Profesorov razgovor s učiteljem se završio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a Berta je radoznalo posmatrala kako njen dugački vrh okreće nad plamenom sveće. Devojčica je desnom rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i širom otvorenih očiju slušala neverovatne doživljaje o kojima joj je stari gospodin pričao. Radilo se o pustolovinama na putovanju, tačnije, radilo se o Nepalu.
„Da li se to stvarno dogodilo?”, odlučila je u jednom trenutku da upita.
Gospodin Abdereg se nasmejao.
„To zavisi od vas, mala gospođice, istina u nekoj priči je uvek ono u šta slušalac veruje.”
„Ma ne?! Moraću da upitam oca.”
„Uradite tako.”
Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk.
„To je samo šala, dete.”
Ona je slušala ćaskanja, rasterivala vinske mušice sa čaše svog brata i svakom ko bi je pogledao uzvraćala ljubazno pogled. Uživala je u starom gospodinu, Berti, živahnom brbljivom Paulu, uživala je u lepoj Tusneldi koja zbog društva napolju gleda u noćno plavetnilo, u učitelju koji se naslađuje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da ne zaboravi kako mladost u ovakvoj letnjoj noći u bašti može da bude topla i srećna. Koliko još iskušenja čeka ove lepe mlade i pametne stare. I učitelja. Kako su svakom tako važni sopstveni životi, misli i želje. I kako samo lepo izgleda gospođica Tusnelda! Prava lepotica.
Dobrodušna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smeškala se srdačno nešto osamljenom učitelju i s vremena na vreme iza stolice domaćina opipavala da li njegova vinska flaša još stoji u hladnom ledu.
„Pričajte mi nešto o vašoj školi!”, rekla je Tusnelda Paulu.
„Eh, škola! Pa sada je raspust.”
„Znači li to da ne idete rado u gimnaziju?”
,,A da li znate nekoga ko to rado čini?”
„Ali ipak želite da studirate?”
„To da. Želim.”
,,A šta bi vam bilo draže?”
„Draže? Ha, ha - više bi voleo da postanem gusar.”
„Gusar?”
„Naravno, gusar, pirat.”
„Onda ne biste morali toliko da učite.”
„Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.”
„Verujete u to?”
„Sasvim sigurno. Ja bih...”
„Pa, šta biste?”
„Ja bih - ah, to ne može da se kaže.”
„Pa onda nemojte ništa reći.”
Postalo mu je dosadno. Došao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je on govorio, svi su slušali i smejali se.
Gospođica Tusnelda je ustala i u lepršavoj, laganoj engleskoj haljini polako prišla stolu.
„Hoću da vam poželim laku noć.”
Onda su svi skočili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno ponoć.
Kratkom stazom do kuće Paul je išao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo svidela, pogotovo zbog toga što se očevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je magarac što se ljutio zbog ove posete. Bilo bi lepo da je večeras s njom ćaskao.
Osećao se kao kavaljer i počeo da žali što se celo veče bavio onom drugom. A ona je baš izveštačena. Berta mu je bila mnogo draža i veoma je žalio što se večeras nije držao nje. Pokušao je to da joj objasni. Ona se kikotala.
,,Oh, vaš otac je tako zabavan! Bio je tako privlačan.”
Predložio joj je da sutra prošetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Počeo je
da opisuje, pričao o stazama, o pogledu odozgo i baš je pao u vatru. Upravo tada, kada je najvatrenije govorio, pored njih je prošla gospođica Tusnelda. Okrenuli su se i pogledali je. Činila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i iznenada je zanemeo. Berta ga je iznenađeno pogledala; izgledao je neraspoložen, a nije znala zašto.
Tada su već bili u kući. Berta mu je pružila ruku. Poželeo joj je laku noć. Ona ga je pozdravila i otišla.
Tusnelda je ušla unutra i nije mu poželela laku noć. Gledao je za njom kako se s lampom u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Ležao je budan u krevetu i osećao tananu vatru tople noći. Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima. Ponekad mu se činilo da negde u daljini čuje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i odlazio s dugim pauzama i nije mogao ni vrhove drveća da zanjiše.
Polusanjiv, dečak je razmišljao o protekloj večeri i osećao da je danas bilo drugačije nego inače. Činilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao više sreće nego kod ranijih pokušaja. S gospođicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.
Mučilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Možda se ipak samo poigravala s njim. A to o Praksedisinom poljupcu moraće sutra da pročita. Da li to stvarno nije razumeo, ili je samo zaboravio?
Nije mogao da odluči da li je gospođica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. Činilo mu se da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola ležala u stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je opušteno gledala ka nebu, zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugačkoj haljini, kao da je upravo izašla iz neke slike.
Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draža. Možda je bila malo suviše naivna, ali blaga i slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se otpočetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije da postanu dobri prijatelji. Uopšte, sada mu je bilo žao što gosti ostaju samo dva dana.
Ali zašto su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuću smejao s Bertom? Ponovo ih je video kako prolaze pored njih, okreću glavu ka njima i gledaju ih. Imao je potpuno jasnu predstavu o svemu, ali nije mogao da pređe preko toga - njihovi pogledi su bili podsmešljivi, bez ikakve sumnje. Zašto? Zbog onog sa Ekehardom? Ili što se smejao s Bertom?
Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima, ali nije padala kiša. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prašinu.
„Šteta”, požalila se Berta kada je sišla iz svoje sobe, „danas se ne može ići u šetnju.”
„Ah, neće celog dana biti ovako”, tešio ju je gospodin Abdereg.
„Ti ionako nisi pristalica šetnji”, dodala je gospođica Tusnelda.
„Ali kada smo već ovde tako kratko!”
„Imamo kuglanu na otvorenom”, predložio je Paul, „u bašti. Imamo i kriket. Ali kriket je dosadan.”
„Meni se kriket baš sviđa”, rekla je gospođica Tusnelda.
„Pa onda možemo da igramo.”
„Fino, samo malo kasnije. Prvo ćemo popiti kafu.”
Posle doručka, mladi su otišli u baštu; učitelj im se pridružio. Zaključili su da je za kriket trava suviše visoka i odlučili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i postavio ih.
„Ko želi da počne?”
„Uvek onaj ko pita.”
„Onda dobro. Ko će igrati sa mnom?”
Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i očekivao je pohvalu od nje ili makar
neko zadirkivanje. Ona to uopšte nije primećivala i nikakav značaj nije pridavala igri. Kada bi joj Paul dodao kuglu, nepažljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene kegle. Umesto toga, razgovarala je s učiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se danas ponašao vrlo učtivo. Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je pomagala kod postavljanja kegli i dopuštala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.
„Kralja iz sredine!”, vikao je Paul. „Gospođice, onda sigurno pobeđujemo. To donosi dvanaest.”
Ona je samo klimnula glavom.
„U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus”, rekao je učitelj i zaboravio da je on na redu da odigra. Paul se razgnevio. „Gospodine Homburgere, sada vi igrate!”
„Ja?”
„Da, vi, a svi ostali vas čekamo.”
Berta je primetila njegovo neraspoloženje, uznemirila se i nije pogodila više ništa.
„Mogli bismo sada da prekinemo.”
Niko se nije protivio. Gospođica Tusnelda se lagano udaljila, a učitelj ju je pratio. Paul je zlovoljno oborio nogom preostale kegle.
„Zar nećemo još da igramo?”, bojažljivo je upitala Berta.
„Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiću ovo.”
Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potražio je pogledom gospođicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav dečak.
,,I šta sad?”
„Mogli biste malo da mi pokažete park?”
Tako je brzo koračao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da trči da bi ga stigla. Pokazao joj je šumicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo stideo što je tako grub i škrt na rečima, u isto vreme se i iznenadio što se više uopšte ne ustručava pred Bertom. Ponašao se kao da je ona dve godine mlađa od njega. A ona je bila blaga, mirna, bojažljiva, nije progovarala ni reč i pogledala ga je tek ponekad, kao da mu se zbog nečega izvinjava.
Kod žalosne vrbe sreli su drugo dvoje. Učitelj je i dalje pričao, gospođica se ućutala i izgledala neraspoložena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je pažnju na staro drvo, razgrnuo viseće grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.
„Sešćemo ovde”, naredila je gospođica Tusnelda.
Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena polutama je bila meka, sparna i uspavljujući Paul je sedeo desno od Tusnelde.
„Kako je ovde mirno!”, započeo je gospodin Homburger. Gospođica je samo klimnula glavom.
,,I tako je vrelo”, rekla je nešto kasnije. „Neko vreme nećemo ništa govoriti.”
I tako su sve četvoro sedeli i ćutali. Pored Paula, na klupi je ležala šaka gospođice Tusnelde, dugačka, uzana šaka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji su blago svetlucali. Izlazila je iz širokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji se video iznad članka, malo izvijena, ležala je mirno kao da se umorila.
Svi su i dalje ćutali. Paul je razmišljao o prethodnoj večeri. Ta ista dugačka, mirna ruka je spokojno visila, a čitava prilika je bez pokreta upola ležala, a upola sedela. To je njoj priličilo, njenoj figuri, odeći, njenom prijatnom mekom ne baš opuštenom glasu, priličilo je i njenom licu s mirnim očima da tako pametno, negovano i opušteno izgleda.
Gospodin Homburger je pogledao na sat.
„Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?”
Poklonio se i otišao. Ostali su ćuteći sedeli. Paul je svoju levu ruku polako, nespokojno i obazrivo kao neki prestupnik približavao ruci gospođice, a onda je ostavio da leži sasvim uz njenu. Nije znao zašto to radi. To se događalo protiv njegove volje, a pri tome mu je bilo tako vrelo i toliko je strepeo da mu je čelo bilo potpuno vlažno.
„Ni ja ne volim da igram kriket”, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle učiteljevog odlaska, između Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmišljala da li da se približi ili ne. Što god je duže odugovlačila, postajalo je sve teže da to uradi, a da se ne bi osećala potpuno sama, počela je da priča.
„To stvarno nije zabavna igra”, nastavila je posle duže pauze, nesigurnim glasom. Niko joj nije odgovorio.
Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se čuju otkucaji njegovog srca. Nešto ga je teralo da ustane i da kaže nešto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao je da sedi, ostavio ruku na istom mestu i činilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da će se ugušiti. Ali bilo mu je i prijatno, na jedan tužan i mučan način prijatno.
Gospođica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u Paulovo lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je ležala tik uz njenu desnu.
Pomerila je malo ruku, položila je čvrsto na Paulovu i ostavila tako da leži. Ruka joj je bila meka, ali snažna i topla. Paul se prepao kao iznenađeni lopov i počeo da drhti, ali ruku nije povukao. Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospođicu ponizno i s puno straha.
„Vi ste preplašeni?”, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.”
Nije mogao ništa da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i još uvek osećala njen dodir. Želeo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da nije mogao da razmišlja niti da odlučuje, nije mogao ništa da radi, apsolutno ništa.
Odjednom, iznenadili su ih preplašeni zvuci grcanja, koje su čuli iza sebe. Paul se odmah povratio i ustao duboko uzdahnuvši. Ustala je i Tusnelda.
Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala.
„Izađite”, rekla je Tusnelda Paulu. „Mi ćemo doći za vama.”
A kada je Paul izašao, dodala je: „Dobila je glavobolju. Dođi, Berta. Ovde je isuviše vrelo, ova zapara guši. Dođi, saberi se. Idemo kući.”
Berta nije odgovarala. Njen mršavi vrat je počivao na svetloplavom rukavu lagane haljinice, iz koga je visila tanka, koščata ruka sa širokim člankom. Plakala je mirno i tiho jecala, a posle nekog vremena je pocrvenela, začuđeno doterala haljinu, zabacila kosu unazad i polako i mehanički počela da se smeje.
Paul nije mogao da se smiri. Zašto je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da li je to bila samo šala? Zna li ona kako to neobično boli? Koliko god bi se puta iznova na to podsetio, uvek bi imao isti osećaj; gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu, kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.
Prošao je pored kuće do ribnjaka i šetao tamo-amo po voćnjaku. Omorina se pojačavala. Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra, samo tu i tamo u granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i žućkasta kao ogledalo ravna površina ribnjaka na trenutak naborala i zadrhtala.
Mali stari čamac koji je ležao privezan na travnatoj obali zapao je mladiću za oko. Ušao je u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao čamac, jer vesla već odavno nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.
Neprimetno, obuzela ga je bezrazložna tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da je bio u nekom nespokojnom snu, u kome ne može da se pomeri iako to želi. Bledunjavo svetio, tamno oblačno nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom prekriven čamac bez vesala izgledali su mu neveselo, jadno i žalosno, povezani nitima neutešnosti, što je i on, bez nekog objašnjivog razloga, osećao.
Iz kuće je čuo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znači da su ostali u kući i da im otac svira. Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poželeo je da i on ude, ali ostao je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voća u oblačno nebo. Nikako nije mogao kao inače da se raduje nadolazećem nevremenu, iako uskoro sigurno mora da se sruči prvo pravo ne vreme ovoga leta.
Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utišalo dok se nisu ponovo zaljuljali tonovi nežne, bojažljive i neobične muzike. A zatim i pesma. Ženski glas. Pesma je Paulu bila nepoznata, nikada je nije čuo, takvog nečeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je glas, nešto prigušen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije bilo ništa posebno, ali je pogodilo i uzrujalo dečaka, gušeći ga i mučeći ga isto kao i dodir njene ruke. Slušao je nepomičan, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teške kapi kiše su pale u ribnjak. Padale su mu na ruke i lice, a on ih nije primećivao. Osećao je samo da se nešto potiskujuće, kipuće oko njega ili u njemu samom skuplja, nadima i traži izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz Ekerharda i u tom momentu ga je iznenadilo i preplašilo sigurno saznanje. Znao je da je zaljubljen u Tusneldu. Takođe je znao da je ona odrasla dama, a on školarac, i da će sutra otputovati.
Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim korakom uputio ka kući. Pred vratima je obrisao kišne kapi s ruku, zagladio rukom kosu unazad i udahnuo duboko kao da se nalazi pred teškim zadatkom.
„Ah, pa ipak već pada”, požalila se Berta, „znači nema ništa od onoga?”
,,A od čega?”, upitao je Paul, ne dižući pogled s tanjira.
„Pa mi smo se... vi ste obećali da danas prošetamo do brda,”
„Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemoguće.”
Želeo je da je pogleda i upita kako se oseća, ali se i radovao što to nije učinio. Onaj mučan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv nemoći je ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona još uvek prava devojčica. Umesto da na nju obrati pažnju, neprestano je gledao preko stola, u gospođicu Tusneldu.
Ona je s učiteljem koji se stideo svoje jučerašnje šašave uloge vodila živahan razgovor o sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio je o stvarima u koje se uopšte nije razumeo, dopadljivije i s više lakoće nego kada priča o onima koje su mu mnogo bliže i važnije. Glavnu reč je vodila dama, a on se zadovoljavao pitanjima, pokretima glavom, potvrđivanjem i rečenicama s puno naglašenih pauza. Pomalo koketan način ćaskanja mlade dame oslobodio ga je njegovog uobičajenog načina govora koji je bio kitnjast, čak mu je uspelo i da se nasmeje kada je prosuo malo vina i da sve prihvati s lake i smešne strane. Njegova lukavo uvijena molba da gospođici posle obeda pročita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko odbijena.
„Tebe, dete, više ne boli glava?”, upitala je tetka Greta.
,,O ne, nimalo”, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala.
„O, vi deco!”, naglas je razmišljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i nesigurnost. Nešto je naslućivala, ali je odlučila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez neizbežne potrebe, ali i da obrati punu pažnju kako bi mogla da spreči neugodnosti. Ovo je Paulu bio prvi
put, u to je bila sigurna. Još neko vreme i on će da preraste njenu brigu, a njegovi putevi će biti skriveni njenom pogledu! O, deco!
Napolju je postalo mračnije. Počela je kiša i padala neravnomerno pod udarcima vetra. Oluja je još oklevala i grmelo je negde daleko.
„Plašite li se nepogode?”, upitao je gospodin Homburger svoju damu.
„Naprotiv, ne znam ništa lepše. Otići ćemo do paviljona u bašti i posmatrati. Hoćeš li sa mnom, Berta?”
„Ako to želiš, vrlo rado.”
,,A vi gospodine učitelju?”
„Divno, baš se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?”
Odmah posle obeda, ispod otvorenog kišobrana otišli su do najbližeg paviljona. Berta je ponela knjigu sa sobom. „Hoćeš li im se i ti pridružiti, Paule?”, ohrabrivala ga je tetka.
„Hvala ne, morao bih da vežbam.” U haosu osećanja koja su ga mučila otišao je u sobu u kojoj je bio klavir. Još nije ni počeo da svira, a nije znao ni šta bi počeo, a u sobu je ušao otac.
„Mladiću, zar ne bi mogao da se premestiš u neku drugu sobu? Lepo je od tebe što želiš da vežbaš, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokušali malo da odspavamo. Doviđenja, dečko!”
Dečak je izašao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe začuo tihe tetkine korake, brzo je izašao iz kuće i žurno se udaljio, pognute glave i s rukama u džepovima. Grmljavina je učestala, a prva svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kišu koja mu je natapala odeću. Još uvek ne okrepljujući, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je obe ruke podigao u susret teškim kapima kiše. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored drugog u paviljonu, smejali se, brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Nešto ga je vuklo tamo ka njima, ali njegov ponos je prevagnuo; nije hteo da pođe s njima, pa sada neće ni trčati za njima. Tusnelda ga uopšte nije pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali njega ne. Zašto njega nije pozvala?
Potpuno mokar, ne pazeći kuda vodi staza, stigao je do baštenske kućice. Munje su sada skoro bez pauze krstarile nebom uzduž i popreko u fantastičnim vratolomnim linijama, a kiša je šumila još jače. Ispod drvenih stepenica baštenske šupe nešto je krenulo i odatle se uz prigušeno režanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula, prišao mu je, radosno se umiljavajući. U iznenadnoj provali nežnosti, Paul ga je obgrlio oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao stepeništa, pričao mu i mazio ga tako šćućuren, ni sam više ne znajući koliko dugo.
U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni baštenski sto do zadnjeg zida, na kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava, bela i roze, nisu se uklapale u kišno sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se smrzavaju.
„Imate loše vreme za posetu Erlenhofu”, rekao je gospodin Homburger.
„Zašto? Mislim da je nevreme veličanstveno.”
„I vi takođe, gospođice Berta?”
„O, da, meni se veoma dopada.”
Bio je besan što je mala pošla s njima. Upravo sada, kada je počeo da se s lepom Tusneldom bolje sporazumeva.
,,A sutra ćete stvarno otputovati?”
„Zašto to kažete tako tragično?”
„To me rastužuje.”
„Odista?”
„Ali, milostiva gospođice...”
Kiša je dobovala po tankom krovu i navirala u žestokim talasima iz cevi za odvod.
„Znate, gospodine, vi imate kao učenika jednog veoma dragog mladića. Mora da vam pričinjava zadovoljstvo podučavati nekog takvog.”
„Mislite li to ozbiljno?”
„Naravno. On je divan mladić - zar ne, Berta?” ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne viđam.”
„Zar ti se ne dopada?”
„Da, sviđa mi se. O, da.”
„Šta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao rivijera.”
Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, ušao u kuću, okupao se hladnom vodom i presvukao se. Čekao je da se ono troje vrate u kuću, a kada su stigli i kada je u hodniku čuo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je odmah uradio nešto za šta malopre nije verovao da ima hrabrosti.
Kada se gospođica popela stepenicama, sačekao je na vrhu, izašao pred nju i predao joj buket ruža. Bile su to divlje ruže puzavice, koje je isekao napolju po kiši.
„Da li je to za mene?”, upitala je Tusnelda.
„Da, za vas.”
„Čime sam ja to zaslužila? Ja sam se već uplašila da me ne podnosite.”
,,Oh, vi se samo šalite.”
„Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveću. Divlje ruže, zar ne?”
„Ruže puzavice.”
„Kasnije ću se jednom od njih zakititi.” A onda je otišla u svoju sobu.
Uveče su ovoga puta ostali u sali. Već je osvežilo, a napolju je još kapalo sa ispranih i blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor više voleo da provede par sati u razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda su pušila, a mladi su pred sobom imali bokale s limunadom.
Tetka je s Bertom razgledala album i pričala joj stare događaje. Tusnelda je bila raspoložena i mnogo se smejala. Učitelja je prilično uznemirio dugačak razgovor bez rezultata koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao mišiće na licu. To što ona sada tako s dečačićem Paulom koketira smatrao je neukusnim i tražio je podesnu formu da joj to kaže.
Paul je bio najživahniji od svih. To što je Tusnelda nosila njegovu ružu za pojasom i što mu je rekla „dragi Paul” opilo ga je kao vino. Šalio se, pričao pričice, goreli su mu obrazi i nije skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri tome je iz dubine svoje duše bez prestanka slušao: „Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra!” I što je glas bio jači i bolniji, to se čežnjivije i grčevitije hvatao za ovaj divni trenutak i toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg, koji je u trenutku čuo priče preko stola, uz smeh je dobacio: „Paule, rano si počeo.”
To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela čudna želja da izađe napolje, osloni glavu na okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!
Za to vreme Berta je s tetkom prešla na „ti” i bila zahvalna na njenoj zaštiti. Pritiskalo ju je to što Paul samo nju ne primećuje. što joj čitav dan nije uputio ni jednu jedinu reč, pa se umorna i nesrećna prepustila divnim nežnostima tetka Grete.
Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oživljavanju uspomena i nisu primetili da se u mladiću pored njih kovitlaju i bore žestoke strasti.
Gospodinu Homburgeru je bilo sve teže. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao orrovne strelice skoro da i nije primećeno, i što je više u njemu rasla gorčina i što se više protivio, utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronađe odgovarajuće reči. Paulovo ponašanje je smatrao detinjastim, a gospođicino reagovanje na to neoprostivim. Najradije bi im poželeo laku noć i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je ispucao svoju municiju i da je nesposoban za borbu. Radije će ostati tu i prkositi. I ma koliko mu je njeno večerašnje vragolasto,
igri naklonjeno biće bilo neprijatno, ipak nije mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i malo zarumenjenog lica.
Tusnelda ga je posmatrala i uopšte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je osećala zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to učitelja ljuti. A ovaj, koji ni u kom pogledu nije bio čovek obdaren snagom, polako je osetio da se njegova srdžba pretvara u rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokušaji završeni. O, bio je dovoljno umešan da se čak i u razočaranju, bolu i usamljenosti može potpuno, skrivenim zanosom naslađivati. Iako drhtavih usana, ipak je uživao; iako neshvaćen i prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je žrtva neme tragedije, s osmehom i nožem u srcu.
Razišli su se veoma kasno. Kada je Paul ušao u svoju hladnu spavaću sobu, kroz otvoreni prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlečnobelim paperjastim oblacima; kroz njihovu tanku koprenu probijala se mesečeva svetlost, uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se ogledala u mokrom lišću drveća u parku. Daleko iznad brda, nedaleko od tamnog horizonta, svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugački komadić čistog neba, vlažan i blag, a u njemu jedna jedina bleda zvezda.
Dečak je još dugo stajao na prozoru, ali nije video ništa osim belih oblaka, a u sebi je osećao svež, ohlađen vazduh, potmule tonove hučanja udaljene oluje, i udisao blagi vazduh nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video ništa, kao da je zaslepljen, a pred njim se prostirala neizvesna i moćna zemlja života i strasti, drhtava od vrelih oluja i zasenčena tamnim sparnim oblacima.
Tetka je poslednja otišla na spavanje. Pažljivo je proverila vrata i prostorije, pregledala svetiljke, provirila u mračnu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u svoju sobu, upalila sveću i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s dečakom i u sebi se radovala što gosti sutra odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da će joj dečakova duša izmaći i bilo joj je potpuno jasno da će biti sve veća zagonetka, i sa zebnjom je posmatrala njegove prve dečačke ljubavne korake, od kojih je ona u svoje vreme samo malo i skoro samo gorčinu osetila. Onda je pomislila na Bertu, uzdahnula, malo se nasmejala, a onda dugo u fioci tražila nekakav oproštajni poklon za devojčicu. A onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.
Nad uspavanom kućom i tamnim vrtom mirno su stajali mlečnobeli, tanki, prozirni oblaci, nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugačko, čisto, tamno i jasno polje, gizdavo nakićeno blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka srebrna linija, koja ih je odvajala od neba. U bašti je osveženo drveće disalo duboko i odmaralo se. Na stazi u parku mešala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh, još uvek pun vlage, lagano je isparavao put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu sa šljunkom i na kolskom putu bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nežnoplavo. Uz škripanje, kola su stigla pred kuću. Učitelj se više puta duboko poklonio, tetka se srdačno pozdravljala i svima stisla još jednom ruku, služavke su u pozadini iz hodnika posmatrale odlazak.
Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoložen. Hvalio je lepo vreme, veličao dragocene izlete u planine i usisavao požudno svaku reč i svaki osmeh lepe gospođice. Rano tog jutra se s grižom savesti odšunjao do bašte i u brižno odgajanoj omiljenoj leji svog oca ubrao dražesnu poluotvorenu ružu mesečarku. Umotao ju je u svileni papir, sakrio u unutrašnji džep na grudima i stalno se plašio da je ne prignječi. Takođe je strahovao od mogućnosti da mu otac to sazna.
Mala Berta je bila potpuno mirna i držala je pred licem grančicu procvetalog jasmina, koju joj je tetka dala na polasku. U suštini se potpuno radovala odlasku.
„Želite li da vam jednom pošaljem pisamce?”, upitala je veselo Tusnelda.
„O, da, nemojte zaboraviti. To će bin divno.”
A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospođice Berta.”
Bila je malo iznenađena, ali je potvrdila.
,,U redu, nadam se da ćemo se toga setiti”, rekla je Tusnelda.
„Ja ću te podsetiti”, kazala je Berta.
Utom su već stigli na železničku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz četvrt sata. Tih četvrt sata Paul je osećao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se čudno odvijalo; otkada su izašli iz kola i šetali tamo-amo po stanici, više nije mogao da izusti ni reč, niti da kaže išta veselo. Iznenada je bio potišten, skučenih misli, često je pogledao na sat i osluškivao da li voz već dolazi. U poslednjem trenutku je izvukao ružu iz džepa i na stepenicama vagona gurnuo je gospođici u ruku. Veselo ga je pozdravila i ušla u vagon. Voz je krenuo i otišao i sve se završilo.
Naježio se od pomisli na vožnju do kuće zajedno sa ocem i, kada je ovaj već ušao u kola, Paul je zastao i rekao: „Meni bi u stvari pričinjavalo zadovoljstvo da se pešice vratim kući.”
„Imaš neki teret na duši, dečkiću?”
„O, ne, oče, izaći ću ja s time na kraj.”
Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se.
„Treba samo to da proguta”, mrmljao je za sebe, „ubiti ga neće.” Posle više godina, sada se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i začudio se kako sve tako tačno pamti. A sada je već došao red na njegovog dečaka. Ali dopalo mu se što je dečko ukrao ružu. Video ga je. Kod kuće je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s knjigama. Izvukao je knjigu Jadi mladoga Vertera i stavio je u džep, a onda je odmah ponovo izvadio, malo prelistavao, počeo da zviždi neku pesmicu i vratio knjižicu na mesto.
Za to vreme, Paul je koračao vrelim kolskim putem ka kući i trudio se da sliku lepe Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, širom je otvorio oči i razmišljao o tome šta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i sećanje ga je neodoljivo odvuklo do žalosne vrbe. Sa žarkom željom, žestoko uzbuđen, potražio je drvo, uvukao se kroz zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je juče sedeo pored Tusnelde i gde je stavila svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oči, ruku stavio na klupu i osetio još jedanput unutrašnju buru koja ga je juče ščepala, opila i kinjila. Plamenovi su palacali oko njega, more je šumilo, a vrele bujice su podrhtavale na šuštećim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.
Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se začuli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. „Ah, vi ste tu, Paule? Već dugo?”
„Ne, bio sam na železničkoj stanici i peške sam se vratio.”
„I sada tako melanholični sedite ovde.”
„Ne, nisam turoban.”
„Dobro onda. Ja sam vas doduše gledao i mnogo življeg.”
Paul nije ništa odgovorio. „Trudili ste se mnogo oko dama.”
„Tako vam se čini?”
„Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ćete prednost dati mladoj gospođici.”
„Tom devojčurku? Hram.”
„Tačno, tom devojčurku.”
Učitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene reči okrenuo se i otišao sredinom livade.
U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho.
„Izgleda da smo svi pomalo umorni”, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti, Paule, takođe. A vi, gospodine Homburgere? Međutim, to je bila prijatna promena, zar ne?”
„Naravno, gospodine Abdereže.”
,,S gospođicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upućeni.”
„O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam nažalost imao to zadovoljstvo samo na trenutak.”
„Šta ti na ovo kažeš, Paule?”
„Ja? A o kome vi to govorite?”
„O gospođici Tusneldi, ako nemaš ništa protiv. A nekako mi se činiš rasejan...”
„Ah, što bi se mladić toliko mnogo bavio damama”, dobacila je tetka.
Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kuće isijavao je toplotu, a na ulici su se i poslednje kapi kiše osušile. Na svojoj sunčanoj livadi stajala je stara crvena bukva, prelivena toplim vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je
Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom senkom lišća. To je bilo staro omiljeno dečakovo mesto, gde je bio siguran od svakog iznenađenja. Tu, na bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je čitao Razbojnika, tu je prvi put popušio pola cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem kućnom učitelju, koja je strašno naljutila njegovu tetku. Razmišljao je o toj i drugim ludorijama s nekakvim nadmoćnim, popustljivim osećanjem, kao da se to dogodilo pre mnogo, mnogo vremena. Detinjarije, detinjarije!
Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je sišao, izvadio džepni nožić i počeo da urezuje na stablu. Hteo je da ureže srce, a u njemu slovo T, i odlučio je da to uradi lepo i precizno, pa makar mu za to trebalo više dana.
Još iste večeri je otišao u baštu da naoštri nož. Sam je okretao brusni točak. Na povratku je neko vreme sedeo u starom čamcu, lupkao rukom po vodi i pokušavao da se prised melodije pesme koju je juče odavde slušao. Nebo je već bilo dopola prekriveno oblacima i izgledalo je da će preko noći ponovo biti oluje.
(1905)