2

Jedna polovina

D

A  LI  STE  SE  IKAD  ZAPITALI  zašto  se  život  javlja  u  suprot- nostima?  Zašto  sve  ono  što  za  vas  vredi  ima  svoju  suprotnost?

Zašto   stalno   odlučujemo   između   suprotnosti?   Zašto   su   sve   želje zasnovane na suprotnostima?

Zapazite da su sve prostorne dimenzije suprotne: gore je suprotno onome dole, unutrašnje je suprotno spoljašnjem, visoko je nasuprot niskom, dugačko je suprotno kratkom, sever je naspram juga, veliko je naspram malog, vrh je nasuprot dna, levo je suprotno desnom. I zapazite da su sve stvari koje smatramo ozbiljnim i važnim jedan pol para suprotnosti: dobro je nasuprot zlu, život je nasuprot smrti, zadovoljstvo je suprotno bolu, Bog je nasuprot Satani, sloboda je suprotna ropstvu.

Na isti način su naše društvene i estetske vrednosti uvek izražene u terminima suprotnosti: uspeh je nasuprot ncuspehu, lepo je suprotno ružnom, jako je suprotno slabom, pametno nasuprot glupom. čak i naše najveće apstrakcije počivaju na oprečnostima. Logika se, na primer, bavi ispravnim nasuprot pogrešnom, epistemologija, realnošću nasuprot pojavnosti; ontologija,  bićem  nasuprot  ne-biću.  Izgleda kao da je naš svet jedna ogromna skupina suprotnosti.

Ova činjenica toliko je prisutna da skoro nije vredna pomena, ali što više čovek o njoj razmišlja, sve upadljivija mu je njena čudnovatost. Jer, izgleda da priroda ne zna ništa o ovom svetu suprotnosti u kome žive ljudi. U prirodi ne žive istinite i lažne žabe, niti moralno i nemoralno drveće, niti ispravni i pogrešni okeani. U prirodi nema ni  traga  od etičkih i neetičkih planina. Ne postoje čak ni takve stvari kao što su lepe i ružne vrste - barem ne za Prirodu, jer njoj je zadovoljstvo da stvara sve vrste. Toro je rekao da  se  priroda  nikada  ne izvinjava,  očigledno zato što Priroda ne poznaje suprotnosti dobra i zla, te tako ne prepoznaje ono što ljudi nazivaju "greškom".

Neosporno je da neke stvari koje nazivamo "suprotnostima" postoje u Prirodi.  Postoje,  primerice,  velike i  male  žabe,  veliko i  malo  drveće, zrele i nezrele pomorandže.  Me|utim,  to  za  njih  ne  predstavlja problem, to im ne zadaje glavobolju. Moguće je da postoje  vesti  i trapavi medvedi, ali njih kao da nije briga za to. Medvedi, naprosto, ne pate od kompleksa inferiornosti.

Slično tome, u svetu prirode postoji život  i  smrt,  ali  sve  to  nema tako zastrašujuće dimenzije kao u svetu ljudi. Veoma stara mačka nije savladana užasom zbog činjenice da joj predstoji smrt. Ona  će  samo mirno otići do neke šumice, sklupčati se ispod kakvog drveta i uginuti.

Smrtno bolestan crvendać, udobno smešten na  grani  neke  vrbe, posmatra zalazak sunca. Sa gašenjem poslednjeg tračka svetlosti, on će poslednji put sklopiti svoje oči i bez velike drame pasti na zemlju. A koliko se samo razlikuje način na koji se ljudi suočavaju sa smrću:

Ne odlazi laka srca u tu dobru noć

Ne daj se, bori se, protiv gašenja svetlosti.

Iako se bol i zadovoljstvo pojavljuju u svetu prirode,  oni  nisu razlog za brigu. Kada oseća bolove, pas cvili. A kada je zdrav, on jednostavno ne brine o tome. On ne  strahuje  od  budućih,  niti  žali zbog minulih bolova. Za njega je to veoma prosta i prirodna stvar.

Neko bi, istini za volju, mogao reći da je sve to zbog toga što je Priroda naprosto glupa. Ali, to je manjkavo objašnjenje. Mi upravo počinjemo da shvatamo kako je Priroda mnogo inteligentnija nego što mislimo. Veliki biohemičar Albert Zent-Giorgi (Aibert  Szent-Georgyi) daje nam vrlo slikovit primer:

(Kada sam se priključio Institutu za napredne studije u  Prin- stonu) učinio sam to u nadi da ću, laktajući se sa tamošnjim velikim atomskim fizičarima i matematičarima, naučiti nešto o

živim materijama. Ali čim sam otkrio da u svakom živom sistemu postoji više od dva elektrona, fizičari više nisu imali šta da mi kažu. I pored mnoštva  kompjutera  kojima  raspolažu  oni nisu umeli da mi kažu kakva bi mogla da bude uloga trećeg elektrona. Me|utim, najčudnije od svega je to što on tačno zna

šta radi. Jedan tako sićušan elektron zna nešto što svi mudri ljudi sa Prinstona ne znaju, a to može biti samo nešto vrlo jednostavno.

Bojim se da Priroda nije samo inteligentnija nego što mislimo, ona je inteligentnija nego što uopšte možemo da zamislimo. Priroda je, na kraju krajeva, stvorila ljudski mozak, sa kojim se dičimo kao jednim od najinteligentnijih oru|a u kosmosu. A može li totalni idiot napraviti originalno remek-delo?

Prema Knjizi postanja, jedan od prvih Adamovih zadataka bio je da imenuje životinje i biljke koje postoje u prirodi. Jer,  priroda  nam  ne dolazi sa već gotovim imenima i nema tog čoveka kome ne bi godilo da razvrsta i imenuje različite vidove sveta prirode. Drugim  recima, Adam je dobio zadatak da razmrsi složeno klupko prirodnih oblika i da im da ime." Ove životinje me|usobno liče, a ne liče nimalo na onu druge, pa hajde da ovu grupu nazovemo lavovi', a onu drugu 'medvedi'. Da vidimo, ova vrsta stvari jestiva je, ali ne  i  ona  tamo.  Hajde  da  ovu vrstu nazovemo grož|e, a onu 'kamenje'."

No,  marljivom  Adamu  pravi  zadatak  nije  bio  da  izmisli  imena

životinja i biljaka. Pre će biti  da  je  ključni  deo  njegovog  posla  bio sam postupak razvrstavanja. Jer, osim ukoliko od svake vrste nije bila samo  po  jedna  životinja,  što  je  malo  verovatno,  Adam  je  morao  da

grupiše one životinje koje su slične i da nauči da ih mentalno razlikuje od onih koje im nisu slične. On je morao da nauči da povuče mentalnu liniju razgraničenja izme|u različitih grupa životinja, zato što je jedino nakon toga mogao u potpunosti da raspozna, te tako imenuje različite

životinje.  Drugim  recima,  veliki  posao  koji  je  Adam  započeo  bilo  je

stvaranje mentalnih ili simboličnih linija razdvajanja.

Adam je prvi čovek koji je opisao prirodu, razdelio  je  na  mentalnom planu, razvrstao, oslikao. Adam je bio prvi veliki kartograf. Adam je povukao granice.

Ovo crtanje karte prirode bilo je tako  uspešno  da,  do  današnjeg dana, mi naše živote najviše trošimo na crtanje granica. Svaka odluka koju donosimo, svako naše delo, svaka reč, zasnovani su na svesnom ili nesvesnom tvorenju granica. Pritom ne mislim samo na granice sopstvcnog identiteta - koje su začelo najvažnije - već na sve granice u najširem smislu reći. Doneti odluku znači povući graničnu liniju izme|u onoga što prihvatamo i onoga što odbacujemo. želeti nešto znači povući graničnu liniju izme|u prijatnih i neprijatnih stvari i  potom  težiti  ka onim prijatnim. Držati se neke ideje znači povući graničnu liniju izme|u koncepta za koji osećamo da je istinit i onog za koji osećamo da je lažan. Obrazovanje podrazumeva učenje gde i kako se povlače granice, a zatim rad sa onim što je ograničeno. Održavanje sistema pravosu|a znači povući granicu izme|u onih koji se uklapaju u društvena pravila i onih koji se u njih ne uklapaju. Vo|enje rata podrazumeva povlačenje linije razdvajanja izme|u onih koji su za nas i onih koji su protiv nas. Studirati etiku znači naučiti kako se povlači granična linija koja odvaja dobro od zla. Praktikovati zapadnjačku medicinu znači jasno povući granicu iz-mcdu bolesti i zdravlja. Sasvim očigledno, od manjih nezgoda do najvećih kriza, od malih do najvećih odluka, od blage naklonosti do uzavrelih strasti, naš život se sastoji od povlačenja linija razdvajanja.

čudna stvar je što granica, ma koliko složena i neobična, zapravo nije ništa drugo do razgraničenje nečeg unutrašnjeg i nečeg spo-ljašnjeg. Na primer, možemo nacrtati vrlo jednostavan oblik granične linije u vidu kruga, pri čemu uočavamo da ona pokazuje šta je unutra  nasuprot spolja:

Primetite da suprotnosti unutra i spolja nisu same po sebi postojale sve dok mi nismo nacrtali granicu kruga. Drugim  recima,  linija razdvajanja je ta koja stvara par suprotnosti. Ukratko,  crtati  granice znači proizvoditi suprotnosti. Sada počinjemo da uvi|amo da je razlog

što živimo u svetu suprotnosti upravo taj što život, kakvog ga znamo, predstavlja proces povlačenja granica.

A taj svet suprotnosti je svet sukobljavanja, kao  što  će  i  Adam ubrzo otkriti. Mora da  je  on bio opčinjen  snagom  koju  donosi povlačenje granica i nadevanje imena. Zamislite: jedan jednostavan zvuk kao što je "nebo" može da predstavi svu ogromnost  i  bezmer-nost plavih nebesa, koja su, uz pomoć linija razdvajanja, prepoznata kao različita   od   zemlje,   vode,   i   vatre.   Tako,   umesto   da   se   bavi   i

manipuliše stvarnim predmetima, Adam je mogao da se u svojoj glavi koristi magičnim imenima koja označavaju same predmete. Na primer, da je pre nego što je izumeo granice i imena Adam poželeo da kaže Evi da je glupa poput magarca, on bi morao da je zgrabi za ruku i vodi okolo dok ne prona|e nekog magarca, a zatim da pokaže na njega, pa na Evu, i onda da skakuće tamo-amo i njače, čineći glup izraz lica. Ali sada je, zahvaljujući magiji reci, Adam mogao da je pogleda i kaže: "Zaboga, draga, ti si glupa poput magarela." Eva, koja je, uzgred, bila  mnogo mudrija od Adama, obično je držala jezik za zubima. To jest, ona je izbegavala da se služi magijom reci, jer je u svom srcu osećala kako su reci dvosekli mač, a ko se mača lati, od mača će i poginuti.

U me|uvremenu, rezultati Adamovih napora behu spektakularni, moćni, magični, pa ne čudi što je on počeo pomalo da se šepuri. Počeo je da širi granice i stiče znanja o mestima koja bolje da je ostavio neoznačena na karti. Ovo šepurenjc kulminiralo je kod drveta znanja, koje je zapravo bilo drvo suprotnosti dobra i zla.  A  kada  je  Adam uočio razliku izme|u suprotnosti dobra i zla, to jest, kada je  povukao sudbonosnu granicu, njegov svet se nepovratno srušio. Kada je Adam zgrešio, čitav svet suprotnosti, koji se sam potrudio da stvori, zauzvrat mu je doneo večno prokletstvo. Bol nasuprot zadovoljstvu, dobro nasuprot zlu, život nasuprot smrti, napor nasuprot igri - gomila nepomirljivih suprotnosti sručila se na čovečanstvo.

Gorka istina koju je Adam naučio jeste da je svaka linija razdvajanja istovremeno i moguća borbena linija, tako da svako povlačenje granice naprosto označava ratnu pretnju, odnosno sukob zaraćenih suprotnosti, ogorčenu borbu života protiv smrti, zadovoljstva protiv bola, dobra protiv zla. Ono što je Adam naučio - a naučio je to prekasno - jeste da pitanje " Gde povući liniju?" zapravo znači," Gde će se odigrati bitka?"

Prosta  je  činjenica  da  živimo  u  svetu  konflikata  i  suprotnosti  jer

živimo u svetu granica. Pošto je svaka linija razgraničenja istovremeno i borbena linija, otuda  i ljudska  neprilika: što su  granice čvršće,  to su i sukobi žešći. što više prijanjam za zadovoljstvo, to više ću zazirati od bola. što vise težim dobroti, to više ću biti opsednut zlom. što više težim uspehu, to više ću strahovati od neuspeha. što čvršće prijanjam za život, to strasnije izgleda smrt. što više nešto cenim, to više postajem opsednut njegovim gubitkom. Drugim recima, većina naših problema  jesu problemi granica i suprotnosti koje su one stvorile.

Obično nastojimo da resimo ova pitanja tako što se trudimo da izbrišemo jednu od suprotnosti. Bavimo se pitanjem dobra i zla pokušavajući da iskorenimo zlo. Bavimo se pitanjem života i smrti tako

što pokušavamo da gurnemo smrt pod tepih simbolične besmrtnosti. U filozofiji baratamo pojmovnim suprotnostima izostavljajući jedan od polova ili pokušavajući da ga svedemo na drugi. Materijalisti pokušavaju da svedu um na materiju, dok idealisti pokušavaju da svedu materiju na um. Monisti pokušavaju da svedu mnoštvo na jedinstvo, a

pluralisti pokušavaju da objasne jedinstvo kao mnoštvo.

Suština je u tome što mi uvek naginjemo ka tome da granicu smatramo stvarnom, a onda manipulišemo suprotnostima koje su te granice stvorile. čini se da nikada ne dovodimo  u  pitanje  postojanje same granice. Zato što verujemo da je granica stvarna, mi čvrsto verujemo da su suprotnosti nešto nepomirljivo, otu|eno, zauvek razdvojeno. "Istok  je Istok,  a Zapad je Zapad, i to dvoje se  nikada neće sresti." Bog i Satana, život i smrt, dobro i zlo, ljubav i mržnja, ja i drugi - razlikuju se, kaže se, kao dan i noć.

Tako mi pretpostavljamo da bi život bio savršeno prijatan samo kad bismo mogli da izbrišemo negativne i neželjene polove parova suprotnosti. Kad bismo mogli da izbrišemo bol, zlo, smrt, patnju, bolest, tako da svetom vladaju dobrota, život, radost i zdravlje - to bi, zaista, bio dobar život, i tako većina ljudi zamišlja raj. Umesto da predstavlja stanje u kome su sve  suprotnosti  transcendirane,  raj označava mesto gde se sakupljaju sve pozitivne polovine parova suprotnosti, dok je pakao mesto gde  se  nagomilavaju  negativne polovine: bol, patnja, muka, briga, bolest.

Sklonost ka razdvajanju parova suprotnosti i prijanjanje uz pozitivne polove je jedna od izrazitih crta progresivne zapadne civilizacije - njene religije, nauke, medicine, industrije. Napredak je, na kraju krajeva, kretanje prema pozitivnom, i udaljavanje od negativnog. Ipak, uprkos očiglednim blagodetima savremene medicine i poljoprivrede, ne postoji ni trunka dokaza da je, nakon stoleća naglašavanja  pozitivnog  i nastojanja da se eliminiše negativno, čove-čanstvo išta srećnije, zadovoljnije, ili više u miru sa sobom. U stvari, raspolažemo dokazima koji ukazuju upravo na suprotno: današnje doba je "doba nemira", "straha od budućnosti", posvemašnje frus-triranosti i otu|enja, dosade usred bogatstva i besmisla usred obilja.

čini se da su" napredak" i nesreća dve strane jednog istog novčića koji se stalno okreće. Jer, sam poriv za napredovanjem ukazuje na nezadovoljstvo trenutnim stanjem stvari, i što više čovek teži napretku, sve jače ga tišti osećaj nezadovoljstva. Slepo prateći progres, naša civilizacija je frustraciju načinila institucijom. Jer, u nastojanju da naglasimo pozitivno i odstranimo negativno, sasvim smo zaboravili da se pozitivno može definisati samo pomoću negativnih pojmova. Oprečnosti se zaista razlikuju kao noć i dan, ali stvar je u tome da bez noći ne bismo mogli ni da prepoznamo nešto što se zove dan. Uništiti negativno istovremeno znači uništiti svaku mogućnost uživanja u pozitivnom. Prema tome, što više uspevamo u ovoj pustolovini zvanoj progres, to više smo na gubitku, a naš osećaj frustriran os ti biva sve jači.

Koren čitavog problema je naša težnja da suprotnosti vidimo kao nepomirljive, kao potpuno razdvojene i me|usobno otu|ene,

čak i najjednostavnije suprotnosti, kao, na primer, kupovina i prodaja, za nas su dva različita i odvojena doga|aja. Istini za volju, kupovina i prodaja jesu na neki način različite stvari, ali su tako|e -i u tome je poenta - potpuno neraskidive. Svaki put kad nešto kupite, onaj drugi je, u  istom trenutku, nešto  prodao. Drugim recima, kupovina i prodaja su naprosto dva kraja jednog istog doga|aja, odnosno jedne poslovne transakcije. I mada su to dva "različita" kraja transakcije, doga|aj koji oni predstavljaju je jedan te isti.

Isto tako, izme|u svih suprotnosti implicitno stoji znak jednakosti. Koliko god da su upadljive razlike izme|u suprotnosti, one uprkos svemu ostaju potpuno  neodvojive  i  uzajamno  zavisne,  iz  prostog razloga što jedna ne bi mogla postojati bez druge. Ako se stvari posmatraju na ovaj način, postaje očigledno da ne postoji unutra bez spolja, gore bez dole, da nema pobede  bez  poraza,  zadovoljstva  bez bola, života bez smrti. Drevni kineski mudrac Lao Ce kaže:

Izme|u da i ne, kakva je razlika? Izme|u dobra i zla, kakva je razlika? Zar i ja moram da se klanjam čemu se svetina klanja? Imetak i nemaština idu zajedno Teško i lako se nadopunjuju Dugačko i kratko čine kontrast Visoko i nisko jedno na drugom počivaju Napred i nazad slede jedno drugo.

čuang Ce razvija tu ideju:

Prema tome, oni koji kažu da ispravno može  postojati  bez svoje suprotnosti, pogrešnog; ili dobra vlada bez njene su- protnosti, loše vlade, ne razumeju uzvišene principe univer- zuma, niti prirodu svekolikog stvaranja.  Neko  tako|e  može reći da Nebo postoji bez Zemlje, ili negativan princip bez pozitivnog, što je očigledno nemoguće. Ipak, i dalje ljudi bez prestanka raspravljaju o tome; mora da su oni ili budale ili prevaranti.

Teško da je ideja unutrašnjeg jedinstva suprotnosti rezervisana samo za mistike, bilo zapadne bilo istočne. Ako učinimo jedan osvrt na savremenu fiziku, polje u kojem je intelekt Zapada postigao  najvec'i napredak, pronaćićemo još jednu verziju shvatanja realnosti kao jedinstva suprotnosti. Na primer, u teoriji relativitcta poznate suprotnosti, mirovanje i kretanje postale su sasvim nerazdvojne, to jest "svaka sadrži drugu". Predmet koji nekom posmatraču izgleda kao da miruje, drugom posmatraču izgleda kao da je u pokretu. Isto tako, podvojenost izme|u talasa i čestice nestaje, te tako dobijamo "talasne čestice", dok se kontrast izme|u strukture i funkcije gubi. čak i vekovna teorija o razdvojenosti  mase i energije je  pala sa Ajnštajnovom formulom E =

me , a ove prastare "suprotnosti" nisu vise samo dva vida jedne realnosti na papiru, pošto je ova formula našla svoju primenu u tragediji Hirošime.

Isto tako, sada se uvi|a da su suprotnosti kao  subjekat  i  objekat, vreme i prostor uzajamno zavisni tako da obrazuju jedan ispreple-tani kontinuum, jedan jedinstveni obrazac. Ono što nazivamo "subjekat" i "objekat" su, poput kupovine i prodaje, samo dva različita pristupa jednom jedinstvenom procesu. I pošto isto važi za vreme i prostor, više ne možemo govoriti o tome kako je neki objekat smešten u prostoru ili se dešava u vremenu, već samo o vremensko-prostornom zbivanju. Ukratko, savremeni fizičari tvrde da realnost možemo posmatrati samo kao jedinstvo suprotnosti. Recima bio-fizičara Ludviga fon Bertalanfija (Ludwig von Bertalanffy):

Ukoliko je ono što je rečeno istinito, realnost je ono što  je Nikola iz Kuesa nazivao coincidentia oppositorum. Diskurzivno mišljenje uvek predstavlja jedan aspekt konačne realnosti, nazvane Bogom u njegovoj terminologiji; ona nikada ne može iscrpsti svoju beskonačnu raznolikost. Otuda je krajnja realnost jedinstvo suprotnosti.

Sa tačke gledišta coincidentia oppositorum - "koincidencije su- protnosti" -  ono  što  smo  mislili  da  su  potpuno  razdvojene  i  nepomir- ljive suprotnosti ispostavlja se da su, da citiramo Bertalanfija, "kom- plementarni aspekti jedne te iste realnosti".

Na tim temeljima je Alfred Nort Vajthed (Alfred North White-hea|) jedan od najuticajnijih filozofa ovog veka, razradio svoju filozofiju "organizma" i "vibratornog postojanja", koja uči da su svi "krajnji elementi u osnovi vibratorni". To jest, sve stvari i doga|aji koje obično smatramo nepomirljivim, kao što su uzrok i posledica, prošlost i budućnost, subjekat i objekat, zapravo su poput brega i dolje jednog talasa, jedna te ista vibracija. Jer talas se, iako po sebi jedan doga|aj, ispoljava samo kroz suprotnosti brega i dolje, najviše i najniže tačke. Upravo iz tog razloga, realnost se ne nalazi samo u bregu ili samo u dolji, već u njihovom jedinstvu (pokušajte da zamislite talas koji ima samo bregove, ali nema dolje). Očigledno, takve stvari kao što su breg bez dolje, najviša tačka bez najniže tačke, ne mogu postojati. Breg i dolja

-   kao i sve suprotnosti - jesu neodvojivi vidovi jedne osnovne aktivnosti. Prema tome, kao što iznosi Vajthed, svaki element univerzuma je "vibratorna plima i oseka neke osnovne energije ili aktivnosti".

Ovo unutrašnje jedinstvo suprotnosti nigde nije izncto tako jasno kao u gestalt teoriji opažanja. Prema geštaltu, mi nikada nismo svesni nijednog objekta, doga|aja ili figure izuzev u relaciji sa njihovom pozadinom koja

čini kontrast. Na primer, nešto što nazivamo "svet-lost" zapravo  je svetla figura koja stoji nasuprot tamnoj pozadini.  Kada  posmatram nebo u tamnoj noći i ugledam svetlost sjajne zvezde, ono što zapravo vidim  -  što  moje  oko  u  stvari  "prima"-  nije  izdvojena  zvezda  nego

čitavo polje ili geštalt "svetle zvezde i tamne pozadine". Koliko god da je drastičan kontrast izme|u svetle zvezde i njene tamne pozadine, poenta je u tome da bez prvog ne mogu da opazim drugo. "Svetlost" i "tama" su dva suodnosna aspekta jednog čulnog geštalta. Isto tako, ne mogu da opazim kretanje osim  u  pore|enju  sa  mirovanjem,  ni  napor bez lakoće, ni složenost bez jednostavnosti, ni  privlačenje  bez odbijanja.

Isto tako, nikada nisam svestan zadovoljstva osim ako ono nije u odnosu sa  bolom.  U ovom  trenutku  mogu  zaista da  se  osećam veoma lagodno i zadovoljno, ali to ne bih bio u stanju da spoznam, da u pozadini svega toga ne stoje nelagodnost i bol. Upravo zato izgleda kao da se zadovoljstvo i bol smenjuju, jer  ih  možemo  prepoznati  samo onda kada su u me|usobnom kontrastu i smenjuju se. Prema tome, ma koliko da volim jedno, a prezirem drugo,  pokušaj  da  ih  izolujem  ne može uroditi plodom. što bi rekao Vajthed, zadovoljstvo i bol su samo nerazdvojni breg  i dolja jednog jedinog talasa svesti, a pokušaj da se istakne pozitivni brcg, a odstrani negativna dolja, jalov je i liči na pokušaj da se odstrani sam talas.

Možda sada počinjemo da shvatamo zašto  život,  kada  se  vidi  kao svet razdvojenih suprotnosti, deluje  potpuno  beznadežno,  i  zašto progres u stvari nije rast već zloćudna  bolest.  U  nastojanju  da razdvojimo suprotnosti i držimo se samo onih koje smatramo pozi- tivnim, da imamo zadovoljstvo bez bola, život bez smrti, dobro bez zla, mi se zapravo borimo za fantome, bez imalo osećaja za stvarnost. Mogli bismo se isto tako boriti za svet bregova bez dolja, za svet kupaca bez prodavača, za levo bez desnog, za unutrašnje bez spo-ljašnjeg. Prema tome, kao što je istakao Vitgenštajn, pošto naši ciljevi nisu uzvišeni već iluzorni, naši problemi nisu teški već besmisleni.

Da su sve suprotnosti - kao što su masa i energija, subjekat  i objekat, život i smrt - toliko tesno spojene da su savršeno ne- raskidive, u to većina nas još ne želi da poveruje. Ali, to je tako samo zato što linije razgraničenja izme|u  suprotnosti  prihvatamo  kao stvarne. Prisetimo se, upravo granice stvaraju privid o razdvojenim suprotnostima. Prosto rečeno, tvrdnja da je " krajnja stvarnost jedinstvo suprotnosti" znači da u krajnjoj stvarnosti nema granica. Ma gde.

činjenica je da smo toliko očarani granicama, tako oma|ijani Adamovim grehom, da smo u potpunosti zaboravili na pravu prirodu graničnih linija. Jer granične linije, ma koje vrste, ne postoje u stvarnom svetu, već samo u mašti kartografa. Da se razumemo, u svetu prin ide postoji mnoštvo raznovrsnih linija, kao što je, recimo, linija obale koja razdvaja kopno od okeana. U prirodi zapravo postoji niz linija i površina - obrisi lišća i koža organizama, linije  neba  i  obrisi  drveća, obale jezera, svetle i tamne površine, i druge linije koje izdvajaju objekte iz njihove okoline. Ove površine i linije očigledno su tu, ali one ne označavaju samo razdvojenost, kao što se najčešće pretpostavlja. Uzmimo  na primer liniju  koja razdvaja kopno  od vode.

Alan Vots (Alan Watts) je često isticao da je ova takozvana "linija razdvajanja" isto tako i mesto gde se kopno i voda dodiruju. A to znači da granične linije osim što razdvajaju i razgraničavaju tako|e spajaju i sjedinjuju. Ove linije, drugim recima, nisu granice! Postoji ogromna razlika izme|u linije i granice, što ćemo uskoro videti.

Poenta je, dakle, u tome da linije, osim što razdvajaju  ujedno  i spajaju suprotnosti. A upravo to i jeste  suština  i  funkcija  svih  stvarnih linija i površina u prirodi. Spolja gledano one dele suprotnosti, dok ih istovremeno na unutrašnjem planu sjedinjuju. Na primer, da nacrtamo liniju koja predstavlja jednu konkavnu figuru:

konkavno         )    (konveksno)

Zapazite sada da sam istom tom linijom tako|e nacrtao i jednu konveksnu figuru. Na to je taoistički mudrac Lao Ce mislio kada je govorio da se sve suprotnosti pojavljuju istovremeno i zajedno. Kao i konkavno i  konveksno u datom  primeru,  sve  suprotnosti  nastaju istovremeno.

Dalje, pošto postoji samo jedna zajednička linija za obe figure, ne možemo reći da ta linija odvaja konkavno od konveksnog. Ova linija ne samo što ne razdvaja konkavno od konveksnog već čini apsolutno nemogućim njihovo odvojeno postojanje. Pošto je u pitanju samo jedna linija, bez obzira što je crtamo kao konkavnu, mi je ujedno crtamo i kao konveksnu, jer je spoljašnja linija konkavnog uvek unutrašnja linija konveksnog. Prema tome, nikada nećete  naći  konkavno  bez konveksnog, jer je njima, kao i svim drugim suprotnostima, su|eno da zauvek ostanu nerazdvojni.

Suština je u tome da nije svim linijama koje nalazimo u prirodi, čak ni onima koje čine nas same, jedina funkcija da razgraničavaju različite suprotnosti, nego i da ih istovremeno  povezuju  u  neras-kidivo jedinstvo. Drugim recima, linija nije granica. Jer ona, bilo da je mentalna, prirodna ili logička, nije tu samo da deli i razdvaja, nego i da spaja i sjedinjuje. Granice su, s druge strane, čiste iluzije - one naizgled razdvajaju ono  što  se  ne  može  razdvojiti. U tom smislu, stvaran svet sadrži linije, ali ne i stvarne granice.

Stvarna linija postaje iluzorna granica onda kada umislimo da su dve strane koje ona deli razdvojene i nepovezane; to jest, kada prihvatimo da se dve suprotnosti spolja razlikuju i zanemarimo njihovo unutrašnje jedinstvo. Linija postaje granica kada zaboravimo da unutrašnje koegzistira sa spoljašnjim. Linija postaje granica kada umišljamo da ona samo razdvaja, a previ|amo da istovremeno spaja. U redu je crtati linije, pod uslovom da ih ne shvatimo kao granice. U redu je razlikovati zadovoljstvo od bola; ali nije moguće razdvojiti ih.

Mi  i  dalje  stvaramo  iluzorne  granice  na  isti  način  kao  što  je  to

prvobitno učinio Adam, jer gresi otaca prenose se na sinove i kćeri. Počinjemo tako što uočavamo linije prirode -  linije  obala,  linije  šuma, linije neba, kamene površine, površine kože itd. - ili konstruišemo sopstvene mentalne linije (ideje i koncepte). Ovakvim postupkom mi klasifikujemo prizore našega sveta. Učimo da kod poznatih vrsta prepoznamo razliku izme|u unutrašnjeg i spoljašnjeg: izme|u kamena i onoga što nije kamen, zadovoljstva i onoga što nije zadovoljstvo, visokog i onoga što nije visoko, dobrog i onoga što nije dobro...

I već smo u opasnosti da nam linije postanu granice, jer prepoznajemo eksplicitne razlike, a zaboravljamo na implicitno jedinstvo. A greška se uvećava kako nastavljamo da imenujemo, pripisujući reci i simbole spoljašnjim i unutrašnjim osobinama vrsta. Jer, reci koje koristimo za unutrašnje osobine vrste, kao "svetio", "gore", "zadovoljstvo" , definitivno su odvojive i različite od reci koje koristimo za spoljašnje osobine vrste, kao "tamno", "dole" i "bol".

Tako možemo da manipulišemo simbolima ne obazirući se na suprotnosti. Na primer, ja mogu da sročim sledeću rečenicu, "želim zadovoljstvo", a da u njoj ništa ne upućuje na nužnu suprotnost zadovoljstva, bol. Mogu da razdvojim zadovoljstvo od bola u recima, u svojim mislima, mada u stvarnom svetu nikada nećemo naći da je jedno odvojeno od drugog. Na ovom stupnju,  linija  izme|u  zado-voljstva i bola postaje granica, a iluzija da su to dvoje odvojeni deluje ubedljivo. Ne opažajući da su suprotnosti samo dva različita naziva za  jedan proces, ja umišljam da postoje dva različita procesa koja su me|usobno suprotstavljena. Primećujući ovo, L.L. Vajt (L.L Whyte) kaže: "Tako je, nezreli um, nemoćan da umakne svojoj predrasudi... osu|en da se koprca u pretesnoj odeći svojih dualizama: subje-kat/objckat, vreme/prostor, duh/materija, sloboda/ropstvo, slobodna volja/zakon. Na istinu, koja mora biti jedna, natovarena je kontradikcija. čovek ne može razmišljati o tome gde se nalazi, jer je iz jednog sveta stvorio dva."

Naš problem je, čini se, u tome što smo načinili jednu konvencio- nalnu mapu teritorije prirode i u njoj ucrtali granice (pri čemu priroda nema granica), a onda u potpunosti pobrkali te dve stvari. Kao

što su glavni semantičari na čelu sa Korzibskim (Korzybski) isticali, naše reci, simboli, znaci, misli i ideje su samo mape realnosti, ne i sama realnost, zato što "mapa nije teritorija". Reč "voda" neće ugasiti vašu

že|. Me|utim, mi živimo u svetu mapa i reci kao da je to stvaran svet. Krećući se Adamovim stopama, mi smo sada potpuno  izgubljeni  u svetu izmaštanih mapa i granica. A ove iluzorne granice, uz suprotnosti koje tvore, postale su poprište naših najljućih bitaka.

Većina naših "životnih problema", tako, počiva na iluziji da se suprotnosti mogu razdvojiti i izolovati. Ali pošto su sve suprotnosti u stvari aspekti jedne osnovne realnosti, ovo podseća na pokušaj da se potpuno razdvoje dva kraja gumene trake. Sve što možete učiniti jeste da vučete sve jače i jače - dok ne do|e do žestokog pucanja.

Prema  tome,  sada  nije  teško  shvatiti  zašto  je,  u  svim  mističnim

tradicijama širom sveta, onaj koji prozire iluziju suprotnosti nazvan "oslobo|enim". Zbog toga  što  je  "oslobo|en  od  parova  suprotnosti", on je u ovom životu slobodan od, u osnovi, besmislenih problema i konflikata umešanih u rat izme|u suprotnosti. U svojoj potrazi za mirom, on više ne upravlja suprotnosti jedne protiv drugih, već ih prevazilazi. Ne dobro nasuprot zlu, nego iznad dobra i zla. Ne život nasuprot smrti, već centar svesti koji nadilazi oba. Suština nije u tome da razdvojimo suprotnosti i učinimo "pozitivan progres", nego da ujedinimo i harmonizujemo kako pozitivne tako i negativne suprotnosti, otkrivajući područje koje prevazilazi i obuhvata sve. To područje je, kao

što ćemo uskoro videti, sama jedinstvena svest. U me|uvremenu, zapazimo, kao što poručuje indijski sveti spis Bha-gavad Gita, da izbavljenje nije oslobo|enje od zla, nego oslobo|enje od parova suprotnosti:

Zadovoljan onim što dolazi prirodno Prevazišav' parove i slobodan od zavisti, taj

ne prijanja ni za uspeh ni za neuspeh,

čak i kada deluje, on nije vezan. Valja ga prepoznati kao zauvek slobodnog

Koji ne mrzi niti žudi; Jer onaj ko je oslobo|en od parova

Lako se izvlači iz sukoba.

Ovo "oslobo|enje od parova" je, zapadnjački rečeno, otkriće carstva nebeskog na zemlji, mada su to popularni jevan|elisti zaboravili. Jer raj nije, kao što uči popularna religija, stanje pozitivnosti bez negativnosti, već spoznaja "nesuprotnosti" ili "ne-dvojstva", makar prema jevan|elju svetog Tome:

Oni upitaše: Hoćemo li, ako postanemo kao deca, ući u Carstvo? A Isus im reče:

Kada učinite da dva postane jedno,

i kada postignete da unutrašnje postane kao spoljašnje, a spoljašnje kao unutrašnje,

i gore isto kao dole,

i kada učinite da muško i žensko budu jedno, tada ćete kročiti u Carstvo.

Ova ideja ne-suprotnosti i ne-dvojstva predstavlja suštinu advaita hinduizma (advaita znači "nedualan" ili "ne-dva") i mahajana budizma. Ideja je divno izražena u jednom od najvažnijih budističkih tekstova, Lankavatira sutri:

Lažna imaginacija uči da su stvari kao na primer svetlost i tama, dugačko i kratko, crno i belo različite, i da ih treba razlučiti; ali nisu me|usobno nezavisne; one su samo različiti aspekti jedne stvari, one su izraz relacije, ne i realnosti. Uslovi postojanja nisu me|usobno isključivog karaktera; u suštini stvari nisu dva već jedno.

Ovakve navode možemo redati unedogled, ali svi oni ukazuju na istu stvar; da je krajnja realnost jedinstvo suprotnosti. A pošto su granice koje namećemo realnosti te koje realnost dele na bezbroj parova suprotnosti, tvrdnja svih tradicija da je realnost oslobo|ena parova suprotnosti podrazumeva da u realnosti nema granica. Realnost nije podvojena i otuda je bez granica.

Rešenje za rat izme|u suprotnosti je predaja svih granica, a ne neprekidno manipulisanje njima. Rat suprotnosti je simptom da je neka granica ozbiljno shvaćena, a da bismo izlečili simptom, moramo da se zaputimo ka korenu stvari: našim iluzornim granicama.

No, pitamo se, ukoliko sve suprotnosti vidimo kao jedno, šta će se desiti sa našom težnjom za napretkom? Pa, uz malo sreće, težnja će splasnuti - a sa njom i ono čudno nezadovoljstvo koje podgreva iluziju daje trava zelenija sa druge strane ograde. Ali budimo načisto sa sledećim: ja ne mislim da ćemo prekinuti napredak u medicini, poljoprivredi i i tehnologiji. Samo ćemo prestati da  gajimo  iluziju  da sreća zavisi od napretka. Jer kada budemo u stanju  da  prozremo iluziju naših ograničenja, videćemo, ovde i sada, univerzum onako kako ga je Adam video pre Pada: kao organsko jedinstvo, sklad suprotnosti, pesmu pozitivnog i negativnog, ushićenost igrom našeg vibratornog postojanja. Kada spoznamo da su suprotnosti jedno, nesklad postaje sklad, bitka se pretvara u ples, stari neprijatelji postaju ljubavnici. Dolazimo u priliku da postanemo prijatelji sa čitavim univerzumom, a ne samo sa jednom njegovom polovinom.