JEDNE LETNJE VEČERI

Naslonjen na otvoren prozor, posmatrao sam vodu kako teče u susret noći i daljinama, nezaustavljivo kao i moji dani, u pravilnom ritmu i monotono; svaki od njih je mogao da bude čudesno lep i nezaboravan, ali oni su odlazili ne ostavljajući za sobom ništa vredno pamćenja.
Tako su prolazile nedelje, a ja nisam znao kako ni kada će se nešto promeniti. Imao sam dvadeset tri godine i poput većine mojih vršnjaka provodio dan u kancelariji, na dosadnom poslu od koga sam zarađivao dovoljno novca da bih mogao da iznajmim mali stan na mansardi, da se prehranim i kupim ono najnužnije od odeće. Ali večeri, noći i prve jutarnje sate, kao i nedelje, provodio sam zatvoren u svojoj sobi, čitajući ono malo knjiga koje sam imao. Ponekad sam crtao i razmišljao o jednom izumu za koji sam verovao da je ostvarljiv, ali koji je propadao pet, deset ili dvadeset puta...
Te lepe letnje večeri razmišljao sam da li da prihvatim poziv svog direktora Gelbkea, koji je priređivao sedeljku u svojoj bašti. Nisam želeo društvo drugih ljudi: morao bih s njima da razgovaram, da ih slušam i odgovaram na pitanja; bio sam suviše umoran i bezvoljan za tako nešto. Opet bih bio prinuđen da lažem, da se pretvaram da sam zadovoljan i da je sve u redu. S druge strane, ohrabrivalo me je i privlačilo to što sam znao da će biti dobrog jela i pića, tamo u toj senovitoj bašti punoj cveća i mirisnog grmlja, s tihim baštenskim stazama ispod starih krošnji koje se provlače kroz ukrasno šiblje. Direktor Gelbke, ako ne računam dvojicu ili trojicu mojih saputnika na poslu, bio je jedini čovek koga sam poznavao u tom gradu. Svojevremeno mu je moj otac učinio nekakvu uslugu, ili je to možda bio moj deda, i na nagovor moje majke otišao sam da ga posetim dve godine ranije. Sada me, eto, taj ljubazni gospodin s vremena na vreme poziva u svoju kuću, ne izlažući me, međutim, društveno neprihvatljivim situacijama, kojima ja, sa svojim obrazovanjem i odećom, nisam dorastao.
Pomisao na svež i čist vazduh u direktorovoj bašti učinila je da mi moja tesna i zagušljiva soba postane nepodnošljiva i ja odlučih da pođem. Obukao sam najbolji sako, očistio kragnu gumicom za brisanje, očetkao pantalone i čizme i po svom običaju zaključao vrata za sobom, iako lopovi ne bi imali šta da iznesu iz moje kuće. Pomalo umoran, kao i uvek tih dana, sišao sam uskom ulicom nad kojom se već spuštao sumrak, prešao most na kome je još uvek bilo živo i ušao u tihe ulice najotmenijeg dela grada. Direktorova kuća je bila na kraju grada, u lepoj zgradi poluseoskog stila, skromnoj i starinskoj, pored koje je bila bašta opasana zidom. Kao i svaki put, s nostalgijom sam gledao tu nisku i prostranu kuću, kapiju obavljenu ružama puzavicama i velike prozore sa širokim simsom; blago sam povukao ručicu za zvono, prošao pored sluškinje i ušao u polumračno predsoblje, uznemiren i zbunjen, kao i uvek kada je trebalo da se sretnem s nepoznatim ljudima. Do poslednjeg trenutka sam gajio nadu da ću zateći gospodina Gelbkea samo sa ženom ili decom, ali iz bašte su dopirali nepoznati glasovi. Malo zabrinut, prošao sam kroz mali hodnik koji je vodio na baštensku stazu, slabo osvetljenu s nekoliko japanskih svetiljki.
Domaćica mi je došla u susret, pružila mi ruku i povela me pored visokog šiblja prema rondeli u kojoj su bila dva stola, za kojima su, uz svetlost lampi, sedeli gosti. Direktor me je pozdravio uobičajeno srdačno i prijateljski, neki od kućnih prijatelja klimnuše glavom, ostali ustadoše i rekoše svoja imena; promrmljao sam nešto nalik na pozdrav i uputio se damama koje su blistale pri svetlosti lampe u svojim svetlim haljinama i koje me za trenutak osmotriše. Ponuđena mi je stolica u dnu stola, s one kraće strane, između jedne starije gospođice i jedne vitke mlade devojke. Dame su ljuštile pomorandže, a preda mnom je bio hleb namazan buterom, pršuta i čaša vina. Ona starija gospođica me je neko vreme gledala, a onda me upitala da li sam
filolog i da li me je već negde srela. Rekao sam da nije i da sam komercijalista, u stvari, tehničar. Hteo sam da joj pomognem da stvori neku sliku o meni, o tome kakav sam ja tip čoveka, ali pošto je ona odmah skrenula pogled i nije se potrudila da me sasluša, zaćutao sam i počeo da jedem ukusnu hranu. Niko me nije uznemiravao i ja sam se tome posvetio dobrih četvrt sata, jer nisam često imao prilike da uživam u tako bogatoj i ukusnoj večeri. Posle sam polako ispijao čašu dobrog belog vina, nemajući više šta da radim i čekajući da se nešto dogodi.
Tada se mlada gospođica s moje desne strane, s kojom još nisam bio progovorio ni reč, iznenada okrete prema meni i pruži mi svojom gipkom rukom polovinu oljuštene pomorandže. Dok sam joj zahvaljivao i uzimao voće, pomislio sam kako je izabrala simpatičan način da priđe nepoznatoj osobi, jednom tako jednostavnom i lepom ponudom. Tek tada sam pažljivo pogledao svoju susetku i video vitku devojku, ljupku i visoku, možda kao ja ili malo višu od mene; delovala je krhko i imala uzano i lepo lice finih crta. Tako mi je bar izgledala u tom trenutku, jer sam kasnije zapazio da je uprkos vitkim i gipkim udovima snažna, spretna i sigurna.
Čim bi ustala i počela da se kreće, gubio se utisak o njenoj krhkosti kojoj treba zaštita, jer su njen način hoda i držanje odavali smirenu, gordu i samostalnu osobu.
S uživanjem sam pojeo pola pomorandže i potrudio se da kažem devojci nekoliko ljubaznih reči i da joj se predstavim kao neko ko je vredan pažnje. Iznenada sam posumnjao da me je posmatrala sve vreme dok sam ćutke jeo i da misli ili da sam neotesanko koji nikoga ne primećuje dok jede ili da sam mrtav gladan: ovo poslednje za mene bi bilo bolnije, jer je bilo beznadežno istinito. U tom slučaju, dragoceni dar bi izgubio svoje jednostavno značenje i postao šala, a možda i podsmeh. Izgledalo je ipak da su moje sumnje bez osnova. Gospođica se ponašala otvoreno i neusiljeno, slušala me sa simpatijama i uopšte nije izgledalo da me smatra nevaspitanom izelicom.
Ali, razgovor mi nije išao od ruke. Mada sam imao mnogo više životnog iskustva od većine mojih kolega, u komunikaciji sa spoljnim svetom mnogo sam zaostajao za njima. Srdačna konverzacija s jednom mladom gospođicom rafiniranog ponašanja bila je za mene vrlo rizičan poduhvat. Posle nekog vremena sam primetio da je lepa devojka svesna moje inferiornosti iako mi to nije stavljala do znanja. Pojurila mi je krv u glavu, ali to mi nije pomoglo da savladam svoju nespretnost i zbunjenost; naprotiv, još više sam bio zbunjen time što je u meni, uprkos ohrabrujućem početku, nažalost preovladalo stanje obeshrabrenosti i besa. Kada se ona nešto kasnije uključila u razgovor za drugim stolom, nisam ni pokušao da je zadržim. Sedeo sam tako sam, ćutljiv i zamišljen, dok je ona ćaskala, zabavljajući se sa ostalima. Neko me je ponudio cigarama, uzeo sam jednu i popušio, zatvoren u sebe i neveseo u toj plavoj večeri. Malo kasnije mnogi su ustali da prošetaju baštenskim stazama, ćaskajući među sobom; ustao sam polako i ja, ali sam ostao po strani sa svojom cigarom, iza jednog drveta gde me niko nije uznemiravao i odakle sam mogao izdaleka da posmatram kako se ostali zabavljaju.
Bio sam ljut i prebacivao sam sebi zbog onako budalastog i jogunastog ponašanja, ali nisam uspevao da se savladam. Pošto niko nije obraćao pažnju na mene, a ja nisam znao kako da se mirno vratim u društvo, ostao sam možda i čitavih pola sata nepotrebno sakriven i izašao tek kada sam čuo da me domaćin zove. Direktor me pozva za svoj sto; neodređeno sam odgovarao na njegova dobronamerna pitanja o mom životu i poslu i polako se ponovo uključio u razgovor ostalih. Nisam ostao pošteđen male kazne zbog svog nerazumnog bekstva. Vitka devojka je sada sedela preko puta mene i, kako sam mogao na miru da je posmatram, učinila mi se još privlačnijom; kajući se zbog onog povlačenja, pokušao sam nekoliko puta da započnem razgovor. Ali sad je ona glumila oholost i pretvarala se da ne čuje moje slabašne pokušaje. U jednom trenutku sam uhvatio njen pogled i pomislio sam da je prezriv i ljutit, ali bio je samo hladan i ravnodušan.
Ponovo sam osetio atmosferu svakidašnjice, sivu i ružnu, punu jada, skepse i praznine. Gledao sam blago osvetljene baštenske staze i lepe tamne krošnje, stolove prekrivene belim stolnjacima i lampe na njima, cveće, posude s voćem, kruške i pomorandže, lepo odevenu gospodu, žene i devojke u ljupkim bluzama svetlih boja; video sam bele ženske ruke kako se igraju sa cvećem, osećao sam miris voća i plavičasti dim dobrih cigara, slušao sam uglađene i prijatne ljude kako zadovoljno i živahno razgovaraju - i sve to mi je izgledalo beskrajno tuđe, kao da mi ne pripada i kao da je za mene nedostižno, čak i zabranjenoj Bio sam uljez, gost koji je došao iz jednog manje vrednog i jadnog sveta i koga su trpeli iz učtivosti ili iz sažaljenja. Bio sam anoniman, siromašan mali službenik, koji je neko vreme možda gajio nadu da će postići nešto više, da će steći pravo na bogatiji i slobodniji život, a onda ponovo utonuo u svoje beznađe.
Tako se lepo letnje veće u veselom društvu pretvorilo u teskobu bez utehe, koju sam ja podgrevao glupo mučeći sebe umesto da uživam u tako prijatnom ambijentu. U jedanaest, kada su otišli prvi gosti, kratko sam se oprostio i pošao kući najkraćim putem. Već duže vreme sam bio toliko bezvoljan i drernljiv da sam i na poslu morao protiv toga da se borim, ali u slobodno vreme sam se potpuno prepuštao i tonuo u apatijuj
Nekoliko dana je prošlo u uobičajenom ritmu. Nestala je svest o tome da je moje jadno stanje samo privremeno; ravnodušno, pasivno i bez žaljenja sam gledao kako iza mene ostaju sati i dani, a svaki tren je bio izgubljeni delić moje mladosti i mog života. Kretao sam se kao automat, ustajao na vreme, odlazio u kancelariju, mehanički obavljao to što se od mene tražilo, kupovao hleb i jedno jaje za ručak, vraćao se na posao, a uveče posmatrao svet s prozora mansarde i tako bih često zaspao. Na veče u direktorovoj bašti više nisam mislio. Dani su prolazili jedan za drugim, ne ostavljajući ništa za pamćenje, i ako bih se ponekad, noću u snovima, vratio u prošlost, bila su to samo daleka sećanja na detinjstvo, koja su mi izgledala kao eho jedne zaboravljene, bajkovite praegzistencije.
Konačno, usred jednog vrelog podneva, sudbina se ponovo setila mene. Jedan Italijan odeven u belo vozio je ulicom kolica s ručnim zvonom i prodavao sladoled. Vraćao sam se s posla i prvi put u tih nekoliko meseci nisam odoleo iskušenju. Zaboravio sam na pravila stroge štednje, izvadio novčić i Italijan mi napuni kartonsku posudu ružičastim voćnim sladoledom, koji sam pojeo još na stepenicama. Ovo osveženje mi je bilo dragoceno: sećam se kako sam oblaporno lizao vlažni karton. Kod kuće sam pojeo komad hleba kao i obično, odremao malo i vratio se na posao. Onda mi je pozlilo i uskoro su počeli strašni bolovi u stomaku; sklupčao sam se uz ivicu stola i krišom ih trpeo nekoliko sati. Čim sam završio s poslom, otrčao sam kod lekara. Pošto sam imao zdravstveno osiguranje, uputili su me na jednog drugog doktora, ali je on bio na odmoru, pa sam morao da potražim njegovog zamenika. Ovaj je bio kod kuće; bio je mlad i prijatan i prema meni se ophodio kao prema sebi ravnom. Pošto sam prilično detaljno opisao simptome i odgovorio na njegova pitanja o mom stanju i načinu života, savetovao mi je da idem u bolnicu, gde ću imati bolju negu nego u mojoj jadnoj sobici. Nisam uspevao da sakrijem koliko me boli i on me upita sa osmehom: „Niste nikada bili bolesni?” Tačno, nisam bio bolestan od svoje desete ili jedanaeste godine. Onda je on skoro ljutite dodao: „Ubićete se takvim načinom života. S tom ishranom, odavno biste se razboleli da niste tako jaki. Neka vam ovo bude lekcija.” Naravno, mislio sam da je ovom čoveku s naočarima i zlatnim satom lako da to kaže, ali sam bar saznao da su za moje jadno stanje u poslednje vreme postojali stvarni razlozi i to mi je na neki način poslužilo kao moralno opravdanje. Ali jaki bolovi mi nisu ostavljali vremena za razmišljanje i utehu. Uzeo sam nalaz od lekara, zahvalio mu se, obavestio koga je trebalo i otišao u bolnicu. Poslednjim snagama sam povukao ručicu zvona i morao sam da sednem na stepenice bolnice da se ne bih srušio.
Primili su me dosta neljubazno; ipak, videvši u kakvom sam stanju, okupali su me u mlakoj vodi i stavili u postelju, gde sam ubrzo izgubio svest i utonuo u tamu u kojoj sam zaboravio na bol. Tri dana sam imao osećaj da ću umreti i stalno sam se čudio što smrt dolazi tako teško i sporo, uz tolike muke. Svaki sat mi je izgledao beskrajno dug i, kada su prošla tri dana, činilo mi se da je prošlo nekoliko nedelja. Na kraju sam uspeo da odspavam nekoliko sati i kada sam se probudio, ponovo sam dobio osećaj za vreme i bio svestan svog stanja. Shvatio sam da sam vrlo slab, jer mi je svaki pokret predstavljao napor: otvaranje i zatvaranje očiju je iziskivalo veliki trud. Kada je bolničarka došla da me obiđe, obratio sam joj se verujući da govorim glasno kao i obično, a ona je morala da se sagne i još uvek me nije razumela.
Pomirio sam se s tim da neću skoro ustati, i neko vreme, koje mi se činilo beskonačnim, prepustio sam se zavisnosti od drugih, kao dete. Prošlo je dosta vremena dok nisam počeo polako da se oporavljam, ali je i najmanji zalogaj hrane, čak i kašičica bolničke supe, i dalje izazivao bolove i smetnje.
Na moje veliko čuđenje, u tom neobičnom periodu nisam bio ni tužan ni gnevan. Sve jasnije sam uviđao koliko je bilo besmisleno što sam kukavički pustio da me život nosi tih poslednjih meseci. Sa strahom sam pomišljao na to šta je sa mnom moglo da bude i veoma me je radovalo što sam ponovo postao svestan sebe. Kao da sam dugo bio u dubokom snu i probudio se da ponovo vratim život u svoj pogled i svoje misli. Onda mi se dogodilo nešto neobično: od svih nebuloznih utisaka i iskustava iz tog turobnog i mutnog perioda, neki za koje sam verovao da su zaboravljeni opet su mi se vratili, neverovatno živi i jarkih boja. Među tim slikama u kojima sam sada uživao sam sa sobom u bolničkoj sobi, isticala se slika vitke devojke koja je sedela pored mene u bašti direktora Gelbkea i ponudila mi pomorandžu. Nisam joj znao ime, ali u najlucidnijim trenucima uspevao sam da rekonstruišem celu sliku: njenu figuru i lice finih crta, način na koji se kretala, glas i reči koje je izgovorila, s neverovatnom preciznošću kao da je u pitanju stari poznanik. Tako sam sklopio sliku nežne lepote, pred kojom sam osećao onu toplinu i prijatnost kakvu oseća dete u blizini majke. Činilo mi se da sam je već video i upoznao u nekim prošlim vremenima i njena ljupka pojava postala je neka vrsta stalnog pratioca u svim mojim sećanjima, čak i onim iz najranijeg detinjstva, prkoseći zakonima vremena i otporna na protivurečnosti. Posmatrao sam uvek s novim zadovoljstvom ovu ljupku figuru koja mi je neočekivano postala tako bliska i draga; s lakoćom i zahvalnošću sam primio njeno ćutljivo prisustvo u svoj unutrašnji svet. Isto kao što prihvatamo cvetove trešnje u proleće i miris pokošene trave u leto, bez čuđenja i bez uzbuđenja, ali s dubokim zadovoljstvom.
Ovaj odnos s mojom lepom slikom iz snova, iskren i bez ikakvih interesa, trajao je samo dok sam potpuno nemoćan bio isključen iz života. Čim sam se oporavio i mogao ponešto da pojedem i da se okrenem u krevetu a da ne osetim nesvesticu, njen lik se udaljio od mene i sada je nekadašnju simpatiju lišenu strasti zamenila žudnja. Sve češće sam osećao živu, neobuzdanu želju da izgovorim njeno ime, da ga nežno šapućem i tiho pevušim, i to što nisam znao kako se zove, za mene je bilo pravo mučenje.
(1907)
ŠEGRTOVANJE HANSA DIRLAMA
I