliko godina, dr Luis E. Mel, iz Centra za razvoj dece

Univerziteta Viskonsin, uradio je istraživanje nad 2.000 ispitanih

porađaja, od čega je skoro polovina obavljena kod kuće. Razlike

između porađanja kod kuće i onih u bolnici bile su zaprepaš-

ćujuće:

-  bilo je 30 povreda nanetih detetu tokom porođaja u bolnici,

a nijedna tokom kućnih porođaja;

-  za 52 bebe rođene u bolnici bilo je potrebno obaviti postu-

pak oživljavanja, dok je isto bilo potrebno za samo 14 beba koje

su rođene kod kuće;

-  kod 6 beba rođenih u bolnici i kod samo jedne bebe rođene

kod kuće došlo je do oštećenja nervnog sistema.

Medicinske intervencije se prečesto primenjuju tokom pora-

đaja u bolnici. Naravno, neke od njih su opravdane ako se pra-

vilno primene i ako određena krizna situacija to iziskuje. Ali,

opasnost po majke dolazi od verovanja da šta lekari kažu da

“mora da se uradi, onda mora biti tako” - sindrom koji je sve-

prisutan u američkoj medicini. Problem je u tome što se te medi-

cinske intervencije, primerene za hitne slučajeve, primenjuju nad

svakim pacijentom koji kroči u bolnicu.

Za tipičan porođaj u većini bolnica lekari primenjuju nepot-

rebne medicinske intervencije jednu za drugom. No, opet, pošto

sam o tome govorio u svojoj spomenutoj knjizi, o tome neću de-

taljnije ovde govoriti, ali neke od tih intervenija možemo i sada

pomenuti: unutrašnje i spoljašnje snimanje fetusa, intravenozno hranjenje, primena analgetika, primena oksitocina za ubrzanje porođaja, epiziotomija i carski rez.

Želeo bih sa vama da podelim najnonovija saznanja o rizicima snimanja fetusa primenom dijagnostičkog ultrazvuka, jer infor- macije o tome uglavnom ne dolaze do laika i do javnosti, a još je manja verovatnoća da će vam o tome nešto reći sami lekari. Upotreba ultrazvuka radi snimanja fetusa, ili u bilo koje druge dijagnostičke svrhe, podiže niz pitanja na koja ne umeju da odgovore oni koji tu metodu koriste. To je samo još jedan način na koji savremeni ginekolozi i akušeri krše glavno pravilo Hipo- kratove zakletve: “Najpre ne nanosi štetu ljudskom zdravlju”.

Aparati za snimanje fetusa spolja se sastoje iz dve trake koje se stavljaju oko vašeg stomaka, pa se privezuju na monitor koji beleži ono što traka meri. Jedna traka je osetljiva na pritisak i meri snagu i učestalost kontrakcija, dok druga snima fetus uz pomoć ultrazvuka. U većini bolnica ovaj aparat se veoma često koristi, iako je jedno istraživanje nad 70.000 trudnica pokazalo da ne postoji razlika u ishodu porođaja kod trudnica čije se bebe snimaju na ovakav način od onog kod trudnica čije bebe nisu sni- mane. Druga istraživanja pokazala su da primena ove metode dovodi do povećanja stope smrtnosti, što znači da od iste ne- mate nikakve koristi u najboljem slučaju, a u najgorem može samo naneti štetu.

Za sada ne postoje konačni dokazi o postojanju veze između primene ultrazvuka i oštećenja fetusa, ali ne postoje nikakvi do- kazi ni da ultrazvuk ne škodi zdravlju. Za razliku od rendgenskih zraka, koji odaju električnu energiju tokom procesa zvanog “jo- nizacija”, ultrazvučni zraci pak nisu jonizujući. Zagovornici pri- mene ultrazvuka uzimaju to kao dokaz da ultrazvuk nije štetan, međutim, nema dokaza da ovo predstavlja dovoljno ubedljivo opravdanje. Jednostavnije rečeno, ne mogu vam pružiti čvrste dokaze da ultrazvuk može naškoditi vašoj bebi, ali ni lekari koji ga primenjuju ne mogu dokazati suprotno.

Britanski epidemiolog Alis Stjuart, koja vodi Oksfordski pre- gled raka kod dece, 1983. godine izrazila je “veliku sumnju” da deca koja su izlagana ultrazvuku u stomaku majke češće obole- vaju od leukemije i drugih vrsta raka od dece koja nisu bila izla- gana ultrazvuku. Predstavnici Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koji su pozvali na sprovođenje jednog opsežnog istraži- vanja štetnih dejstava primene ultrazvuka, kao i na smanjenje primene istog, rekli su sledeće o koristima i rizicima ultrazvuka (autor je podebljao slova):

“Određivanje značaja (ultrazvuka) u primeni nad ljudima predstavlja veoma težak zadatak. Kumulativni period u nas- tanku raka može trajati i 20 godina, mada takav efekat ultra- zvuka može se ne uočiti ni tokom sledeće generacije... Pošto je ljudski fetus osetljiv na druge vrste zračenja, postoji mogućnost da je osetljiv i na ultrazvuk... Istraživanja sprovedena nad životi- njama obuhvatila su neurološke (senzorne, kognitivne i razvoj- ne), imunološke i hematološke efekte ultrazvuka, čiji se rezultati možda mogu odnositi i na ljude. Postoje dokazi da ako se orga- nizam izloži ultrazvuku tokom perioda formiranja organa, da može doći do kongenitalne malformacije kod laboratorijskih ži- votinja. Ovi efekti ultrazvuka nisu proučeni kada je reč o ljudima, i zato treba više pažnje posvetiti tome...

Za sada se ne zna da li snimanje fetusa uz pomoć ultrazvuka ima nekog pozitivnog uticaja na majku ili fetus u pogledu ishoda trudnoće, što bi trebalo detaljnije proučiti; ali, ako nema do- kazane koristi od ultrazvuka, onda ne postoji razlog da se paci- jenti izlažu trošku i potencijalnom riziku.”

Ako uprkos sumnjama da ultrazvuk može izazvati leukemiju, slabljenje imunog sistema, kongenitalne malformacije fetusa, i druge moguće probleme, vaš lekar i dalje bude insistirao da pri- meni ultrazvuk nad vama, šta treba da učinite? Predlažem vam da mu kažete da ćete dozvoliti da to učini onda kada vam bude izneo čvrste naučne dokaze da je primena ultrazvuka neophod- na, da ćete vi i vaša beba imati koristi od njega, i da neće naš-

koditi vašem zdravlju i zdravlju vaše bebe, ni sada ni za 20 god- ina.

Lekar ne može da vam prigovori na takav zahtev potvrde bez- bednosti njegovih metoda po vas i vaše buduće dete, a neće mo- ći ni da vam iznese te dokaze, jer oni jednostavno ne postoje. Možda ćete ga time ubediti da uradi ono što je trebalo odmah da uradi: da umesto ultrazvuka iskoristi svoj stetoskop!

Ako ste već rodili normalno, zdravo dete, onda ne treba da brinete o ovim prenatalnim rizicima, osim ako budete hteli da rodite još dece. Ali ako tek treba da se porodite, onda vas molim da obratite posebnu pažnju na opasnosti koje vas očekuju u bol- nici. Baš zbog njih i predlažem svim majkama da je bolje da se porode kod kuće. I baš zbog toga sam bio presrećan kada su mi obe moje ćerke rekle da se žele poroditi kod kuće. Ja sada imam troje prelepe i zdrave unučadi od po dve, tri i pet godina, a obe moje ćerke očekuju još po jedno dete, koje će takođe biti rođene u kući.

No, ako ipak odlučite da se ne porodite kod kuće, već odlučite da idete u bolnicu, onda se pazite. Dobro iskoristite informacije iz ovog poglavlja, kao i iz drugih knjiga koje možete pročitati, pa ćete biti u boljoj situaciji da izbegnete sve ovde opisane opas- nosti koje u bolnici očekuju vas i vaše buduće dete.

4)   Opasnosti koje vrebaju na novorođenčad u bolnicama

Mada je usled konkurentnih pritisaka došlo do poboljšanja u

određenim uslovima rada u bolnicama, ipak je velika šansa da

će vaša beba nakon rođenja odmah biti odvedena u posebnu

prostoriju za negu beba. Tamo će joj biti davane razne terapije,

od kojih su neke zakonski obavezujuće u većini država, a nakon

toga biće ostavljena da leži u krevetu, verovatno vrišteći čitava

četiri sata. Tek nakon toga, i samo na svaka četiri sata, vama će

biti dozvoljeno da je dojite, ili pak da joj date flašicu sa mlekom,

ako ste izabrali tu opciju.

Vaš lekar neće nimalo oklevati da vašu tek rođenu bebu do-

vede u kontakt sa prvim hemikalijama u njenom životu, čija pri-

mena dominira savremenom medicinom u Americi. U bebine oči odmah će ubaciti nekoliko kapi srebro-nitrata, koji se daje pod iracionalnom pretpostavkom da kod svih majki postoji mo- gućnost da su obolele od gonoreje, koja se može preneti na bebu tokom porođaja. Zapravo, lekari su ti koji su političarima rekli da takvu vrstu tretmana treba postaviti kao zakonski obavezujuću u svim državama.

Lekari ne žele da testiraju majke na gonoreju, već primenjuju štetni srebro-nitrat na oči njihovih beba, tvrdeći da testovi na gonoreju nisu stoprocentno precizni. To nije istina, to je najveća glupost za koju sam čuo, jer ni srebro-nitrat nije stoprocentno efikasan, niti možemo tačno odrediti šta je preciznije i bolje: test na gonoreju ili srebro-nitrat. Čak i da beba oboli od gonorejne oftalmije, iz bilo kog razloga, taj problem se rešava upotrebom antibiotika.

Primena srebro-nitrata je imala smisla pre nego što je upot- reba antibiotika postala dostupna, ali njegova današnja primena, kada više nije potreban, predstavlja opasnost po zdravlje vaše bebe. Srebro-nitrat izaziva hemijski konjuktivitis kod 30-50% beba. Njihove okice se tada napune sa gustim gnojem, tako da ne mogu ništa da vide tokom prve sedmice svog života. Niko ne zna kakve su dugotrajnije fiziološke posledice tog privremenog slepila. Primena srebro-nitrata može dovesti i do blokade suznih kanala, koja iziskuje složenu hiruršku intervenciju radi poprav- ljanja štete nanete jednom beskorisnom medicinskom meto- dom. I konačno, pojedini lekari, u koje spadam i ja, veruju da je visoka stopa pojave miopije i astigmatizma u Americi povezana sa ubacivanjem tog hemijskog agensa u veoma osetljive mem- brane bebinih očiju.

U pojedinim državama lekari umesto srebro-nitrata koriste antibiotike, mada ne postoje dokazi ni da profilatička upotreba antibiotika sprečava pojavu gonoreje. U svakom slučaju, oni mo- mentalno popravljaju štetu nanetu srebro-nitratom, ali opet, time se započinje sa primenom antibiotika koje će vaš lekar od

tada prečesto koristiti u kasnijem periodu života vašeg deteta, što može naškoditi njegovom zdravlju.

Drugi primer preterane upotrebe antiotika u većini bolnica nadovezuje se na ovaj prvi primer. Naime, u cilju sprečavanja po- jave infekcije kod beba u prostoriji namenjenoj njima, mnogi savremeni lekari prečesto daju injekcije penicilina. Problem je u tome što takva vrsta primene antibiotika povećava rizik od ot- pornosti na antibiotike u kasnijem periodu života, pa bi njihova upotreba trebalo da bude ograničena samo na slučajeve od- ređenih bolesti za čije su lečenje oni zaista potrebni. Takođe, kod pojedine dece postoji rizik od dobijanja alergijske šok reakcije od raznih vrsta antibiotika.

Zatim, kada vašu bebu odvedu u prostoriju namenjenu njoj, velika je verovatnoća da će pri njenom kupanju medicinska ses- tra koristiti heksahlorofenski sapun, za koji se unazad već neko- liko godina zna da se upija kroz kožu i da može izazvati oštećenja nervnog sistema kod dece. No, bez obzira na to, taj sapun se i dalje koristi u bolnicama, kakav god da je rizik po zdravlje bebe, kako bi pokušali da izbegnu nastanak bakterijske epidemije u nji- hovim prostorijama za bebe koje predstavljaju pravi rasad po- tencijalnih bolesti.

Ono što je najgore u svemu tome jeste da pranje sa heksahlo- rofenskim sapunom i drugim antiseptičkim sredstvima nema ni- kakvih prednosti u odnosu na pranje običnom vodom sa česme. Pet istraživanja sprovedenih nad 150 novorođenčadi, u kojim je njih 25 kupano sa četiri različita antiseptička sredstva, a njih 50 sa običnom vodom, nakon ispitivanja bakterioloških uzoraka od svake grupe posle kupanja beba, kao i trećeg i petog dana posle kupanja, pokazalo je da nije bilo razlike u efikasnosti između ku- panja običnom vodom i kupanja sa antiseptičkim sredstvima.

Zato nemojte dopustiti da lekari izlože vašu bebu potencijalno opasnim hemikalijama u cilju smanjivanja rizika od infekcije, kada isti efekat ima i najobičnija voda!

Još jedna među lekarima omiljena procedura koja se primen- juje nad bebama jeste PKU test (test na fenilketonuriju). Zakonski odobren u većini država, ovaj test služi da bi se odredilo da li beba pati od jedne retke vrste mentalne retardacije koju izaziva nedostatak jednog enzima, ali retardacije koja se javlja u jednom od 100.000 slučajeva, i ređe.

Sam PKU test krvi nije opasan, osim ako se ne ubaci igla pod kožu, koja će napraviti prolaz za bakterije, a koje su veoma pri- sutne u prostoriji za bebe svake bolnice. Najveći je problem u tome što su rezultati tog testa vrlo neprecizni, i često daju pozi- tivne rezultate iako bolest nije prisutna. Tako da ako vam lekari kažu da vaša beba pati od PKU-a, njoj će biti davana hrana koja se sastoji od zamena za proteine veoma jakog i neprijatnog ukusa, koje mogu izazvati gojaznost. Ne slažu se svi lekari koliko dugo bi bolesna beba trebalo da bude na takvoj ishrani, ali se mišljenja kreću od tri godine, pa sve do kraja života. Većina lekara koji dijagnostikuju PKU kod neke bebe neće dozvoliti njenoj majci da ga doji.

Po mom mišljenju, nije normalno da se bebama daje hrana nepodnošljivog ukusa zbog rezultata dobijenih na osnovu nekog nepreciznog testa, a naročito zbog toga što je ispravnost i te same ishrane pod velikim znakom pitanja. Pre sedam godina, u lečilištima u Americi, Australiji, Engleskoj i Nemačkoj otkriveno je da su pojedina deca sa PKU-om doživela progresivne neu- rološke poremećaje “iako je bolest dijagnostikovana na vreme i iako je odgovarajuća ishrana data na vreme”. Sva ta deca, za koju je rečeno da pate od “raznih oblika PKU-a”, koji se razlikuju od običnog PKU-a, na kraju su preminula.

Osim ako neko od članova vaše porodice nije imao ili ima PKU, moj savet vam je da izbeganete taj test za bebu i da je dojite, što je ionako najbolja terapija i hrana koju jedna beba može da do- bije, čak i da pati od te bolesti. Ako ne možete izbeći taj test, i ako rezultat bude pozitivan, insistirajte na tome da se posle nekoliko sedmica ponovi test, da biste bili sigurni da je ovaj prvi

bio tačan. Ako i dalje bude bio pozitivan, onda neka vam lekar kaže da li je reč o običnom ili onom drugom obliku PKU-a, i po- brinite se da vaša beba dobije za to odgovarajuću ishranu. I konačno, insistirajte na tome da pored te specijalne ishrane vi i dalje dojite svoju bebu, jer ćete tako obezbediti najbolju moguću zaštitu zdravlja vaše bebe.

Ali, ako rezultat drugog testa bude bio negativan, nemojte posle godinama razmišljati da li je onaj prvi test bio tačan. Jedna od većih posledica svih postojećih nepotrebnih lekarskih pre- gleda jeste emocionalna trauma koju roditelji dožive kada čuju za lažno pozitivan rezultat na tom testu. Mnoge majke su imale običaj da me godinama posle toga pitaju “Da li mislite da je ‘to’ (beba kasno progovorila, kasno naučila da sama ide u WC, i tome slično) možda zbog PKU-a?” Isto se dešava kada pedijatar kaže roditelju da njegovo dete ima “jedan slabiji šum na srcu”. To svima zvuči opasno, međutim, ako nema drugih simptoma, onda tu nema ničega opasnog po zdravlje, niti je neka bolest prisutna.

Spisak slabo poznatih i retkih bolesti zbog kojih se obavljaju razni pregledi i testovi nad bebama polako se proširuje, mada se razlozi za to razlikuju od države do države. Lekari su ti koji najviše insistiraju na tome da isti postanu zakonski obavezni, i po mom mišljenju, oni su ti koji od toga imaju najviše koristi. Nenormalno je pak da se deca i njihovi roditelji izlažu fizičkim i emocionalnim traumama zbog pregleda i testova na bolesti koje se viđaju “jed- nom u sto godina”.

Na sve te opasnosti koje vrebaju vaše dete u bolničkoj pros- toriji za bebe dodajte i potencijalnu upotrebu “bilirubinskih sve- tala” kojim se tretira žutica kod beba. Međutim, žutica je veoma često stanje kod beba, i šanse su čak 30-50% da će i vaša beba imati blagu žuticu. Da li će do toga stvarno doći u najvećoj meri zavisi od toga koliko će vaš ginekolog izvršiti medicinskih inter- vencija tokom samog porođaja.

Izgleda da svaka nova generacija lekara stvori niz novih medi- cinskih intervencija i metoda, koje stvaraju nove probleme rešive

jedino uz pomoć još novijih intervencija. Većina onoga kroz šta prođe majka koja se porađa u bolnici - primena analgetika, anes- tezija, ubrzanje porođaja i sve moguće vrste lekova - povećava šansu da će njeno dete dobiti žuticu, jer je to jedno od njihovih neželjenih dejstava.

Mnogi lekari rutinski daju vitamin K novorođenim bebama, jer su na fakultetu učili da se bebe rađaju sa manjkom tog vita- mina, što utiče na brzinu zgrušavanja krvi kod beba. To uopšte nije istina, osim u slučajevima majki koje su jako neuhranjene. Bez obzira o kome se radi, većina lekara daje taj vitamin K, što može da izazove žuticu, koju će potom pedijatar da tretira biliru- binskim svetlima (fototerapijom). A ta svetla izlažu vašu bebu povelikom broju drugih rizika po zdravlje, za koje možda bude bila potrebna nova terapija, i što može ostaviti doživotne pos- ledice.

Bilirubin je žučni pigment kojeg ima u krvotoku, ali za koji će vaš lekar verovatno pomisliti da predstavlja potencijalni izvor oštećenja mozga, jer se taj pigment prenosi putem krvotoka do centralnog nervnog sistema; a zapravo, bilirubin je samo nor- malna posledica razlaganja crvenih krvnih zrnaca, zbog čega bebe dobiju pomalo žutu boju kože. Takvo stanje nije opasno, osim u retkim slučajevima kada se ono pojavi veoma brzo tokom prvog dana života. Uzrok tome obično je “Rh oboljenje”, koje se tretira bilirubinskim svetlima ili zamenskim transfuzijama. Trans- fuzijom se jednostavno “zamenjuje” krv bebe sa krvlju koja nije kontaminirana bilirubinom, dok bilirubinska svetla ubrzavaju nje- govo izlučivanje. Plavo svetlo, koje može veštačkim putem da se sprovede u prostorijama za bebe, ili prirodno svetlo ultraljubičas- tih sunčevih zraka, deluje tako što ubrzava oksidaciju bilirubina, pa se on lakše izlučuje iz jetre.

Ako se dakle žutica ne pojavi prvog dana života bebe, bolje je da se ne tretira nikakvim lekovima i terapijama, jer će od toga biti više štete nego koristi. Bilirubin je supstanca koja se nor- malno luči u samom telu, a proces njenog izlučivanja može se

ubrzati jednostavnim izlaganjem bebe sunčevoj svetlosti, s tim da za potpun nestanak žutice možda bude potrebna jedna ili dve sedmice.

Uprkos normalnoj i bezopasnoj prirodi većine slučajeva žutice kod beba, lekari obično insistiraju da se to stanje tretira biliru- binskim svetlima, ne dopuštajući prirodnoj svetlosti sunca da obavi svoj posao. Znajte da je fototerapija opasna po zdravlje vaše bebe kada se ista koristi za tretiranje bezopasnih stanja! U samoj medicinskoj literaturi se navodi da je fototerapija vero- vatno odgovorna za povećanu stopu smrtnosti, naročito kod veoma malih beba. Veći rizik od smrti nastaje zbog problema sa plućima (respiratorni distres sindrom) i hemoragije, kao i zbog poveza koji se stavlja na oči beba u cilju zaštite od tih svetala.

Mada će vas lekar verovatno uveravati da je terapija sa biliru- binskim svetlima potpuno bezopasna, niko ne zna koji su njeni dugotrajni neželjeni efekti, dok su oni momentalni već poznati, kao što su: uznemirenost i usporenost, dijareja, nedostatak lak- taze, nedostatak riboflavina, poremećaj u odnosu bilirubina i al- bumina, slaba vizuelna orijentacija sa potencijalnim slabijim odzivom na reakcije roditelja, i promene na DNK.

Ako, usled nepotrebno urađenog carskog reza, nedovoljne telesne težine tokom trudnoće, ili iz nekih drugih razloga, rodite bebu sa premalom telesnom težinom, onda ćete morati da se izborite sa terapijama koje će biti davane vašoj bebi u prostoriji za intenzivnu negu beba. Lekari u bolnicama su posebno ponosni na taj deo njihove ustanove i na sve te njihove tehnološke “ma- gične” sprave i tretmane koje primenjuju nad bebama, nešto što mene totalno zbunjuje, jer ne postoje dokazi da bebe izolovane u toj prostoriji imaju ikakve koristi od toga.

S druge strane, lekari time vašu bebu izlažu dodatnim rizici- ma. Ako je dakle stave na intenzivnu negu, to znači da će vam je uzeti odmah nakon što se rodi, i biće stavljena u radijantni grejač. Tu je prisutan određeni rizik, jer nekada dođe do pojave opeko- tina na bebama koje se tu nađu, dok najveći i najzabrinjavajući

problem nastaje kada se vašem detetu u tim inkubatorima da kiseonik.

Ako lekar ne iskontroliše dotok kiseonika prerano rođenim bebama, to može dovesti do nastanka jedne bolesti zvane “retro- lentalna fibroplazija” (retinopatija kod beba) - glavnog uzroka slepila kod dece. Da bi se to izbeglo, neophodno je da se ne- prestano pazi na nivo kiseonika u krvi vaše bebe, što znači da krv mora da se izvlači; međutim, takav postupak može dovesti do pojave tzv. jatrogene anemije. A ako se ona javi, onda je bebi potrebno da se daje transfuzija krvi, čime se povećava rizik od dobijanja hepatitisa ili side, tako da jedna medicinska interven- cija vodi ka primeni druge, i tako sve u krug.

Dakle, ako vaša beba bude stavljena na intenzivnu negu, gde će joj biti davan kiseonik, onda dajte do znanja lekaru da ste svesni svih ovde navedenih rizika, i da vas oni u velikoj meri zab- rinjavaju, jer time možda budete predupredili nebrigu kod jednog dela medicinskog osoblja.

5)   Hirurške intervencije koje nisu neophodne

Mada je manja verovatnoća da će biti obavljene odmah po

rođenju deteta, ipak treba da se čuvate dve hirurške intervencije

koje se mogu sprovesti nad vašom bebom. Prva se tiče pupčane

kile - jednog malog defekta stomačnog mišića koji pušta da unu-

trašnji deo stomaka izviri iz svog ležišta. To je prilično česta po-

java, koja obično može da nestane sama od sebe do prvog

rođendana deteta. U slučaju da ne zaraste, hirurška intervencija

ne treba da se sprovede dok dete ne napuni 3-5 godina, pošto

čak i do tada još uvek postoji mogućnost da će nestati samo od

sebe.

Druga intervencija se tiče potencijalnog problema kod dece

koja se rode sa nespuštenim testisima, zbog čega će lekar ve-

rovatno preporučiti operaciju, kako bi ih spustio na njihovo

mesto. Potreba za time je pod znakom pitanja, u najboljem

slučaju. Pojedini lekari tvrde da je to neophodno da se odmah

uradi, jer postoji rizik od nastanka raka zbog nespuštenog testisa.

To vam možda deluje kao ubedljiv razlog, ali on to uistinu nije, jer je stopa smrtnosti od ove operacije veća od stope smrtnosti raka testisa. Zato bi bilo najbolje da se ne dira taj nespušten testis deteta. Druga je stvar ako su oba testisa nespuštena; tada je operacija neophodna, jer kada oba testisa nisu na svom mes- tu, onda preti velika opasnost od steriliteta.

U ovom poglavlju pokušao sam da vas upozorim na sve rizike s kojima ćete se vi i vaše dete suočiti ako odlučite da se porodite u bolnici, ali samo na one rizike koji važe za period odmah po rođenju deteta. Osim njih, postoje i rizici od psihičkih problema i problema sa ishranom, koji nastaju kao posledica odvajanja de- teta od majke i mešanja lekara u prirodni proces dojenja deteta. O tome ću govoriti u poglavljima koja slede.