Kako stupiti u dodir sa stvarnošću?

Posmatrajte sve što je u vama i izvan vas i, kada vam se nešto desi, gledajte to kao da se dešava nekom drugom, bez komentara, prosuđivanja, stavova, mešanja, bez pokušaja da to promenite, samo da shvatite. Kada to učinite, uvidećete da se postepeno distancirate i ne poi-stovećujete više sa sobom, sa uslovljenim "ja".

Sveta Tereza Avilska kaže da joj je pred kraj života podarena izuzetna milost. Ona svakako ne upotrebljava neki moderni izraz, ali u suštini govori baš o distanciranju od same sebe.

Ako neko boluje od raka, a ja ga ne poznajem, nisam naročito dirnut. Ako sam nadahnut ljubavlju i osetljivoš-ću, možda bih mu pružio ruku, ali sa emotivne tačke gledišta nisam dirnut. Ako vi treba da položite neki ispit, to me se ne dotiče. Mogu da kažem sa distance: "Što više brinete, tim gore po vas. Zašto ne napravite pauzu, ume-sto što samo učite?"

Ali kada ja treba da položim neki ispit, stvari drukčije stoje, zar ne? To je zato što se poistovećujem sa samim sobom - sa svojom porodicom, svojom zemljom, svojom imovinom, svojim telom, sa svojim lažnim ja.

Kakav bi bio svet kad bi mi bog podario milost da sve te stvari ne nazivani svojim? Bio bih odvojen od njih, ne bih se više poistovećivao.

Eto šta znači izgubiti sebe, negirati sebe, umreti u sebi. Samo o tome govorimo ovde. Duhovnost,  buđenje.  Opet  vam  ponavljam,

izuzetno je važno, ako hoćete da se probudite, da se posvetite "samoposmatranju". Budite svesni onoga što govorite, onoga što činite, onoga što mislite, budite svesni svih svojih akcija, svojih pobuda i

motiva. Nesvesni život nije vredan da bude proživljen, nesvjesni život je mehanički život, on nije ljudski, već programiran, uslovljen. U takvom životu slični smo kamenu, kladi.

U zemlji iz koje dolazim, stotine hiljade ljudi živi u straćarama, u krajnjem siromaštvu, i jedva preživljavaju radeći od jutra do mraka teške fizičke poslove, zatim spavaju, bude se ujutro, pojedu nešto i onda sve ponovo. A vi se naslonite u stolici i mislite: "Kakav život, zar je to sve što život može da im pruži?"

A onda iznenada, obasja vas munja spoznaje da 99,999 posto ljudi ovde ne živi ništa bolje. Svakako, možete da odete u bioskop, da putujete naokolo automobilom, da krstarite brodom. Zar verujete da ste u mnogo boljem položaju od onih tamo? Mrtvi ste koliko i oni. Mašine ste  koliko i oni, možda malo veće mašine, ali ipak mašine. Tužno je to. Tužno je misliti o tome kako ljudi žive svoj život na ovom svetu.

Ljudi žive svoje život sa fiks-idejama, i nikada se ne menjaju. Jednostavno ne shvataju šta se dešava oko njih. Jednako bi bilo da su komadi drveta ili kamena, ili mašine koje govore, hodaju, misle. Sve to nije nimalo ljudski, svi su samo lutke, izubijane sa svih strana. Pritisni jedno dugme  i dobićeš reakciju. Možete, takoreći, predskazati kako će neko reagovati. Ako proučavam neku osobu, mogu precizno da kažem kako će reagovati. Kada radim grupnu terapiju, ponekad napišem na parčetu papira da će Taj i taj početi razgovor, a Onaj odgovoriti. Zar ne mislite da je to loše?

Pa lepo, nemojte slušati ljudi koji vam govore: "Zaboravi samog sebe. Posveti se drugima, s ljubavlju." Nemojte ih slušati! Oni greše! Najgora stvar koju možete da učinite je da zaboravite sebe kada se posvećujete drugima, sa takozvanim  altruističkim stavom.

Možete da kontrolišete samo one stvari kojih ste svesni; one kojih niste svesni kontrolišu vas. Ljudi su uvek robovi onoga čega nisu svesni. Kada postanemo svesni, oslobađamo se tih stvari; i dalje su tu, ali vas ne kontrolišu, ne uznemiravaju, ne porobljavaju vas. Eto u čemu je razlika.

Svesnost, spoznaja, sve što ovde učinio je da postanemo posmatrači koji učestvuju. Ja vam govorim, istovremeno posmatrajući i vas i sebe. Kad vas slušam,*beskrajno mi je važnije da slušam sebe, a ne vas. Naravno da je važno

da slušam vas, ali još je važnije da slušam samog sebe, inače neću biti u stanju da vas čujem, ili ću pogrešno shvatiti to što govorite. Ja vam pristupam polazeći od svog ličnog stanja. Različito reagujem na vas, polazeći od svoje nesigurnosti, od svoje potrebe da manipulišem vama, od svoje želje za uspehom, od razdražljivosti i drugih osećanja kojih nisam svestan. Zato je apsolutno neophodno da slušam sebe dok slušam vas.

Nije potrebno da zamišljamo sebe kako lebdimo u vazduhu. Da biste imali neku širu predstavu o ovome što govorim, zamislite dobrog vozača koji vozi automobil i koncentriše se na ono što mu govorite. Čak i ako se svađa sa vama, savršeno je svestan saobraćajnih znakova. U istom trenutku kada se desi nešto neuobičajeno, neki čudan zvuk i slično, on ga odmah čuje. Reći će vam: "Jesi li siguran da si zatvorio gepek?" Kako uspeva? Zato što je svestan, na oprezu je. Njegova pažnja je koncentrisana na razgovor, ili čak na svađu, ali je njegova svesnost raspršena, prijemčiva je na različite stvari.

Ono na čemu insistiramo ovde nije koncentracija, koja nije važna. Mnoge tehnike meditacije zasnovane su na

koncentraciji, ali ja nemam dovoljno poverenja u to. One često u sebi sadrže nasilnost, podržavaju programiranost i uslovljenost. Ono što prizivam je svesnost, koja se ne podudara sa koncentracijom.

Koncentracija je kao far, kao reflektor. Otvoreni smo prema svemu što ulazi u unutrašnjost polja akcije sopstvene svesti. Možemo pritom biti čak i odsutni duhom, ali kada je reč o svesnosti, nikada nismo odsutni duhom. Kada  je  svesnost  uključena, nema rasejanosti, jer smo neprekidno svesni svega oko sebe i u nama.

Uzmimo da posmatram drveće napolju i zabrinut sam. Da li sam odsutan duhom? Odsutan sam samo ako je cilj da se koncentrišem na drveće. Ali ako sam svestan da sam zabrinut, nema odsutnosti duha. Potrebno je samo biti svestan na šta se koncentriše pažnja. Kada nešto krene nizbrdo, ili se desi neki neprijatan događaj, odmah smo u pripravnosti. Nešto je loše krenulo! U trenutku kada do svesti dopru negativna opažanja, odmah smo u pri- pravnosti, kao vozač automobila.

Rekao sam vam da je sveta Tereza Avilska govorila kako joj je Bog podario milost da razluči sebe od sebe. Ponekad i deca govore na taj način. Neko dvogodišnje dete može reći: "Tomi je jutros doručkovao. Ne

kaže "ja", iako je on Tomi, već kaže Tomi" u trećem licu. Mistici osećaju stvari na isti način. Prestali su da se poistovećuju sa sobom i žive u spokojstvu.

To je milost o kojoj je govorila sveta Tereza. To je ono što nas veliki mistici Istoka podstiču da pronađemo, naše pravo "ja", a isto čine i mistici Zapada, kao Majster Ekhart. Oni podstiču  ljude da  nađu svoje "ja".

Ono što je važno, nije saznanje ko je ili šta je to "ja". Nikada nećete uspeti. Ne postoje reci koje bi ga opisale. Važno je zaboraviti etikete. Kao što kažu japanski učitelji žena: "Ne tražite istinu; manite se prosuđivanja." Odbacite svoje teorije, ne tražite istinu. Istina nije nešto što treba tražiti. Ako prestanete da budete dogmatični, vrlo brzo ćete shvatiti.

Ovde se dešava nešto slično. Ako zaboravite svoje etikete, otkrićete to što tražite. Šta smatram pod etiketama? Svaku etiketu na koju pomislite, osim možda one "ljudsko biće". Istina, ta etiketa ne kaže mnogo, ali kada kažete: "Ja sam uspešna osoba", to je ludost. Poistovećujemo sebe sa uspehom. Uspeh nije deo našeg "ja". Uspeh je nešto što dolazi i prolazi; danas je tu, sutra ga već možda neće biti. To nije "ja". Isto je kada se kaže: "Ja sam propao čovek, ja sam advokat, ja sam biznismen." Znate li šta će vam se desti ako se poistovetite sa tim stvarima? Potpuno ćete se zalepiti za njih, stalno ćete se bojati da će iščeznuti, i otud potiče vaša patnja.

Baš sam na to mislio kada sam vam ranije rekao: "Ako patite, vi ste uspavani." Hoćete li jedan očigledan znak činjenice da ste uspavani? Evo ga: vi patite. Patnja je simptom udaljavanja od stvarnosti. Patnja vam se pruža da biste otvorili oči prema stvarnosti, da biste shvatili da u nekom delu vašeg bića vlada lažnost. Baš kao što se fizički bol oseti zato da biste shvatili kako negde u telu postoji neka bolest ili povreda. Patnja ukazuje da negde postoji nešto lažno. Patnja se javlja kada se sukobimo sa stvarnošću, kada se vaša lažnost sukobi se istinom, tada se javlja patnja. U suprotnom, nema patnje.