24.      maj  1968.

Gnjavio sam don Huana bezmalo ceo dan da mi  kaže nešto o tom poklonu koji sam dobio od don Visentea. Ukazivao sam mu na razne načine da mora  da vodi  ra­ čuna o razlici  između nas;  rekao  sam mu da ono  što je za njega  samo po sebi razumljivo  za  mene  može  da bu­ de  potpuno  nerazumljivo.

»Koliko  ti  je  biljki  dao?«   upitao  me  najzad.

» 4 « , rekoh, mada s e nisam mogao pouzdano setiti. Onda je don Huan zahtevao da  mu  tačno  ispri­ čam šta se dogodilo  u  vremenu  između  mog  odlaska od don Visentea i trenutka kad sam  zastao pokraj puta. Međutim,  ja  ni  toga  nisam  mogao  da  se  setim.

»Važan je broj biljki, a  važan  je  isto  tako  i  redo- sled   događaja«,   reče.

Uzalud sam pokušavao da se prisetim šta se u to vreme zbilo.

»Kad  bi  mogao  da  se  setiš  svega  što  se   desilo«, reče, »mogao bih ba r da ti kažem  kako  si  odbacio  taj dar.«

Don Huan je izgledao  veoma  uznemiren.  Nestrplji­ vo me podsticao da se setim, ali moja memorija je pot­ puno  zatajila.

»U čemu sam pogrešio, šta misliš, don Huane?« upitah  ga  tek  koliko  da  nastavim  razgovor.

»U svemu.«

»Ali  postupio   sam  tačno  po   don  Visenteovim  uputstvima.«

»Pa šta onda? Zar ne shvataš da je bilo besmisleno postupati   po   njegovim   uputstvima?«

»Zašto?«

»Zato  što  su  ta  uputstva  bila  namenjena  nekome

ko   ume  da   vidi,   a  ne  budali   koja   je  pukim   slučajem

ostala  živa.  Otišao  si  don  Visenteu  u  posetu  bez  ikakve

pripreme.  Dopao  si  mu  se  i  on  ti  je  nešto  poklonio.

A  lako  se  moglo  desiti  da  taj   poklon  glavom  platiš.«

»Ali zašto mi  je  poklonio  nešto  tako  ozbiljno?  Ako je čarobnjak, onda je trebalo da zna kako ja ništa  ne znam.«

»Ne,  to  on  nije  mogao  da  vidi.  Po  tvom  izgledu  bi se  reklo  da  znaš,  a  ti  u  stvari  ne  znaš  ništa  naročito.« Rekoh  mu  kako  iskreno  verujem  da  se  nikada  ni­

sam  lažno  predstavljao,  barem  ne  svesno  i  namerno.

»Nisam tako mislio«, reče. »Da si se pravio važan, Visente bi te prozreo. Ovo je nešto gore nego da se pra­ viš važan.  Kad  te  ja  vidim,  čini  mi  se  da  mnogo  znaš, a  i  sam  dobro  znam  da ne  znaš.«

»A  šta to  izgleda  da  znam,  don  Huane?«

»Tajne  moći,  naravno;  znanje  čarobnjaka.   I  zato ti je don Visente, kad te video, poklonio nešto a  ti  si prema tome postupio kao pas  kad  mu  je  trbu h  pun. Pas se popiša na  hranu  kad  se  zasiti,  zato  da  je  drugi psi ne bi pojeli. Ti si  to  isto  učinio  s  tim  poklonom. Sad više nikada nećemo saznati šta se u stvari zbilo. Mnogo  si  izgubio.  Kakva  šteta!«

Oćuta  malo,  pa  sleže  ramenima  i  nasmeši  se.

»Besmisleno je sad za tim žaliti«, reče, »a,  ipak, teško je ne žaliti. Čoveku se retko u životu desi da mu neko  pokloni  neku  moć;   takvi  pokloni  su  jedinstveni i dragoceni.  Uzmi  mene,  na primer;  niko  mi  nikada  ni-

je  tako  nešto  poklonio.  Koliko  znam,  to  se retko  kome desilo.  Šteta je  izgubiti  nešto  toliko  retko.«

»Shvatam  šta  hoćeš  da  kažeš,  don  Huane«,  rekoh.

»Da  li  bih  sada  na  bilo  koji  način  mogao  da  spasem

taj   dar?«

On  se  nasmeja  i  ponovi  nekoliko  puta:  »Da  spaseš dar?«

»To  lepo  zvuči«,  reče.  »Dopada  mi  se.  Ali  sada  se ne  može  više  ništa učiniti  da  se  taj  tvoj  dar  spase.«

25.   maj  1968.

Don Huan mi  je  danas  gotovo  ceo  dan  pokazivao  kako se prave obične klopke za male životinje. Bezmalo celo prepodne sekli  smo grane i čistili  ih. Kroz glavu su mi prolazila mnoga pitanja. Pokušao sam s njim da razgo­ varam dok smo radili, ali  on  se  našalio  i  rekao  da  od nas dvojice samo ja mogu istovremeno da  pokrećem  i ruke i usta. Najzad smo  seli  da  se  odmorimo  i  ja  upi­ tah  iznebuha.

»Kako  je  to  kad  se  vidi,  don  Huane?«

»Da  bi  to  znao,  moraš  prvo  naučiti  da  vidiš.   Ne

mogu  ti  to  reći.«

»Je  li  to  neka  tajna  koju  ne  treba  da  znam?«

»Nije,  samo  ne  mogu  to  da  ti  opišem.«

»Zašto?«

»Ti  to  ne  bi  razumeo.«

»Pokušaj,  don  Huane.  Možda  ću  razumeti.«

»Ne.  Sam  moraš  doći  do  toga.  Kad  naučiš,  onda

ćeš  sve  na  ovome  svetu  moći  da  vidiš  na  jedan  drugi

način.«

»Onda  ti,  don  Huane,  svet  više  ne  vidiš  na  uobi­ čajeni  način.«

»Ja  vidim  na  oba  načina.   Kad  zaželim  da  pogledam u svet, vidim ga isto kao  i  ti.  A  kad  zaželim  da  ga  vi­ dim, gledam ga onako kako znam  da  treba  gledati  i  vi­ dim   ga   drukčije.«

»Da  li  stvari  izgledaju  uvek  iste  kad  ih  vidiš?«

»Da,   stvari  se   ne   menjaju.   Ti   menjaš   način   gle­

danja, to je  sve.«

»Hoću da kažem, don Huane, ako vidiš, na  primer, neko  drvo,  ostaje  li  ono  isto  svaki  put  kad  ga  vidiš?«

»Ne.  Menja  se,  a  ipak  je  isto.«

»Ali,  ako  se  isto  drvo  menja  svaki  put  kad  ga  vi­

diš,  onda  to  tvoje  viđenje  može  biti  obična  obmana.

On se nasmeja i ne odgovori mi neko vreme,  ali reklo bi se da  je  razmišljao.  Konačno  reče:  »Kad  gle­ daš u stvari, ti ih ne vidiš. Gledaš  samo  u  njih,  možda samo zato da bi se uverio da je nešto tu.  Pošto  još  ne umeš da vidiš, tebi stvari izgledaju  gotovo  sasvim  iste kad god ih pogledaš. Ali kad naučiš da  vidiš,  onda  ti ništa neće biti isto svaki put kad  to  vidiš,  ali  ipak  je isto. Rekao sam ti, na primer, da  je  čovek  kao  jaje. Kad god vidim istog čoveka, ja  vidim  jaje,  ali  to  ipak nije  isto  jaje.«

»Ali onda nećeš moći više  ništa  da  prepoznaš,  po­ što ništa nije isto kao što  je  bilo;  kakva  je  onda  korist od  učenja  da  se  vidi?«

»Možeš stvari da raščlaniš. Možeš da ih vidiš onakve kakve  uistinu  i  jesu.«

»Zar  ih  ja  ne  vidim  takve  kakve   su?«

»Ne  vidiš.  Tvoje  oči  su  naučile  samo  da  gledaju.

Uzmi,  na  primer,  to  troje  koje  si  tamo  sreo,  te  Meksi­

kance.  Potanko  si  ih opisao,  pa  si  mi  čak  rekao  i kako

su  bili  odeveni.  A za mene  je  to bio  samo  dokaz  da ih

uopšte  nisi  video.  Da  si  bio  kadar  da  ih  vidiš,  ti  bi  od­

mah  znao  da   to  i  nisu  ljudi.«

»Da  nisu  ljudi?  Pa  šta  su  onda  bili?«

»To  nisu  bili  ljudi,  to  je  sve.«

»Ali  to je  nemoguće.  Bili  su  isti  kao  ti i  ja.«

»Ne,  nisu.  U  to  sam  siguran.«

Pitao sam ga da li su to bile aveti, duhovi, ili duše mrtvih. Odgovorio mi je da ne zna  šta  su  aveti,  du­ hovi ni  duše.

Preveo sam mu definiciju aveti iz Vebsterovog Rečnika Novog sveta. »Pretpostavlja se da je to bes- telesni duh mrtve osobe, i smatra se da se on živima pojavljuje kao bleda prikaza slična senki.« A zatim i de­ finiciju duha: »Natprirodno biće, naročito ono koje se smatra.. . duhom, ili ono koje boravi u nekom odre­ đenom  kraju,  i  koje  može  imati  (dobru  ili  zlu)  narav.«

Rekao je da bismo ih možda mogli nazvati duho­ vima, mada im ta definicija koju sam mu pročitao ne odgovara  u  potpunosti.

»Jesu  li  oni  nekakvi  čuvari?«  upitah.

»Nisu.  Oni  ništa  ne  čuvaju.«

»Jesu  li  nekakvi  nadzornici?  Motre  li  na  nas?«

»To  su  sile,  ni  dobre  ni  zle,  prosto  sile  koje  brujo

ume  da  ukroti.«

»Jesu  li  oni  saveznici,  don  Huane?«

»Jesu,  oni  su  saveznici  čoveka  od  znanja.«

Don  Huan  je  tada  prvi  put  za  osam  godina  našeg

druženja  bio  blizu  toga  da  mi  kaže  definiciju   »savez­

nika«.  Pitao  sam  ga  za  to  bezbroj  puta.  Obično  se  nije

osvrtao na  ta  pitanja,  govoreći  da  znam  šta  je  saveznik

i  da  je  glupo  da  mi  kaže  to  što  već  i  sam  znam.  Don

Huanova  otvorena  izjava  o  prirodi  saveznika bila  je  za

mene  nešto  novo  i  morao  sam  da  ga  ispitujem  i  dalje.

»Rekao si  mi  da  se  saveznici  nalaze  u  biljkama, u  tatuli  i  u  gljivama.«

»To ti nikad nisam rekao«, odgovori veoma ener­ gično.  »Uvek  sam  izvodiš  svoje  zaključke.«

»Ali to sam zapisao u svojim beleškama, don Hu­ ane.«

»Možeš ti da pišeš što  god  hoćeš,  ali  ne  govori  mi da  sam  ti  ja  to  rekao.«

Podsetio sam ga da mi je kazao kako je saveznik njegovog dobrotvora bila tatula, a njegov  je  bio  dim- čić; i da mi je to kasnije  objasnio  rekavši  da  se  savez­ nici  nalaze  u  tim  biljkama.

»Ne. To nije tačno«, reče on mršteći se. »Moj sa­ veznik je dimčić, ali to ne znači  da  se  taj  saveznik  na­ lazi u mešavini koju pušim, ni u gljivama, niti pak  u mojoj luli. To sve mora da se skupi zajedno da bi  me odvelo do mog saveznika, a ja ga  iz  nekih  svojih  raz­ loga  nazivam  dimčićem.«

Don  Huan  zatim  reče  da  su  one  3  osobe  koje sam  video,  a  koje  je  on  nazvao   »oni  koji  nisu  ljudi«

—  los  que  no  son  gente  —  u  stvari  bili  don  Visenteovi saveznici.

Podsetio sam ga da mi je rekao kako se razlika između saveznika i Meskalita sastoji u tome što se sa­ veznik  ne  može  videti,  a  Meskalito  može,  i  to  lako.

Upustili  smo  se  tada  u  dugu  raspru.  Rekao   je kako mi je kazao da  se  saveznik  ne  može  videti  zato što on može da poprimi bilo koji oblik. Kad sam ga podsetio da je to isto kazao i za Meskalita, don Huan sasvim diže ruke od razgovora, rekavši da »viđenje« o kome  on  govori  nije  isto  što  i  »gledanje  u  predmete« i da je u mojoj glavi došlo do zbrke zato što pošto-poto želim  da  govorim.

Posle nekoliko sati don Huan je sam opet poveo razgovor o saveznicima. Osetio  sam  da  mu  moja  pi­ tanja nikako nisu po volji pa više nisam navaljivao. Pokazivao mi je tada kako se pravi klopka za zečeve; morao sam da držim jedan dugačak štap i da  ga  sa­ vijeni što je moguće više da bi  on  krajeve  mogao  da veže kanapom. Štap je bio dosta tanak,  ali  je  i  pored toga bila potrebna prilična  snaga  da  bi  se  savio.  I  gla­ va i ruke su mi se tresli od napora i bio sam gotovo potpuno  iscrpen  kad  je  on  najzad  zavezao  kanap.

Seli smo i  počeli  da  razgovaramo.  Rekao  je  da mu je jasno da ja  ništa  ne  mogu  da  razumem  ako  o  tome ne govorim, da mu  moja  pitanja  ne  smetaju,  i  da  će mi  pričati  o  saveznicima.

»Saveznik nije u dimu«, reče. »Dim  te  vodi  tamo gde je saveznik, a kad se  s  njim  sjediniš,  onda  ti  dim više nikada nije potreban. Od tog časa možeš svog sa­ veznika da dozoveš  kad  god  zaželiš  i  možeš  ga prisiliti da  učini  što  god  hoćeš.

»Saveznici nisu ni dobri ni zli, ali čarobnjaci se njima koriste za što god zažele. Ja volim dimčić kao saveznika zato što on ne  traži  mnogo  od  mene.  Posto­ jan  je  i  pravičan.«

»Kako tebi  izgleda saveznik,  don  Huane?   One  3 osobe koje sam ja video,  na  primer,  meni  su  se  činile kao  obični   ljudi;   kako  bi   oni   tebi   izgledali?«

»Kao  obični  ljudi.«

»Pa kako onda možeš da ih razlikuješ od običnih ljudi?«

»Obični ljudi liče ti na svetleća  jaja  kad  ih  vidiš. Oni koji nisu  ljudi  uvek izgledaju  kao ljudi. Na to sam mislio kad sam ti rekao da ne možeš da  vidiš  savez­ nika. Saveznici se pojavljuju u raznim obličjima. Iz­ gledaju kao psi, kojoti,  ptice,  čak  i  kao  korov  ili  bilo šta drugo. Jedina razlika je  u  tome  što  oni,  kad  ih  vi­ diš, izgledaju  tačno  kao  to  što  žele  da  predstavljaju. Sve ima svoj način postojanja  kad  vidiš.  Kao  što  ljudi liče na jaja, tako druge stvari liče na nešto drugo, ali saveznike možeš  videti samo u onom   obliku  koji  su uzeli na sebe. Taj oblik je  dovoljno  dobar  da  obmane oči, to jest naše oči. Ali psa oni nikada ne mogu ob­ manuti,  pa  ni  svraku.«

»Zašto  bi  želeli  da  nas  obmanjuju?«

»Ja mislim da smo mi klovnovi. Sami sebe obma­ njujemo. Saveznici uzmu spoljni oblik bilo  čega  što  je oko na s  i  mi  ih  onda  prihvatamo  kao  da  su  ono  što u stvari nisu. Nisu oni krivi što  smo  mi  svoje  oči  na­ vikli  da  samo  gledaju  u  stvari.«

»Nije mi jasna njihova funkcija, don Huane. Šta saveznici  u  stvari  rade  na  ovom  svetu?«

»To ti je isto  kao  da  si  me  pitao  šta  ljudi  rade na svetu. Zaista ne znam. Ovde smo,  to je  sve.  I  savez­ nici su ovde kao i mi; možda su oni postojali čak i pre nas.«

»Kako  to  misliš  pre  nas,  don  Huane?«

»Mi,  ljudi,  nismo  uvek  bili  ovde.«

»Hoćeš  da kažeš u  ovoj  zemlji ili na svetu uopšte?«

Tu smo se  opet upustili u dugu raspru.  Don  Huan reče da za  njega  postoji  samo  ovaj  svet,  mesto  gde stoji na svojim nogama. Pitao sam ga otkud zna da nismo  oduvek  bili  na  ovom  svetu.

»Vrlo prosto«,  reče.  »Mi  ljudi  veoma  malo  znamo o svetu. Kojot zna mnogo više od nas. Kojota  gotovo nikad  neće prevariti  izgled  nečega.«

»Kako onda dopuštaju da ih mi hvatamo i ubija­ mo?« upitah. »Ako  se  ne  daju  obmanuti,  otkud  onda to  da  tako  lako  ginu?«

Don Huan je  netremice  gledao  u  mene  sve  dok  mi to  nije  postalo  neprijatno.

»Mi možemo kojota da uhvatimo u klopku, da ga otrujemo ili ubijemo«, reče. »Ma šta od  toga  učinili, kojot će lako postati naš plen zato što ne poznaje čo- vekove marifetluke. Ali ako ostane živ, možeš biti si­ guran da ga nikada  više nećeš  uhvatiti.  Dobar lovac  to zna pa nikad klopku ne postavlja  dvaput  na  isto  me- sto, jer ako  jedan  kojot  ugine  u  klopci,  svi  kojoti  mo­ gu da vide njegovu smrt koja se tu zadržava i zato će izbegavati tu klopku pa čak i  ceo  taj  kraj  u  kome  je bila postavljena. Mi, međutim, nikad  ne  vidimo  smrt koja se zadržava na mestu na kome je neko umro; mo­ žemo  da  je  naslućujemo,  ali  je  nikad  ne  vidimo.«

»Može   li   kojot   da  vidi   saveznika?«

»Svakako.«

»Kako   saveznik   izgleda   kojotu?«

»Morao  bih  da  budem  kojot  pa  da  to  znam.  Mogu

ti  ipak  reći  da vrana  liči  na  šiljat  šešir.  Široka je  i  ok­

rugla  pri  dnu,  a gore  se  završava  dugim  špicom.  Neke

se  od  njih  sijaju,  ali  većina   ih  je  mat  i  izgledaju  veo­

ma  teške.  Liče  na  mokru  krpu  s  koje  se  cedi  voda.

To  su  zloslutni  oblici.«

»Kako  oni  tebi izgledaju  kad ih  vidiš,  don  Huane?«

»Rekao  sam  ti  već;  izgledaju  kao  ono  za  šta  žele

da  se  prikažu.  Pojavljuju  se  u  obliku  i  veličini  koja  im

odgovara.  Mogu  uzeti  oblik  kamička  ili  planine.«

»Govore li oni, smeju li se, puštaju li uopšte bilo kakve  glasove?«

»Kad su u društvu ljudi, ponašaju  se  kao  ljudi,  a kad su sa životinjama,  rade  isto  što  i  one.  Životinje  ih se obično plaše, ali ako su navikle da viđaju saveznike, ostavljaju ih na miru. A i mi slično postupamo.  Među nama se nalaze desetine i desetine  saveznika,  ali  se  na njih ne osvrćemo. Budući da naše oči mogu samo da gledaju  u  stvari  oko  sebe,  mi  ih  i  ne  primećujemo.«

»Hoćeš li da kažeš da neki od onih ljudi koje  sre­ ćemo na ulici u stvari nisu ljudi?« upitah, iskreno pre­ neražen  njegovim  recima.

»Neki  od  njih  i  nisu«,  odgovori  on  energično. Njegove  reči  učinile  su  mi  se  neverovatne,  ali  ni­

sam  mogao  ozbiljno  da  pretpostavim  da  bi  don  Huan tako  nešto  rekao  samo zato  da bi me iznenadio.  Rekoh

mu da mi to zvuči kao priča iz naučne  fantastike  o bi­ ćima s neke druge planete. Odgovorio mi je da mu je svejedno kako to  meni  zvuči,  ali  da neki  od  onih  ljudi na ulici i nisu  ljudi. »Zašto moraš da veruješ  da je sva­ ko od  onih koji se kreću u  gomili zaista ljudsko biće?« upita  me  s  veoma  ozbiljnim  izrazom  lica.

Nisam mu doista mogao objasniti zašto tako mi­ slim,  osim  što  sam  navikao  da  verujem  da  je  tako.

Rekao mi je zatim kako  voli  da  posmatra  ona  me- sta koja vrve  od  ljudi,  i  kako  ponekad  vidi  gomilu  lju­ di  koji  izgledaju  kao  jaja,  a  u  masi  tih  jajastih  bića ugleda  jednu  osobu  koja  izgleda  kao  čovek.

»To je veoma  zabavno«,  reče  smejući  se,  »ili,  bar za mene je zabavno. Volim da sedim po parkovima ili većim autobuskim stanicama i gledam. Ponekad odmah ugledam saveznika; drugi put vidim samo prave ljude. Jedanput sam video kako u jednom autobusu sede dva saveznika jedan do drugog. Tada sam jedini  put  u  ži­ votu  video  dvojicu  njih  zajedno.«

»Da li je za tebe bilo posebno značajno to   što   si video   tu   dvojicu?«

»Svakako. Sve što oni čine značajno je. Brujo (ča­ robnjak) može ponekad  iz  njihovih  postupaka  da  stek- ne moć. Čak ni brujo  nema  svog  ličnog  saveznika,  ali sve dokle god ume da vidi, on raspolaže moći zahva­ ljujući tome što posmatra šta saveznici rade. To sam naučio od svog dobrotvora, i pre nego  što  sam  stekao svog  saveznika,  ja  sam  godinama  motrio  na  saveznike u gomilama sveta i kad god sam video nekoga  od  njih, nešto sam naučio. Ti  si  ih našao  troje  na  okupu.  Kak­ vu  si  veličanstvenu  priliku  propustio  da  nešto  naučiš!«

Nije rekao više ništa  sve  dok  nismo  završili  klop­ ku za zečeve. Onda se okrenu prema meni i  reče  izne­ nada, kao da mu je to  tek  tada  palo  na  um,  da  je  u vezi sa saveznicima važno još nešto,  a  to je,  ako  se na­ iđe  na  2  saveznika,  onda  su  oni  uvek  iste  vrste.  Ona dva saveznika koje je on  video  bili  su  muškarci,  a  po­ što sam ja video dvojicu muškaraca i jednu ženu, on smatra  da  je  to  još  neobičnije.

Pitao sam  ga  da  li  saveznici  mogu  da  se  pojave u  liku  deteta,  da  li  su  deca,  u  tom  slučaju,  istog  ili

različitog pola; mogu li da se prikažu  kao  ljudi  raznih rasa, zatim da li mogu da se prikažu kao porodica sa­ činjena od čoveka, žene i  deteta,  i  najzad  sam  ga  upi­ tao da li je  ikada  video  da  neki  saveznik  vozi  automo­ bil  ili  autobus.

Don  Hua n  mi  uopšte  nije  odgovarao.   Smešio  se i pustio me da govorim. Kad je čuo moje poslednje pitanje prasnu o je u smeh i rekao da treba više  da pazim šta govorim, i da bi  bilo  bolje  i  prikladnije  da sam ga pitao da li je ikada video da neki saveznik vozi motorno  vozilo.

»Nećeš  valjda  zaboraviti  na  motocikle,  je  li?«  reče s  nestašnim  sjajem  u  očima.

Učini rni se smešno to što se on šali s mojim pi­ tanjima  pa  se  nasmejah  zajedno  s  njim.

Onda mi je objasnio da saveznici ne mogu da vode nekoga ili nešto niti da na bilo koji drugi način ne­ posredno delaju, ali zato mogu posredno da utiču na ljude. Don Huan reče da je opasno stupiti u dodir sa saveznikom zato što je on u stanju  da  izvuče  ono  naj­ gore u čoveku. Učenje  je  dugo  i  naporno,  reče,  zato što čovek mora da svede  na  najmanju  moguću  meru sve što mu nije neophodno u životu da bi bio kadar izdržati silinu takvog susreta.  Don Huan reče  da  je njegov dobrotvor, kad je prvi put stupio u dodir sa saveznikom, osetio želju da se spali i da je bio pun ožiljaka kao da ga  je  jaguar  izgrizao.  Što  se  njega  lič­ no tiče, reče da ga je saveznik gurnuo na gomilu za­ paljenih drva i da se tom prilikom malo opekao po kolenu i plećki, ali ožiljci su se vremenom izgubili i nestali  kad  se  on  sjedinio  sa  saveznikom.