3.   poglavlje

Kako lekari zdravu decu načine bolesnom

Ako sada malo razmislite o odnosu koji imate sa svojim le- karom, sumnjam da ćete se iznenaditi ako vam kažem da taj odnos nije nimalo nalik odnosu sa drugim ljudima koji vam pru- žaju neku vrstu pomoći ili usluge. Tipičan odnos između paci- jenta i lekara može se svesti na samo jednu rečenicu: “Lekar je tako rekao”. Jer lekari zaista i govore, tačnije, naređuju pacijen- tima šta treba da rade, dok recimo, advokati, knjigovođe i ljudi iz drugih struka daju savete, a ne naređenja.

Kada dete odvedete kod pedijatra, on prvo izvrši pregled, ali pregled koji je najčešće površan, ne naročito detaljan; zatim kaže da treba da se urade neki testovi i rendgen; onda postavlja di- jagnozu i na osnovu toga određuje terapiju, koja neretko pod- razumeva uzimanje lekova; ponekad vam kaže da dete mora ostati u bolnici određeno vreme. Dok tako rade, lekari vam skoro ništa ne objašnjavaju, ne pitaju vas za odobrenje, obično vam ne kažu koji su potencijalni rizici i neželjeni efekti prepisane terapije, niti vam kažu koliko će to sve da vas košta. A kada se sve završi, od vas se očekuje da platite lečenje, čak i ako je dijagnoza bila pogrešna, ako terapija nije bila uspešna, ili ako vam je dete i dalje bolesno. Najkraće rečeno, lekari ne odgovaraju pacijentima ni za šta što urade.

Očito, američki građani (a i građani celog sveta) su na milosti i nemilosti svojih lekara, dok su roditelji u još težoj situaciji, jer je reč o njihovoj sopstvenoj deci koja ne mogu sama da donose odluke. Deci zato može biti naneta šteta terapijom koju im pre- piše lekar, a koja uz to često onesposobljava i izaziva bolove. Ali, pošto su lekari naučeni na fakultetu da potisnu bilo kakve emo- cionalne reakcije na ljudsku patnju, oni se jednostavno ne oba- ziru na to što primenom svojih terapija škode zdravlju dece i što im nanose bol.

Od svih lekara, smatram da su pedijatri najopasniji zato što se u njihove sposobnosti najmanje sumnja. Pedijatra ljudi naj- češće zamišljaju kao dobrog stručnjaka, i kulturnu, finu osobu sa osmehom na licu, koja deci deli balone i lizalice (pored lekova). Na taj način on nezasluženo ne nailazi na kritike koje trpe uglav- nom ginekolozi i hirurzi, a kojima se pak najčešće pridaju osobine bezosećajnosti i pohlepe za novcem.

Zašto su pedijatri opasni

Po mom mišljenju, pedijatri zbog svog ponašanja i načina rada ne zaslužuju poverenje koje u njih imaju roditelji, jer oni po- kušavaju da prikriju rizike primenjivanja njihovih terapija nad decom. Evo da navedem nekoliko razloga zbog kojih smatram da su pedijatri opasni po vaše dete, od kojih ću one najvažnije opisati malo kasnije u više detalja:

1.   Pedijatri služe da vaše dete “privežu” za domove zdravlja i bolnice. Još od rođenja deteta pedijatar vas primora da dete tokom celog života dovodite u bolnicu, počev od nepotrebnih “pregleda beba” i vakcinacija, preko godišnjih sistematskih pre- gleda, pa sve do bezbrojnih terapija bezopasnih oboljenja koje bi ionako nestale same od sebe i da se ništa ne preduzme.

2.   Od svih lekara, generalno gledano, najmanje je šansa da će pedijatri reći roditeljima nešto o potencijalnim rizicima i neže- ljenim efektima terapija i lekova koje prepisuju. Recite mi koji je to pedijatar u svetu rekao ikada nekoj majci da postoje dokazi da su napici za bebe povezani sa povišenjem nivoa olova u krvi i

sindromom iznenadne smrti kod beba? Koji je to pedijatar ikada upozorio roditelje (osim u retkim slučajevima medijskog pritiska) na epilepsiju i mentalnu retardaciju kao moguće neželjene efekte vakcinacije? Koji je to pedijatar ikada rekao roditeljima da an- tibiotici treba da se koriste samo ako nema nijednog drugog re- šenja za određenu bolest, i da česta upotreba, ili zloupotreba, istih može imati negativne posledice po zdravlje deteta u buduć- nosti?

3.   Time što deci stalno i bez ikakve potrebe prepisuje jake le- kove, pedijatar ih uči da postoji “tableta za svaku bolest”, što može dovesti do toga da dete poveruje da se tabletama može lečiti svaki zdravstveni problem, uključujući određena povre- mena, normalna osećanja frustracije, depresije, zabrinutosti, ne- raspoloženja, nesigurnosti, i tome slično. Zato su lekari direktno odgovorni za zavisnost miliona ljudi od raznih lekova , a indirekno za zavisnost još nekoliko miliona ljudi od nelegalnih droga, pošto su još od malena učeni da se lekovima (drogama) navodno može izlečiti sve, uključujući i psihološka i emocionalna stanja.

4.   Pedijatri su najmanje plaćeni od svih lekara, pa zbog toga oni imaju veću sklonost ka obavljanju nepotrebnih testova i ren- dgenskih snimaka za svoje pacijente. Rizik od toga je dvostruk: prvi se odnosi na potencijalne štetne efekte samih testova i X- zraka, dok se drugi odnosi na opasnost od pogrešno prepisane terapije usled toga što se pedijatar najviše oslonio na te testove, čiji su rezultati često nepouzdan pokazatelj.

5.  Pedijatri toliko često leče pacijente koji uopšte nisu bolesni, u pravom smislu te reči, da neretko ne umeju da prepoznaju one koji jesu stvarno bolesni. Bio sam stručni svedok na mnogim sud- skim procesima zbog grešaka lekara u lečenju nekog pacijenta, na kojima sam se susretao sa diplomiranim pedijatrima koji kod svojih pacijenata nisu uočavali bolesti opasne po život, jer su za- boravili kako da prepoznaju bolesno dete i jer su prevideli neke simptome koji su morali da ih upozore da je reč o ozbiljnom

problemu. Jedni su od takvih primera slučajevi dece obolele od meningitisa, jer su ona retki pacijenti današnjih pedijatara. Nekada je to bila bolest sa fatalnim posledicama u 95% slučajeva, dok je danas u isto 95% slučajeva izlečiva, ali jedino ako pedijatar prepozna simptome na vreme. Tokom stažiranja, svaki pedijatar uči kako da prepozna meningitis, što je jedna od retkih korisnih stvari koje se tamo uče. Ali, nakon nekoliko godina pregledavanja i “lečenja” zdrave dece, čest je slučaj da pedijatri zaborave na to, ili još gore, toliko se naviknu na lečenje dece koja nisu naročito bolesna, da potpuno zaborave kako se dijagnostikuje meningitis.

6.   Pošto im je cilj da pregledaju što veći broj dece (tako imaju veću finansijsku dobit), pedijatri ne utroše dovoljno vremena na pregled deteta, pa i ne mogu da ga izleče kako treba. Svaki stručni lekar zna da je 85% svake prave dijagnoze zasnovano na istorijatu bolesti pacijenata, da 10% otpada na detaljan pregled, a onaj manji ostatak na testove i rendgen-snimke. Za to je pot- rebno najmanje 30-60 minuta, dok pedijatri u proseku utroše samo po deset minuta na svakog pacijenta, te propuste da uoče najveći deo onog što im je potrebno za pravilnu dijagnozu. Zbog toga se lekari oslanjaju na najčešće dijagnoze koje su do tada davali drugim pacijentama, umesto na promišljene procene i de- taljne preglede.

7.   Najveća je verovatnoća da će od svih lekara baš pedijatri promovisati i braniti one zakone koji prisiljavaju pacijente da ko- riste njihove usluge (jer tako povećavaju finansijsku dobit). Pedi- jatri, ne političari i zakonodavci, jesu ti koji su odgovorni za zakonski obaveznu upotrebu srebro-nitrata i antibiotičkih kapi koje se ubacaju u oči novorođenčadi; za zakonski obavezujuće sistematske preglede u školama, kada inače imaju i prilike da daju “kreativne dijagnoze” nepostojećih bolesti kod određenih učenika; zakonski obavezujuće porađanje majki u bolnicama, i sudski odobrenu primenu kontroverznih metoda lečenja čija is- pravnost nije dokazana i kojim se protive roditelji. Štaviše, još jedna od opasnosti koja vas vreba ako svoje dete odvedete kod

lekara jeste mogućnost da vam dete bude oduzeto i stavljeno pod državno starateljstvo ako odbijete terapiju koju je lekar pre- pisao vašem detetu.

8.   Pedijatri su jedni od najvećih protivnika dojenja beba, iako postoje nepobitni dokazi da je ono najbolji način da se sačuva zdravlje deteta. Mada se tzv. “La Leš Liga” (udruženje koje pro- moviše dojenje) bori protiv uticaja proizvođača napitaka za bebe na pedijatre, mnogi od lekara ipak i dalje ne promovišu dojenje bebe ili ga čak nipodaštavaju. Ne želim da ulazim u razloge zašto oni to rade, ali je dovoljno reći da se povećan broj pedijatara u SAD-u može u velikoj meri pripisati većoj finansijskoj podršci koju obezbeđuju proizvođači flaširanih napitaka za bebe, a koji pedi- jatre već dugi niz godina koriste kao svoje neplaćene prodavce.

9.   Pedijatri prećutno podržavaju radikalne ginekološke inter- vencije koje škode deci u fizičkom i intelektualnom smislu. Oni “pokrivaju leđa” ginekolozima kada dođe do greške u lečenju dece. Na primer, ako roditelj, koji ima bebu sa urođenim defek- tom, pita pedijatra da li je ginekolog ili akušer odgovaran za to što se desilo njegovoj bebi, on će odgovoriti ono što su ga učili dok je stažirao: “Šta je bilo, bilo je, sada gledajte samo napred”. Opasne ginekološke tehnike koje izazivaju retardaciju, nesposob- nosti učenja i fizičke abnormalnosti kod dece, nestali bi u roku od nekoliko godina kada bi pedijatri imali hrabrosti i saosećanja da krivicu za isto stave na ginekologe, jer ona njima često i pri- pada.

Bez obzira na sve ove nedostatke pedijatrijske prakse, mit o tome da su deca u Americi zdravija zbog velikog broja pedijatara i dalje opstaje. To nije tačno, što dokazuju sledeće dve činjenice: prvo, statistički podaci o smrtnosti beba ukazuju na to da su deca u Americi manje zdrava od dece u mnogim drugim tzv. razvijenim zemljama koje imaju manji broj pedijatara. Naša deca su čak manje zdrava i od dece u ekonomski nerazvijenim zemljama. I drugo, razlog što su naša deca manje zdrava može biti upravo to što imamo prevelik broj pedijatara.

No, uprkos tim dokazima, američko zdravstvo smatra da zdravlje populacije zavisi od broja lekara i dostupnosti lekarske pomoći. Lekari su ubedili političare u to, iako ga nisu dokazali. Sa izuzetkom hitne medicinske službe, ja verujem da laka dos- tupnost lekarske pomoći ima negativne posledice po zdravlje ljudi. O tome nam govore slučajevi u Izraelu, Kaliforniji, Saska- čevanu, i na drugim mestima, u kojima se jednom prilikom to- kom štrajka lekara smanjila stopa smrtnosti!

Ključ do zdravlja: Bežite od lekara!

Najbolji način da odgajite zdravo dete jeste da ga držite što dalje od lekara, naravno, sem u slučajevima kad je neophodna hitna medicinska intervencija, na primer, usled neke saobraćajne nesreće ili dokazano opasne bolesti. Ako vam se dete razboli, motrite na dete i simptome koje ispoljava, ali ga nemojte voditi kod lekara dok ne budete sigurni da je zaista bolesno. Većina lekara zaboravlja da je ljudsko telo jedna čudesna mašina koja poseduje neverovatan kapacitet za samoizlečenjem. No, ako de- te odvedete kod lekara, on sigurno neće dozvoliti telu da se sāmo izleči, već će poremetiti prirodne odbrambene mehanizme u telu davanjem terapije detetu koja mu nije potrebna i koju ni ne treba da dobije, i uz sve neželjene efekte te terapije koje njegovo telo ne može da izdrži.

Ako vas ubedim u ovo što govorim i ako poslušate moj savet, pa ne odvedete svoje dete lekaru kad god procenite da tako treba da učinite, onda ćete uspeti i da izbegnete zamke koje je pedijatar pripremio za vaše dete. Prva od tih “zamki” jesu tzv. pregledi bebe - vrsta nege beba koju upražnjavaju pedijatri zbog toga što imaju finansijske dobiti od toga, dok vaše dete pak nema nikakve koristi od istog. Najveći problem tih pregleda jeste taj što su lekari veoma skloni da tokom istih “pronađu” bolesti kod deteta koje uopšte ne postoje (inače, to su naučili na medicin- skom fakultetu). Posle dijagnoze te navodne bolesti, naravno,

sledi određivanje terapije, sa svim njenim posledicama po zdrav- lje vašeg deteta.

Kod lekara možete da idete samo kad vam je dete stvarno bo- lesno, a ne kad je zdravo. Ako vam pedijatar kaže da treba da dovedete svoju bebu ili dete na sistematski pregled (mesečni, dvomesečni, i slično), vi ga pitajte zašto smatra da je to neophod- no da se učini. Pitajte ga da li zna za neka objektivna istraživanja koja potvrđuju da dete može da ima neke koristi od tih pregleda. Recimo, ja ne znam ni za jedno takvo istraživanje, a verujem da ne znaju ni pedijatri.

Mada je trebalo da se rade istraživanja kojim bi se procenila vrednost tih preventivnih pregleda, ipak, skoro ništa nije ura- đeno po tom pitanju. Tri dosadašanja istraživanja koja nešto go- vore o tome nisu pružila nikakvo opravdanje za praksu pedijatara da od roditelja traže da im redovno dovode svoju decu radi “sis- tematskih pregleda”. Pomenuta istraživanja bazirala su se na posmatranju opšteg zdravlja dece, njihovog ponašanja i sposob- nosti učenja. U medicinskom časopisu “Pedijatrija” (Pediatrics) objavljeno je sledeće u vezi s postignutim rezultatima: “Nijedno od istraživanja nije pružilo nikakav dokaz da preventivni pregledi imaju bilo kakav pozitivan uticaj na posmatrane parametre zdravlja kod dece”.

Zato, zbog nepostojanja dokaza o tome da pregledi beba poboljšavaju njihovo zdravlje, predlažem da vam da izbegavate te preglede, kao i prateće rizične, nepotrebne terapije, i da na njih ne gubite svoje vreme i novac. Tokom svih godina rada sa decom, ne sećam se nijednog jedinog slučaja da su mi ti pre- gledi beba pomogli da dijagnostikujem neku bolest kod njih i da ih izlečim, kao što jesam lečio decu koja su dolazila kod mene nezavisno od tih pregleda, jednostavnim uočavanjem simptoma bolesti i pažljivim pogledom u njihov istorijat bolesti. O tome ću više govoriti u kasnijem poglavlju.

Sistematski pregledi beba su beskorisni, jer su površni, a površni su zato što lekari duboko u sebi znaju da oni predstavljaju

čisto gubljenje vremena, i ništa više. Još jedno istraživanje obav- ljeno u Pitsburgu pokazalo je da pedijatri pregledaju bebe u pro- seku 10 minuta, a onda još čitave 52 sekunde utroše da rodi- teljima govore o razvoju njihovog deteta, potencijalnim prob- lemima, i tome slično. Identični rezultati su dobijeni i u istraži- vanjima obavljenim u Njujorku, Baltimoru, Sijetlu, Los Anđelesu i Ročesteru.

Međutim, ne postoji lekar koji može za samo 10 minuta da dijagnostikuje bolest ako nema jasno izraženih simptoma, niti može u roku od 52 sekunde da da bilo kakav koristan savet. Ja lekarima ne bih ni pružio priliku za tako nešto.

Kada svoje dete odvedete kod pedijatra na pregled, medicin- ska sestra najpre izmeri njegovu visinu i težinu; znajte, to je postalo deo “pregleda” u savremenoj medicini samo da biste vi pomislili da oni nešto rade, i da novac koji ste im dali tobože nije uludo potrošen. Roditelji koji dolaze kod lekara sa svojim prvim detetom s nestrpljenjem iščekuju šta će reći medicinska sestra dok meri visinu, i od njih ponekad zatraži da bebi isprave noge dok je ne izmeri. Mami i tati te bebe pada kamen sa srca kada se konačno pojavi pedijatar, koji zatim pregleda rezultate i kaže im da im se dete “razvija normalno”. I obrnuto, roditelji bivaju zabrinuti ako im pedijatar kaže da im beba ima previše ili pre- malo kilograma.

Ono što im pedijatar ne kaže je da takve vrste pregleda ne- maju nikakvog medicinskog značaja, i da su farmaceuti i proiz- vođači flaširanih napitaka za bebe ti koji lekarima odrede kakvi tačno treba da budu rezultati “pregleda”. Zato se pitamo: Zašto je tim proizvođačima toliko stalo do tih rezultata i merenja težine beba? Odgovor glasi: Zato što se telesna težina beba koje su hranjene majčinim mlekom često ne poklapa sa težinom beba koje su hranjene napicima za bebe, tj. sa “idealnom težinom” bebe koju su odredili proizvođači tih napitaka. Oni se nadaju da će pedijatar roditeljima reći da treba da prestanu da hrane svoju bebu majčinim mlekom i da joj umesto toga daju njihov flaširan

napitak za bebe (što pedijatar dobro zna), a ne da roditeljima potvrde da im je dete zdravo i normalno. Najčešći je slučaj da im pedijatar kaže upravo ono što su naredili ti proizvođači, pa beba postaje lišena jakog imunog sistema i drugih dobrih strana koje proizlaze iz dojenja.

Više od 50 godina lekari se oslanjaju na neke standardizovane visine i težine dece i ljudi da bi navodno procenili koliko su isti zdravi. Za stariju decu i odrasle najčešće se koristi lista rezultata koju je napravila Metropoliten kompanija za životno osiguranje, i koja je poslednji put menjana 1959. godine. Pedijatri stoga upoređuju visinu i težinu vašeg deteta sa visinom i težinom sa te liste, pa ako se rezultati ne poklapaju u potpunosti, to će značiti da se vaše dete navodno ne razvija normalno. Tako lekar uspeva da zavede roditelje procenom zdravlja jednog pacijenta na osnovu nedokazanih, teoretskih, statističkih podataka.

Zašto njihova “idealna telesna težina” nije idealna Ta procena lekara je pogrešna jer su njihovi unapred dati rezultati za tzv. idealnu telesnu težinu dobijeni na osnovu jedne prosečne grupe ispitanika, koja se verovatno ne može porediti s

vašim detetom u pogledu genetike, životnih uslova odrastanja, i

ostalog. Ako težina ili visina vašeg deteta nije makar blizu od

“idealne” (prema njihovom mišljenju), onda će lekari reći za vaše

dete da je ili previše debelo ili previše mršavo, i ili premalo ili

previsoko za svoj uzrast, tako da će lekar to da iskoristi kao raz-

log za “lečenje” deteta.

Takva proizvoljna tumačenja “normalne” ili “idealne” visine i

težine deteta, kao izgovor da bi se detetu dala neka terapija,

podseća me na neodrživu praksu advokata, čiji je posao, kako

kažu, da “izazivaju sumnju kod svojih klijenata, koju će posle du-

žeg perioda sami da im razreše uz veliku dobit za sebe”.

Poređenje težine i visine svakog zasebnog deteta sa nekak-

vom “prosečnom” visinom i težinom predstavlja nenaučnu me-

todu samo po sebi, naročito zbog toga što su i ti dobijeni “pro-

sečni” rezultati pogrešni. Trenutno se vodi žestoka debata oko liste tih rezultata koju je napravila spomenuta Metropoliten kom- panija, a za koju mnogi lekari kažu da je stavila za 5-10 kg manju “prosečnu” telesnu težinu za odrasle. Izgleda da će zato ova kom- panija hteti da poveća tu brojku, čemu se pak protivi druga grupa lekara. Šta god da se na kraju desi, jedno je sigurno: lekari će ig- norisati ove greške i nastaviće da upoređuju visinu i težinu vaše dece sa standardizovanom normom “prosečne” visine i težine, kakva god ona da bude, kao da su te brojke dobili od neke “Više sile” ispisane na kamenim pločama koje ne mogu da se unište.

Istraživanja su pokazala da je “prosečna” težina i visina (pos- toji nekoliko različitih lista) za decu još netačnija od ove za odrasle. Recimo, te brojke ne znače ama baš ništa kada je reč o merenju jednog tamnoputog deteta, jer su one dobijene na os- novu proučavanja isključivo bele dece, a pritom, tamnoputa deca imaju drugačije karakteristike razvoja od njih. Takođe, još jedna stvar koja nije uzeta u obzir pri dobijanju “prosečnih” brojki jesu genetski faktori u razvoju deteta. Recimo, lekari ne razmišljaju o tome da dete čiji roditelji imaju visinu manju od 1,68 m ne može biti iste visine kao dete čija su oba roditelja viša od 1,83 m.

Isto tako, problem je i u tome što ne postoje norme za bebe koje se doje majčinim mlekom, a čija je telesna težina obično manja od težine beba koje se hrane iz flaširanih napitaka za bebe, što je sasvim normalno i čak dobro, jer ne možemo reći da je Bog pogrešio što nije stvorio ženske grudi koje mogu da proi- zvode Neo-Mull-Soy ili Enfamil napitak za bebe. Nažalost, većina pedijatara misli da On jeste pogrešio, tako da ako bebu dojite svojim mlekom, i ako vaša beba ne zadovolji standarde lekara u pogledu telesne težine, velika je verovatnoća da će vas lekar ubeđivati da sa dojenja svoje bebe pređete na davanje flaširanih napitaka. Ali, to ne bi bilo dobro po vas da uradite, a još manje po vašu bebu. Kasnije ću reći nešto više o ovome, ali za sada ću još samo naglasiti da je dojenje najvažnije za očuvanje zdravlja deteta, i trenutnog i budućeg.

Upotreba tih standardizovanih lista sa rezultatima, kojima medicina u Americi obiluje, pravi je primer kako se pridaje pre- veliki značaj ogromnoj količini besmislica nad manjim brojem kvalitetnijih i važnijih stvari. Zato nemojte dozvoliti pedijatrima da utiču na vaše odluke pridavanjem značaja poređenju tih stan- dardizovanih težina i visina sa istim od vašeg deteta. Ako pokuša- ju tako nešto, samo znajte da su te norme nastale na osnovu veoma davnog ispitivanja vrlo male grupe dece, i da pri njihovom pravljenju nisu uzete u obzir razlike između dece koja se doje i dece koja se hrane napicima za bebe.

Da ponovim: vaš pedijatar doslovno ne zna kako treba da iz- gleda normalan razvoj beba koje se hrane majčinim mlekom. On vam ne govori istinu ako vam kaže da vaša beba ne raste do- voljno brzo, pošto se hrani majčinim mlekom. Zato, ako vam je beba zdrava, nemojte slušati besmislene savete i zaključke vašeg pedijatra koji je do njih došao na osnovu onih beskorisnih, unap- red određenih rezultata!

Znam da će vam teško biti da prihvatite činjenicu da oni ne- maju nikakvog medicinskog značaja za dijagnozu bolesti, pošto se lekari koriste sa njima već dugo vremena. Ali, znajte da ja nisam jedini lekar koji tvrdi da se od toga može imati više štete nego koristi po zdravlje deteta, jer postoje i mnogi drugi lekari koji pregledaju decu na drugačiji, objektivniji način, naučen na osnovu iskustva, a ne na medicinskom fakultetu.

Namerno sam malo odužio sa opisom tzv. pregleda beba, da bi vam poslužio kao upozorenje na sve ostale rizike kojima pedi- jatar može da izloži vaše dete, o kojima ću govoriti u više detalja kada bude bilo reči o konkretnim bolestima. Suština je u tome da ako lekar pregleda vaše dete pogrešnim metodama, onda je sigurno da će i ga “lečiti” na pogrešan način.

U većini slučajeva tim pogrešnim metodama najviše štete se nanese samo vašem džepu i psihičkom stanju, međutim, ne- davno je došlo i do drugih vrsta posledica koje ću ovde nakratko spomenuti, kako bih pokazao njihovu štetnost. Reč je o sve većoj

upotrebi estrogena i drugih hormona u cilju promene visine dece, koju lekari smatraju za previše nisku ili previše visoku za svoj uzrast. Istina je da se veoma malo zna o potencijalnoj šteti koju ti hormoni mogu naneti, a koji se koriste u svrhu podsticanja ili usporavnja rasta, i ništa se ne zna o dugotrajnim posledicama koje mogu izazvati.

U nedavnim brojevima raznih medicinskih časopisa pisalo se opširno o upotrebi estrogena u cilju održanja “normalnog rasta” devojčica (“da ne porastu previše”). U jednom od članaka, kojim je autor pokušao da uveri čitaoce u “bezbednost” takvog tret- mana, sitnim slovima su bili zapisani sledeći rizici i neželjena dej- stva istog: jutarnja mučnina, noćni grčevi, tromboflebitis (krvni ugrušci u venama), koprivnjača, gojaznost, hipertenzija, abnor- malno menstrualno krvarenje, oslabljeno lučenje hormona iz štitne žlezde, migrena, veći rizik od dijabetesa, žučno kamenje, ateroskleroza, rak dojke i genitalnih organa, i sterilnost. U tom članku je takođe zapisano da je “kod veoma malog broja devoj- čica, koje su tretirane tim hormonima, prošlo dovoljno vreme- na... da bi se utvrdilo da li li je došlo do neoplazije (tj. nastanka zloćudnih tumora)”.

Sada mi recite, koliko lekara, koji preporučuju ovu terapiju, kaže roditeljima za sva ova neželjena dejstva? I koliko roditelja bi dovodilo decu kod lekara zbog “pregleda” i merenja visine de- teta, ako bi znali da nakon toga može uslediti ovoliko rizična “te- rapija”?

Rizici od tzv. sistematskih pregleda deteta nisu retki i zane- marljivi, naprotiv. Zbog toga je neophodno da vi, i jedino vi, imate ključnu ulogu u brizi za zdravlje svog deteta.