GLAVA DVANAESTA

JUDA ISKARIOTSKI

Jedan od najneobičnijih događaja u Jevanđeljima jeste izdaja  Hrista  koju je  počinio  Juda  Iskariotski.  Tako  kako je opisana, ta izdaja je skoro nepojmljiva. Hrist je propovedao na otvorenoj sceni. Ko god je iz vlasti želeo da ga uhapsi, bio to Jevrejin  ili  Rimljanin,  mogao je  lako  da  ga  pronađe.  Što je pomenuti   događaj   i   ono   što  je   povezano   sa   njim  više proučavano, postajalo je očiglednije da on predstavlja nešto, da sadrži u sebi neko unutrašnje značenje. Drugim rečima, Juda jeste izdao Hrista, ali ne u onom bukvalnom, nego u nekom sasvim  drugom  smislu.  Juda je  simbolizovao  potcenjivanje, nerazumevanje  i  konačno,  izdaju  Hristovog  učenja.  Svojim učenicima  Hrist kaže: "Ne izabrah li ja  vas dvanaestoricu?  I jedan od vas je davo." On se obraća Judi Iskariotskom. Uočite da je Hrist izabrao Judu. "Ne izabrah li ja vas dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo". (Jov. 6: 70) Juda se ogrešio o Hrista, kao i  Simon Petar; međutim,  moramo razumeti da se ogrešenje Simona  Petra  razlikuje od  ogrešenja  Jude  Iskariotskog.  Ali, obojica označavaju nešto. Petar se odrekao Hrista tri puta, to jest,  na  kraju  potpuno;  njega  Hrist  predstavlja  kao  Crkvu. Međutim, Juda ne predstavlja Crkvu koja je ušla u svet i borila se vekovima  protiv  nasilja  i  bestijalnosti  čoveka  na  zemlji  i omogućavala kulturi da postoji. Unutrašnje značenje učenja o Carstvu  nebeskom  mora  se očigledno  postepeno  izgubiti  u spoljnim oblicima i ritualima, u raspravama oko reči itd., to jest vremenom   će   nastati   konačno   odricanje   od   Hrista   koji predstavlja  unutrašnje  i  najčistije  značenje  samog  učenja. Međutim,  iza  svakog učenja o višem  nivou evolucije čoveka nailazi novo učenje. Učenje dolazi ponovo. Hrist govori o svom drugom dolasku i pita: "Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći

vjeru na zemlji". (Luka 18: 8) Tri Petrova odricanja od Hrista i konačna propast vere na zemlji na "svršetku veka", pomenuti u gornjem citatu - povezani su. Ali, stvari se ne vrednuju samo po svojoj završnoj fazi. Celokupni "vek" čini potpuni život stvari, ceo dan, a ne zadnji čas noći i ne njeni zadnji trenuci. Crkva je bila uspostavljena. Rasla je i odolevala zlu. Petar nije prikazan kao neko ko u potpunosti odbacuje Hrista, nego kao neko ko ga se odrekao jednom, onda ponovo, a zatim i treći put te noći, na kraju dana, ili bolje, pre nego što je započeo sledeći "dan", kada se oglasio petao. Juda Iskariotski je predstavljen kao neko ko je u potpunosti odbacio Hrista. On ga se nije samo odrekao, on ga je odbacio. Predstavljen je kao neko ko je mislio da je Hrist običan čovek, samo ast, bezgrešan. Zapisano je da je, dok se "kajao", Juda govorio o Hristu kao čistom, bezgrešnom. Ovo njegovo kajanje prikazano je u Jevanđelju po Mateju. Taj citat glasi;

"Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starješinama. Govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, izide, i otide te se objesi": (Mat. 27: 3-5)

Ovde je pomenuto da se Juda kajao. Međutim, reč koja je korišćena  u  grčkom  nema  nikakve  veze  sa  rečju  promena uma, ili  kajanje o kom je  Hrist govorio.  Ono znači samo "biti zabrinut za". Da li je Juda zaista mislio da je zgrešio samo zato što je izdao "čistu, bezgrešnu krv", ili je znao ko je Hrist? Ako je znao, kako je mogao to da uradi? Da li je postojao neki razlog? Da li je jedan od učenika morao da predstavlja odbacivanje Hrista koje su učinili Jevreji i da igra tu tešku ulogu, kao što je Jovan Krstitelj morao da igra tešku ulogu glasnika? Videli  smo  da je  to  rečeno  Jovanu  Krstitelju.  Date  su  mu instrukcije. On kaže: "Onaj koji me posla da krštavam vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj koji krštava Duhom Svetim". (Jov. 1: 33) Da li postoje indikacije da  je  Judi  takođe  bilo   rečeno;   da  je  on  takođe   primio instrukcije? Da, postoje dva citata koji ukazuju na to da je Juda delovao  po Hristovim instrukcijama.  U Jevanđelju  po  Mateju

(26) zapisano je da je Hrist rekao Judi, pošto ga je ovaj poljubio, a što je bio signal za hapšenje: "Prijatelju, na to li si došao?" A u Jevanđelju po Jovanu (13), Isusove reči Judi na Poslednjoj večeri značajne su pošto predstavljaju zapovest. Učenici su pitali Hrista ko će ga od njih izdati?

"Isus odgovori: Onaj je kome ja umočivši zalogaj dam. I umočivši zalogaj, dade Judi Simonovom Iskariotskom. I po zalogaju tada uđe u njega satana. Onda mu reče Isus: Što činiš, čini brže... A on uzevši zalogaj odmah iziđe: a bješe noć." (Jov. 23: 26-30)

Šta je bio zalogaj i šta je sadržavao, da bi izričito bilo rečeno: "/ po  zalogaju tada  ude  u  njega satana".  Možda je sadržavao neku supstancu koja je doprinela da Juda izvrši ono što mu je naređeno, a što u suprotnom ne bi uradio. Jer Isus jasno kaže da Juda mora sada da deluje. On izgovara: "Što činiš, čini brže". U objašnjenju se opet ističe značaj zalogaja, i dodaje se: ,,A on uzevši zalogaj odmah iziđe: a bješe noć". Ne kaže se da je zalogaj bio signal Judi. Pre ukazuje na to da je Juda, nakon zalogaja, dobio snagu da učini zlo. Promena u njemu je izdejstvovana odozgo. A u svom kasnijem razgovoru sa Pilatom, Isus kaže da Pilat ne bi imao moć da nije bilo Jude: "Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo; zato onaj koji me predade tebi ima veći grijeh".  (Jov. 19:  11) Da li je Juda bio primoran da deluje onako kako je delovao  ili je  delovao  nesvesno zato  što je  bio  takva  vrsta čoveka; ili je pak postupao svesno, i namerno odigravao ulogu u okviru onoga što je moralo biti? U jedno možemo ipak biti potpuno sigurni,  a to je  da je Juda  sprovodio u delo Sveto pismo. Bar u tom smislu, on je odigravao ulogu. U Jevanđeljima se često spominje da je urađeno nešto da bi se ispunilo Sveto pismo. Zapisano je da je sam Hrist rekao svojim učenicima: "...da  se mora sve ispuniti što je o meni napisano u Zakonu Mojsejevu i u Prorocima i u Psalmima".  (Luka 24: 44)  Kroz Jevanđelja je razjašnjeno da je Hrist delovao promišljeno i da je birao svoje učenike, i Judu i ostale, za uloge koje su morali da igraju  u  velikoj  drami  koja  je  bila   predviđena  i  detaljno aranžirana. Prvi lik u pripremljenoj drami bio je Jovan Krstitelj,

koji je već odigravao svoju ulogu. Hrist je rekao svojim učenicima da on (Hrist) treba da bude razapet. U Jevanđelju po Jovanu kaže se da kada mu Andrej i Filip saopštavaju kako su neki Grci došli da ga vide, on prima to kao znak da je kucnuo čas i kaže: "Došao je čas da se proslavi Sin Čovječiji". (Jov. 12:

23) On poziva učenike u stranu i upozorava ih da mora pretrpeti smrt. Ne traži da izbegne svoju sudbinu, već kaže: ".... ali zato dođoh za ovaj čas". (Jov. 12: 27) Naglašeno je da se Sveto pismo mora ispuniti do najmanjeg detalja. Kada su vojnici došli da uhapse Isusa, on je ukorio Petra zbog pokušaja da ih spreči u tome, rekavši: "//i misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude?... a ovo je sve bilo da se ispune Pisma proročka". (Mat. 26: 53-56)

U ovoj svesno odigranoj drami, koja je imala svoje predodređeno ispunjenje, Juda Iskariotski je morao da odigra najtežu ulogu. Razmotrimo kako je on ispunio instrukcije iz Svetog pisma. O tome šta se desilo nakon događaja u hramu, kada je odbacio trideset srebrnika i otišao da se obesi, u Jevanđelju po Mateju je zapisano:

"A prvosveštenici, uzevši srebrnike, rekoše: Ne valja ih metnuti u hramovnu riznicu, jer su cijena za krv. Nego se dogovoriše te kupiše za njih lončarevu njivu za groblje strancima. Zato se ta njiva i prozva Krvna njiva do danas. Tada se ispuni što je kazano preko proroka Jeremije koji govori: I uzeše trideset srebrnika, cijenu cijenjenoga, koga su cijenili sinovi Izrailjevi; I dadoše ih za njivu lončarevu, kao što mi kaza Gospod". (Mat. 27:6-10)

Jasno je dakle da je Juda uradio ono što je uradio poštujući Sveto pismo. Odnosno, postupio je kako je kazano da postupi. Ali, da li je postupao svesno ili ne?

Pogledajmo taj deo Svetog pisma koji je morao da ispuni. To nije u Knjizi proroka Jeremije nego u Knjizi proroka Zaharije. Prorok opisuje kako mu je Gospod rekao da napasa neko stado, to jest da uči neke Jevreje. Zato on (prorok) uzima dva

štapa, to jest uči ih kroz dva izvora moći (jer štap predstavija moć); jedan naziva Lepotom ili Blagošću, a drugi Svezom ili Vezivanjem (ili Jedinstvom). Oni su Dobro učenja i njegova Istina. On kaže:

".../ uzevši dva štapa nazvah jedan blagost, a drugi nazvah sveza, i pasoh stado. I pogubih tri pastira za mesec dana, jer se duša moja Ijućaše na njih, i duša njihova mržaše na me. I rekoh: neću vas više pasti; koja pogine neka pogine, i koja propadne neka propadne, i koje ostanu neka jedu meso jedna drugoj". (Zah. 11:7-9)

Sve ovo govori da njegovo učenje nije bilo primljeno. Umreti, ovde označava unutrašnju smrt koja se dešava kada se "Dobro" izgubi iz vida. Prorok nastavlja:

"/ uzeh svoj štap, blagost, i slomih ga da ukinem zavet svoj koji učinih sa svim narodima. I ukide se onoga dana, i nevoljni od stada, koji gledahu na me, poznaše doista da beše reč Gospodnja. I rekoh im: ako vam je drago, dajte mi moju platu; ako li nije, nemojte; i izmeriše mi platu, trideset srebrnika. (Ovo znači da su veoma malo cenili njegovo učenje) I reče mi Gospod: baci lončaru tu časnu cenu kojom me proceniše. I uzevši trideset srebrnika bacih ih u dom Gospodnji lončaru. Potom slomih drugi štap svoj, svezu, da ukinem bratstvo izmedu Jude i Izrailja". (Zah. 11:10-14)

Očigledna veza između ovog citata i Judine tragedije leži u vrednovanju proroka i u vrednovanju Hrista sa trideset srebrnjaka. Jasno je u gornjim stihovima da se radi o učenju. Izraz "/ reče mi Gospod: baci (trideset srebrnjaka) iončaru tu časnu cenu ko'jom me proceniše", izrečena je sarkastično, u smislu da je to "izvanredna cena kojom je vrednovan". Juda je morao da odigra sve ovo - da predstavi neuspeh samog učenja sa stanovišta unutrašnjeg značenja. Juda je morao da predstavlja vrednovanje Hrista i njegovog učenja bukvalnim novcem, kao što su to činili oni koji su primili slično učenje od proroka Zaharije.

Ako je Juda Iskariotski bio rđav čovek, zašto ostali učenici nisu govorili ništa protiv njega? Hrist ga je izabrao i on je proveo sa Hristom oko tri godine, to jest bio je sa njim tokom celog razdoblja Hristovog učenja. Ovo nema neko istorijsko značenje; broj tri je uvek imao značenje celine. Nijedan od prva tri pisca Jevanđelja nije rekao ništa protiv Jude. Kada Hrist, na poslednjoj večeri, kaže svojim učenicima da će ga jedan od njih izdati, nije zapisano da je bilo kakva sumnja pala na Judu. U Jevanđelju po Marku rečeno je da su svi učenici pojedinačno pitali Hrista: "Da nisam ja?". U Jevanđelju po Jovanu je rečeno: "Onda se učenici zgledahu medu sobom, i bijahu u nedoumici o kome govori". (Jov. 13: 22) Čak i kad je Juda izašao u noć pošto je primio zalogaj i čuo Hristovu naredbu, posebno je naglašeno: "A ovo ne razumjede niko od onih što bijahu za trpezom zašto mu reče". (Jov. 13: 28) Pisac Jevanđelja u vezi sa ovim nije dao nikakav komentar.

PRILOG

Čovek dospeva u Carstvo nebesko bez venčane odore. Da, on se penje nagore, a ne bi trebalo. Kako to? Pametno se pretvarajua. Postoji parabola u Jevanđelju po Mateju;

"Carstvo nebesko je kao čovjek car koji načini svadbu sinu svome. I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne htjedoše doći. Opet posla druge sluge govoreći: Kažite zvanicama: Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo: dođite na svadbu. A oni ne marivši otidoše, ovaj u polje svoje, a onaj u trgovinu svoju; A ostali uhvatiše sluge njegove, izružiše ih, i pobiše. I kada to ču car onaj, razgnjevi se i poslavši vojsku svoju, pogubi krvnike one, i grad njihov zapali. Tada reče slugama svojim: Svadba je gotova, a zvanice ne bjehu dostojne. Idite, dakle, na raskršća i koga god nadete, pozovite na svadbu. I izišavši sluge one na puteve, sabraše sve koje  nadoše, i zle i dobre; napuni se svadbena dvorana gostiju. A ušavši car da vidi goste, ugleda ondje čovjeka neobučena u svadbeno ruho. I reče mu: Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha? A on oćuta. Tada reče car slugama: Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih". (Mat. 22: 2-14)

Ko su bili gosti? Uočimo da su ti gosti nađeni na raskršću glavnih puteva. Jedan od njih je bez svadbene odore. Čovek dostiže određeni nivo razumevanja. On razume do određene tačke. Da li namerava da sledi ono što razume? Dolazi do raskršća. Intelektualno prima ono što je učio, jer da bi stigao do

„raskršća",  morao  je  da  primi  neko  učenje.  On  je  možda propovedao, pokolebao hiljade svojom retorikom.

Da li je verovao iznutra u ono čemu je učen spolja? Ovaj čovek bez svadbene odore nema nameru da veruje u ono što je rekao. Nema sumnje da on izgleda dobar, Ijubazan, napaćen, milosrdan.   Koristi  prave  reči.  Obmanjuje  Ijude.  Može  da

oponaša  svaku  vrlinu.  Ali  iznutra,  on  ne veruje.  Sve je  to spoljašnja  predstava.  Dolazeći  pod jako  svetlo  onih  koji  su daleko svesniji od njega, on prestaje da obmanjuje. Vidi  se njegov nedostatak vere. Iznutra, on je razgolićen. Svadbeno ruho  simbolizuje  želju  za  ujedinjenjem.  Biti  venčan  znači ujediniti se sa onim što je iznad tebe - ne sa tobom. To može da dođe samo iz unutrašnjeg čoveka u tebi. Ovaj čovek sav je u ličnosti, on je predstava i reputacija. Sve što radi je lično. On ne voli  nikoga do sebe i zbog toga nema tu unutrašnju stranu. Najviše u njemu je on sam. Ali glumi dobro. On je glumac -  - licemer. Spolja, on izgleda kao da veruje u ono što         govori. Iznutra, ne veruje ni u šta. Zbog toga, iznutra, on nema svadbeno  ruho.   Nema  želju  da  se  ujedini   sa  onim  što propoveda. Zašto? Zato što nema ništa od Dobra u sebi. Čak i da je  Istina  ono  što  propoveda,  on  se  sa  tim  neće  oženiti

(ujediniti).

 

O  AUTORU

Dr Moris Nikol rođen je 1884. godine u Škotskoj kao sin ser Vilijama Robertsona Nikola, poznatog literate. U mladosti je sretao mnogo poznatih Ijudi na briljantnim skupovima u kući svoga oca u Hampštedu; između ostalih i Lojda Džordža, Eskvita, ser Džejmsa Berija, mladog Vinstona Čerčila i Lorda Rajdela, koji je često pominjao te susrete u svojim Dnevnicima.

Dr Nikol je prvi kontakt sa prirodnim naukama ostvario na Kajus koledžu, Kembridž, opredelivši se kasnije za studije medicine u bolnici Barts Hospital (Bart's Hospital). Posle studija u Parizu, Berlinu i  Beču, nastavio je svoju karijeru kao specijalista u Harli Stritu (Harley Street).

U  Prvom  svetskom  ratu,  po  činu  kapetan,  bio  je  u

R.A.M.C. kao upravnik bolnice u Galipolju. Pod pseudonimom Martin Svejn, opisao je svoja ratna iskustva u knjizi U Mesopotamiji, publikovanoj u Londonu 1917. godine.

Dr Nikol je napisao još jednu knjigu, 1917. godine. Bila je to knjiga Psihologija snova, i njome odao priznanje i izrazio duboko poštovanje prema dr Jungu, sa kojim je studirao u Cirihu.

Na povratku u Harley Street posle rata 1914-18, dr Nikol se pridružio dr Džordžu Ridoku u bolnici Empajr Hospital (Empire Hospital), u kojoj su radili mnogi poznati Ijudi. Postao je pionir medicinske psihologije i publikovao mnogo stručnih tekstova, iz kojih je ser Vilijam Mekdugal često navodio fragmente u svojim opsežnim delima iz oblasti neuropsihologije.

Godine 1922., dr Nikol je otišao u Institut za harmonični razvoj čoveka (Institute for harmonious development of man), koji je osnovao G. I. Gurđijev u Šato d Priore, Fontenblo, u Francuskoj.

Godine 1921., dr Nikol sreće ruskog filozofa P. D. Uspenskog, koji je u delu U Potrazi za Čudesnim predstavio ličnost i učenje Gurđijeva. Uspenski je do 1940. godine predavao u Londonu. Godine 1943. ovlastio je dr Nikola da vodi grupu za proučavanje ideja Gurđijeva, što je ovaj i radio do smrti. Dr Nikol je napisao pet knjiga pod zajedničkim nazivom Psihološki komentari na učenje Gurđijeva i Uspenskog.

U razne aktivnosti dr Nikola uključeno je građevinarstvo, muzika, književnost i drama. Slikao je u ulju i vodenim bojama, a vodenim bojama je oslikao i svoju prvu knjigu U Mesopotamiji.

O svom učenju dr Nikol kaže: "Kao što se danas proučavaju i istražuju razne vrste hemikalija, kao što su sulfanilamidi, penicilin i streptomicin, tako treba izučavati i razne otrove koji deluju na intelekt i emocije, a temelj razvoja u vezi sa iim zacrtanje u Jevanđeljima".

O svojim namerama u vezi sa pisanjem knjige Novi čovek, rekao je: „Moja namera je da pokažem da se sva učenja, baš kao što je i učenje koje sadrže Jevandelja, a i mnoga druga učenja, stara i nova, u kratkom istorijskom razdoblju koji nam je poznat, odnose na prevazilaženje nasilja koje karakteriše nivo bića današnjeg čoveka. Ovde se afirmiše mogućnost razvoja i dostizanje onog nivoa bića na kome se prevazilazi nasilnost".