JEZIK

Nedostatnost zemlje na kojoj pesnik, teže od svih drugih, pati, jeste jezik. On ga može povremeno mrzeti, optuživati i proklinjati - štaviše, samog sebe - što je rođen za rad sa ovim bednim alatom, sa zavišću misleći na slikara čiji je jezik – boje - razumljiv svim ljudima, od Severnog pola do Afrike, ili na muzičara čiji tonovi govore svakim ljudskim jezikom, od jednoglasne melodije do stoglasnih orkestara, od roga do klarineta, od violine do harfe.
Pesnik naročito zavidi muzičaru što on svoj jezik koristi samo za sebe, samo za muziciranje! On pak, pesnik, u svojim postupcima mora da koristi i jezik kojim se govori u školi i sklapaju poslovi, i kojim se telegrafiiše i vode sudski procesi. Kako je jadno što on za svoju umetnost ne poseduje sopstveni organ, sopstveni vrt i prozor kroz koji bi posmatrao mesec - sve mora da deli sa svakodnevnicom! Rekavši »srce« on misli na centar životnosti u čoveku, na njegove najunutrašnije sposobnosti i slabosti, iako »srce« predstavlja i jedan fizički organ, mišić. Kada izgovori »snaga«, za smisao svoje reči mora da se
bori sa inženjerom i tehničarom a govori li o »blaženstvu«, u izraz njegove predstave meša se teologija. Pesnik ne može da upotrebi nijednu reč koja istovremeno ne cilja na drugu stranu, koja ne podseća na tuñe, narušavajuće i neprijateljske predstave, koje u samoj sebi ne nosi izvesne smetnje i ograničenja, upućujući se kroz uzani tunel iz koga se vraća jedan zagušujući glas bez pravog odjeka. Ko više daje nego što ima, najobičnija je bitanga. Ali, pesnik nikada ne može postati bitanga. On ne daje ni deseti, ni stoti deo od onoga što bi mogao da da - zadovoljan je kad ga slušalac razume iz daljine. Retko kad postiže više.
Svuda gde pesnik žanje pohvale ili pokude, gde ima uticaja ili je ismejan, gde ga vole ili odbacuju, ne govori se o njegovim idejama i snovima već o stotom deliću koji ne može da prodre kroz uski kanal jezika i dalje, u čitalačko razumevanje. Zato se ljudi i brane u strahu, na život i smrt, kad jedan umetnik proba nove izraze i potresa bolne okove. Za njegovog sugrañanina jezik je (celokupni jezik koji je on vredno proučio, ne gole reci) svetinja. Svetinja je, dakle, ono što je zajedničko, što on sa mnogima, po mogućstvu sa svima, deli, što ga nikada ne podseća na usamljenost, na roñenje i smrt, na unutrašnje ja. Kao
i pesnik, i sugrañanin ima ideal jednog svetskog jezika. Ali, svetski jezik
grañana nije sličan onome o kome sanja i pesnik, jedna prašuma kraljevstva, jedan beskrajni orkestar, već pojednostavljeni, telegrafski jezik znakova čijom se upotrebom štede trud, reči i hartija, gde se ne ometa zarada. Ali, muzikom, poezijom i sličnim stvarima čovek će uvek biti ometen u zaradi!
Ako je sugrañanin naučio jezik koji smatra jezikom umetnosti, biva
zadovoljan, računajući da poseduje i razum umetnosti, te se razbesni ako oseti da je jezik koji je tako marljivo izučio važan samo za malu provinciju umetnosti.
Doba naših dedova dalo je pregalačke i obrazovane ljude koji se usudiše da u muzici, sem Mocarta i Hajdna, uvažavaju i Betovena, da »odu« tako daleko. Ali, kad doñoše Šopen, List i Vagner, koji ih podstaknuše da nauče još jedan, novi jezik, revolucionaran i mlad, elastičan i vedar zbog stremljenja nečem novom, oni se duboko ozlovoljiše, uvideše propast umetnosti i izopačavanje vremena u kojem su bili osuñeni da žive. Isto se danas dogaña i sa hiljadama savremenika.
Umetnost pokazuje nova lica, nove jezike, nove zamuckujuće laute i izraze, jer je sita jezika od juče i prekjuče- žedj da se igra, da jednom preñe granicu, da nakrivi kapu i hoda cak-cak. Sugrañani se, meñutim, zbog toga, žeste, osećaju se ismejanim, sumnjaju u svoju vrednost, psuju i preko ušiju navlače pokrivač obrazovanja. Isti taj grañanin, zbog čije se uvrede ličnog dostojanstva ide na sud, postaje sada veoma plodan u uvredama.
Ovaj bes i uzbuñenost ne oslobañaju grañana, ne rasterećuju ga i ne
pročišćuju njegovu unutrašnjost, nimalo ne doprinose rasterivanju njegove uznemirenosti i zlovolje. Naspram njega je umetnik koji se optužuje jednako kao i grañanin i koji se trudi da za svoj gnev, svoj prezir i ogorčenost nañe jedan novi jezik. Umetnik oseća da bes ne pomaže. Besan, on nije u pravu. U našem vremenu on nema drugog ideala do samog sebe - ne čini i ne želi ništa drugo do da bude ono što jeste, ono što je priroda u njemu razvila Zbog toga je njegovo
neprijateljstvo prema sugrañaninu krajnje lično, krajnje lepo i stvaralački - njegov gnev nije zapenušan već promišljen, prosejan, uzrok je stvaranja novog izraza, nove ironije i načina, ne bi li se neprijateljstvo i zlovolja preobrazili u prijatnost i lepotu.
Bezbroj je jezika prirode i bezbroj jezika koje su stvorili ljudi. Nekoliko
hiljada prostih gramatika koje poseduju razni narodi zapravo su siromašni rezultati - siromašni jer se uvek zadovoljavaju najnužnijum - a ono što grañani meñu sobom smatraju za najnužnije svodi se na zaradu novca, pečenje hleba i tome slično. Tako jezici nisu u stanju da napreduju. Nikad nijedan jezik (mislim na gramatiku) nije postigao onaj sjaj, uzmah i duhovnost kakve poseduju mačka na zavijenom repu ili rajska ptica u srebrnom prahu svoje svadbene odeće.
Ali čovek, prepušten sam sebi i bez težnje da podražava mrave i pčele,
mačku, rajsku pticu, sve životinje i biljke, uspeva da nadmaši prirodu. Izmislio je jezike koji se mogu znatno bolje saopštiti od nemačkog, grčkog ili italijanskog, stvorio je religije, arhitekturu, slikarstvo, filozofiju, izčarao muziku čija igra izraza i obilje boja nadmašuju sve rajske ptice i leptire. Kada pomislim »italijansko slikarstvo« - kako li to odzvanja, raskošno i raznoliko, začujem horove s molitvama i slašću, instrumente svih vrsta sa blaženim zvukom, osetim miris pobožne hladnoće u mermernim crkvama, opazim kaluñere kako zanosno
kleče dok lepe žene kraljevski vladaju u toplim pokrajinama... Ili, kad pomislim na Šopena, začujem kako se tonovi setno i nežno prelivaju iz noći, kako u pustoši, igrom žica, tuži nostalgija, uzvišeni, intimni bolovi izražavaju se prisnije i pravilnije u harmoniji i disonancama, finije nego što to može da izrazi stanje nekog drugog patnika kroz sve naučne reci, brojeve, krivulje i formule.
Ko će ozbiljno poverovati da su »Verter« i »Vilhelm Majster« napisani na
istom jeziku? Da je Zan Pol govorio istim jezikom kojim govore i naši ñaci? A to su tek pesnici...! Oni su morali da rade sa siromaštvom i krhkošću jezika, sa alatkom koja je bila potpuno drugačije izrañe na. ..
Izgovoriš li reč »Egipat«, čućeš jedan jezik koji uznosi boga u moćnim,
čvrstim akordima, pun predstava večnog i pun dubokog straha pred beskrajem: iz kamenih očiju kraljevi nemilosrdno bacaju poglede na milione robova, nadgledaju ih ali ipak, konačno, gledaju smrti u tamno oko - svete životinje su ukočene, ozbiljne i zemaljske - cvetovi lotosa nežno mirišu u rukama igračica...
Jedan svet, jedno zvezdano nebo puno svetova, to je taj »Egipat« - moglo bi se leći na leña i mnogo dana posvetiti razmišljanju o njemu, ni o čemu drugom...
Ali, odjednom ćeš zapaziti nešto novo. Začuješ li ime »Renoar«, nasmejaćeš se i opaziti čitav svet u okruglastim potezima kičice, raspleten, ružičast, svetao i veseo. Izgovoriš li Sopenhauerovo ime, videćeš isti svet predstavljen ljudima koji pate, u besanim noćima čeznu za božanstvom i predstavljaju jedan drugi, naporniji put koji ih vodi ka tihom, beskrajno ograničenom tužnom raju.
Građani rado porede fantaste sa luñacima, smatrajući da oni to doista moraju postati čim se kao umetnici, vernici ili filozofi usuñuju da kroče u ponor vlastite unutrašnjosti. Taj bi ponor mogli nazvati dušom ili nesvesniim, jer iz njega potiče svaki naš životni osećaj. Grañani su izmeñu sebe i svoje duše postavili čuvara, svest, moral, službu sigurnosti, ne priznajući ništa što direktno dolazi iz ovog ponora duše a da prethodno nije provereno od strane ove službe sigurnosti.
Ali, ne upravlja uvek umetnik svoje nepoverenje protiv oblasti duše, već i protiv onih graničnh vlasti te tajno pohodi i jedno i drugo, i svesno i nesvesno, kao da ima dva zavičaja.
Prebiva li on sa ove strane, u poznatoj, svakodnevnoj oblasti, gde živi i
građanin, siromaštvo svih jezika počinje neizdrživo da ga pritiska: tada su se pesnikovanje čini kao trnovit, pretežak put. Ali, ako je preko, u zemlji duše, reči mu pritiču očaravajuće, iz svih vetrova, iz zvezda, sunca, iz planina koje se smeju; svet je savršen, jeste božji jezik u kome nijedna reč ili slovo ne nedostaju, gde se sve može izreći, gde sve odzvanja, gde je sve spašeno.
(1918)