11

Poslednji događaj koji sam zapisao u svoju beležnicu odigrao se septembra 1965. To je bila poslednja lekcija koju mi je don Huan dao. To sam nazvao „naročitim stanjem ne-obične stvarnosti" jer pre no što je nastupilo nisam uzeo nijednu od onih biljki koje sam ranije upotrebljavao. Izgleda da ga je don Huan izazvao pažljivo se služeći onim što je znao o sebi; drugim rečima, ponašao se preda mnom tako vešto da je stvorio jasan utisak koji je potrajao izvesno vreme da to nije on sam, već neko drugi ko se pretvara da je on. To me je dovelo dotle da sam se osećao veoma zbunjen; želeo sam da  verujem kako je to don Huan, ali ipak nisam mogao biti siguran u to. Pored te zbunjenosti obuzeo me i takav strah, tako akutan da mi je zbog njega zdravlje bilo nedeljama poremećeno. Docnije sam mislio da bi bilo pametno da sam tada završio obuku. Od tada više nisam učestvovao u seansama, ali don  Huan nije prestao da me smatra svojim učenikom. Gledao je na moje povlačenje kao na neophodno vreme rekapitulacije, kao na još jedan stupanj učenja, koje može da potraje neodređeno vreme. Ipak, od tada mi više nije opširno govorio o svom znanju.

Napisao sam iscrpan izveštaj o svom poslednjem doživljaju gotovo mesec dana kasnije, mada sam već bio napisao mnogo beležaka o glavnim tačkama već sutradan, u časovima velike emocionalne uznemire­ nosti koja je prethodila vrhuncu mog užasa.

Petak, 29.  oktobar 1965.

U četvrtak 30. septembra 1965. otišao sam da posetim don Huana. Kratka, plitka stanja ne-obične stvarnosti trajala su i dalje uprkos mojim svesnim pokušajima da ih okončam, ili odbacim kako mi je don Huan savetovao. Osećao sam da se moje zdravlje pogoršava, jer su ta stanja trajala sve duže i duže. Postao sam akutno svestan zvuka aviona. Zvuk njihovih motora, dok su leteli iznad mene. neizbežno bi privukao moju pažnju i zadržao je toliko da sam osećao kako sledim avion kao da sam u njemu, ili da letim zajedno s njim. To je  bilo veoma neprijatno osećanje. Bio sam duboko zabri­ nut zato što nisam mogao da ga se oslobodim.

Pošto je pažljivo saslušao sve pojedinosti, don Huan je zaključio da patim od gubitka duše. Rekao sam mu da sam imao te halucinacije od onog dana kad sam pušio gljive, ali on je uporno tvrdio da je to nešto novo. Kazao je da sam ranije bio uplašen i da sam samo „sanjao besmislice", ali da sam sada zaista

,,začaran". Dokaz je to što me zvuk aviona u letu mogao odneti sa sobom. Obično šum potoka ili reke može da namami začaranog čoveka koji je izgubio dušu, reče, i može ga odneti u smrt. Onda je zahtevao da mu ispričam sve što sam radio pre nego što su se pojavile te halucinacije. Ispričao sam mu sve čega sam se mogao setiti. Iz toga je on izveo zaključak o mestu na kome sam izgubio dušu.

Činilo mi se da je don Huan veoma zamišljen, što je za  njega bilo sasvim neuobičajeno.  To  me, prirodno, još više uplašilo. Rekao je da ne zna tačno ko mi je zarobio dušu, ali da taj, ma ko to bio, namerava bez sumnje da me ubije ili gurne u tešku bolest. Onda mi je dao tačna uputstva o „borbenoj formi", tj. o naročitom položaju tela koji treba da zauzmem dok budem sedeo na svom blagotvornom mestu. Moram da zauzmem taj položaj koji je on nazvao „formom" (una forma para pehar).

Pitao sam ga čemu sve to, i s kim treba da se borim. Odgovorio je da će on otići da vidi ko je uzeo moju dušu, i da li je mogućno vratiti je. A dok se on ne vrati, ja treba da sedim na svom mestu. Borbeni položaj je u stvari mera predostroznosti, reče, u slučaju da se nešto desi kad on ne bude tu, i moram zauzeti taj položaj ako budem napadnut. Ta borbe­ na „forma" sastojala se u tome da se udaram rukom po listu i butini desne noge, a da na levoj nozi treba da trupkam kao u nekoj igri koju moram da igram kad se nađem licem u lice s napadačem.

Upozorio me da tako treba da činim samo u trenucima najveće krize, a dok god mi ne preti nikakva opasnost treba samo da sedim skrštenih nogu na svom mestu. Ali u trenutku najveće opasnosti mogu da pribegnem poslednjem načinu odbrane — da bacim neki predmet na neprijatelja. Rekao mi je da se obično baca predmet koji ima moć, ali pošto ga ja nemam, moram baciti kamenčić koji može da stane na dlan moje desne ruke, kamen koji mogu da držim pritiskujući ga palcem na dlan. Rekao je da tako treba postupati samo onda ako se čovek nesumnjivo nalazi u životnoj opasnosti. Uz bacanje predmeta treba pustiti i ratnički krik čija je funkcija da predmet usmeri na željeni cilj. Naročito je naglasio da treba da pazim i razmislim, a ne da kriknem ofrlje, nego samo u „krajnje ozbiljnim okolnostima".

Pitao sam ga šta podrazumeva pod „krajnje ozbiljnim okolnostima". Odgovorio mi je da je ratnički poklič nešto što čoveku ostane tokom celog života; prema tome, treba da bude dobar od samog početka. A jedini način da se on započne kako treba jeste taj da se savlada prirodni strah i žurba dok čovek ne bude sasvim ispunjen moći, a tada će se poklič sam oteti, usmeren i moćan. Reče da su te ozbiljne okolnosti potrebne da bi se pustio ratnički poklič.

Zamolih  ga  da  mi objasni kakva je  to  moć koja

čoveka treba da ispuni pre pokliča. Odgovori mi da je to nešto što prostruji kroz telo pošavši od tla na kome čovek stoji; tačnije rečeno, to je nekakva moć što izvire iz onog blagotvornog mesta. Ta sila istera krik iz čoveka. Ako se s tom silom ophodi  kako treba,  ratni  poklič će  biti  savršen.

Opet ga upitah da li misli da će mi se nešto desiti. Ništa mi ne odgovori i dramatičnim tonom mi naloži da se ne mičem s mesta dok god je to potrebno, jer me jedino to može zaštititi od svega što bi mi se moglo desiti.

Poče da me hvata strah; molio sam ga da mi kaže nešto određenije. Reče da zna samo to da nipošto ne smem da se pomaknem s mesta; ne smem da odem ni u kuću ni u čestar. Najvažnije od svega, dodade, ne smem da izustim ni jednu jedinu reč, čak ni njemu. Kazao  je da  mogu da  pevam  svoje pesme Meskalitu ako se suviše uplašim, a potom dodade da

o tim stvarima već isuviše znam pa  nije  potrebno da me upozorava kao da sam dete da sve treba pravilno da činim.

Njegova upozorenja izazvala su u meni stanje velike strepnje. Bio sam siguran da on očekuje da će se nešto desiti. Pitao sam ga zašto mi je preporučio da pevam pesme Meskalitu, i šta će me to, po njegovom mišljenju, uplašiti. Nasmeja se i reče da ću se možda uplašiti što sam sam. Ode u kuću pa zatvori vrata za sobom. Pogledah u časovnik. Bilo je

19 časova. Dugo sam mirno sedeo. Iz don Huanove sobe nije se ništa čulo. Sve je bilo mirno. Vetar je duvao. Pomislih da bi trebalo da otrčim do kola po svoju vetrovku, ali se nisam usudio da postupim suprotno od don Huanovih uputstava. Nisam bio pospan, ali sam bio umoran; hladan vetar nije mi dopuštao da se odmaram.

Posle 4  sata čuo sam don Huana kako hoda oko kuće. Pomislih da je morao izići na zadnja vrata da se pomokri. Onda me pozva vičući glasno.

„Hej, momče! Hej, momče! Dođi, potreban si mi ovde", reče.

Gotovo sam ustao da odem do njega. To je bio njegov glas, ali ne i ton, niti su to bile njegove uobičajene reci. Don Huan me nikada nije dozivao:

,,Hej, momče!" Zato ostadoh tu gde sam i bio. Jeza mi prođe niz kičmu. On stade opet da viče, izgovarajući  tu  istu  ili  sličnu  rečenicu.

Čuo sam ga kako hoda iza kuće. Spotakao se o drvenik kao da nije znao da se on tu nalazi. Onda dođe na trem pa sede do vrata, leđima naslonjen na zid. Činilo se da je teži nego obično. Njegovi pokreti nisu bili spori ni nespretni, nego samo teži. Sručio se na pod, umesto da gipko sklizne kako je obično činio. Osim toga, to nije bilo njegovo mesto, a don Huan nije nikada ni u kojim okolnostima sedao na drugo mesto.

Onda mi se opet obratio. Pitao me zašto nisam došao kad sam mu bio potreban. Govorio je glasno. Nisam želeo da ga gledam, a ipak me nešto neodoljivo gonilo da ga posmatram. Počeo je lako da se njiše s jedne strane na drugu. Ja promenih položaj, zauzeh borbenu „formu" kojoj me on naučio, pa se okrenuh licem prema njemu. Moji mišići bili su ukočeni i neobično napeti. Ne znam šta me je nagnalo da zauzmem borbeni položaj, ali možda sam to učinio zato što sam verovao da don Huan namerno pokušava da me zaplaši stvarajući utisak da ta osoba koju vidim u stvari nije on. Uočio sam da se veoma trudi da postupa na neuobičajen način da bi u meni izazvao sumnju. Plašio sam se, ali još sam osećao da vladam situacijom, jer sam sve to procenjivao i analizirao.

U tom trenutku don Huan  ustade.  Njegovi pokreti bili su sasvim drukčiji od onih koje sam poznavao. Podigao je ruke ispred svog tela, i guranjem se dizao, pridigavši prvo zadnjicu; zatim se uhvati za vrata pa uspravi gornji deo tela. Zapanjilo me otkriće da tako dobro poznajem njegove pokre-

te, i da me toliko prenerazio tim što mi je pokazao jednog don Huana koji se ne kreće kao don Huan.

Načinio je nekoliko  koraka  prema  meni.  Držao se za krsta obema rukama kao da pokušava da se uspravi ili kao da ga tu boli. Stenjao je  i  huktao. Činilo se kao da mu je nos zapušen. Reče da će me povesti sa sobom  i  naredi mi  da  ustanem  i pođem za njim. Otišao  je na zapadnu stranu kuće. Prome- nio sam položaj da bih mu bio licem okrenut. On se okrenuo prema meni. Nisam  se  pomakao  s  mesta; bio  sam  prikovan  za  njega.

Urlao je: „Hej,  momče! Rekao sam ti da pođeš sa  mnom.  Ako  ne dođeš, silom  ću te dovući!"

Pošao je prema meni. Počeh da se udaram po listu i butini, igrajući brzo. On dođe do ivice trema preda mnom i gotovo me dodirnu. Grozničavo pripremih telo u položaj za bacanje (predmeta), ali on promeni pravac pa se udalji od mene, idući prema žbunju levo od mene. Kad je odlazio, okrenuo se u jednom trenutku naglo prema meni, ali ja sam bio licem okrenut prema njemu.

Izgubi se iz vida. Ja još neko vreme ostadoh u borbenom položaju, ali kako  ga  više  nisam  video, seo sam  prekrštenih  nogu,  leđima  naslonjen  na stenu. Tada sam već bio uplašen. Želeo sam da pobegnem, ali ta misao  me  još  više  užasavala. Osećao sam da bih u tom slučaju bio  potpuno prepušten na milost i nemilost njemu kad bi me uhvatio pre nego što stignem do  svojih  kola. Zapevah pesme pejotlu koje sam  znao.  Ali  odne­ kud osetih da mi one tu ne mogu pomoći. One služe samo zato da umire, pa  su  i  mene  umirile.  Pevao sam  ih stalno  i dalje.

Oko 2.45 izjutra čulo se nešto iz kuće. Odmah promenih položaj. Vrata se naglo otvoriše  i  don Huan iziđe posrćući. Dahtao je i držao se za vrat. Kleknuo je preda mnom i jačao. Molio me visokim glasom, cvileći, da priđem i da mu pomognem. Onda je  opet  dreknuo  i zapovedio  mi da  mu priđem.  Iz

njegovog grla čulo se nešto kao da grglja. Molio me da dođem da mu pomognem, jer ga nešto guši. Puzao je na rukama i nogama dok nije bio, po prilici, 4 stope udaljen  od  mene.  Pruži  ruke prema meni. Reče: „Dođi ovamo!" Onda se uspravi. Njegove ruke bile su ispružene prema meni. Činilo se da je spreman da me zgrabi. Počeh da udaram nogama po podu i da se pljeskam po listu i butini. Bio sam van sebe od straha.

On prestade da me zove, pa ode pored kuće u žbunje. Ja promenih položaj da bih bio licem okrenut prema njemu. Onda opet sedoh. Nisam više želeo da pevam. Moja energija kao da je sahnula. Bolelo me celo telo; svi mišići bili su mi ukočeni, bolno zgrčeni. Nisam znao šta da mislim.  Nisam znao da li da se ljutim na don Huana ili da se ne ljutim. Pomislih da bi trebalo da ga na prepad napadnem, ali odnekud sam znao da bi me on uništio, kao insekta. Zaista mi se plakalo. Obuze me duboko očajanje; pomisao da se don Huan toliko trudio da me zaplaši nagonila me na plač. Nisam mogao naći razlog za njegovu toliku teatralnost; njegovi pokreti bili su toliko lukavi da su me zbunili. Ne bi se moglo reći da je pokušavao da se kreće kao žena; to je pre bilo kao da neka žena pokušava da se kreće kao don Huan. Imao sam utisak kao da se ona zaista trudi da hoda i da se kreće bez žurbe, kao don Huan, ali da je isuviše teška da bi joj pokreti bili laki kao u don Huana. Bez obzira ko je to bio predanom , moj utisak je bio da je to bila neka mlađa, teška žena koja se trudila da imitira lagane pokrete jednog živahnog starca.

Te misli me baciše u paniku. Jedan cvrčak poče veoma glasno da cvrči,        blizu mene. Zapazio sam kako mu je pun ton; zamislih da ima baritonski glas. Njegovo cvrčanje poče zatim da se gubi. Odjednom se ćelo moje telo trglo. Zauzeh opet borbeni položaj i okrenuh se u pravcu odakle je dopirao glas cvrčka. Taj glas me odvodio; počeo je

da me hvata u klopku pre no što sam shvatio da on samo liči na cvrčka. Taj zvuk mi se opet približio. Postao  je  veoma  glasan.  Počeh  da  pevam  svoje pesme pejotlu i pevao sam ih sve glasnije i glasnije. Malo  zatim  ugledah  neku  ljudsku  priliku  koja  je trčala prema meni iz pravca suprotnog od mesta s koga  se  čuo  cvrčak.  Pljeskao  sam  se  rukama  po butini i listu i snažno, grozničavo, udarao nogom o pod.  Ona prilika prođe veoma brzo pored mene i gotovo me dodirnu. To je sad ličilo na psa. Obuze me tako užasan strah da se sav ukočih. Ne mogu da se setim da li sam mislio ili osećao bilo šta drugo.

Jutarnja rosa me osvežila. Bolje sam se osećao Ma kakav ono fenomen bio, sad se činilo da se povukao. Bilo je 5.48 ujutro kad je don Huan tiho otvorio vrata i izišao iz kuće. Protegao se, zevajući, i pogledao prema meni. Video sam da me gleda kroz poluspuštene očne kapke. Skočih; znao sam u tom trenu da taj preda mnom, ma ko on bio, nije don Huan.

Dohvatih sa zemlje mali kamen oštrih ivica. Ležao je blizu moje desne ruke. Nisam ga gledao, već sam ga samo držao pritisnuvši ga palcem na ispružene prste. Zauzeh položaj kako me don Huan naučio. Osetih kako me plavi čudna snaga koja me za nekoliko sekundi sveg ispuni. Onda  kriknuh i bacih kamen na njega. Učini mi se da je taj moj krik bio veličanstven. U tom trenutku bilo mi je svejedno hoću li živeri ili umreti. Osetio sam da je moj krik toliko moćan da uliva strah. Bio je dug i prodoran i on je u stvari nišanio umesto mene. Ona prilika preda mnom zatetura se, vrisnu pa zađe za kuću i produži u šumu posrćući.

Bilo mi je potrebno nekoliko sati da se smirim. Nisam više mogao da sedim. Morao sam da dišem na usta da bih dobio dovoljno vazduha.

U 11 časova don Huan opet iziđe iz kuće. Htedoh da skočim, ali sad su pokreti bili njegovi. On ode pravo  na  svoje  mesto  i sede  na  uobičajeni  način.

Gledao me i smešio se. To je bio don Huan! Priđoh mu i, umesto da se ljutim, poljubih ga u ruku. Zaista sam verovao da nije onako postupao zato da bi načinio dramatičan efekat, nego da je neko njega imitirao da bi meni naudio ili me ubio.

Razgovor poče nagađanjima o nekoj ženskoj osobi koja je navodno uzela moju dušu. Onda me don Huan zamoli da mu podrobno ispričam sve što sam doživeo.

Ispričah mu potanko sve redom. Smejao se sve vreme,  kao  da  je  to  šala.  Kad  sam  završio,  reče:

„Dobro si učinio. Izborio si se  za  svoju dušu.  Ali ovo je ozbiljnije nego što sam mislio. Tvoj  život noćas nije vredeo ni lule duvana. Sreća je što  si dosad već nešto naučio. Da nisi bio obučen, ti bi sad već bio mrtav zato što je ona osoba koju  si  noćas video  naumila  da  ti smrsi  konce."

„Kako je ona mogla, don Huane, da uzme tvoje obličje?"

„Veoma prosto. Ona je diablera i ima dobrog pomoćnika na drugoj strani. Ali nije joj baš sasvim pošlo za rukom da ti se prikaže u mom liku i ti si prozreo   njenu  podvalu."

„Je li pomoćnik na drugoj strani isto što i saveznik?"

„Nije, pomoćnik je na usluzi diableru. Pomoćnik je duh koji živi na drugoj strani sveta i pomaže diableru da izazove bol i bolest. Pomaže mu da ubije."

„Može li diablero da ima  saveznika,   don Huane?"

„Pa diablerosi i imaju saveznika, ali pre nego što jednom diableru pođe za rukom da ukroti saveznika, on obično ima pomoćnika koji mu pomaže  u njegovim   poslovima."

„Šta je sa ženom koja je uzela tvoje obličje, don Huane? Ima li ona samo pomoćnika a ne i savez­ nika?"

„Ne  znam  ima  li  ona  saveznika  ili  nema.  Neki

ljudi ne vole moć saveznika i pretpostavljaju mu pomoćnika. Da bi ukrotio saveznika, moraš dobro da zapneš. Lakše je steći pomoćnika na drugoj strani."

„Šta misliš da li bih ja mogao steći pomoćnika?"

„Da bi to doznao, moraš još mnogo da učiš. Opet smo na početku, gotovo isto kao prvog dana kad si došao ovamo i molio me da te učim o Meskalitu, a ja to nisam mogao jer ti ne bi ništa razumeo. Ta druga strana je svet diablerosa. Mislim da bi najbolje bilo da ti kažem šta osećam isto onako kako je to moj dobrotvor meni rekao. On je bio diablero i ratnik; njegov život bio je naklonjen sili i nasilju na ovom svetu. Ali ja nisam ni jedno ni drugo. Takva mi je priroda. Video si moj svet od samog početka. Što se tiče toga da ti pokažem svet svog dobrotvora, ja te mogu samo dovesti do vrata, a ti ćeš  sam morati da odlučiš; o tome ćeš morati da učiš samo sopstvenim trudom. Sada moram priznati da sam u jednom pogrešio. Mnogo je bolje, to sada vidim, početi onako kako sam ja počeo. Onda se  lakše shvati kako je prosta a ipak kako velika razlika. Diablero je diablero, a ratnik je ratnik. Ili — može se biti i jedno i drugo. Ima dosta ljudi koji su oboje. Ali čovek koji se samo kreće putevima života je sve. Danas ja nisam ni ratnik ni diablero. Za mene postoji samo putovanje stazama koje imaju srca, svakim putem koji ima srca. Tuda putujem i jedini pravi izazov za mene je da prođem ceo taj put. I iako tuda putujem —  gledajući,  gledajući  bez daha."

Ućutao je. Njegovo lice odražavalo je naročito raspoloženje: izgledao je neobično ozbiljan. Nisam znao šta da pitam ni šta da kažem. On produži:

„Ono naročito što treba naučiti je to kako se stiže do pukotine između 2 sveta i kako se ulazi u onaj drugi svet. Postoji pukotina između ta 2 sveta, između sveta diablerosa i sveta živih ljudi. Ima jedno mesto   gde   se   ta    2    sveta   preklapaju.   Tu  je

pukotina. Ona se otvara i zatvara kao vrata na vetru. Da bi tamo stigao, čovek mora da vežba svoju volju. Mora, rekao bih, da razvije neodoljivu želju za tim, mora se sav tome posvetiti. Ali to mora učiniti bez pomoći bilo kakve sile ili čoveka. Taj čovek mora sam  da razmišlja i da to želi sve do trenutka kad njegovo telo postane spremno za to putovanje. Dugo drhtanje   udova   i  jako   povraćanje  najavljuju  taj trenutak. Obično tada čovek ne može ni da jede ni da  spava  i  tako  kopni.  Kad  grčenje  ne  prestaje, čovek  je  spreman za  polazak,  a pukotina između svetova  pojavljuje  se  pravo  pred  njegovim  očima, kao kakva veličanstvena vrata; tu je pukotina koja se pruža odozdo do gore. Kad se ona pojavi, čovek mora  kroz nju da se  ušunja  tamo. Teško se može videti preko granice. Tamo duva vetar,  kao da je peščana  oluja.  Svuda  kovitlaci  vetra.  Čovek  tada mora da pođe u bilo kom pravcu. Da li će to biti dug ili kratak put zavisi od snage njegove volje. Čoveku jake  volje  predstoji  kratak  put.  Neodlučan,  slab čovek putuje dugo i nesigurno. Posle tog putovanja čovek stiže na nekakvu visoravan. Mogućno je jasno razaznati  neke  konture  na  njoj.  To je  nivo  iznad zemlje. Mogućno je poznati ga po vetru koji tu duva jače, udara i urla svud oko tebe. Na vrhu tog platoa je ulazak u drugi svet. I tu stoji koža koja razdvaja ta dva sveta; mrtvaci bešumno prolaze kroz nju, ali mi moramo krikom da je probijemo. Vetar biva sve jači  i  kad  postane  dovoljno  jak,  čovek  mora  da krikne  i  vetar  će  ga  gurnuti  kroz  tu  kožu.  I  tu njegova  volja  mora  da  bude  nepokolebljiva,  da  bi mogao da se odupre vetru. Njemu je potrebno da ga vetar  samo  blago  gurne;  nije  mu potrebno da ga oduva  na kraj  tog drugog sveta. Kad  tamo stigne, čovek  mora  da  hoda  tamo-amo.  Biće  srećan  ako nađe pomoćnika u blizini, nedaleko do ulaza. Čovek ga  mora  zamoliti  za  pomoć.  Mora  svojim  rečima zamoliti  pomoćnika  da  ga  pouči  i  da  ga  načini diablerom. Kad pomoćnik na to pristane, on odmah

tu, na licu mesta, ubije tog čoveka i uči ga dok je ovaj mrtav. Kad ti pođeš na taj put, možda ćeš biti te sreće da nađeš nekog velikog diablera u pomoćni­ ku koji će te ubiti i potom poučavati. Ali najčešće se sreću manji  brujosi koji nemaju bogzna čemu da te nauče. Međutim ni ti ni oni nemate moći da to odbijete. Najbolje je naći muškog diablera da ne bi postao žrtva žene diablere koja bi te nagnala na neverovatne patnje. Žene su uvek takve. Ali to isključivo zavisi od sreće, osim ako je dobrotvor tog čoveka i sam veliki diablero, a u tom slučaju on će u drugom svetu imati mnoge pomoćnike, i moći će da ga uputi na nekog određenog pomoćnika. Moj dobrotvor je bio takav čovek. Uputio me da se upoznam s duhom koji je njegov pomagač. Kad se vratiš, nećeš više biti isti čovek. Obavezan si da tamo odlaziš da se često viđaš sa svojim pomoćnikom. 1 obavezan si da ideš sve dalje i dalje od ulaza, dok najzad jednog dana ne odeš suviše daleko i više ne možeš da se vratiš. Dešava se da poneki diablero uhvati neku dušu, da je ćušne kroz ulaz i tamo ostavi svom pomoćniku na čuvanje sve dok tu osobu potpuno ne liši njene volje. U drugim slučajevima, kao u tvom, na primer, duša pripada osobi čvrste volje, i diablero je može držati u svojoj duvankesi, jer je inače teško nositi. U takvim slučajevima, kao što je tvoj, borba može da odluči — borba u kojoj diablero ili sve dobija, ili sve gubi. Ovog puta diablera je izgubila bitku i morala je da oslobodi tvoju dušu. Da je pobedila, zadržala  bi je zauvek kao svog pomoćnika."

,,Ali kako sam ja to pobedio?"

„Nisi se pomakao s mesta. Da si se samo malo pomerio, propao bi. Ona je izabrala trenutak kad ja nisam bio tu, kao najpogodniji za napad, i dobro je to izvela. Nije uspela zato što nije računala s tvojom prirodom koja je žestoka, a i zato što se nisi pomakao s mesta na kome ti niko ništa ne može."

„Kako bi me ubila da sam se pomakao?"

„Udarila bi te kao grom. Ali najvažnije od svega je to što bi zadržala tvoju dušu kod sebe i ti bi iskopneo."

„Sta će se sad desiti, don Huane?"

„Ništa. Ti si se izborio za svoju dušu. To je bila

dobra bitka. Mnogo si noćas naučio."

Posle toga je počeo da traži kamen koji sam bacio. Rekao je da bismo mogli biti potpuno sigurni da je to sve sasvim gotovo kad bismo ga našli. Tražili smo ga bezmalo 3 sata. Činilo mi se da bih ga poznao. Ali nisam mogao.

Istog tog dana pred veče don Huan me poveo u brda oko svoje-kuće. Tu mi je dao duga i podrobna uputstva o naročitim postupcima u borbi. U jednom trenutku kad sam ponavljao izvesne propisane kora­ ke videh da sam sam. Otrčao sam uz jedno brdo i zadihao se. Obilno sam se znojio a ipak mi je bilo hladno. Dozivao sam don Huana nekoliko puta, ali on se nije odazivao, i mene obuze neobična strepnja. Čuo sam u grmlju neko šuštanje kao da mi se neko približava. Slušao sam pažljivo, ali taj šum prestade. Onda se opet začu, sve jači i bliži. Tada mi pade na um da će se ponoviti sve ono od prošle noći. Za nekoliko sekundi moj strah poraste preko svake mere. Šum u cestaru sve se više približavao a moja snaga se gubila. Htedoh da vrisnem ili da zaplačem, da pobegnem ili da se onesvestim. Kolena me izdadoše; padoh na zemlju, cvileći. Nisam čak ni oči mogao da sklopim. Posle toga sećam se samo da je don Huan zapalio vatru i da mi je trljao zgrčene mišiće ruku i nogu.

Proveo sam u dubokom očajanju nekoliko sati. Posle toga je don Huan objasnio  da moja nesra- zmerna reakcija nije ništa neobično. Rekoh mu da logikom ne mogu da utvrdim šta me je to bacilo u paniku, a on odgovori da to nije bio strah od smrti, nego da sam se plašio da ne izgubim dušu, a ta bojazan često obuzima ljude čiji naum nije nepoko­ lebljiv.

Taj doživljaj bio  je poslednji u don Huanovom učenju. Od tada više nisam od njega tražio da me poučava. Pa, iako don Huan nije promenio svoj stav dobrotvora prema meni, verujem da me je pobedio prvi neprijatelj čoveka od znanja.