Kako ljudi umiru

 

Na bolnicu je Solomon takođe ukazao kao na dom plača i školu sećanja na smrt.[1] Da li ste imali prilike da vidite kako ljudi umiru? U bolnici ih smeštaju u odvojene sobe kako drugi bolesnici ne bi videli smrt koja svakom od njih može da se desi. Ipak, kod ljudi na umoru puštaju u znak milosti rođake i prijatelje, kao kod sužnja koji je zatočen u samicu za osuđene na smrt, radi poslednjeg oproštaja.

Vidljivi svet je od nevidljivog odvojen neprobojnim zidom, ali za samrtnika ova pregrada postaje sve tanja, providnija, probojna, umirući, on kao da se nalazi u dva sveta. On čuje glasove koje naš sluh ne prima, izgleda kao da do postelje čoveka umoru dolaze ljudi koji su ga prestigli na putu ka večnosti, naročito oni s kojima je bio sjedinjen vezama prijateljstva i ljubavi. Umirući tihim šapatom izgovara imena preminulih, naročito često izgovara reč "mama". Verovatno je da majka i posle smrti ostaje najbliže biće za svoje dete, čak i ako je ono već starac u veoma dubokoj starosti.

Često oči umirućeg čoveka postaju začuđujuće duboke i jasne, kao da s njih pada koprena vidljivog sveta - slike njegovih stvari i predmeta. Njegov pogled je uperen nekuda u daljinu, on ne vidi ljude koji su oko njega, ali počinje da vidi ono što mi još ne vidimo, pred njim se otkriva nešto veliko i neobično. Zapanjile su me oči čoveka na umoru kojeg sam video u detinjstvu. One su ličile na dva plava bezdana ili na dva kristala u kojima se ogledala večnost. Video sam smrt neverujućeg, on je osećao da umire i preklinjao je lekare da mu produže život kao da sami lekari ne umiru, kao da je besmrtnost na zemlji u čovekovoj vlasti. "Ubrzo će doći proleće," govorio je, "procvetaće drveće, a ja ću u to vreme ležati u zemlji. Kakvi ste vi lekari ako ja umirem? Šta ćete mi ako ne možete da me spasite?" Jedna od njegovih komšinica, verujuća žena počela je da ga nagovara da se ispovedi i pričesti, aludirajući na to da Pričešće može da ga isceli. Neočekivano je pristao, ali je umro iste noći. Očigledno da je u duši bio isti kakav je i bio i pre i Gospod mu, ne našavši u njemu pokajanje nije dopustio da se pričesti.

Video sam drugu sliku mučne smrti: samrtnik je činio pokrete kao da gura nekog od sebe, kao da odbacuje neke nevidljive neprijatelje koji su se okupili oko njega. Video sam na njegovom licu pečat straha, kao kod životinje uhvaćene u klopku.

Kažu da se za vreme pričešća naročito dobro vidi unutrašnje stanje čoveka, ali ono se pomalo otkriva i u vreme smrti. Lice jedne monahinje koja je dugo godina patila od tuberkuloze kostiju i koja je umrla u bolnici posle končine  postalo je tako svetlo  i predivno da su se lekari okupili da vide ovaj preobražaj posle smrti kao čudo (monahinja Ljubov je umrla u Suhumskoj bolnici sedamdesetih godina minulog stoleća). I nasuprot tome, postoje ljudi, čija lica nakon smrti tamne poprimajući težak, mračan izraz.

Oni koji čitaju Psaltir za mrtve znaju kako čoveku lako biva da se moli za neke ljude kao da se zajedno s njima moli duša preminulog, pored nekih mrtvačkih sanduka oseća se mir i radost, tamo nema doživljaja smrti kao gubitka, već postoji radost što se

duša vratila u svoj dom nakon zemaljskog tuđinovanja. Postoji naročit osećaj, koji objavljuje da je duša spasena, kao da je srce od nje dobilo vest iz zagrobnog sveta. Međutim, ima pokojnika pored kojih duša oseća teskobu, težinu i gluv, nesvestan strah, kao da njihov sanduk okružuju neka tamna bića. Teško je čitati Psaltir u takvoj kući, čoveku se čini da mu je jezik otežao i da svaku reč izgovara s velikim naporom, kao da onaj ko čita okreće i podiže teško kamenje. Od nekih grobova oseća se miomiris, a od nekih - teški smrad smrti koji ne liči na običan smrad leša koji se raspada: njega ne oseća njuh već neki unutrašnji osećaj duše. Ponekad se kod sanduka događaju čudne stvari, čas se gase sveće i padaju same od sebe, nikako ne može da se razgori kadionica, kao da neka nevidljiva bića viču: "Šta tražite ovde, on je naš!"

Jednom sam pred smrt pričešćivao profesora univerziteta, koji je jedno vreme predavao na Tbiliskom Bogoslovskom fakultetu i u srednjoj bogoslovskoj školi. Studenti su ga voleli ne samo zbog znanja, već i zbog čistote duše, koju je sačuvao u ovom razvratnom svetu: činilo se da je išao kroz močvaru i nije se isprljao u blatu. Ovaj čovek mi je pred smrt rekao: "Nemojte misliti da sam odlučio da se pričestim u nadi da će mi to dati isceljenje, u ovim trenucima ne molim Boga za zdravlje i za to da mi produži život, osećam da umirem iako od mene kriju moju bolest, želim samo jedno: oproštaj od Boga u Kojeg sam verovao celog svog života."

U Gudautima je živela iskušenica po imenu Klavdija, duhovna kći shiigumana Save iz Pskovo-Pečerskog manastira, koja je prisluživala pri crkvi. Ona se razbolela od neizlečive bolesti, dani su joj već bili odbrojani. I više od toga, lekari su rekli da može da umre u svakom trenutku i da je čudo što još živi. Pitao sam je:

"Da li želiš da primiš monaštvo?" Odgovorila je:

"Ja sam duhovna kći shiigumana Save i plašim se da bilo šta činim bez njegovog blagoslova. Jednom mi je otac Sava poklonio košulju koja liči na vlasenicu i upitao je: "Hoćeš li je promeniti za drugu?" Odgovorila sam: "Ne." I sada je kod mene.

Rekao sam:

"Posle monaškog postriga inok se uručuje starcu, a ja ću izvršivši postrig reći: "Uručujem te ocu Savi". Košulja koju ti je poklonio biće ti potrebna za postrig, tako da ćeš ostati njegova duhovna kći."

Pristala je.

Otišao sam u Suhumi da uzmem blagoslov od mitropolita Ilije. Saslušavši me rekao je:

"Nemoj da joj daš inočestvo, nego mantiju."

Za vreme postriga Klavdija je ustala iz kreveta i sama je držala krst i sveću. Kad sam se vratio kući javili su mi da je posle mog odlaska klekla na kolena, zablagodarila Gospodu za milost koja joj je darovana i da je tako klečeći, umrla. Kao da je Anđeo smrti

koji je poslan po Klavdijinu dušu čekao da bude obučena u monašku odeću da je povede kao nevestu Hristovu...

U Knjizi Premudrosti Isusa, sina Sirahova, napisano je: i umrle ne lišavaj milosti[2]. Ova milost je molitva za njih, naročito pominjanje na Liturgiji. Često kad nam umre blizak čovek ostaje u nama ne samo osećaj nenadoknadivog gubitka ili bol rastanka, već se u našem srcu budi i osećaj krivice prema njemu, osećaj neotplativog duga. Sećamo se dobra koje nam je učinio i nezahvalnosti kojom smo mu odgovarali. Koliko boli smo pričinili našim bližnjima, kakvu surovost smo pokazali u odnosu na njih, koliko puta se njihovo srce stezalo od naših reči kao od udaraca i kako je teško misliti da su ovu bol i našu nepravednost odneli sa sobom u zemlju smrti, ostavivši nam zakasnelo raskajanje, ostavivši u našem srcu nezaceljivu ranu.

Međutim, možemo da popravimo grehove i greške molitvom za umrle - još u većoj meri nego da su s nama na zemlji. I mrtvoga možemo da zamolimo za oproštaj kao živoga, naročito na njegovom grobu. Bilo je mnogo slučajeva kad su duše umrlih zahvaljivale za molitve za njih ili se javljale onima s kojima su ranije bili u svađi kako bi međusobno oprostili jedni drugima. Živi i mrtvi su odvojeni jedni od drugih kao pregradom, materijom, ali u Crkvi Hristovoj naše duše se nalaze u jedinstvu s njima. Svetlost crkvenih molitava obasjava ne samo zemlju, već i dubine pakla; ona donosi olakšanje i utehu onima koji mogu da prime njene zrake ili čak njihove mutne odsjaje. U ovim molitvama je uteha za mrtve i pouka za žive, to je plač zbog truležnosti i grehovnosti našeg života, ali u njoj zvuči i nada. Mrtvi od nas očekuju milost. I kako će se oni zahvaljivati onima koji su se molili za njih kad se sretnu s njima u zagrobnom svetu!