I

KAKO LEČITI OSEĆANJA

, U sve sumnjati i u sve verovati jesu dva jednako komotna resenja: oba nas oslobađaju razmisljanja "

Anri Poenkare: Nauka i hipoteza

Svačiji zivot je jedinstven, i svačiji zivot je tezak. Mi često zavidimo drugima na njihovim zivotima: ,Ah, da sam lepa kao Merilin Monro"! ,Ah, da imam talenat Margerit Dira"! ,Ah, kad bih vodio avanturistički zivot poput Hemingveja"! Istina je da ne bismo imali probleme poput nasih, ali bismo imali neke druge - njihove.

Merilin Monro, najseksepilnija, najslavnija, najslobodnija zena, za kojom je zudeo čak i predsednik njene zemlje, topila je tugu u alko- holu i umrla od prevelike doze barbiturata. Kurt Kobejn, pevač grupe Nirvana, koji je preko noći postao svetska zvezda, ubio se pre svoje tridesete godine. Isto je učinio i Hemingvej, koga ni Nobelova nagra- da ni neobičan zivot nisu postedeli dubokog osećanja egzistencijalne praznine. Margerit Dira, talentovana, uzbudljiva, kojoj su ljubavnici laskali, unistila se alkoholom. Ni talenat, ni slava, ni moć, ni novac, ni obozavanje muskaraca ili zena ne čine zivot u osnovi laksim.

Ipak, postoje srećni ljudi koji skladno zive. Oni najčesće smatraju daje zivot velikodusan. Umeju da cene svoju okolinu i mala svakodnevna zadovoljstva: obroke, spavanje, vedrinu prirode, lepotu grada. Oni vole da stvaraju i grade: predmete, projekte, odnose. Ti ljudi ne pripadaju nikakvoj sekti niti posebnoj religiji. Nalazimo ih svuda po svetu. Neki su bogati, neki nisu, neki zive u braku, a neki sami, neki imaju poseban dar, a drugi su potpuno obični. Svi su oni upoznali

poraze, razočarenja, teske trenutke. Niko to ne moze izbeći. Ali, čini se da oni lakse izlaze na kraj sa teskoćama: na poseban se način suočavaju sa neprijateljstvom, svome postojanju daju neki smisao, odrzavaju blizak odnos sa samima sobom, sa drugima, sa onim sto su odlučili da od svojih zivota načine.

?Kako se postize takvo stanje? Nakon dvadeset godina učenja i primenjivanja medicinskih znanja, posebno na velikim zapadnim uni- verzitetima, pored tibetanskih lekara i američko-indijanskih samana, otkrio sam neka resenja koja su se pokazala korisnim kako za moje pacijente tako i za mene samog. Na moje veliko iznenađenje, to su bila resenja o kojima na univerzitetu nista nisam učio. Nije reč ni o lekovima, ni o psihoanalizi.

 

PREOKRET

Nista me nije pripremalo za to otkriće. Karijeru u medicini sam počeo preko nauke i istrazivanja. Krajem studija sam napustio medicin- sku praksu i ostao van nje pet godina. Zainteresovao sam se za način na koji mreze neurona proizvode misli i emocije. Doktorirao sam u oblasti neurokognitivnih nauka pod mentorstvom profesora Herberta Simona, jednog od retkih psihologa koji je dobio Nobelovu nagradu, i profe- sora Dzemsa Klilanda, jednog od osnivača teorije o mrezama neurona. Glavni rezultat moje teze bio je objavljen u Nauci [Science], časopisu tako značajnom da se svaki naučnik nadao da će u njemu jednom nesto objaviti.

Posle tog rigoroznog naučnog skolovanja tesko sam se vratio kliničkoj praksi u kojoj je trebalo da zavrsim svoju specijalizaciju iz psihijatrije. Lekari pored kojih sam učio zanat činili su mi se suvise nepreciznim u svom postupku, suvise emipiričkim. Njih je mnogo vise interesovala praksa nego naučna osnova onog sto su podučavali. Imao sam utisak da samo učim recepte (za tu i tu bolest napraviti taj test, upotrebiti lekove A, B i C u tim i tim dozama toliko dana). Smatrao sam da je to suvise daleko od duha stalnog ispitivanja i matematičke tačnosti koji su mi postali bliski. Ipak, hrabrio sam se time kako učim da lečim bolesnike, i to u Odeljenju psihijatrije koje je smatrano najstrozim i najvise okrenutim istrazivanjima u čitavim Sjedinjenim Drzavama. Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pitsburgu nase ode ljenje je

 

dobijalo od drzave vise fondova za istrazivanje nego sva druga, uključujući i prestizno odeljenje transplantacije srca i jetre u nasoj bol- nici. S izvesnom arogancijom smatrali smo se ,kliničkim naučnicima" a ne, prosto, psihijatrima.

Nakon kraćeg vremena dobio sam od Nacionalnog instituta

za zdravlje i raznih privatnih fondacija sredstva koja su mi omogućila da osnujem istrazivačku laboratoriju za mentalne bolesti. Budućnost je veoma obećavala. Međutim, za vrlo su kratko vreme neka iskustva potpuno promenila moje viđenje medicine i izmenila moj profesionalni zivot.

Tome je najpre doprinelo jedno putovanje u Indiju, kuda sam se uputio da bih radio sa tibetanskim izbeglicama iz Daramsale, grada u kome boravi Dalaj Lama. Tu sam na delu video tradicionalnu tibetansku medicinu koja uspostavlja dijagnostiku ,neuravnotezenih" dugim pipanjem pulsa oba ručna zgloba i pregledom jezika i urina. Ovi praktičari su lečili samo akupunkturom i biljkama. Činilo se da imaju isto toliko uspeha sa lečenjem brojnih hroničnih bolesti koliko i zapadna medicina. Ipak, postojale su dve glavne razlike: lečenja su imala manje sekundarnih posledica i mnogo su manje kostala. Razmisljajući o svojoj psihijatrijskoj praksi, učinilo mi se da su moji pacijenti naročito patili od hroničnih bolesti: depresije, anksioznosti, manijakalno depresivnih smetnji, stresa. Prvi put sam se zamislio nad tim prezirom prema tradi- cionalnoj medicini kojem su me godinama na studijama kljukali. Da li je taj prezir bio zasnovan na činjenicama, kao sto sam uvek verovao, ili na neznanju? Zapadna medicina je bez premca kad je reč o zapaljenju pluća, slepog creva ili o prelomima. Međutim, daleko je od uzora kada su posredi hronične bolesti, uključujući strepnju i depresiju.

Jedno drugo, lično, iskustvo nateralo me je da se suočim sa sopstvenim predrasudama. Prilikom jedne posete Parizu prijateljica iz detinjstva mi je ispričala kako se oporavila od depresivne epizode dovoljno ozbiljne da joj unisti brak. Odbila je lekove koje joj je lekar propisao i pozvala u pomoć jednu vračaru koja ju je lečila tehnikom opustanja sličnom hipnozi, i tako joj omogućila da ponovo prozivi stare potisnute emocije. Nekoliko meseci ovog lečenja učinilo je da postane ,vise nego normalna". Ne samo da vise nije bila deprimirana, već se osetila najzad oslobođenom tereta teskog trideset godina koje je provela ne uspevajući da zaboravi smrt svoga oca koji je umro kada je imala sest godina. Dobila je energiju, lakoću i jasnoću akcije koje

 

dotad nije poznavala. Bio sam srećan zbog nje i u isto vreme sokiran i razočaran. Tokom svih godina, koje sam proveo proučavajući mozak, misao i emocije, specijalizujući se u naučnoj psihologiji, neuronauci, psihijatriji i psihoterapiji, nijednom nisam video tako spektakularne re- zultate. Nijednom mi niko nista nije rekao o toj vrsti metode. Jos gore: naučni svet u kome sam se razvijao obeshrabrivao je svaki interes za ove,jeretičke" tehnike. One su pripadale sarlatanima i nisu zasluzivale paznju pravih lekara, a jos manje njihovu naučnu radoznalost.

Ipak, ne moze se poreći daje moja prijateljica u nekoliko me- seci dobila time mnogo vise no sto bi upotrebom lekova ili konvencio- nalnom psihoterapijom. U stvari, da me je kao psihijatra konsultovala, samo bih joj umanjio sanse da dozivi takvu promenu. Bilo je to za mene i veliko razočarenje i upozorenje. Ako posle toliko godina studi- ranja i pripremanja nisam mogao da pomognem nekome ko mije toliko značio, čemu su onda sluzile sve te spoznaje? Sledećih meseci i godina sam naučio da svoj duh otvorim prema brojnim drugačijim načinima lečenja, i otkrio sam, na svoje veliko iznenađenje, da su oni bili ne samo prirodniji i jednostavniji već, često, i efikasniji.

Svaki od sedam pristupa koje sada upotrebljavam u vlastitoj praksi istrazuje, na svoj način, mehanizme autolečenja prisutne u ljud- skom duhu i mozgu. Ovih sedam pristupa su bili podvrgnuti strogim naučnim procenama koje pokazuju njihovu efikasnost i predmet broj- nih publikacija, referentnih međunarodnih naučnih časopisa. Oni, ipak, nisu deo arsenala zapadne medicine, niti psihijatrije ili psihoterapije. Glavni razlog ovog zakasnjenja je taj sto se jos uvek dobro ne shvataju mehanizmi zahvaljujući kojima oni imaju takve efekte. To je značajan nedostatak, mozda i opravdan, medicinske prakse koja zeli da bude naučna. Pri svem tom zahtevi da se upotrebe metode prirodnog i efika- snog lečenja neprestano rastu. I za to postoje i te kako dobri razlozi.

ČTNJENTČNO STANJE

U zapadnim drustvima je dobro poznat značaj problema nasta- lih kao posledica stresa: depresije i strepnje. Podaci su uznemirujući.

•                           Klinička proučavanja pokazuju da je između 50% i 70% svih poseta lekaru uzrokovano pre svega stresom, i da je, Sto se tiče smrtnosti, stres ozbiljniji faktor rizika od duvana.

 

•                             Većina lekova, koji se najčesće uzimaju u zapadnim zemlja- ma, sluzi lečenju problema povezanih sa stresom. To su antidepresivi, anksiolitici i sredstva za uspavljivanje, antiacidi za stomačne poremećaje i čir, lekovi protiv visokog pritiska i protiv holesterola.

•                             Prema jednom izvestaju Nacionalne opservatorije za Iekove, Francuzi su već godinama među najvećim svetskim potrosačima an- tidepresiva i umirujućih sredstava. Jedan od sedam Francuza redovno trosi neki psihotropski lek, tako da Francuska izbija na čelo zapadnih drzava u ovom pogledu. Potrosnja je veća čak za 40% u odnosu na Sjedinjene Drzave.

Dok se, dakle, problemi vezani za stres, anksioznost i depresiju

samo uvećavaju, svi koji sa obe strane Atlantika pate od njih preispituju tradicionalne načine lečenja osećanja: psihoanalizu, s jedne strane, i Iekove, s druge. Godine 1997. jedna harvardska studija je pokazala kako većina Amerikanaca vise ceni takozvane ,alternativne i komple- mentarne metode", da bi smanjila svoje patnje, nego Iekove i konven- cionalnu terapiju.

Psihoanaliza gubi teren. Nakon sto je trideset godina vladala psihijatrijom, poverenje u nju se smanjuje kako kod publike tako i kod specijalista posto se nije dovoljno zalozila da dokaze svoju delotvor- nost. Svi mi poznajemo nekoga koje koristio neku analitičku kuru, ali poznajemo i mnoge druge osobe koje su na kaučima već godinama. U odsustvu naučnih, merljivih procena vrlo je tesko reći određeno paci- jentu koji pati od depresije ili napada strepnje kakve su sanse da mu psi- hoanaliza pomogne. Kako konvencionalni psihoanalitičari često tvrde da tretman mora trajati duze od sest meseci, ako ne i godinama, i kako kosta vise od novih kola, razumljiva je rezervisanost potencijalnih paci- jenata.

Bez obzira na to sto su veliki principi ovog ,lečenja recima" odista izvan sumnje normalno je da u toj situaciji svako trazi da upozna i alternative.

Drugi pristup, daleko vise primenjivan, jeste nova, takozvana

bioloska psihijatrija koja uglavnom leci psihotropskim lekovima kao sto su prozak, zoloft, deroksat, ksanaks, litijum, zipreksa, itd.

U medijima i u literarnom svetu psihoanaliza ostaje dominantan sistem referenci, posto nudi čitavu mrezu tumačenja koja se prilagođava svim ljudskim fenomenima, bilo da im pripadamo ili ne. Međutim, u svakodnevnoj psihijatrijskoj praksi, skoro bez premca, dominiraju

 

psihotropi, kao sto pokazuje Nacionalna opservatorija za lekove. Da- vanje recepata postalo je uobičajeno, te je svaka pacijentkinja koja plače pred svojim doktorom sigurna da će dobiti recept za antidepresiv.

Ovi lekovi su vazni i izuzetno korisni. Ponekad su toliko efi- kasni pa su neki autori govorili daje pre reč o transformaciji ličnosti nego o prostom ublazavanju simptoma. Kao i svi praktičari moje gene- racije, i ja ih često koristim. Međutim, za razliku od antibiotika koji lece infekcije, dobri efekti psihijatrijskih lekova često prestaju čim se pre- kine lečenje. Zato ih većina ljudi uzima duze od godinu dana. Lekovi, čak i kada su najkorisniji, nisu univerzalni. Pacijenti to znaju i uzimaju ih nerado zbog problema koji su deo svačijeg zivota, bilo da je reč o bolnom gubitku ili stresu na poslu.

JEDAN DRUGAČTJT PRTSTUP

Skoro svuda u svetu rađa se nova medicina osećanja: medicina bez psihoanalize ili prozaka. Tako smo pet godina u bolnici Sedisajd Univerziteta u.Pitsburgu u Sjedinjenim Drzavama istrazivali kako da lečjmo depresiju, anksioznost i stres skupom metoda koje se obraćaju pre telu nego jeziku. Ova knjiga opisuje različite delove tog programa, zasto smo ih izabrali i kako smo ih upotrebljavali.

Principi se mogu na sledeći način rezimirati.

Unutar mozga nalazi se osećajni mozak, istinski ,mozak u mozgu". On ima drugačiju arhitekturu, različitu ćelijsku organizaciju i, čak, biohemijska svojstva različita od ostatka ,neokorteksa" - ,najra- zvijenijeg" dela mozga u kome je centar za govor i misljenje. U stvari, osećajni mozak često funkcionise nezavisno od neokorteksa. Jezik i spoznaja na njega nedovoljno utiču: jednom osećanju se ne moze na- rediti da poraste ili da isčezne isto kao sto se ne moze narediti svom duhu da govori ili da ćuti.

•                             Osećajni mozak, sa svoje strane, kon tro lise sve sto uprav- lja psiholoskom stabilnosću, kao i velikim delom fiziologije tela: funk- cionisanjem srca, arterijskim pritiskom, hormonima, probavnim siste- mom i, čak, imunim sistemom.

Emotivna uznemirenja su posledica disfunkcije osećajnog mo- zga. Za mnoge izvor ovih disfunkcija jesu bolna iskustva prozivljena u proslosti, bez veze sa sadasnjosću, trajno utisnuta u osećajni mozak.

 

Ova iskustva i dalje Često deluju na nase reakcije i ponasanje, ponekad vise desetina godina kasnije.

Glavni zadatak psihoterapeuta je da ,reprogramira" osećajni mozak tako da se on, umesto da nastavi da reaguje na situacije iz proslosti, navikne na sadasnjost. U tom cilju često je efikasnije upotre- bljavati metode koje idu preko tela i direktno utiču na osećajni mozak nego računati na jezik i razum za koji je on vrlo malo prihvatljiv.

Osećajni mozak poseduje prirodne mehanizme samoozdrav- ljenja: reč je o unutarnjim sposobnostima da se ponovo nade ravnoteza i stabilnost koji se mogu porediti sa drugim mehanizmima samoozdrav- ljenja tela, kao sto su lečenje oziljka neke rane ili odstranjenje neke infekcije. Metode koje prolaze preko tela koriste preimućstva ovih me- hanizama.

Metode lečenja koje ću predstaviti na sledećim stranicama direktno se obraćaju emocinalnom mozgu. One skoro u potpunosti preskaču jezik. Efekte postizu vise telom nego mislju.

Postoji veliki broj takvih metoda. U svojoj se kliničkoj praksi vise obraćam onima koje su naučno vrednovane putem istrazivanja koja jamče strogost i verodostojnost.

Poglavlja koja slede predstavljaju svaki od ovih pristupa, ilu-

strovanih pričama pacijenata čiji je zivot izmenjen njihovim iskustvom. Isto tako, trudim se da pokazem kako je svaka metoda bila naučno vrednovana a njeni uspesi zabelezeni. Neke među njima su novije i pozivaju se na tehnologije uboda: na primer, metoda ,desenzibilizacije i umirivanja putem pokreta očiju" (poznata pre svega po svojim engle- skim inicijalima: EMDR), ili metoda ,koherencije srčanog ritma" ili

,sinhronizacije hronobioloskih ritmova preko vestackog svitanja". Druge tehnike, kao sto su akupunktura, hranjenje, afektivna komu- nikacija i metode drustvene integracije proizasle su iz visevekovnih tradicija lečenja. Ali, ma kakav im bio izvor, sve počinje sa osećanjima. Najpre treba objasniti kako one zapravo funkcionisu.

 

Slika 1: Limbični mozak. U srcu ljudskog mozga nalazi se osećajni mozak. Ove strukture, koje se nazivaju ,limbičnim", iste su kod svih vrsta sisara.  One  imaju  drugačiji  neuronski  sastav  od     kortikalnog

Cortex dngulaire

mozga koji je odgovoran za jezik i misao. Limbičke strukture preuzimaju na sebe osećanja i reakcije prezivljavanja. U najdubljem delu mozga nalazi se mandula, čvor neurona u kome se stiču sve reakcije straha.