Kako izgubiti sebe?

Vratimo se na onu prekrasnu misao jevanđeliste, koji govori o gubljenju i pronalaženju sebe. To je nešto što nalazimo u većem delu religiozne književnosti, u čitavoj duhovnoj i mističkoj književnosti.

Kako izgubiti sebe? Jeste li ikada nastojali da izgubite nešto? Tačno - što se više nastoji, sve je teže. Stvari se gube onda kad se čovek ne trudi da to učini. Nešto se gubi kada nismo svesni toga. Ali kako se može umreti u

samom sebi? Govorim o smrti, ne o samoubistvu. Nijj nam rečeno da ubijemo sebe, već da umremo. Ako iza-f zovemo bol i patnju u sebi, to bi značilo poraziti same  sebe. To bi bilo kontraproduktivno, jer je čovek najviše! obuzet sobom kada pati. Najviše smo obuzeti sobom kada) smo depresivni. Međutim, najspremniji smo da zabora-I vimo sebe kada smo srećni, kad smo radosni. Sreća nas l oslobađa samih sebe. Patnja, bol, tuga i potištenost su i stanja koja nas vezuju za same

sebe.

Pokušajte da zamislite koliko ste svesni postojanja] svoga zuba kada vas boli. Kada ne patite od zubobolje, j ne znate čak ni da imate zube ili da uopšte imate glavu. •  Međutim, kada glava hoće da vam prsne od glavobolje,] sve se potpuno menja.

Prema tome, očigledna je zabluda misliti kako je pravi način da negiramo same sebe taj što ćemo izazvati bol u sebi, prepustivši se poništavanju i usmrđivanju sebe, kako je to po tradicionalnom uverenju. Negirati sebe, um-reti u sebi, izgubiti sebe, znači shvatiti svoju pravu prirodu. Kada se to učini, lažno "ja" se gubi, iščezava.

Uzmimo da jednog dana neko uđe u moju sobu i ja mu kažem: "Samo napred. Predstavite se." "Ja sam Napo-leon", odgovori on. A ja: "Ne onaj Napoleon..." "Baš tako, Bonaparta, francuski imperator." "Drago mi je!" kažem, misleći u sebi: bolje da pripazim na ovog tipa. "Rasko-motite se, vaše veličanstvo."

"Eto, rekli su mi da ste izuzetni duhovni učitelj. Ja imam duhovni problem. Zabrinut sam i teško mi je da verujem u Boga. Vidite, moje trupe su poražene u Rusiji i već noćima ne spavam, pitajući se kako će se sve to završiti", kaže mi on.

Ja mu odgovorim: "U redu, vaše veličanstvo. Siguran sam da bih mogao da učinim nešto kako bih olakšao vaš problem. Preporučio bih vam da pročitate šesto poglavlje Jevanđelja po Mateji: 'Pogledajte ptice u polju... ne seju i ne žanju.'"

Kada smo stigli do ove tačke, pitam se ko je luđi, ja ili on. Bez obzira na to, prihvatam ovog luđaka. To je ono što čini mudri učitelj na početku - prihvata vas i ozbiljno razmatra vaše probleme. Možda vam čak obriše poneku suzu. Vi ste ludi, ali još to ne znate. Ali, ubrzo će doći trenutak kada će vam iznenada istrgnuti tepih ispod nogu i reći vam: "Dosta je! Ti nisi Napoleon."

U čuvenim dijalozima Svete Katarine Sijenske pri-poveda se da joj je Bog rekao: "Ja sam Onaj koji jeste; ti si ona koja nije." Jeste li ikad doživeli svoje nebiće?

Na Istoku, to je predstavljeno slikom igrača i igre. Bog je predstavljen kao igrač, a božije stvaranje kao njegova igra. Jer, Bog nije veliki igrač, a vi mali igrač. Ne. Vi uopšte niste igrač. Vi ste igram'/ Jeste li ikada iskusili nešto slično?

I tako, kada se taj luđak vrati u samog sebe i shvati da nije Napoleon, on ne prestaje da postoji, on i dalje postoji, ali iznenada shvati da je nešto drugo od onoga što je mislio da jeste.

Izgubiti sebe znači iznenada shvatiti da smo nešto drugo od onoga što smo mislili da jesmo. Mislili ste da ste centar sveta - sada se osecate kao satelit. Mislili ste da ste igrač, sada osecate da ste igra. Sve su to samo analogije, slike, tako da ih ne treba shvatiti bukvalno. One vam daju samo sugestiju, samo su putokaz, ne zaboravite.