JUL

Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od šume i brda, na visokoj zaravni. Pred kućom se nalazio veliki prostor prekriven šljunkom, u koji se ulivao lokalni put. Tu su se mogla zaustaviti kola kada dođu posetioci. Inače je četvorougaoni plac ležao uvek prazan i spokojan i zbog toga izgledao još veći nego što je bio. Naročito leti, kad ga ispuni zaslepljujuća svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, čovek i ne pomišlja da može da pređe preko njega.
Šljunak i ulica razdvajali su kuću od bašte. „Bašta”, to je najmanje što se može reći, jer to je više bio umereno veliki park, ne tako širok, ali dubok, s velelepnim brestovima, javorima i platanima, krivudavim stazama za šetnju, mladom borovom šumicom i mnogo klupa za odmor. Između svega toga prostirale su se osunčane svetle livadice, neke prazne, neke s lejama cveća ili okićene ukrasnim šibljem, a u tom vedrom, toplom travnatom prostoru stajala su, sama i neobična, dva izdvojena velika drveta.
Jedno je bilo žalosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda unaokolo su visile dugačke, kao svila nežne umorne grančice, tako duboko i gusto jedna uz drugu da se iznutra činilo kao da je šator ili zamak, u kome je, uprkos večnoj senci i prigušenom svetlu, neprekidno pritiskala teška vrelina.
Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeđeno livadom, bilo je moćna mrkocrvena bukva. Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se priđe bliže ili se stane ispod nje i pažljivije zagleda, sve lišće koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom purpurnom vatrom, koja je prigušeno i svečano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva je bila najpoznatija i najčudnija lepotica velike bašte i mogla je odasvud da se vidi. Stajala je sama i tamna u sredini svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela parka vidi njena okrugla, čvrsta i lepo oblikovana krošnja u sredini plavog neba, i koliko god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije, toliko je tamnija i svečanija bila njena kruna. Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen spoljni izgled. Često je izgledalo da zna kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama daleko od ostalog drveća. Razmetala se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takođe je često izgledalo da je potpuno svesna da je jedina od svoje vrste u bašti i da nema sestara. Onda je upućivala pogled ostalom udaljenom drveću i bila puna čežnje. Ujutru je bila najlepša, ali i uveče, dok je sunce još crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu noć dolazi jedan sat ranije nego svuda unaokolo. Naročito je u kišnim danima izgledala čudnovato i turobno. Dok je ostalo drveće disalo, širilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom, ona je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha krošnje do korena. Iako nije drhtala, bilo je očigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiđena i ostavljena nevremenu na milost i nemilost.
Park je nekada bio uređen kao pravo umetničko delo, a onda su došla vremena u kojima su ljudima mukotrpna nega, održavanje i orezivanje dojadili i više se niko nije trudio oko sadnica, pa je drveće je bilo prepušteno samo sebi. Sklopilo je međusobna prijateljstva, zaboravilo svoje uloge po umetničkim pravilima, u nuždi se setilo svog šumskog zavičaja, oslanjalo se jedno na drugo, zagrlilo se i međusobno se podupiralo. Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lišća, isprepletalo ih čvrstim korenjem i pretvorilo u hranljivo zemljište, izukrštalo vrhove, razvijalo se i gledalo kako pod njegovom zaštitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom bojom lišća popunjavaju praznine i osvajaju neobrađeno tle.
Kada su kasnije ponovo došli ljudi i poželeli da nekadašnju baštu koriste za odmor i zadovoljstvo, ona je već postala mala šuma. Počelo je skromno. Doduše, stari put između redova platana je obnovljen, a inače su se zadovoljavali da prokrče uzane krivudave staze kroz gustiš,
prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave klupe za odmor. Onda su ljudi čiji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu, podsecali i oblikovali ih po svom nahođenju, sada dolazili u posetu sa svojom decom i radovali se zato što je posle duge zapuštenosti od aleja postala šuma u kojoj su se sunce i vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim mislima, snovima i zadovoljstvu.
Paul Abdereg je ležao u polusenci između drveća i livade i držao crveno-belu knjigu u ruci. Malo je čitao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod dela kada Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljačkaš hramova prognan iz zavičaja, koji s besom i tugom u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi prete brodu sa zmajevom glavom na pramcu, a gorčina i bol za zavičajem pritiskaju snažnog krmanoša.
Livadu je pritiskala toplota, prodorno i oštro su pevali cvrčci, a u unutrašnjosti šumice mekše i slade su se oglašavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povučenom mestu na kome se prepliću mirisi, zvuci i sunčeva svetlost, žmirkati u vrelo nebo ili osluškivati iza sebe tamno drveće, ili se zatvorenih očiju protegnuti i kroz celo telo osetiti dobro zdravlje i raspoloženje. Ali Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa ako Paul ne pročita knjigu još danas, verovatno je neće uopšte dovršiti, kao i prošle jeseni. I tada je ležao ovde i počeo da čita sagu o Fritjofu, a onda su stigli gosti, i s čitanjem je bilo završeno. Knjiga je ostala tu, a on je otišao u grad, u školu, i između Homera i Tacita stalno razmišljao o započetoj knjizi i šta će u zamku da se dogodi s prstenom i kipom.
Čitao je s novim žarom, a iznad njega slabašni vetar se provlačio kroz krošnje brestova, ptičice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pčele. Kada je pročitao do kraja, sklopio knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlačilo veče. Jedna umorna pčela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrčci su još uvek pevali. Paul se brzo kretao kroz žbunje stazom između platana, preko ulice, do tihog otvorenog prostora pred kućom. Izgledao je veoma lepo, vitko i snažno sa svojih šesnaest godina, mirnih i zamišljenih očiju još uvek ispunjenih sudbinom nordijskog junaka.
Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kuće. To je u stvari bila sala odvojena od bašte staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kuće. Ovde je u stvari ranije bila bašta koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo mala, nešto duža bara između leja, zidova, stazica i voćnjaka. Stepenice koje su iz sale vodile na otvoreno bile su oivičene palmama i oleanderom, a inače Na jezeru nije izgledala gospodstveno već udobno, seljački prosto.
„E pa, sutra dolaze gosti”, rekao je otac. „Nadam se da te to raduje, Paule?”
„Da, naravno.”
„Ne raduješ se od srca? Ali, mladiću moj, tu ne može ništa da se uradi. Za nas par ljudi kuća i bašta su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupačna. Letnjikovac i park postoje zato da se ljudi provode u njemu i što ih je više, utoliko bolje. Između ostalog, došao si s nedopuštenim zakašnjenjem. Supe više nema.”
Onda se obratio kućnom nastavniku.
„Poštovani, ne viđamo vas u bašti. Uvek sam mislio da vi sanjarite o životu u prirodi.”
Gospodin Homburger je nabrao čelo.
„Verovatno ste u pravu. Ali ja želim da vreme raspusta, koliko god je to moguće, posvetim svojim privatnim studijama.”
„To veoma poštujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku slavu, ispod vašeg prozora ću ugraditi tablu. Sa sigurnošću se nadam da ću to doživeti.”
Učitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan.
„Vi precenjujete moje ambicije”, rekao je ledeno. „Meni je porpuno svejedno da li će
moje ime jednom biti poznato ili ne. A što se table tiče...”
„O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te, uzmi mustru.”
Tetka je stigla taman na vreme da spase „kandidata za ploču”. Ona je poznavala ovaj način vođenja otmenih razgovora koji su domaćinu pričinjavali veliko zadovoljstvo i plašila ih se. Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.
Uglavnom su razgovarali o očekivanim gostima. Paul to nije slušao. Jeo je na silu i ponovo razmišljao o tome kako to da mladi učitelj i pored sede kose njegovog oca uvek izgleda stariji od njega.
Ispred prozora i staklenog zida, bašta, šuma, bara i nebo počeli su da se menjaju pred prvim dodirom nadolazeće noći. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u tamnim talasima, drveće, čiji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u nepoznatim, po danu nikad neviđenim oblicima, tamno i s nemom žestinom u vedro nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu suštinu i sve više postajala velika, čvrsto skupljena masa. Udaljene planine su se uzdizale uvis neustrašivo i odlučno, a ravnica je ležala crna i raširena i još uvek dopuštala da je prožima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna svetlost još borila sa slabašnim sjajem lampe.
Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajući unaokolo nezainteresovano i bez misli. U stvari, nije mislio na to što vidi. Primetio je da pada noć, ali nije mogao da oseti koliko je lepa. Bio je isuviše mlad i ispunjen životnom snagom da bi to osetio i posmatrao i u tome našao zadovoljstvo. To o čemu je on razmišljao bila je noć na severnom moru. Na plaži između crnog drveća buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u nebo, more se razbijalo o stene i sijalo crvenim svetlom, a u tmini je žurno isplovljavao jedan vikinški brod.
„Mladiću”, obratio mu se otac, „kakvu si danas knjižurinu imao u bašti?”
„O, Fritjofa!”
„Tako, mladi ljudi to još uvek čitaju? Gospodine Homburgere, šta vi mislite o tome? Kako stoje danas stvari sa starim Šveđaninom? Uživa li još uvek ugled?”
„Mislite na Esajasa Tegnera?”
„Da baš na Esajasa. Pa onda?”
„On je mrtav, gospodine Abdereže, potpuno mrtav.”
„To vam verujem. Taj čovek nije živeo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga čitao. Hteo sam da pitam da li je još u modi.”
„Žao mi je, o modi i modernom ja nisam obavešten. Što se tiče naučno-estetske vrednosti...”
„Da baš sam na to i mislio. Pa šta kaže nauka...?”
„Istorija literature je tog Tegnera zabeležila samo kao ime. On je bio, kako ste vi ispravno rekli, moda. Time je sve rečeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali ono živi. A Tegner je, kako sam već rekao, mrtav. On za nas više ne postoji. Nama se čini nestvaran, sladunjav, izveštačen...”
Paul se ljutite okrenuo.
„Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!”
„Smem li da vas upitam, a zašto ne?”
„Zato što je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.”
„Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.”
„Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.”
„Mislite? Ako je vaše znanje o tome šta je lepo čvrsto kao stena, trebalo bi vam pripremiti učiteljsku stolicu. Ali kao što vidite, Paule - ovoga puta vaša ocena se ne slaže s estetikom.
Ovoga puta je upravo obrnuta od mišljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi da je izvrstan, a vi nalazite da je užasan. Ali Fritjof...”
„Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.”
„Ne postoji ništa, apsolutno ništa na svetu, s čime nauka nije u vezi. Gospodine Abdereže, dozvoljavate li da se povučem?”
„Zar već?”
„Imao bih nešto da pišem.”
„Šteta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku noć!”
Gospodin Homburger je učtivo napustio sobu i nečujno se izgubio u hodniku.
„Paule, sviđa ti se stari avanturista?”, smeškao se domaćin. „Nemoj dozvoliti bilo kome učenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoložilo?”
„Ah, nije to ništa. Ali znaš, nadao sam se da gospodin Homburger neće doći s nama u letnjikovac. Obećao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.”
„Pa ako sam tako rekao, tako će i biti, i tome se možeš radovati. Ali gospodin učitelj ipak ne ujeda.”
„Zašto je morao da pođe sa mnom?”
„Pa vidi, mladiću, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kuće, ne oseća se posebno lepo. Ali i ja hoću da imam svoja zadovoljstva! Družiti se s obaveštenim i učenim ljudima je dobitak, zapamti to. I ne želim se tako rado lišiti našeg gospodina Homburgera.”
„Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna šta je šala, a šta istina!”
„Uči se da razlikuješ, sine moj, biće ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da sviramo, zar ne?”
Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se događalo često da otac bez moljakanja svira s njim. I to nije bilo čudno, bio je majstor na klaviru, a mladić je mogao da se poredi s njim iako je malo falširao.
Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muzičarima koji ne vole da imaju slušaoce oko sebe, draži su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu negde blizu i slušaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude nepoznat i najmanji i najblaži pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju brinula i koje je znala od detinjstva?
Sedela je nepomična u stolici od trske i slušala. To što je slušala bila je uvertira pisana za četiri ruke, koju su često svirali, a čije ime nije mogla da navede; muziku je volela da sluša, ali je vrlo malo od toga razumela. Znala je da će je kasnije, kada završe, stari ili dečak upitati: „Tetka, kako se zvao ovaj komad?” Ona bi odgovorila: „Od Mocarta”, ili: „Iz Karmen”; i pri tome se nasmejala.
Slušala je zavaljena u stolicu i smejala se. Šteta što to niko nije mogao da vidi, jer njen smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili očima; celo lice, čelo i obrazi su blistali iz duše i odavali ljubav i razumevanje.
Smejala se i slušala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviđala. Ipak, nije samo slušala uvertiru, iako je pokušavala da je prati. Najpre je pokušala da odgonetne ko sedi desno, a ko levo. Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga što je zapinjao nego zato što su gornji tonovi zvučali tako lagano i slobodno i pevajući dopirali iz sobe, a tako jedan učenik ne bi mogao da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih dvojica sede za klavirom. Na raskošnim delovima vidi oca s nežnim osmehom. Na takvim mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u očima naglo ispravlja. Kod posebno veselih preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda ponekad napravi grimasu ili načini raskalašan pokret ramenom, pa mladom čoveku nije lako da
ostane pribran.
Što je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospođica jasnije videla pred sobom i toliko prisnije je postajalo njeno od muzike uzbuđeno lice. S plahom muzikom, dobar deo života, iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.
Bila je noć, već su jedno drugom rekli „lepo spavaj” i svako je bio u svojoj sobi. Tu i tamo bi se još otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo.
Ono što se na selu podrazumeva je tišina noći, što je za građane uvek čudo. Ko iz grada dođe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuću i prve večeri stoji na prozoru ili leži u krevetu, doživljava ovu tišinu kao kućnu čaroliju i luku spokoja, kao da je bliži istini i isceljenju i oseća dah večnosti.
Ali to nije potpuna tišina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigušeni, tajanstveni zvuci noći, dok se u gradu noćna buka nažalost veoma malo razlikuje od dnevne. Ovde se čuje pesma žaba, šuštanje drveća, pljuskanje potoka, let noćne ptice ili slepog miša. A kada ponekad prođu odocnele taljige ili nasrne dvorišni pas, to je željeni pozdrav životu, koji će maestralno široki vazdušni prostor prigušiti i progutati.
Kod učitelja je još gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran šetao tamo-amo po sobi. Cele večeri, pa skoro do ponoći, je čitao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono što je izgledalo ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu naučnika. Imao je izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biću nije postojalo dovoljno realnosti, nego samo ideali.
Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su čudno prilagodljivi mladići uobrazili da od radova različitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.
Zato je Homburgovo čelo bilo namršteno, oči umorne kao da je premeravao ogromna rastojanja, a koraci razdraženi i neravnomerni. Osećao je da su svuda oko njega postavljeni dosadni zidovi svakidašnjice, a želeo je da se drži proroka i donosioca novog zadovoljstva. Lepota i duh će prožimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasuće poezija i mudrost.
Pred njegovim prozorom je ležalo i čekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi park, teško disala uspavana polja i sva lepota noći. Svi su ga čekali da priđe prozoru i da ih pogleda. Čekali su da mu zaleče srce puno čežnje i bola, da mu oči isperu svežinom i oslobode vezana krila njegove duše. Ali on je legao u krevet, povukao lampu bliže sebi i ostao da leži.
Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, već je sedeo u okviru prozora i gledao u pravcu mirnih krošnji drveća. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije mislio ni na šta određeno, samo je uživao u kasnom satu, a osećaj sreće mu nije dopuštao da spava. Kako su u crnilu lepo smeštene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako je divno i bajkovito bašta izgledala u mraku!
Letnja noć je umilno obgrlila dečaka i čvrsto se pripila uz njega, došla je u tišini i hladila u njemu ono što je još buktalo i bilo vrelo. Nežno je oduzimala ono suvišno od njegove mladosti, dok mu se oči nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa smeškom pogledala kao dobra majka. On više nije znao gde je, ležao je i slatko spavao na ležaju.
Sada je i učiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko noćno tumaralo ovuda prošlo, videlo bi da kuća, plac ispred nje, park i bašta spavaju u mrtvoj tišini, javila bi mu se seta za zavičajem i ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromašni prosjak, bez krova nad glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potraži najdužu klupu i upotrebi je kao ležaj.
Ujutru se, protivno svom običaju, učitelj prvi probudio. Vedar i raspoložen zbog toga nije bio. Od dugog čitanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konačno ugasio lampu, u krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, naježen i bez sjaja u očima. Jasno
je osećao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku nije bio raspoložen za nastavak studija već je osećao preku potrebu za svežim vazduhom. Tiho je napustio kuću i lagano krenuo preko polja.
Svuda unaokolo, seljaci se već bavili svojim poslovima i površno zagledali u prolaznika, a kako se njemu ponekad činilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i požurio je da se dočepa šume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola sata je preko volje tumarao tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je vreme da se popije kafa.
Okrenuo se i prošao preko od sunca već zagrejanog polja i pored neumornih seljaka, putem ka kući.
Ispred ulaza u kuću odjednom mu se nije dopalo što tako naglo i nestrpljivo žuri na doručak. Okrenuo se, savladao se i odlučio da prethodno odmerenim koracima još jednom prođe stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom. Veštački podešenim nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i želeo da na uglu kod brestova okrene, kada se iznenađen prepao od onoga što je ugledao.
Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim žbunom, ležao je ispružen neki čovek. Ležao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. Šokiran, gospodin Homburger je bio sklon pomisli na neko grozno delo, međutim urazumilo ga je čvrsto i duboko disanje čoveka na klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. Čovek je bio u poderanoj odeći, a kada je učitelj uskoro razaznao da ima posla s veoma mladim i slabašnim dečakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes. Savladala ga je nadmoć i muški ponos kada je posle kraćeg oklevanja odlučio da priđe i razbudi dečaka.
„Ustanite, čoveče! Šta radite ovde?”
Mladi šegrt je ustao preplašen, zanoseći se i sa strahom, ne shvatajući situaciju. Video je pred sobom čoveka u redengotu; neko vreme je razmišljao šta bi to trebalo da znači, dok se nije prisetio da je prošle noći ušao u otvorenu baštu i prenoćio. Hteo je u svitanje da ode, ali je prespavao.
„Zar ne možete da odgovorite, šta tražite ovde?”
„Samo sam prespavao”, odgovorio je uzdahnuvši i potpuno se uspravio. Kad je ustao, njegova slabašna građa je došla do izražaja, kao i skoro dečije lice. Mogao je da ima najviše osamnaest godina.
„Pođite za mnom”, reče učitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kuće, gde su odmah na vratima sreli gospodina Abderega.
„Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to čudno društvo dovodite?”
„Ovaj momak je vaš park upotrebio kao prenoćište. Ja sam o tome morao da vas izvestim.”
Domaćin je odmah shvatio. Smeškao se.
„Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govoreći, ja do sada nisam primetio da imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromašak mora da dobije makar kafu. A možda biste mogli da kažete gospođici da mu napravi doručak? Ili, čekajte, odvešćemo ga odmah u kuhinju. Pođite sa mnom, maleni, uvek nešto preostane.”
Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivača nove kulture obavio se veličanstvenim oblakom ozbiljnosti i ćutanja, što je starog gospodina veoma radovalo. Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana očekivali.
Tetka je brižna i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno učestvovala u ovom uzbuđenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne domaćin i Paul su ušli u kola i odvezli se do najbliže železničke stanice.
Paul se plašio da će zbog gostiju morati da prekine svoj uobičajeni život za vreme raspusta, ali će zato pokušati da upozna pridošlice sa svojim običajima, da posmatra njihovo ponašanje i da im se nekako priključi. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i pažljivo posmatrao troje stranaca, prvo živahnog i pričljivog profesora, a onda bojažljivo i obe devojke.
Profesor mu se svideo već zato što je znao da je on očev pobratim. Smatrao je da je strog i staromodan, ali ne suviše, a u svakom slučaju veoma, veoma pametan. Mnogo teže je bilo sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojčurak, istih godina kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobrodušna zavisiće rat ili mir među njima. U osnovi su sve mlade devojke tih godina iste i sa svima je teško razgovarati i izaći na kraj. Sviđalo mu se da je makar bila tiha i da nije odmah istresla pun džak pitanja. Druga je bila veća zagonetka. Zaista nije računao s tim da ima dvadeset tri ili četiri godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se doduše veoma dopadale, ali koje je izdaleka posmatrao, jer se bližeg kontakta plašio i on ga je zbunjivao. Znao je i da je svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog držanja i odevanja, ali je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Naslućivao je izvesnu količinu nadmoćnog poznavanja stvari koje su za njega još uvek bile velika zagonetka.
Kada je malo bolje razmislio o tome, zaključio je da mrzi svu tu felu. Sve one izgledaju lepo, ali i sve imaju istu skrušenost, ljupkost i sigurnost u ponašanju, iste nadmene zahteve i istu potcenjivačku snishodljivost prema mladićima njegovih godina. Kada su se osmehivale ili smejale, što one često čine, to je izgledalo nepodnošljivo zamaskirano i lažno. Zbog toga su devojčurci ipak bili podnošljiviji.
Osim oba muškarca, u razgovoru je učestvovala još samo starija i elegantnija gospođica Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je ćutala isto tako nedruželjubivo i postojano kao Paul preko puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen slamnat šešir s plavim trakama i bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaišem i tananim belim porubom. Izgledala je kao da se potpuno zadubila u pogled na sunčana polja i vrele travnate livade.
Međutim, često bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je što ponovo dolazi u Erlenhof, samo kad ovaj mladić ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali pametni su uglavnom neprijatni. Po svoj prilici će podmuklo da se služi stranim rečima, da snishodljivo postavlja pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to ne bude znala, besramno će se smejati. To je već iskusila od svoja dva rođaka, od kojih je jedan studirao, a drugi bio gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput dečački drzak, a onda oper nepodnošljivo podsmešljivo kavaljerski uglađen, što je nju veoma plašilo.
Najmanje što je Berta iz toga naučila i odlučila da se toga drži u svakom slučaju bilo je da ne sme da plače ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plače i ne sme da pokazuje bes, inače će biti savladana. A to nije želela ni po koju cenu. Tešilo ju je što će i tetka da bude tu i, u svakom slučaju, ako to bude neophodno, može da joj se obrati za zaštitu.
„Paule, jesi li ti nem?”, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg.
„Ne, tata. Zašto?”
„Zato što si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti nešto da pokažeš.”
Paul je nečujno uzdahnuo. Pa evo, počinje.
„Pogledajte, gospođice Berta, tamo iza je naša kuća.”
„Ali, deco, nećete se valjda jedno drugom obraćati sa vi!”
„Ne znam, tata - ali mislim da hoćemo.”
„Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.”
Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor među njima je prestao i oboje su se radovali što stariji to ne primećuju. Postalo im je neprijatno i s olakšanjem su odahnuli kada su kola sa iznenadnim praskom skrenula na šljunak i uputila se ka kućnim vratima.
„Dozvolite, gospođice”, rekao je Paul i pomogao Berti da izađe iz kola. Time se oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je već stajala tetka i činilo se da se cela kuća smeje. Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdačno, pozdravljala i stiskala ruke jednima i drugima, a onda svima još jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i zamoljeni da se vrlo brzo i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva velika buketa, čiji su se mirisi mešali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranžirao pečenje, tetka je budnim očima doterivala tanjire i činije. Profesor, dobro raspoložen, svečan i u redengdotu sedeo je na počasnom mestu, upućivao blage poglede tetki i ometao užurbanog domaćina bezbrojnim pitanjima i vicevima. Gospođica Tusnelda je ljupko i s osmehom pomagala dodajući tanjire i usput primetila da njen sused za stolom, učitelj, veoma malo jede, a još manje priča. Prisustvo staromodnog profesora i dve mlade dame ga je skamenilo i stalno se plašio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i teškim ćutanjem.
Berta je sedela pored tetke i osećala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije se uplitao u razgovore, a to mu je više prijalo nego sve drugo.
Pred kraj obeda, posle žustre borbe sa svojim prijateljem, domaćin je preuzeo glavnu reč i nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeđeni profesor je konačno počeo da jede. Gospodin Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno uvideo da je njegovo ćutanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je glavu tako nisko da mu se naborala brada, izvio obrve nagore i počeo u glavi da kotrlja probleme.
Pošto je učitelj izneverio, gospođica Tusnelda je započela ljupko ćaskanje s Bertom, u kome je učestvovala i tetka.
Paul se u međuvremenu zasitio i odložio viljušku i nož. Podigao je glavu i pogled mu je slučajno pao na profesora, koji se našao u komičnoj situaciji: upravo je među zubima imao velelepan komad, a viljušku još nije sklonio kada ga je jedna jaka reč u priči gospodina Abderega primorala na pažnju. U trenutku je zaboravio da skloni viljušku, pa je otvorenih usta i razgoračenih očiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo izazvalo smeh kome nije mogao da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci samo prigušeni kikot.
Gospodin Abdereg je usred bujice reči imao samo toliko vremena da mu uputi jedan ljutiti pogled. Učitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta se bez ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je što se Paulu dogodio taj mangupluk. To je značilo da nije od onih besprekornih.
„Šta vas je tako obradovalo?”, upitala je gospođica Tusnelda.
,,U stvari baš ništa.”
,,A tebe, Berta?”
„Ni mene ništa. Smejem se s njim.”
„Smem li da vas poslužim?”, prigušenim glasom je upitao gospodin Homburger. „Hvala, ne.”
„Ali možete mene”, veselo je dobacila tetka i odložila nepopijenu čašu vina.
Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete.
Gospođica Tusnelda je upitala Paula da li puši.
„Ne”, odgovorio je, „uopšte mi ne prija.”
A onda je posle kraće pauze ozbiljno nastavio: „A nije mi ni dopušteno.”
Kada je to rekao, gospođica Tusnelda mu se šeretski nasmejala i pri tome malo nagnula glavu u stranu. U tom trenutku je dečaku izgledala vrlo šarmantna i pokajao se zbog ružnih misli u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Veče je bilo tako toplo i prijatno da je i u jedanaest sati moglo da se sedi u bašti uz treperenje sveća u staklenim kuglama. Niko nije razmišljao o tome da su gosti umorni od puta i da možda žele da odu ranije u krevet. Topao, malo
sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i blistavo vlažno, a duboku tamu oko brda presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo sladunjavo i teško, a beli jasmin je svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.
„Dakle, vi verujete u to da reforma naše kulture ne može da dođe iz samoosvešćivanja naroda već samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?”
Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti.
„Da, mislim tako”, uzvratio je učitelj nekako kruto i započeo jednu dužu besedu, koju osim profesora niko nije slušao.
Gospodin Abdereg se šalio s malom Bertom, kojoj je tetka pružala pomoć. On je uživao zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.
„Vi ste, znači, čitali i Ekeharda,” upitao je Paul gospođicu Tusneldu.
Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabačene unazad, i upravo gledala u zvezdano nebo.
„Naravno”, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporučila takve knjige.”
„Tako, a zbog čega?”
„Zato što vi još ne možete sve da razumete.”
„Mislite?”
„Naravno.”
„Tamo ima delova koje možda razumem bolje od vas.”
„Stvarno? A koje to delove?”
„Latinski.”
„Mora da se šalite!”
Paul je bio vrlo živahan. Popio je te večeri malo vina i smatrao da je divno razgovarati u ovakvoj blagoj i tamnoj noći i radoznalo se pitao da li će iz mirnog držanja elegantne dame uspeti da izmami žestoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije gledala. Ležala je nepokretno, lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli vrat i belo lice slabašno su svetlucali pod crnim krošnjama drveća.
„Šta vam se najviše dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega. „Zanos gospodina Spaca.”
„Ah?”
„Ne, kako je prognana stara šumska žena.”
„Tako?”
„Možda mi se ipak najviše sviđa kako Praksedis beži iz zatvora. To je divno.”
„Da, divno je. Šta je bilo dalje?”
„Posle je razbacao pepeo.”
„Ah, da, sad znam.”
„Ali sada vi morate reći meni šta vam se najviše svidelo.”
,,U Ekehardu?”
„Da, naravno.”
„Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kaluđeru da pobegne i kako ga je poljubila, nasmešila se i vratila se u zamak.”
„Da - da”, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti.