Kada grlimo uspomene

To me vodi jednoj drugoj temi, ali odlično se uklapa u ono što sam do sada govorio, posebno na predlog da postanemo svesni svega što dodajemo stvarnosti.

Nedavno, jedan sveštenik mi je pričao da je pre više godina držao predavanje u Njujorku, baš kada su Porto-rikanci bili na veoma lošem glasu zbog nekog incidenta koji se desio. Svi su o njima govorili sve najgore. I tako je u svom predavanju rekao: "Hteo bih da vam pročitam nešto od onoga što ljudi iz Njujorka govore o nekim imigrantima."

Ono što je pročitao bili su u suštini komentari iz novina o Ircima, Nemcima i raznim drugim nacijama koje su imigrirale u Njujork tokom čitavih decenija! Objasnio je zatim šta je hteo da kaže, rekavši: Taj narod ne donosi kriminal sa sobom - oni postaju zločinci kada se suoče sa nekim situacijama ovde. Moramo ih shvatiti ako hoćemo da pomognemo - uzaludno je reagovati predrasu- dama. Potrebno je razumevanje, a ne osuda."

Tako dolazi i do promena u nama - ne kroz osudu, ne kuđenjem, već razumevanjem svega što nam se događa. Ne treba smatrati sebe starim i nepopravljivim grešnikom. Ne, ne, ne! Da bismo dostigli svesnost, potrebno je umeti da vidimo, a ne može se videti ako smo ogrezli u predrasudama. Gotovo sve stvari i osobe koje gledamo, gledamo kroz filter predrasuda. Rekao bih da je to dovoljno da svakog obeshrabri.

To je kao kada sretnemo nekog prijatelja koga dugo nismo videli. "Ej, Tom," kažem, "baš lepo što te vidim!" i čvrsto ga zagrlim. Koga ja grlim, Toma ili uspomenu koju imam o njemu? Da li je on živo ljudsko biće ili les? Ja polazim od ubeđenja da je on i dalje onaj mladić kakvog

pamtim. Polazim od ubeđenja koje se i dalje uklapa u ideju koju sam imao o njemu, u moje uspomene. I tako, grlim ga. Pet minuta kasnije, uviđam da se promenio i gubim svako interesovanje za njega. Zagrlio sam pogrešnu osobu.

Ako hoćete da shvatite koliko je istina ovo što vam govorim, čujte ovu priču. Jedna opatica povlači se u osamu. Svi iz njene zajednice kažu: "Ah, poznata stvar, to je deo njenog stila - uvek prisustvuje seminarima i

zatim odlazi u osamu; nikada se neće promeniti." Međutim, desi se da opatica doživi promenu u jednom od tih povlačenja. Ona se menja - svi primete razliku i kažu: "Pa ti si zaista shvatila neke stvari, zar ne?" Istina je, promena zrači iz njenog ponašanja, iz njenog tela, iz njenog lica. Uvek tako biva kada se doživi unutrašnja promena. Odražava se na licu, 'u očima, telu. I tako, opatica se vrati u svoju zajednicu, a pošto ta zajednica ima o njoj već utvrđenu ideju, baziranu na predrasudi, i dalje je gleda takvim očima. Samo članovi njene zajednice ne vide nikakvu promenu u njoj. Govore: "Pa, izgleda malo življa, ali pričekajte i videćete - ubrzo će ponovo utonuti u depresiju." I, nakon nekoliko nedelja, ona je ponovo potištena - reaguje na njihovu reakciju. Tada svi kažu: "Vidiš? Lepo smo rekli -nije se promenila." Međutim, tragično je što se ona zaista pcomenila, samo što oni nisu postali svesni toga.

Opažanje ima poražavajuće efekte u pogledu ljubavi i ljudskih odnosa. Ono što predstavlja stvarni odnos, sigurno sadrži dve stvari - jasnoću viđenja (u meri u kojoj smo sposobni za to; neki bi možda voleli da znaju do koje mere'možemo imati jasnoću opažanja, ali verujem da niko nije protiv toga da je što veća) i preciznost odgovora. Verovatnije je da se preciznije odgovara nego što se jasno opaža. Kada je opažanje iskrivljeno, verovatno ne možemo precizno da uzvratimo. Kako možeš voleti nekoga koga Čak i ne vidiš? Da li stvarno vidiš onoga za koga si vezan? Da li stvarno vidiš nekoga koga se plašiš

i koji ti je zato odbojan? Uvek mrzimo onoga od koga se plašimo.

"Strah od Gopoda je početak mudrosti", govore mi ponekad. Ali pričekajte malo. Nadam se da shvataju ono što govore, jer svi mi mrzimo ono od čega se plašimo. Hteli bismo uvek da uništimo ono od čega zaziremo, da ga se oslobodimo, da ga izbegnemo. Kada se bojimo nekog, ne podnosimo ga. Ne podnosimo ga u onoj meri u kojoj ga se bojimo. A čak ga i ne vidimo, jer su upletene emocije.

Identična stvar događa se kad nas neko privlači. Kada se učvrsti istinska ljubav, ljudi nisu zaljubljeni jedno u drugo, niti se mrze u uobičajenom smislu reci. Jasno vide jedan drugog i precizno uzvraćaju. Ali na ovom ljudskom nivou, u igru neprestano ulaze sopstveni ukusi, želje, sklonosti i tako dalje. Treba znači biti svestan sopstvenih predrasuda, sopstvenih ukusa, sopstvenih sklonosti. Sve je to u nama i izvire iz uslovljenosti kojoj smo podvrgnuti. Kako to da se vama sviđaju neke

stvari koje se meni ne sviđaju? Zato što je vaša kultura različita od moje. Zato što je vaše vaspitanje različito od mog. Kada bih vam dao da pojedete neki od mojih omiljenih obroka, možda biste ga s gađenjem odbacili.

U nekim delovima Indije ima ljudi koje vole pseće meso. Neke osobe, međutim, kada bi znale šta im je na tanjiru, muka bi im pripala. Zašto? Druga uslovljenost, druga programiranost. Indusima bi pripala muka kad bi saznali da su jeli meso krave, ali Amerikancima to prija. Vi pitate: "Ali zašto ne jedu govedinu?" Iz istog razloga iz kog vi nećete pojesti vaše kučence. Iz istog razloga. Krava za indijskog seljaka predstavlja ono što za vas predstavlja vaš  pas. Ne želi da je  jede. Postoji kulturna predrasuda koja ne dozvoljava takve stvari, a u suštini se tako čuva životinja koja je neophodno potrebna.

Zašto se onda zaljubljujemo? Zašto se zaljubljujemo u određeni tip osobe, a ne u neki drugi? Zato što smo

uslovljeni. U mojoj podsvesti imam sliku određenog tipa l osobe koja me privlači, privlači me, i tako, kada sretnem J takvu osobu, kao da me obasja munja. Ali, jesam li je: video, tu osobu? Ne! Videću je možda kad se budem venčao s njom - tada dolazi do buđenja. Tada ljubav može j da otpočne. Međutim, zaljubljenost nema ništa zajedničko; s ljubavlju, to nije ljubav - to je želja, goruća želja. Ono • što želite svim srcem je da vam to obožavano stvorenje l kaže da ga privlačite. Samo vam tako nešto pruža osećanje sreće. U međuvremenu, svi drugi govore: "Ma šta on vidi toliko zanimljivo u njoj?" Ali radi se o uslovljenosti - on je ne vidi.

Kažu da je ljubav slepa. Verujte mi, ništa nema tako oštar vid kao prava ljubav. Ljubav ima najoštriji vid na; svetu. Zavisnost je  slepa. Vezanost je slepa. Zakačenost j za nekog, neprestani zahtevi i želje su slepi. Ali istinska < ljubav nije. Nemojte te stvari nazivati ljubavlju. Sve u svemu, ova reč je oskrnavljena u većini živih jezika. Ljudi govore o vođenju ljubavi i zaljubljenosti. O čemu u stvari govore? Prvo što nam je potrebno je jasno opažanje. Jedan od motiva zašto jasno i očigledno ne vidimo druge ljude je taj što u igru ulaze naše emocije, naša uslovljenost, naši ukusi. Moramo računati sa ovom činjenicom. Ali moramo računati sa nečim mnogo važnijim - s našim idejama, našim zaključcima, našim pojmovima.