Dva druga iz mog đakovanja koje sam prvo susreo bili su bezazleni. Oni su me radosno potapšali po ramenu i postavljali detinjasta pitanja o mom svetskom životu iz bajke. Ali nekolicina drugih nisu bili tako bezazleni. Oni su pripadali selu igrača i mlađoj eliti i nisu postavljali naivna pitanja, već su me, kada smo se susretali u nekoj prostoriji tvoje svetinje i kad me nisu mogli izbeći, pozdravljali jednom oštrom, nešto suviše usiljenom učtivošću ili, bolje, snishodljivošću i nisu mogli dovoljno naglasiti svoju zaposlenost nečim važnim i meni nepristupačnim, svoje nemanje vremena, radoznalosti, učešća, volje za obnovom starog poznanstva. Ja im se nisam nametao, pustio sam ih na
miru u njihovom olimpijskom, veselom, podrugljivom, kastalijskom miru. Gledao sam u njih i u njihov poslovni, veseli dan kao zarobljenik kroz rešetku, ili kao što siromašni, gladni i potišteni gledaju na aristokrate i bogataše, vesele, lepe, obrazovane, lepo vaspitane, valjano odmorne, s negovanim licima i rukama.
A sad se pojavljuješ ti, Jozefe, i u meni se podigla nova radost i nova nada kad sam te ugledao.
Išao si kroz dvorište, poznao sam te s leđa po hodu i odmah te pozvao po imenu. Najzad jedan čovek!
— mislio sam — najzad prijatelj, možda i protivnik, ali neko s kim se može govoriti, doduše, prakastaljanin, ali neko kod koga se Kastalija nije stvrdla u masku i oklop, jedan čovek, neko ko ima razumevanja. Ti si morao primetiti koliko sam bio radostan i koliko sam od tebe očekivao, a u stvari i ti si me dočekao sa najvećom učtivošću. Još si me poznavao, za tebe sam još značio nešto, pričinjavalo ti je radost što opet vidiš moje lice. I takođe nije ostalo pri kratkom radosnom pozdravu
u dvorištu, već si me pozvao i posvetio mi, žrtvovao mi jedno veče. Ali, dragi Knehte, kakvo je to veče bilo! Koliko smo se obojica mučili da izgledamo vrlo raspoloženi, da budemo vrlo učtivi i odnosimo se gotovo drugarski jedan s drugim, i kako nam je bilo teško da slab i nikakav razgovor vučemo s teme na temu! Ako su drugi prema meni bili ravnodušni, s tobom je bilo gore! To napregnuto a nekorisno staranje za nekadašnje prijateljstvo pričinjavalo je mnogo bola.
To veče je konačno učinilo kraj mojim iluzijama, neumoljivo mi je bilo pokazano da ja nisam drug i konkurent, da nisam Kastaljanin, nisam čovek od ranga, već dosadan zvekan koji se prišljamčuje, neobrazovan tuđin. I što se to desilo u tako korektnom i lepom obliku i što je
razočaranje i nestrpljenje ostalo tako besprekorno, to mi je izgledalo upravo još ponajgore. Da si me izgrdio i stavljao zamerke, da si me optužio — „Šta je s tobom, prijatelju, kako si mogao tako propasti?” — bio bih srećan i led bi bio probijen. Ali od svega toga ništa.
Video sam da od mog pripadništva Kastaliji nema ništa, ništa od moje ljubavi prema vama i mojih studija u igri staklenih perli, ništa od našeg drugarstva. Repetent Kneht je moju dosadnu posetu Valdcelu primio, on se jedno veče mučio i dosađivao sa mnom i u najvišem, besprekornom obliku izbacio me uz komplimente.
Desinjori je, boreći se sa svojim uzbuđenjem, prekinuo i sa paćeničkim licem pogledao ka magistru. Ovaj je sedeo, potpuno pažljiv slušalac, predan, ali sam ni najmanje uzbuđen, i svog starog prijatelja pogledao je s osmejkom punim prijateljskog saučešća. Pošto drugi nije dalje govorio,
Kneht je pustio svoj pogled da počiva na njemu, pun blagonaklonosti i sa izrazom zadovoljenja, čak zadovoljstva, koji je prijatelj mučno izdržao minut ili duže.
— Ti se smeješ? — uzviknuo je Plinio žustro, ali ne ljutito. — Smeješ se? Ti smatraš da je sve to kako treba?
— Moram reći — smeškao se Kneht — ti si događaj odlično predstavio, sasvim odlično. Bilo je tačno onako kao što ti opisuješ i možda je, štaviše, bio potreban onaj ostatak uvređenosti i optužbe u tvome glasu da bi to tako izneo i da bi mi prizor tako savršeno ponovo predočio. Ti si takođe svoju priču objektivno pravilno izneo, iako, na žalost, očigledno stvar još jednako posmatraš nešto ondašnjim očima, a nešto od nje nisi preboleo. To je priča o dvojici mladih ljudi u nešto mučnoj situaciji u kojoj obojica moraju nešto prikrivati i od kojih je jedan, naime ti, učinio grešku što svoju pravu i ozbiljnu patnju u toj situaciji takođe skriva iza veselog ponašanja, umesto da razbije igru maske, štaviše, pomalo izgleda kao da jalovost onog susreta još i danas više uračunavaš meni no sebi, iako je po svemu bilo na tebi da situaciju promeniš. Zar ti to zaista nisi video? Ali ti si to vrlo dobro opisao, to moram reći. Ja sam u stvari opet osetio celu potištenost i zbunjenost onog čudnog večernjeg časa, opet sam verovao da se na trenutke moram boriti za držanje i pomalo se stideo za nas obojicu.
Ne, tvoja priča je potpuno tačna. Zadovoljstvo je slušati takvo pričanje.
— Pa — počeo je Plinio nešto zbunjen, a u glasu mu je još odzvanjalo malo povređenosti i nepoverenja — to je radosno ako je moja priča bar jednome od nas pričinila zadovoljstvo. Meni, moraš da znaš, nije bilo do zadovoljstva.
— Ali sada — rekao je Kneht — sada ipak vidiš koliko veselo možemo posmatrati tu istoriju koja za nas obojicu nije baš slavna? Možemo joj se smejati.
— Smejati? A zašto?
Jer je priča o ekskastaljaninu Pliniju, koji se trudio oko igre staklenih perli i za priznanje od nekadašnjih drugova, prošla i temeljno skinuta, isto kao i priča o učtivom repetentu Knehtu koji je, uprkos svim kastalijskim oblicima, tako slabo umeo da sakrije svoju zabunu pred Pliniom koji je banuo iznebuha, da mu je ona još i danas, posle toliko godina, mogla biti opet pokazana kao u ogledalu. Ponavljam, Plinio, imaš dobro pamćenje, dobro si ispričao, ja to ne bih umeo tako. Sreća
naša što je stvar tako skinuta i što joj se možemo smejati.
Desinjori je bio zbunjen. Dobro raspoloženje magistrovo osetio je kao nešto prijatno i srdačno, daleko od svakog podrugivanja. Osetio je takođe da se iza veselosti nalazi i velika ozbiljnost, ali je pri pričanju ipak opet suviše bolno osetio gorčinu ovog doživljaja i njegova priča imala je isuviše obeležje ispovesti, a da bi tako lako mogao promeniti ton.
— Ti ipak možda zaboravljaš — rekao je oklevajući, iako napola već drugog raspoloženja — da ono što sam ispričao za mene nije bilo isto što i za tebe. Za tebe je to najviše bila neprijatnost, za mene poraz i slom i, uostalom, takođe početak važnih promena u mom životu. Kad sam onda napustio Valdcel, tečaj se gotovo nije ni završio, rešio sam da nikada više ne dođem ovamo i bio sam blizu da omrznem Kastaliju i sve vas. Izgubio sam iluzije i uvideo da više ne pripadam vama, da vam možda već i ranije nisam baš sasvim pripadao onako kako sam uobražavao i nije mnogo nedostajalo pa da postanem otpadnik i vaš izraziti neprijatelj.
Prijatelj ga je pogledao veselo i u isto vreme prodorno.
— Izvesno — rekao je — idući put ćeš mi, nadam se, ispričati još i to. Ali za danas je naš položaj, tako mi izgleda, ovakav: U ranoj mladosti bili smo prijatelji, bili smo se, posle dužeg vremena, opet našli; to je bilo onda prilikom onog nesrećnog letnjeg tečaja; ti si bio postao upola ili
ceo svetovnjak, ja nešto sujetan i na kastalijske oblike smišljen Valdcelac i danas smo se setili tog razočaravajućeg i stidnog ponovnog viđenja. Opet smo videli sami sebe i našu tadanju zbunjenost, i mogli smo podneti taj prizor, i možemo mu se smejati, jer danas je sve sasvim drukčije. Neću da prećutim da me je utisak koji si ti onda na mene učinio u stvari doveo u veliku zabunu. To je bio skoro neprijatan, negativan utisak, nisam znao šta da radim s tobom. Izgledao si mi na neki neočekivani, zgranj avaj ući i razdražljiv način nedovršen, grub, svetski. Ja sam bio mlad Kastaljanin koji nije poznavao svet i upravo ga nije hteo poznavati, a ti si bio mlad tuđinac koga nisam dobro shvatio radi čega nas posećuje i zašto učestvuje u jednom tečaju igre, jer si izgledao da na sebi nemaš više gotovo ništa od učenika elite. Ti si onda dražio moje nerve, kao i ja tvoje. Onda sam ti, prirodno, morao izgledati kao nadmeni Valdcelac bez zasluga koji je marljivo težio da sačuva
odstojanje između sebe i jednog nekastaljanina — diletanta igre. Ti si za mene bio neka vrsta varvarina ili poluobrazovanog koji je izgledao da postavlja dosadne i neopravdane, sentimentalne zahteve prema mom interesovanju i mom prijateljstvu. Mi smo se branili jedan od drugog, bili smo blizu toga da jedan drugog mrzimo. Nismo mogli uraditi ništa drugo do da se raziđemo, jer nijedan nije imao šta drugome da da i nijedan nije bio u stanju da povede računa o drugom.
Ali danas, Plinio, tu sramotno pokopanu uspomenu možemo ponovo obnoviti i možemo se smejati onoj sceni u sebi, jer smo danas došli jedan drugom drukčiji i sa sasvim drugim namerama i
mogućnostima, bez ganutljivosti, bez potištavajućih osećanja ljubomore i mržnje, bez uobraženosti, obojica smo odavno postali ljudi.
Desinjori se smejao oslobođen. Ipak je još upitao:
— Ali jesmo li sigurni i u to? Mi smo konačno i onda imali dobre volje.
— Ja to mislim — smejao se Kneht. — I sa našom dobrom voljom mučili smo se i suviše naprezali, do nepodnošljivosti. Onda nismo mogli jedan drugog trpeti, instinktivno svaki od nas je bio nepoverljiv prema drugom, smetao mu je, bio mu je stran i odvratan, i samo uobraženje neke obaveze, nekog zajedničkog pripadanja, prinudilo nas je da jedno veče igramo tu mučnu komediju. To mi je već onda uskoro posle tvoje posete bilo jasno. Bivše prijateljstvo, kao i bivše protivništvo, nismo bili sasvim savladali. Umesto da pustimo da oni izumru, verovali smo da ih moramo iskopati i na neki način produžiti. Osećali smo se da smo im dužni, a nismo znali čime se dug može platiti. Nije li tako?
— Verujem — rekao je Plinio zamišljeno — ti si i danas još malo suviše učtiv. Ti veliš „nas dvojica”, ali to nismo bili nas dvojica koji su jedan drugog tražili i nisu mogli naći. Traženje i ljubav bili su sasvim na mojoj strani, a s tim takođe razočaranje i patnja. Pitam te, šta se u tvom životu
promenilo od onog susreta? Ništa! Kod mene, naprotiv, on je žnačio dubok i bolan urez i zato ja ne mogu da učestvujem s tobom u smehu kojim ga odstranjuješ.
— Izvini — odobravao je Kneht prijateljski — ja sam bio suviše nagao. Ali nadam se da ću te vremenom navesti da učestvuješ u mom smehu. U pravu ci, ti si onda bio ranjen, istina ne od mene, kao što si mislio i kao što, izgleda još misliš, već usled provalije i otuđenosti koja zjapi između vas i Kastalije. Za vreme našeg đačkog prijateljstva izgledalo je kao da smo je savladali, a ona je sad odjednom tako strašno široko i duboko zjapila pred nama. Ako ti meni lično pripisuješ krivicu, molim te da optužbu otvoreno izgovoriš.
— Ah, to nikad nije bila optužba. Ali je bila žalba. Onda je nisi čuo i nećeš je čuti ni danas, kako izgleda. Onda si na nju odgovorio smeškanjem i dobrim držanjem, a danas to opet činiš. Iako je u majstorovom pogledu osetio prijateljstvo i duboku blagonaklonost, nije mogao prestati da to naglašava. Stalo mu je bilo do toga da jednom odbaci ono što je dugo i bolno nosio.
Kneht nije menjao izgled svojih crta. Malo je razmislio, i najzad oprezno rekao: — Ja upravo tek sad počinjem da te razumem, prijatelju. Možda si u pravu i o tome se mora govoriti. Prvo bih te hteo podsetiti na to da bi ti ipak imao pravo da od mene očekuješ da se upuštam u ono što ti nazivaš svojom žalbom, da si tu žalbu stvarno i izgovorio. Ali bilo je tako da ti u onom večernjem razgovoru u gostinskoj kući nikako nisi ispoljavao žalbu nego si nastupao sasvim kao i ja, tako odvažno i hrabro
kako je samo mogućno. Igrao si, kao i ja, čoveka besprekornog, koji nema šta da žali. Ali si potajno očekivao, što sada doznajem, da ja ipak čujem potajnu žalbu i da iza tvoje maske upoznam tvoje pravo lice. Pa, nešto od toga sam onda mogao primetiti, iako ni približno sve. Ali kako sam mogao, a da ne povredim tvoj ponos, da ti dam na znanje da te razumem, da sam zabrinut za tebe, da te sažaljevam? I šta bi koristilo da ti pružim ruku kad je i moja ruka bila prazna i nisam ti imao šta dati„ nikakav savet, nikakvu utehu, nikakvo prijateljstvo, pošto su naši putevi bili tako potpuno odvojeni.
Da, onda su mi bili dosadni i smetali mi skriveno neprijatno osećanje i nesreća koje si krio iza veselog držanja. Otvoreno rečeno, bili su mi odvratni, zahtevali su nekakvo saučešće i saosećanje, a tvoje držanje nije odgovaralo tome. U tome je bilo nametljivog i detinjastog, tako mi je izgledalo, i doprinelo je da se moja osećanja samo ohlade. Ti si postavio zahtev za mojim drugarstvom, hteo si da budeš Kastaljanin, igrač staklenih perli, a pri tom si izgledao tako nesavladan, tako čudan, tako
izgubljen u samoživim osećanjima!
Takav je otprilike bio moj sud onda. Ja sam video da kod tebe od kastaljanstva nije ostalo gotovo ništa, ti si očigledno bio zaboravio čak i osnovna pravila. Dobro, to nije bila moja stvar, ali zašto si onda dolazio u Valdcel i zašto si hteo da nas pozdraviš kao drugove? To mi je bilo, kao što sam rekao, odvratno i ljutilo me je, i onda si savršeno bio u pravu kada si moju revnosnu učtivost protumačio kao odbijanje. Da, ja sam te instinktivno odbio i ne zato što si bio svetovnjačko dete, već zato što si pretendovao da važiš kao Kastaljanin. Kad si se sada, posle toliko godina, ponovo pojavio, na tebi se nije moglo osetiti ništa od toga, izgledao si svetovnjački i govorio si kao neko spolja, a naročito me se tuđinski kosnuo izraz tuge, patnje ili nesreće na tvome licu. Ali sve, tvoje
držanje, tvoje reči, štaviše i tvoja žalost dopali isu mi se, bili su lepi, u skladu s tobom, dostojni tebe, ništa mi u tome nije smetalo, mogao sam te prihvatiti i potvrditi bez unutrašnje protivrečnosti. Ovog puta nije bila potrebna nikakva preterana učtivost i držanje, i tako sam ti odmah pošao u susret kao prijatelj i trudio se da ti pokažem svoju ljubav i saučešće. Ovog puta je pre bilo obrnuto od onog nekadanjeg. Ovog puta je, naprotiv, bilo tako da sam se ja trudio oko tebe i tebe osvajao, dok si se ti veoma uzdržavao. Samo sam ja, razume se, tvoju pojavu u našoj Provinciji primio ćuteći, a tvoje interesovanje za njenu sudbinu kao neku vrstu ispovesti o privrženosti i vernosti. Da, i najzad si takođe ti upao u to da mene vrbuješ i doterali smo dotle da se jedan drugome otvorimo i nadam se da možemo obnoviti naše staro prijateljstvo.
Rekao si malopre da je onaj susret u mladosti za tebe nešto bolno, a da je za mene bio beznačajan. Da se ne prepiremo oko toga, budi ti u pravu. Ali naš sadanji susret, amice, za mene nije nikako beznačajan, on za mene znači mnogo više no što ti danas mogu reći i no što ti uopšte možeš pretpostaviti. On za mene znači, kratko da nagovestim, ne samo povratak jednog izgubljenog prijatelja i time uskrsnuće jednog prošlog vremena u novu snagu i promenu. On za mene znači pre svega poziv, izlaženje u susret, otvara mi put u vaš svet, iznova me postavlja pred problem sinteze između vas i nas i to se dešava, velim ti, u pravi čas. Poziv me ne zatiče gluvog, zatekao me je budnijeg no što sam ikada bio, jer me upravo ne iznenađuje, ne pojavljuje mi se kao nešto strano i
nešto što dolazi spolja, prema čemu se čovek može otvoriti ili takođe zatvoriti, već dolazi kao iz mene samog, on je odgovor na jedan vrlo jak zahtev koji je postao nametljiv, kao odgovor na nuždu i čežnju u meni samom. Ali o tome drugi put. Već je dockan, i jednom i drugom je potreban mir.
Malopre si govorio o mojoj veselosti i svojoj žalosti, i mislio si, tako mi izgleda, da nemam razumevanja za ono što ti nazivaš svojom žalbom, pa ni danas, jer na tu žalbu odgovaram smeškanjem. U tome ima nečega što ja upravo ne razumem. Zašto jednu žalbu ne bi trebalo saslušati s veselošću, zašto se na nju, umesto osmejkom, mora odgovoriti opet žalošću. To što si ti sa svojim jadom i svojim teretom opet došao u Kastaliju i k meni, verujem da iz toga smem da zaključim da ti je možda stalo upravo do naše vedrine. Ali, ako ja u tvojoj žalosti i tvojoj teškoći ne učestvujem i ne smem dopustiti da se zarazim njome, to ne znači da je ne uvažavam i ne uzimam ozbiljno. Izraz koji nosiš i koji su ti utisnuli život i tvoja sudbina u svetu, ja potpuno priznajem. On ti je dodeljen i tvoj je, drag mi je i vredan poštovanja, iako se nadam da će se još promeniti. Otkuda on dolazi, mogu samo da slutim, ti ćeš mi kasnije o tome reći ili prećutati onoliko koliko ti izgleda pravilno. Jedino
vidim da izgleda, imaš težak život. A zašto veruješ da ja o tvojoj nevolji neću i ne mogu voditi računa?
Desinjorijevo lice se ponovo smrklo. — Ponekad — rekao je rezignirano — izgleda mi da imamo ne samo dva različita načina izražavanja i jezika od kojih se svaki samo s nagoveštajem može prevesti na drugi, ne, kao da smo uopšte i načelno različita bića koja nikada ne mogu razumeti jedno drugo. A ko je od nas upravo čovek, pravi i pune vrednosti, vi ili mi, ili da li je to uopšte ma ko od nas — uvek mi izgleda sumnjivo. Bilo je vremena kada sam na vas, ljude iz reda i igrače staklenih perli, gledao kao na nešto više, s nekim poštovanjem, s osećanjem niže vrednosti i zavišću, kao na bogove ili nadljude večito vesele, koji se večito igraju i uživaju svoje sopstveno biće, nedostižni ma
za kakvu patnju. Drugi put ste mi čas dostojni zavisti, čas saučešća, čas prezira, uškopljenici, veštački zadržani u večitom detinjstvu, detinjasti i bezazleni u svom svetu igre i dečijeg vrtića bez strasti, čisto ograđenom, lepo očišćenom, gde se brižljivo očisti svaki nos i svako nepovoljno
uzbuđenje osećanja ili misli ućutkuje ili ugušuje, gde se celog života igraju neopasne, nekrvave igre i gde se meditativnom terapijom kontroliše, savija i odmah neutrališe svako uzbuđenje koje ometa
život, svako veliko osećanje, svaka prava strast, svaka uzrujanost srca. Nije li to veštački sterilizovan, učinski potkušen svet, samo polusvet i prividan svet u kome vi plašljivci vegetirate, svet bez poroka, bez strasti, bez gladi, bez soka i bez soli, svet bez porodice, bez majke, bez dece, čak
gotovo bez žena! Nagonski život je meditativno ukroćen, opasne, vratolomne i teško odgovorne stvari kao što su privreda, pravo, politika, pokolenjima su prepuštene drugima, svoj trutovski život se vodi
kukavički i dobro zaštićen, bez brige za ishranu i bez mnogo neugodnih dužnosti. I da ne bi bio dosadan, revnosno se miri sa svim tim učenim specijalnostima, broje se slogovi i slova, svira se i igra igra staklenih perli, dok napolju, u svetskoj prljavštini jadni natutkani ljudi žive stvarni život i rade stvarni rad.
Kneht ga je saslušao s neumornom, ljubaznom pažnjom.
— Dragi prijatelju — rekao je obazrivo — koliko su me jako tvoje reči podsetile na naše đakovanje i na tvoju ondašnju kritiku i želju za napadom! Samo što ja danas nemam istu ulogu kao onda. Moj zadatak danas nije odbrana reda i Provincije od tvojih napada, i vrlo mi je milo što me se ovog puta ne tiče taj zadatak na kome sam se jednom već isuviše naprezao. Naime, teško je odgovoriti na tako sjajne napade kao što je taj što si ga sad izveo. Ti tu govoriš, na primer, o ljudima koji napolju „žive pravi život i rade pravi rad”. To zvuči tako apsolutno i lepo, iskreno, gotovo kao aksiom. A ako bi se neko hteo boriti protiv toga, morao bi biti upravo neučtiv i govornika podsetiti da se ipak njegov sopstveni „pravi rad” sastoji delom u tome da sudeluje u jednoj komisiji za dobro i za održanje Kastalije. Ali ostavimo za trenutak šalu. Iz tvojih reči vidim i iz tvog tona čujem da ti je srce još uvek puno mržnje i u isto vreme ipak puno očajničke ljubavi prema nama, puno. zavisti ili čežnje. Mi smo za tebe kukavice, trutovi ili deca koja se igraju u dečijem vrtu, ali katkad si ti u nama gledao takođe večito vesele bogove. U svakom slučaju verujem da iz tvojih reči smem zaključiti jedno: za tvoju tugu, tvoju nesreću ili svejedno kako to nazvali, Kastalija ipak nije kriva, to mora da dolazi s neke druge strane. Kad bi mi Kastaljani bili krivi, tada izvesno tvoja prebacivanja i prigovori protiv nas ne bi još i danas bili isti kao u diskusijama našeg dečačkog doba. U docnijim razgovorima ćeš mi više pričati i ne sumnjam u to da ćemo naći neki put da te učinimo srećnijim ili bar da tvoj odnos prema Kastaliji učinimo slobodnijim i prijatnijim. Koliko dosada ipogu da vidim ti stojiš prema nama i Kastaliji, a sa tim prema svojoj sopstvenoj mladosti i đakovanju, u nekom lažnom, vezanom, sentimentalnom odnosu, ti si svoju sopstvenu dušu rascepio na kastalijsku i svetsku i preterano se mučiš stvarima za koje nisi odgovoran. Ali je mogućno da suviše lako uzimaš druge stvari za koje si odgovoran. Pretpostavljam da već duže vremena nisi negovao vežbe meditacije. Nije li tako?
Desinjori se mučno nasmejao. — Kako si oštrouman, domine! Duže vremena veliš! Ima mnogo, mnogo godina otkad sam se odrekao čarobnjaštva meditacije. Kako si se odjednom zabrinuo za mene!
Onda kada ste mi tu u Valdcelu za vreme mog ferijalnog tečaja ukazali toliko mnogo učtivosti i prezira i tako otmeno odbili moje osvajanje drugarstva, onda sam se odavde vratio sa odlukom da zauvek učinim kraj kastaljanstvu u sebi. Ja sam se odonda odrekao igre staklenih perli, više nisam meditovao, čak mi je i muzika za duže vreme bila ogadila. Mesto toga našao sam nove drugove koji su mi davali pouke u svetskim zadovoljstvima. Pili smo i bludničili, isprobali smo sva pristupačna
opojna sredstva, pljuvali smo i ismevali sve pristojno, dostojanstveno, ideale. U takvoj preteranosti, razume se, to nije dugo trajalo, ali dovoljno dugo da sa mene potpuno skine poslednji kastalijski maz.
A kada sam zatim godinama docnije povremeno uviđao da sam suviše žustro uleteo u tu stvar i da bi mi neka tehnika meditacije bila vrlo nužna, tada sam bio suviše ponosit da ponovo počnem sa tim.
— Suviše ponosit? — pitao je Kneht tiho.
— Da, suviše ponosit. Ja sam u međuvremenu utonuo u svet i postao svetovnjak. Nisam želeo da budem ma šta drugo do jedan od njih, nisam želeo da imam neki drugi život do njihov, njihov strastan,
detinjast, grozan, nesavladan i između sreće i straha razbuktali život. Prezrivo sam odbijao da vašim sredstvima sebi pribavim izvesno olakšanje i povlašćeni položaj.
Magistar ga je oštro pogledao. — I ti si to izdržao mnogo godina? Nisi upotrebio nikakva druga sredstva da bi se toga oslobodio?
— O da — priznao je Plinio — to sam činio i činim još i danas. Naiđu vremena kada opet pijem i najčešće, da bih mogao spavati, potrebna su mi kojekakva opojna sredstva.
Kneht je za jedan tren, kao iznenada umoran, sklopio oči, a tada je ponovo svojim pogledom čvrsto držao prijatelja. Ćutke mu je pogledao u lice, prvo ispitivački i ozbiljno, pa postepeno sve blaže, ljubaznije i veselije. Desinjori beleži da dotle još nikada nije susreo neki pogled ljudskih očiju koji je istovremeno bio tako ispitivački i pun ljubavi, tako nevin i tako sudeći, tako zračeći ljubazan i tako sveznajući. On priznaje da ga je taj pogled prvo zbunjivao i dražio, zatim smirivao i postepeno
potčinjavao blagom moći. On je ipak pokušavao da se još brani.
— Rekao si — govorio je — da znaš sredstva da me učiniš srećnijim i veselijim. Ali uopšte ne pitaš da li mi je to upravo potrebno.
— Pa — smejao se Jozef Kneht — ako možemo nekog čoveka učiniti srećnijim i veselijim, to bi trebalo da činimo u svakom slučaju, molio nas on za to ili ne. A kako bi ti to mogao ne tražiti ili ga se lišiti? Ti si radi toga tu, zato sedimo tu opet jedan prema drugom, zato si nam se vratio. Ti mrziš Kastaliju, prezireš je, suviše si ponosit na svoje svetovnjaštvo i svoju tugu da bi je hteo malo olakšati pomoću nešto razuma i meditacije — pa ipak te je neka tajna i neobuzdana čežnja kroza sve te godine vukla i vodila k nama i našoj vedrini, dok nisi morao opet doći i to još jednom pokušati sa nama. I ja ti velim da si ovog puta došao u pravo vreme, u vreme kada sam i ja veoma čeznuo za pozivom iz vašeg sveta, za nekim vratima koja se otvaraju. Ali o tome idući put! Ti si mi ponešto poverio, prijatelju; hvala ti na tome, i videćeš da ću i ja imati ponešto da se tebi ispovedim. Kasno je, ti putuješ sutra rano, a mene očekuje radni dan, moramo skoro na spavanje. Molim tepokloni mi samo još četvrt sata.
Ustao je, otišao prozoru i pogledao gore gde su se između lelujavih oblaka svuda videle trake tamno-svetlog noćnog neba punog zvezda. Pošto se nije odmah vratio, ustao je i gost i prišao k prozoru. Magistar je stajao gledajući gore i ritmičkim disanjem uživao hladnjikav vazduh jesenje noći. Rukom je pokazao k nebu.
— Pogledaj — rekao je — taj pejzaž oblaka s njihovim nebeskim trakama! Na prvi pogled bi se moglo pomisliti da je dubina tamo gde je najtamnije, ali se odmah zapaža da ono tamno i meko predstavlja samo oblake i da vasiona sa svojim dubinama počinje tek na ivicama i fjordovima tih planina od oblaka i da tone u beskraj, u njemu stoje zvezde, svečano i za nas ljude najviša oličenja jasnoće i reda. Dubina sveta i njegovih tajni ne nalazi se tamo gde su oblaci i crno, dubina je u
jasnom i vedrom. Dopusti da te umolim: pre no što pođeš na spavanje još malo pogledaj u te zalive i moreuze sa tim mnogim zvezdama i nemoj otklanjati misli ili snove koji ti pri tom možda dođu.
U Pliniovom srcu se pokrenulo neko posebno, grčevito osećanje, ne zna se da li bol ili sreća.
Sličnim rečima tako se sećao, bio je jednom, pre nezamislivo dugog vremena, opomenut na prva vežbanja meditacije u lepom, vedrom zaranku svog valdcelskog, đačkog života.
— I dopusti mi još jednu reč — počeo je opet majstor igre staklenih perli svojim tihim glasom.
— Još nešto bih ti hteo reći o veselosti, o veselosti zvezda i duha, a takođe i o našoj kastalijskoj vrsti veselosti. Ti imaš neku odvratnost prema veselosti, verovatno zato što si morao ići putem tuge i sada
ti svaka jasnoća i dobro raspoloženje, a naročito naše kastalijsko, izgleda plitko i detinjasto, takođe kukavičko, bekstvo pred strahotama i ponorima stvarnosti u jedan jasan, lepo uređen svet čistih
oblika i formula, čistih apstrakcija i uglađenosti. Ali, dragi moj žalosniče, ako bi tog bekstva i bilo, ako ne bi nedostajalo kukavičkih, bojažljivih Kastaljana koji se igraju čistim formulama — trebalo bi
čak da ih bude kod nas u većini — to pravoj veselosti, onoj nebesnoj i duhovnoj, ne oduzima ništa od njene vrednosti i sjaja. Prema onim lako zadovoljnim i prividno veselim među nama, stoje drugi ljudi i pokolenja, ljudi čija je veselost rie igra i površnost, već ozbiljnost i dubina. Poznavao sam jednog, to je bio naš bivši majstor muzike, koga si nekada u Valdcelu povremeno viđao. Taj čovek je svojih poslednjih godina života u tolikoj meri imao vrlinu veselosti da je ona iz njega zračila kao svetlost iz sunca, prelazila na sve kao blagonaklonost, životna volja, dobro raspoloženje, poverenje i pouzdanje i dalje zračila u svima koji su njen sjaj ozbiljno primili i u sebe pustili. I mene je njegova svetlost ozarila i meni je on poverio malo od svoje jasnoće i sjaja svoga srca, a isto tako našem Feromontu i još ponekom.
Za mene i za mnoge sa mnom najviši i najplemenitiji od svih ciljeva je da dostignemo tu veselost.
Naći ćeš je takođe kod nekih otaca uprave reda. Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline. Pesnik koji u koraku igre svojih stihova veliča ono divno i strahotno u životu, muzičar koji to pušta da zvuči kao čista sadašnjica nosilac je svetlosti,
umnožavalac radosti i jasnoće na Zemlji čak i kada nas prvo vodi kroza suze i bolnu napetost. Možda je pesnik čiji nas stihovi ushićuju bio tužan osamljenik, a muzičar setna sanjalica, ali njegovo delo i tada ima udela u veselosti bogova i zvezda. Ono što nam on daje, to nije više njegova tmina, njegova patnja ili zebnja, to je kap čiste svetlosti, večite veselosti. I kada čitavi narodi i jezici teže da prodru u dubinu sveta, u mitovima, u kosmogonijama,[40] religijama, veselost je ono poslednje i najviše što oni mogu postići. Sećaš se starih Indijaca, naš valdcelski učitelj nam je jednom o njima lepo pričao: narod patnje, mudrovanja, ispaštanja, askeze. Ali, poslednji veliki pronalasci njegovog duha bili su
svetli i veseli, veselo smeškanje gospodara sveta i Bude, vesele prilike njegovih paklenih mitologija.
Svet, kako ga predstavljaju ti mitovi, u svome nastanku počinje božanski, blaženo, zračeći, lep kao proleće, kao zlatno doba. Zatim pobo- Ijeva i sve više i više propada, ogrubljuje i postane bedan, a na kraju četiri doba sveta koja sve dublje tonu, zreo je za to da ga nasmejani i razigrani Šiva[41] zgazi i uništi. Ali s tim se ne svršava — ponovo počinje smehom Višnua[42] koji sanja, koji igrajući rukama stvara jedan novi, mladi, lepi, zračeći svet. Čudno je to — taj narod, razborit i sposoban za patnju kao gotovo nijedan drugi, sa grozom i stidom je posmatrao groznu igru svetske istorije, točak požude i patnje koji se večito okreće, video je i razumeo trošnost onog što je stvoreno, čovekovu požudu i
satanstvo i istovremeno njegovu duboku čežnju za čistotom i harmonijom i za svu lepotu i tragiku tvorevine našao je te divne alegorije o starenju sveta i raspadanju tvorevine, o ogromnom Šivi koji
propali svet igrajući razvaljuje i o nasmejanom Višnuu koji leži dremajući i igrajući se pušta da iz zlatnih božanskih snova postane jedan novi svet.
A što se tiče naše sopstvene, kastalijske, veselosti, ona može biti kasna i mala izopačena vrsta te velike, ali ona je skroz legitimna. Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude.
Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve. Tom vrstom veselosti sam se imao baviti otkad sam je kao učenik i student počeo naslućujući razumevati. Više je neću ostaviti ni u sreći, ni u
patnji.
Hajdemo sada da spavamo, ti putuješ sutra rano. Dođi uskoro opet, pričaj mi više o sebi, a i ja ću tebi pričati. Saznaćeš da i u Valdcelu, i u životu jednog magistra ima podozrenja, razočaranja, čak očajanja i demonija. A sada treba u san da poneseš još uvo puno muzike. Pogled u zvezdano nebo i uvo puno muzike pre leganja bolji su od svih tvojih uspavljujućih sredstava.
Seo je i svirao oprezno, tiho, jedan stav iz one Parselove sonate, omiljenog komada patera Jakobusa. Tonovi su padali u tišinu kao kapljice zlatne svetlosti, tako tiho da se između njih još moglo čuti pevanje stare česme koja je tekla u dvorištu. Blago i strogo, štedljivo i slatko, susretali su se i ukrštali glasovi umilne muzike, smelo i veselo koračali su svoje svesrdno kolo kroz ništavilo vremena i prolaznost, za kratki trenutak svog trajanja činili su prostor i noćni čas dalekim i velikim kao svet. A kad je Jozef Kneht otpuštao gosta, ovaj je imao promenjeno i obasjano lice i istovremeno suze u očima.