Jedanaesti razred

Sledeći razred bavi se saosećanjem. Ljudi se vraćaju ponovo u ovaj plan realnosti i postaju direktna opozicija intelektualcima i političarima koji donose racionalne odluke. Znate, tako funkcioniše karma. Često se vratimo kao osobe potpuno suprotne onima kakvi smo bili u prethodnom životu- verovatno je to neka kosmička krivica. I, sada ti ljudi rade na tome da razviju drugu polovinu svog bića kako bi postigli ono što zovemo balansom. Znači, u jedanaestom razredu se razvija intuicija i ljudi ceo život žive po principu da li osećaju da je nešto dobro ili nije. To su senzitivne osobe koje se često klone praktičnosti kada treba da pomognu nekome ili doprinesu nečemu. Često žestoko kritikuju logičku stranu sveta.

Ljudi iz jedanaestog razreda često rade luckaste stvari, kao što je na primer odbijanje da idu u rat. To su bila deca cveća sezdesetih koja su živela u školskim autobusima i verovala da čine dobro tako što nose cveće naokolo i farbaju zidove u dugine boje. To je bila generacija potpuno van logike koja je iritirala umove tvrdokornih intelektualaca koji su govorili: "Eh, kada bi bili samo malo odgovorniji, zaposlili se" Za ljude iz jedanaestog razreda nije najvažnije da nađu posao. Ali, njihovi roditelji su još uvek u desetom razredu i veoma frustrirano govore:" Kada bi samo uradio onako kako ja mislim da je najbolje i upisao se na Harvard, zaposllio se u velikloj korporaciji," a oni bi im odgovarali: "Tata, ja nemam vremena za koledž - moram da dežuram pored reke u koju se baca otpad!"

Ljudi iz jedanaestog razreda su oni koji smatraju da moraju da urade neki važan zadatak. Žele da zaustave ratove na planeti, ukinu zagađenje, reše beskućništvo, nađu holistički lek za kancer, nahrane gladne u Africi. To je radikalno drugačiji pristup od intelektualnog društva koje kaže: "Neka oni samo idu u školu i tamo otkriju kako da zarađuju za život". To je u stvari veoma logično, ali ne i saosećajno.

Ljudi iz jedanaestog razreda su se upravo prebacili sa leve na desnu hemisferu mozga i rade iracionalne stvari. Kažu: "Spasiću salamandera", a to nije racionalno. "Spasiću šume"- a ni to nije racionalno. Oni funkcionišu na osnovu toga šta osećaju prema ljudima. To je iracionalno stanje ljudskog bića i ono obično potraje nekoliko života.

Ljudi iz jedanaestog razreda se trude mnogo više od ikoga ranije na tome da formiraju svest da su svi ljudi jedna porodica. Prave velike korake kako bismo postali svesni potrebe o međunarodnoj saradnji na planetarnom nivou. Ali se i oni ipak potroše. Njihovi međuljudski odnosi postanu ispunjeni stresom. Nemaju dovoljno vremena za meditacije i unutrašnji mir. Jer su stalno zauzeti.

Obratite pažnju na ljude koji se bave zaštitom životne sredine ili one koji pokušavaju da spasu sve živo. Većina ljudi iz New Age grupe će vam reći da su oni suština onoga što predstavlja prosvetljenje na Zemlji. Insistiraće da vole svoj posao, da su zaista srećni, i da nisu oni krivi što nemaju dovoljno novca ili im zdravlje nije baš najbolje. Vole da se igraju sa isceljujućim kristalima, da isceljuju, sede pored stopala Swami Whosits-a toliko su usredsređeni na tragedije ovog sveta da nemaju unutrašnji život niti radost. Stalno žive u velikom strahu da će planeta izumreti od zagađenja, da će kišne šume nestati, da će svi delfini nestati, da će se polovi istopiti.

Dok smo odrastali i postajli svesni da život pruža više od onoga što je golim okom vidljivo, bivali smo sve više upućeni na one entitete ispunjene saosećanjem jer su ostvarili najviše oblike svesti koji postoje na planeti. "Moram da im se pridružim, da postanem deo grupe! Želim da se borim protiv nukleranog oružja!" Pravi učenici jedanaestog razreda su sam šlag na torti među ovozemaljskim bićima. Tek smo završili deseti razred i dobro se snalazimo u jedanaestom. Ali ima još da se uči dok se ne postane majstor.

U čemu se slažu svi majstori? Kada bismo mogli da uđemo u nebesko carstvo, prestali bismo da se suprotstavljamo zlu. Da li znate koliko iznosi broj stvari kojima smemo da se suprotstavljamo, a da istovremeno postignemo prosvetljenje? Isti onaj broj koji važi i za naše najomiljenije majstore - nula. Oni su svi za ljubav i za svetlost. Nisu uznemireni i ne boje se kao ljudi koji su u jedanaestom razredu.

Kada dostignemo saosećanje, nismo došli do kraja puta, ima još da se ide. Biti saosećajan nije isto što i biti probuđen! Cela istina je da je Zemlja škola i da funkcioniše besprekorno. Ovde ne postoji ništa što treba da se popravlja. Ako se neko nađe na Zemlji u ljudskom telu, znači, da ma koliko bio saosećajan i inteligentan, još uvek nije prosvetljen. Ta je osoba još uvek u školi, u određenom razredu i taj razred nije greška, on je savršen za tu osobu u tom trenutku. Svi razredi na kraju dovode do diplome, a to je ono čemu težimo, to je prosvetljenje.

Kosmički zakon nalaže da ukoliko treba da isceljuješ, ti prvo treba da budeš isceljen. Ukoliko treba da daješ mir, moraš biti smiren. Ako treba da daješ radost, moraš biti radostan. Ne možeš da daruješ ono sto nemaš. Učenici jedanaestog razreda ne dozvoljavaju sebi da budu srećni dok druga ljudska bića pate.

Postoji mnogo ljudi koji već milionima godina pokušavaju da završe svih jedanaest i dvanaest razreda. Oni koji pohađaju zemaljsku školu obično ne preskaču razrede. Zbog toga svaki entitet koji možemo da sretnemo na raskrsnicama čovečanstva prelazi iz jednog razreda u drugi. Oni iz jedanaestog razreda koji su naučili da ih ni intelekt niti saosećanje neće odvesti kući, moraju da završe još jedan razred.

Dvanaesti razred

Kada student dođe do dvanaestog razreda, već je skoro sasvim završio proces buđenja i prosvetljavanja. Genije je jer je prošao kroz celokupan put intelekta i mada mu je sada zabavno da prepozna svoju izuzetnu inteligenciju, zna da ga ona ne vodi u raj. Razvio je i svoju intuitivnu stranu i postao "balansiran". To je trebalo da ga učini srećnim. Možda je očekivao da će sve biti lako kada uspostavi balans i sada se čudi jer još ima nečistoća u njegovom životu i još uvek primećuje mnogo grešaka na planeti. To znači da je sada spreman za sledeći korak. Da sada sam mora da otkrije sta znači diplomirati na Zemlji.

Tačno može da se kaže kada su studenti jedanaestog razreda spremni za tranziciju - to je onda kada su spremni da dignu ruke i odustanu. "Celog života se trudim da zaustavim ratove i ništa. Dižem ruke." Da bismo mogli da stignemo bilo gde u okviru ovog sistema, jedini način je da se predamo. Baš u tom trenutku predaje dešava se prelazak u dvanaesti razred.

U ovom patrijarhalnom svetu u kome vladaju muškarci, predaja se izjednačava sa propašću. Zbog toga nam je još teže da prepustimo sili i mudrosti većoj od naše da nas vodi kroz život.

Studenti dvanaestog razreda, još uvek nisu diplomirali i evo ih ponovo na Zemlji kako se čude, šta zaboga, oni ponovo ovde traže. Oni čine tranzicioni tim koji treba da olakša proces školovanja i diplomiranja na Zemlji. Postoji mnogo ljudi na Zemlji koji vole da se izdaju za članove tranzicionog tima, a u stvari samo intelektualizuju i racionalizuju i toliko su vezani za svrhu svog postojanja, da ne mogu biti objektivni. Većina pravih članova tranzicionog tima o tome nema pojma. Oni samo žele da idu kući. Tokom procesa pronalaženja njihovog puta ka kući, oni vode sa sobom i čitavu planetu.

Da li se sećate one faze u svom razvoju kada ste tvrdili da ste u redu i da ste srećni? Trošili ste veliku količinu energije na svoj razvoj i baš to je dokaz da još uvek niste dostigli najviši nivo. Kada ste zaista u redu, onda ste u miru sa samim sobom. Moramo biti u tom stanju unutrašnjeg mira ukoliko želimo da olakšamo proces diplomiranja. Kada smo još uvek u fazi razvoja, možda možemo imati u glavi teoriju o miru, ali smo još uvek u okovima, koji mogu i da zveče. Diplomci ne mogu da imaju nikakve okove.

Studenti dvanaestog razreda teže da se u životu integrišu. Vraćaju se sve do svojih prvih reinkarnacija i uzimaju korisna iskustva iz njih u svesnom obliku. To ne znači da se od njih očekuje da se sećaju detalja ranijih života u kojima su bili sveštenik ili mučenik ili vremena kada su hodali u sandalama negde po Mediteranu. Čak iako su sve to radili, detalji su nevažni. Oni se prisećaju svesnosti i osećaja koje su tada usvojili i to su im veoma korisni alati dok su u dvanaestom razredu.

Ovi životi u kojima se odigrava integracija mogu delovati veoma konfuzno. Svaki takav život je mešavina iskustava. Ponekad se vratimo intelektualizmu. Ponekad se ponovo ponašamo kao u TV sapunici. Često se vraćamo unazad, ali nakratko, i činimo ono što smo nekada ranije već radili na našem putu razvoja. Teško je lišiti se navika koje smo usvajali tokom miliona godina. Tako ćemo imati trenutke kada će nam sinuti da znamo sve odgovore i insistiraćemo na tome da popravimo svakog. To znači da nismo još uvek dovoljno izglancali tu našu staru naviku još iz desetog razreda. Student dvanaestog razreda će takođe povremeno ići kući da gleda TV sapunice. Međutim, razlika je u tome što sada nije zavistan od njih. Odatle dolazi i rečenica: "Nemoj imati drugih Bogova osim mene". Ako našim mišljenjem dominira intelekt ili TV sapunica, oni postaju nasi Bogovi i tada se naš život, zapravo, nalazi u predivnom ćorsokaku.

Kada studenti dostignu dvanaesti razred, dostigli su dovoljan nivo svesnosti da mogu da prepoznaju kada krenu korak nazad. Počinju da žive osvešćeno. Sve manje veruju u slučajnosti u životu. Počinju da uviđaju svrhu života. Počinju da prepoznaju svoju sopstvenu božansku prirodu. Sada pamte da samo jedna afirmativna misao može da reši mnogo više problema nego sva rešenja iz desetog i jedanaestog razreda zajedno i kombinovano. Odustaju od karmičkih lekcija i počinju da budu, da jednostavno budu, otelotvorenje Boga.

Uvidjaju da je intelekt dobar jer im pomaže da pređu preko ulice u kojoj se odvija gust saobraćaj. Koristan im je i neophodan kako bi živeli na Zemlji. Ali, primećuju da on sam po sebi uopšte nije kreativan. Za razliku od intuicije, ne može da dosegne neistraženo i otkrije dotad nepoznate odgovore. I tako konačno dolaze do tačke kada shvate da odgovori ne leže u intelektu, kao ni u slepom saosećanju. Neki, kao ja, izjave vrlo ogorčeno da i ne postoje nikakvi odgovori. To se dešava kada univerzum ustane da aplaudira i kaže: "Hajde da vidimo da li ovu osobu možemo da zbunjujemo još neku godinu, pa da je posle toga izvlačimo iz ove zbrke"