Kako otkriti svoje "ja"?

Veliki učitelji kažu da je najvažnije pitanje na svetu: ko sam ja? Ili još bolje: šta je to "ja"? Da H ćete možda reći da ste sve drugo shvatili sem toga? Da li ćete možda reći da ste razumeli astronomiju, crne rupe i kvazare, da ste upućeni u informatiku, pa ipak ne znate ko ste? Pobogu, vi još spavate. Da li ćete možda reći da ste shvatili ko je Isus, a istovremeno ne znate ko ste vi? Kako onda možete shvatiti Isusa?

Ko je taj koji pokušava da shvati? To je prvo što treba da otkrijete. To je osnova svega, zar ne? I baš zato što

to nije shvaćeno, imamo sve te glupe, religiozne narode sukobljene u tim idiotskim, religioznim ratovima - muslimani koji ratuju protiv Jevreja, protestanti protiv katolika, i sve ostale gadosti. Ne znaju ko su, jer kad bi znali, ratova ne bi bilo.

Ono što želim opet da podvučem je samoposmatra-nje. Vi me slušate, ali istovremeno možete da čujete i druge zvuke pored mog glasa. Da li ste svesni svojih reak- cija dok me slušate? Ako niste, znači da ste pretrpali pranje mozga, ili ćete potpasti pod uticaj svojih unutrašnjih sila kojih uopšte niste svesni. Čak i ako ste svesni kako reagujete na mene, da li ste svesni otkud potiču vaše reakcije? Možda, me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata? Šta mislite, da li je to moguće?

Često mi se dešava, kad ovako govorim, da otkrijem osobe koje uopšte nisu prisutne. Prisutna je njihova mama, prisutan je njihov tata, ali oni nisu tu. Nikada nisu prisutni. "Ja živim - ne ja, ali moj otac živi u meni." Ovo je bukvalno istina, ovo je apsolutno i bukvalno istina. Mogao bih da vas secirani parče po parče, i pitam vas: "Da vidimo - ova fraza potiče od tate, od mame, od babe, od dede, od koga?"

Ko živi u vama? Osećanje koje se javi kada se otkrije ta činjenica, zaista je užasno. Vi umišljate da ste slobodni, ali verovatno ne postoji ni jedan pokret, ni jedna misao, osećanje, stav ili ubeđenje u vama, koji ne potiču od nekog drugog. Zar to nije užasno? A vi to čak i ne znate. Reč je o jednom mehaničkom životu koji vam je nametnut. Neke stvari izazivaju u vama snažna uzbuđenja, i mislite da vi proživljavate ta uzbuđenja. Da li je tako? Potrebna je velika svesnost sa vaše strane da shvatite kako je to što zovete "ja" samo konglomerat vaših iskustava iz prošlosti, vaših uslovljenosti, vaše programiranosti.

To je bolno. U suštini, kada počne buđenje, doživljava se veliki bol. Bolno je videti kako se ruše sopstvene iluzije.

Sve što ste mislili da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Čitavo je pokajanje u tome, čitavo je buđenje u tome.

Kako bi bilo da date sebi minut vremena

da biste postali svesni onoga što osećate u svom telu, onoga što se dešava u vašem umu, da postanete svesni svog emotivnog stanja? Kako bi bilo da postanete svesni klupe na kojoj sedite, činjenice da su vaše oči otvorene, boje ovih zavesa i tkanine od kojih su satkane? Kako bi bilo da postanete svesni moga lica i vaše reakcije na moje lice?

Jer, vi već imate reakciju, bez obzira da li ste je svesni ili ne. I to verovatno nije vaša reakcija, već reakcija koja je rezultat vaše uslovljenosti. Zato, kako bi bilo da postanete svesni nekih stvari o kojima sam govorio, bez obzira što je to sada samo sećanje?

Postanite svesni svog prisustva u ovoj sali i kažite: "Ja sam u ovoj sali." To je kao da ste izvan vas i da gledate sami sebe. Zapazicete da je to osećanje nešto drukčije od gledanja objekata oko vas. Kasnije ćemo se upitati: "Ko je osoba koja posmatra?" Ja posmatram "sebe" - šta je to "ja", šta je to "sebe"?

Za sada je dovoljno da "ja" posmatra "sebe", ali ukoliko se desi da sebe osuđujete ili hvalite, nemojte da blokirate pokudu ili pohvalu, već je posmatrajte. Ja sebe kudim; ja sebe osuđujem; ja sebe hvalim - posmatrajte i ništa drugo. Ne pokušavajte da menjate stvari! Nemojte misliti: oh, rečeno nam je da ne radimo tako. Jednostavno posmatrajte sve što se dešava.

Kao što sam vam već rekao, samoposmatranje znači gledanje - posmatranje onoga što se dešava u vama i oko vas - kao da se dešava nekome drugom.