JEDAN RAZGOVOR
U svom ogledu došli smo do tačke gde je naša pažnja potpuno prikovana za onaj razvitak koji je majstorov život uzeo poslednjih godina njegovih i koji ga je doveo do oproštaja od zvanja i Provincije, do prelaska u drugi životni krug i do kraja. Iako je do trenutka tog oproštaja svojim zvanjem upravljao primernom vernošću i do poslednjeg dana uživao ljubav i poverenje učenika i saradnika, sada se odričemo daljeg opisivanja njegovog vođenja zvanja, jer vidimo da je u sebi bio umoran od njega i da se okrenuo drugim ciljevima. On je prošao kroz krug mogućnosti koje mu je to zvanje dalo za razvitak njegovih snaga i dospeo na mesto na kome velike prirode napuštaju put tradicije i poslušnog svrstavanja i kada, pouzđajući se u najviše, nenazovljive sile, moraju pokušati i
primiti odgovornost za novo, još neobeleženo i još neživljeno.
Kad je postao svestan toga, marljivo i trezveno je ispitao svoj položaj i mogućnost da taj položaj promeni. On je neobično rano dospeo na visinu onoga što je neki ambiciozni Kastaljanin mogao sebi predstaviti kao vredno željenja i teženja, i dotle je dospeo ne ambicijom i trudom, nego bez teženja i hotimičnog prilagođavanja, gotovo protiv svoje volje, jer bi njegovim sopstvenim željama više odgovarao jedan nezapažen, samostalan, nikakvim dužnostima nepodvrgnut život naučnika. On nije
podjednako visoko cenio plemenita dobra i ovlašćenja koja su mu bila data sa zvanjem. Neka od tih odlikovanja i ovlašćenja vlasti već posle kratkog vremena službovanja izgledala su mu gotovo kao muka. Naročito političku i administrativnu saradnju u najvišoj vlasti uvek je osećao kao teret, ali joj se zato, razume se, nije posvećivao sa manje savesnosti. Takođe i najpraviji, karakterističan i jedinstven zadatak njegovog položaja, privlačenje odbira savršenih igrača staklenih perli, ma koliko mu radosti ponekad pričinjavao i ma koliko taj odbir bio ponosit na svog majstora, na duže vreme mu je možda bio pre teret no zadovoljstvo.
Ono što mu je pričinjavalo radost i zadovoljenje bilo je poučavanje i vaspitavanje. Pri tom je došao do iskustva da su radost i uspeh tim veći što su učenici bili mlađi, tako da je osećao kao lišavanje i žrtvu što mu njegov poziv nije dovodio decu i dečake, već samo mladiće i odrasle. Bilo je takođe još i drugih razmišljanja, iskustava i zapažanja koja su tokom njegovog magistrovanja dovela do toga da ga kritički opredele prema njegovoj sopstvenoj delatnosti i protiv nekih valdcelskih stanja ili pak da svoje zvanje oseća kao veliku smetnju u razvijanju svojih najboljih i najplodnijih sposobnosti. Ponešto od toga poznato je svakom od nas, ponešto samo pretpostavljamo. I pitanje da li je magistar Kneht sa svojim teženjem za oslobođenjem od tereta svoga zvanja, sa svojom željom za neistaknutijim, ali intenzivnijim radom, sa svojom kritikom kastalijskog stanja upravo imao prava, da li ga treba smatrati kao unapređivača i smelog borca ili kao neku vrstu odmetnika ili begunca ispod zastave — i to pitanje ćemo ostaviti da miruje, ono je diskutovano više no dovoljno. Spor o tome je neko vreme podelio Valdcel, čak i celu Provinciju, u dva tabora, pa još uvek nije potpuno zanemeo.
Iako se mi izjašnjavamo kao zahvalni poštovaoci velikog magistra, nećemo zauzeti stav prema tom pitanju. Sinteza iz onog spora mišljenja i ocena o ličnosti i životu Jozefa Knehta odavno se nalazi u
stvaranju. Ne bismo hteli suditi ili preobraćati, već da istinito ispričamo istoriju o svršetku našeg poštovanog majstora. Samo, to baš i nije sasvim tako nekakva istorija, pre bismo je mogli nazvati legendom, izveštajem smešanim od pravih vesti i samih glasova, baš kao što su oni sliveni iz bistrih i mutnih izvora u opticaju među nama mlađima u Provinciji.
U vreme u koje su se misli Jozefa Knehta već počele baviti traženjem puta u slobodno, on je neočekivano ponovo video nekada poznatu, otada poluzaboravljenu priliku iz svog mladićkog vremena — Plinija Desinjorija. Taj nekadanji učenik-gost, sin stare, za Provinciju zaslužne porodice, kao poslanik i kao politički pisac uticajan čovek, jednog dana se neočekivano pojavio u službenom svojstvu kod najviše vlasti Provincije. Kao svakih nekoliko godina, bio je izvršen nov izbor vladine
komisije za kontrolu kastalijskog budžeta, i Desinjori je postao jedan od članova te komisije. Kada se prvi put pojavio u tom svojstvu na jednoj sednici u kući uprave reda u Hirslandu, bio je prisutan takođe i majstor igre staklenih perli. Susret je na njega učinio jak uticaj i nije ostao bez posledica.
Ponešto o tome znamo preko Tegularijusa, a onda preko samog Desinjorija. U to vreme njegovog života, koje nismo u stanju potpuno osvetliti, ovaj je uskoro ponovo postao njegov prijatelj, čak njegov poverenik. Pri prvom ponovnom susretu posle decenija zaborava, govornik je kao i obično predstavio magistrima gospodu članove novoizabrane državne komisije. Kada je naš majstor čuo ime
Desinjori, bio je iznenađen, čak postiđen, jer na prvi pogled nije poznao druga iz mladosti koga mnogo godina nije video. Dok mu je sada, odričući se zvaničnog poklona i obrasca pozdrava, ljubazno pružao ruku, pažljivo mu je gledao u lice, pokušavajući da pronikne koje su to promene zbog kojih se moglo desiti da ne pozna jednog starog prijatelja. Njegov pogled je i za vreme sednice češće počivao na nekada tako poznatom licu. Uostalom, Desinjori ga je oslovio sa vi i sa titulom magistra, i on ga je dva puta morao umoliti pre no što se ovaj odlučio da se posluži starim oslovljavanjem i da ga ponovo oslovi sa ti.
Kneht je poznavao Plinija kao burnog i vedrog, poverljivog i sjajnog mladića, kao dobrog učenika i istovremeno mladog svetskog čoveka koji se osećao superioran prema mladim, svetu stranim Kastaljanima i kome je često činilo zadovoljstvo da ih izaziva. Možda nije bio oslobođen
sujete, ali je bio otvorene prirode, bez sitničarenja i za većinu vršnjaka zanimljiv, privlačan i ljubazan, za neke čak sjajan zbog svoje lepe pojave, sigurnog držanja i arome stranosti koja ga je okružavala kao hospitanta i svetsko dete. Godinama docnije, pri kraju njegovih studija, Kneht ga je
opet video. Tada mu se činio splasnuo, ogrubeo i sasvim lišen svoje ranije draži i bio ga je razočarao. Rastali su se zbunjeno i hladno. Sad je opet izgledao sasvim drukčiji. Pre svega izgledalo je da je izgubio svoju mladost i čilost, radost da saopštava, da se prepire, da menja misli, da se potpuno oslobodio ili da je izgubio svoje aktivno, osvajačko, spolja okrenuto biće. Kao što on pri susretu nekadašnjeg prijatelja nije upozorio na sebe i nije pozdravio prvi, kao što još posle pomena
njihovih imena nije magistra oslovio sa ti i na srdačan poziv pristao na to samo uz otpor, tako isto i u njegovom držanju, pogledu, načinu govora, u njegovim crtama lica i pokretima, na mesto ranije želje za napadom, otvorenosti i krilatosti, stupila je uzdržljivost ili potištenost, neko šteđenje sebe ili povučenost, neka vrsta stege ili borbe, ili takođe možda samo zamorenost. U to se bila utopila i ugasila čar mladosti, ali ne manje i crte površnosti i suviše grube svetovnosti; takođe ni njih više nije bilo. Čitav čovek, a pre svega njegovo lice izgledalo je sada pogođeno, delom razoreno,• delom oplemenjeno izrazom patnje. I dok je majstor igre staklenih perli pratio rasprave, deo njegove pažnje uvek je ostajao pri. toj pojavi i prisiljavao ga da misli koja bi vrsta patnji to mogla biti što je tako dominirala i tako pogodila tog živahno lepog i radosnog čoveka. Izgleda da je to neka tuđa, njemu nepoznata patnja. Što se Kneht više predavao razmišljanju koje je ispitivalo, tim više se osećao uvučen u simpatiju i saučešće prema tom paćeniku, čak uz to saučešće i tu ljubav tiho je govorilo i neko osećanje kao da je nešto dužan tom prijatelju iz mladosti koji je izgledao tako tužan, kao da ima nešto da mu naknadi.
Pošto je doneo i ponovo napustio neku pretpostavku o uzroku Pliniove tuge, došla mu je misao: patnja u tom licu nije običnog porekla, to je neka plemenita, možda tragična patnja i njen izraz je neke vrste nepoznate u Kastaliji. Setio se da je sličan izraz katkad viđao na nekastalijskim licima, na licima svetskih ljudi, samo nikada tako snažan i privlačan. On je slično poznavao takođe na slikama ljudi iz prošlosti, na slikama nekih naučnika ili umetnika, sa kojih se mogla pročitati dirljiva, polubolešljiva, polusudbinska žalost, usamljenost i bespomoćnost. Za magistra koji je imao tako nežno umetničko osećanje za tajne izraza i tako budno osećanje vaspitača za karaktere, još odavno je bilo nekih fiziognomskih znakova kojima je, ne praveći od toga nikakav sistem, instinktivno verovao.
Tako je za njega, na primer, postojao jedan specijalno kastalijski i jedan specijalno svetski način smejanja, osmehivanja i veselosti i isto tako jedan specijalno svetski način patnje ili tuge. Sada je verovao da na Desinjorijevom licu prepoznaje tu svetsku tugu, i to tako jaku i čisto izraženu kao da je tom licu određeno da bude predstavnik mnogih i da pokaže potajnu patnju i bolest mnogih. To lice ga je uznemiravalo i potresalo. Izgledalo mu je više nego značajno što je svet sada ovamo poslao njegovog izgubljenog prijatelja i što Plinio i Jozef, kao nekada u svojim đačkim govorničkim borbama, sada zaista i punovažno jedan zastupa svet, drugi red. Još važnije i simbolični je mu se učinilo što u tom čudnom i tugom osenčenom licu svet sada nije poslao u Kastaliju svoj osmejak, svoju životnu volju, svoju želju za moći, svoju krepkost, već svoju nevolju, svoju patnju. To ga je takođe nagonilo da misli i dopalo mu se što je Desinjori izgledao da ga pre izbegava no traži, i što se samo polako i uz veliki otpor predavao i otvarao. Uostalom, Knehtu je prirodno došlo u pomoć i to što njegov školski drug, sam vaspitan u Kastaliji, nije bio neki težak, zlovoljan ili čak neraspoložen član svoje komisije, tako važne za Kastaliju, kao što se to već i doživljavalo, već je spadao u poštovaoce reda i pokrovitelje Provincije kojoj je mogao učiniti neku uslugu. On se svakako već dugo godina odrekao igre staklenih perli. Ne bismo mogli tačnije izvestiti na koji način je magistar
postepeno ponovo zadobio prijateljevo poverenje. Neka to svaki od nas koji poznaje magistrovu mirnu veselost i učtivost punu ljubavi predstavi sebi na svoj način. Kneht nije popuštao u osvajanju Plinija — a ko se dugo mogao opirati, ako je ovaj u tome imao ozbiljnu nameru?
Na kraju, nekoliko meseci posle tog prvog susreta, Desinjori je prihvatio poziv da poseti Valdcel, koji mu je ovaj više puta slao. Jednog oblačnog i vetrovitog jesenjeg popodneva vozili su se njih dvojica ka mestima svog đakovanja i prijateljstva, kroz polja, naizmenično između svetlosti i
senke. Kneht je bio miran i vedar, njegov pratilac i gost tih, ali uznemiren, kao prazna polja između sunca i senke, u trzajima između radosti zbog ponovnog viđenja i žalosti zbog otuđivanja. Blizu naselja sišli su i pešice pošli starim putevima kojima su kao đaci zajedno išli, podsećali se na neke drugove i učitelje i na neke svoje ondašnje razgovore. Desinjori je ostao Knehtov gost za jedan dan i ovaj mu je obećao da će ga pustiti da tog dana prisustvuje kao posmatrač svim njegovim službenim radnjama i radovima. Na kraju tog dana — gost je hteo idućeg jutra sasvim rano da otputuje — sedeli su sami u Knehtovoj dnevnoj sobi, gotovo već opet u staroj poverljivosti. Dan, u kome je iz časa u čas mogao posmatrati magistrov rad, na stranca je učinio veliki utisak. Te večeri su imali jedan razgovor koji je Desinjori zabeležio čim se vratio kući. Iako on sadrži donekle i ponešto nevažno i naše hladno izlaganje na neki deranžirajući način možda ponekad čitaoca prekida, ipak bismo hteli da ga saopštimo onako kako ga je onaj zapisao.
— Toliko mnogo sam mislio da ti pokažem — rekao je magistar — a sada ipak nisam stigao. Na primer, moj mali vrt. Sećaš li se još „magistrovog vrta” i nasada majstora Tomasa? — Da, i mnogo šta drugo. Nadam se da će za to još doći dan i čas. Ipak si od juče mogao proveriti pokoju uspomenu i dobio si takođe neku predstavu o načinu mojih službenih obaveza i moje svakidašnjice.
— Zahvalan sam ti za to — rekao je Plinio. — Šta je upravo vaša Provincija i kakve čudne i velike tajne ona ima, počeo sam tek danas opet poimati, iako sam u godinama moga odsustvovanja mnogo više mislio na vas no što bi ti pretpostavio. Danas si mi dao jedan pogled u tvoje zvanje i tvoj život, Jozefe, nadam se da to nije bio poslednji put, i još češće ćemo govoriti o onome što sam tu video i o čemu danas još ne mogu da govorim. Naprotiv, osećam da me tvoje poverenje takođe
obavezuje i znam da te je moja dosadašnja zatvorenost morala otuđiti. Dakle, i ti ćeš mene jedanput posetiti i videti gde ja živim. Za danas ti mogu samo malo o tome pričati, samo toliko da opet znaš o
meni, a meni samom će taj razgovor doneti nešto olakšanja, iako je on za mene u isto vreme postiđujući i kazna.
Ti znaš da ja potičem iz jedne stare porodice, zaslužne za zemlju i u prijateljskim odnosima s vašom Provincijom, iz jedne konzervativne porodice zemljoposednika i viših činovnika. Ali, pogledaj, već to prosto saopštenje stavlja me pred provaliju koja te odvaja od mene! Velim
„porodica”, a pod tim mislim da kažem nešto jednostavno, samo po sebi razumljivo i jednosmisleno, ali da li je to ono? Vi iz Provincije imate svoj red i svoju hijerarhiju, ali nemate porodice, vi ne znate šta je to porodica, krv i poreklo, i nemate nikakve ideje o tajnim i moćnim čarima i silama onoga što se naziva porodica. Dakle, to je u osnovi tako sa većinom reči i pojmova u kojima se naš život može izraziti — većina od njih koji su za nas važni, za vas nisu. Mnogi su za vas jednostavno nerazumljivi, a mnogi kod vas znače sasvim drugo no kod nas. I onda treba da govorimo jedni s drugima! Vidi, kada ti sa mnom govoriš, to je kao kada me oslovljava neki stranac, ali ipak stranac čiji sam jezik u
mladosti učio i sam govorio, razumem najveći deo. Ali obrnuto nije tako — kad ja govorim tebi, ti čuješ jedan jezik čiji su ti izrazi samo upola poznati, a čije nijanse i treptaji tebi uopšte nisu poznati, ti slušaš priče iz nekog ljudskog života, nekog oblika bitisanja koji nije tvoj. Najveći deo čak i kad bi te zanimao, ostaje ti tuđ i najviše polurazumljiv. Ti se sećaš naših mnogih govorničkih borbi i razgovora dok smo bili đaci. S moje strane oni nisu bili ništa drugo do pokušaj, jedan od mnogih, da svet i govor vaše Provincije dovedem u sklad sa mojim. Ti si bio najotvoreniji i najčestitiji od svih sa kojima sam ikada preduzimao takve pokušaje. Ti si se hrabro zauzimao za prava Kastalije, a da ipak nisi bio ravnodušan prema mom drugom svetu i njegovim pravilima ili da ga čak prezireš. Mi smo se onda čak prilično približili jedan drugom. Ali o tome ćemo govoriti docnije.
Pošto je jedan trenutak zamišljeno ćutao, Kneht je oprezno rekao: — Sa tim da se ne možemo razumeti, ne stoji tako rđavo. Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja,
vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka mteđu kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poveravanje i razumevanje — jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti i dajem ti za pravo utoliko što ja takođe, prirodno, ne verujem da ćemo se nas dvojica ikada potpuno i
bez rezerve moći jedan drugom učiniti razumljivim. Bio ti zapadnjak, a ja Kinez, govorili mi različitim jezicima, ipak ćemo, ako smo dobre volje, jedan drugom vrlo mnogo poveriti i povrh onoga što se tačno može poveriti, još vrlo mnogo ćemo moći jedan o drugom pogoditi i naslutiti. U svakom slučaju to hoćemo da pokušamo.
Desinjori je klimnuo glavom i nastavio: — Ja ću prvo da ispričam ono malo što moraš da znaš da bi dobio nekakvu ideju o mom položaju. Dakle, tu je pre svega porodica, najviša sila u životu jednog mladog čoveka — priznavao je on ili ne. Sa njom sam dobro izlazio na kraj dok sam bio hospitant vaše elitne škole. Tih godina ja sam kod vas bio dobro zbrinut. Za vreme raspusta kod kuće su me slavili i mazili, bio sam jedinac. Majci sam bio naklonjen nežnom, strasnom ljubavlju, rastanak od nje bio je jedini bol koji sam osećao pri svakom odlasku. Prema ocu sam bio u hladnijem, ali ljubaznom odnosu, bar za vreme svih onih dečačkih i mladićkih godina koje sam proveo kod vas. On je bio stari poštovalac Kastalije i ponosit što me vidi vaspitanog u elitnim školama i posvećenog u tako uzvišene stvari kao što je igra staklenih perli. Ti zavičajni boravci za vreme raspusta često su hili puni istinskog oduševljenja i svečani. Porodica i ja uzajamno smo se u neku ruku poznavali samo još u prazničnom odelu. Nekada, kada sam tako putovao na raspust, žalio sam vas koji ostajete i koji niste ništa znali o takvoj sreći. Nije potrebno da mnogo govorim o ondašnjem — ti si me poznavao mnogo bolje no ma ko drugi. Ja sam bio gotovo Kastaljanin, malo radostan, grub i površan možda, ali pun sreće, obesti, krilat i oduševljen.
To je bilo najsrećnije doba mog života. Razume se, ja to onda nisam shvatao, jer za vreme onih valdcelskih godina, sreću i vrhunac svog života očekivao sam od vremena kada se, po završetku vaših škola, budem vratio i kada pomoću svoje superiornosti stečene kod vas budem osvojio tamošnji svet. Umesto toga, po mome rastanku s tobom, počelo je za mene obračunavanje koje traje do danas, i borba u kojoj nisam ostao pobednik. Jer zavičaj u koji sam se vratio nije se više sastojao samo od mog roditeljskog doma i nikako nije čekao da me zagrli i da prizna moju valdcelsku otmenost, a u samom roditeljskom domu nastala su brzo razočaranja, teškoće i neskladi. Potrajalo je neko vreme
dok sam to primetio, bio sam zaštićen svojim naivnim poverenjem, svojom dečačkom verom u sebe i svoju sreću i zaštićen takođe moralom reda koji sam doneo od vas, navikom meditacije. Ali kakvo
razočaranje i otrežnjenje je donela visoka škola na kojoj sam hteo studirati političke predmete! Ton opštenja među studentima, nivo njihovog obrazovanja i njihove druževnosti, ličnosti nekih nastavnika
— kako su oni odudarali od onoga na što sam bio navikao kod vas! Sećaš se kako sam nekada branio naš svet protiv vašeg i pri tom razjapljivao usta u pohvali nepotištenog, naivnog života. Ako je to
zasluživalo kaznu, prijatelju, onda sam za to teško kažnjen. Jer taj naivan, nevin život nagona, ta bezazlenost i neizvežbana genijalnost naivnog, možda negde postoji, kod seljaka ili kod zanatlija ili drugde, ali mi nije pošlo za rukom da je vidim ili da sudelujem u njoj. Sećaš se takođe, zar ne, kako sam u svojim govorima kritikovao šepurenje i nadmenost Kastaljana, te uobražene i razmekšane kaste sa njenim kastalijskim duhom i ohološću elite. Pa, svetovnjaci nisu bili manje ponosni na svoje rđave manire, svoje malo obrazovanje, svoj sirovi glasni humor, svoju šeretsku ograničenost na praktične, samožive ciljeve. Oni nisu sebi izgledali manje dragoceni, bogougodni i izabrani u svojoj glupoj prirodnosti, no što je to najizveštačeniji valdcelski učenik muzike ikada mogao izgledati. Oni su me ismevali ili tapšali po ramenu, a neki su na ono staro, kastalijsko u meni, reagovali sa otvorenom, golom mržnjom koju prostakluk ima prema svemu otmenom i koju sam bio rešio da primim kao odlikovanje.
Desinjori je malo zastao i bacio pogled na Knehta, u nedoumici da li ga zamara. Njegov pogled se susreo sa prijateljevim i u njemu našao izraz duboke pažnje i ljubaznosti, koji mu je godio i koji ga je umirio. Video je da je ovaj sasvim bio predan njegovom otvaranju, da nije slušao kao što se sluša neko ćaskanje ili neka zanimljiva priča, već sa isključivošću i predanošću sa kojom se koncentriše u jednoj meditaciji. Pri tom ga je slušao sa čistom, srdačnom blagonaklonošću. Njen izraz u Knehtovu
pogledu dirnuo ga je, izgledao mu je tako srdačan i gotovo detinjast. Zahvatila ga neka vrsta čuđenja što taj izraz vidi na licu onog istog čoveka čijem se mnogostrukom dnevnom radu, čijoj se mudrosti i
autoritetu divio celog tog dana. Olakšan, produžio je: — Ne znam da li je moj život bio nekoristan ili samo nesporazum, ni da li ima nekog smisla. Ako bi imao smisla, onda bi on bio u tome što je jedan pojedini, konkretni čovek našeg doba jednom najjasnije i najbolnije saznao i doživeo koliko se Kastalija udaljila od svoje zemlje matice ili, po meni, i obrnuto — koliko je naša zemlja postala tuđa i neverna svojoj najplemenitijoj provinciji i njenom duhu, koliko daleko u našoj zemlji zjape telo i duša, ideal i stvarnost, koliko malo jedno o drugom znaju i hoće da znaju. Ako sam u životu imao neki zadatak i ideal, onda je to bio da od svoje ličnosti načinim sintezu oba principa, da postanem njihov posrednik, tumač i pomiritelj.
Pokušao sam i nisam uspeo. I pošto ti ipak ne mogu ispričati ceo svoj život, a i ti ne bi mogao sve razumeti, izneću ti samo jednu situaciju koja je bila karakteristična za moj neuspeh. Teškoća u ono vreme po početku mog studiranja na visokoj školi nije se sastojala toliko u tome da savladam ismevanja ili napade koji su mi bili upućivani kao Kastaljaninu, kao uzornom dečku. Onih nekoliko novih drugova, za koje je moje poreklo iz elitnih škola značilo neko odlikovanje i senzaciju, zadavali su mi više posla i više su me zbunjivali. Ne, bilo je teško i možda nemoguće usred svetovnosti nastaviti život u kastalijskom smislu. U početku nisam gotovo ni primećivao, držao sam se pravila
kako sam bio naučio kod vas i duže vremena je izgledalo da su se i ovde potvrdila. Izgledalo je da me jačaju i štite, izgledalo je da mi održavaju čilost i zdravlje i da me jačaju u mojoj nameri da sam i samostalno završim svoje studentovanje što je moguće više na kastalijski način; da idem jedino za svojom žeđi za znanjem i da ne dopustim da me prinude na neke studije koje nisu težile ničem drugom do da studenta, u što moguće kraćem vremenu, što je moguće temeljnije, specijalizuju za poziv radi komada hleba i da u njemu ubiju svaku pomisao o slobodi i univerzalnosti. Ali zaštita koju mi je dala Kastalija pokazala se opasna i sumnjiva, jer ja nisam hteo da svoj duševni mir i svoje meditativno
duhovno spokojstvo sačuvam u rezignaciji i isposništvu, ja sam hteo da osvojim svet, da ga razumem, da ga prinudim da i on mene razume, hteo sam ga potvrditi i po mogućstvu obnoviti i popraviti, hteo sam da u svojoj ličnosti sjedinim i pomirim Kastaliju i svet. Kada sam se posle nekog razočaranja, neke prepirke, uzbuđenja, povlačio u meditaciju, to je u početku uvek bilo dobro delo, popuštanje, duboko udisanje, povraćaj dobrim, prijateljskim silama.
Ali vremenom sam primećivao da je upravo utonjavanje, nega i vežbanje duše ono što me je tamo izolovalo, ono što je činilo da drugima izgledam tako neprijatno tuđ, a mene samog činilo nesposobnim da njih stvarno razumem. Video sam da sam druge, svetske ljude, mogao stvarno razumeti samo onda ako ponovo postanem kao oni, ako nemam nikakvo preimućstvo nad njima, pa ni pribežište u utonjavanju. Prirodno da je takođe mogućno da ja to zbivanje ulepšavam kada ga tako predstavljam. Možda, ili verovatno je bilo prosto tako da sam ja bez drugova koji su bili jednako školovani i jednako orijentisani, bez nadzora nastavnika, bez valdcelske atmosfere koja čuva i leči,
postepeno izgubio disciplinu, da sam postao nemaran i nepažljiv, da sam zapao u aljkavost, i to sam onda, u trenucima nemirne savesti, pravdao time da je aljkavost jedan od atributa toga sveta i pošto sam se njoj predao, približio sam se razumevanju svoje okoline. Nije mi nimalo stalo do ulepšavanja pred tobom, ali isto tako ne bih hteo da poreknem i zatajim da sam se trudio, težio i borio se takođe tamo gde sam bio u zabludi. To mi je bilo važno. Ali bilo da je moj položaj da se svrstam s
razumevanjem i s puno smisla bio samo moje uobraženje ili ne, svakako se dogodilo ono prirodno, svet je bio jači od mene, polako me je savladao i progutao. Bilo je tačno onako kao da me je život uhvatio za reč i potpuno izjednačio sa svetom čiju sam pravilnost, naivnost, snagu i superiornost bića toliko veličao u svojim valdcelskim raspravljanjima i branio od tvoje logike. Sećaš li se?
A sad te moram podsetiti na nešto drugo. Ti si to verovatno odavno zaboravio, jer za tebe nije imalo značaja. Ali za mene je imalo vrlo mnogo značaja, za mene je to bilo važno, važno i strahovito.
Moje studentovanje je bilo završeno, ja sam se prilagodio, bio sam pobeđen, ali nikako sav.
Naprotiv, u unutrašnjosti sam se još uvek osećao ravnim vama i verovao da sam neka prilagođavanja i doterivanja učinio više iz životne mudrosti i dobrovoljno, no da sam ih pretrpeo podlegavši. Tako sam se još čvrsto držao nekih navika i potreba mladićkih godina, između ostalih — igre staklenih perli. To je verovatno imalo smisla, jer bez stalnog vežbanja i stalnog opštenja sa ravnima, a naročito sa superiornim drugovima igre, ne može se ništa naučiti. Igranje sa samim sobom može to nadoknaditi najviše onoliko koliko razgovor sa samim sobom naknađuje jedan stvarni i pravi razgovor. Ne znajući, dakle, tako dobro kako stvar stoji sa mnom, s mojom veštinom igre, mojim obrazovanjem, mojim elitnim učeništvom, ipak sam se trudio da sačuvam ta dobra, ili bar nešto od njih. I ako sam jednom od svojih tadanjih prijatelja koji su, doduše, pokušavali da sa mnom razgovaraju o igri staklenih perli, ali nisu imali nikakve ideje o njenom duhu, skicirao šemu igre ili analizirao jedan stav igre, ona je njima, potpunim neznalicama, mogla izgledati kao čarolija. U trećoj ili četvrtoj godini svog studentovanja učestvovao sam na jednom tečaju igre u Valdcelu. Ponovno viđenje kraja, gradića, naše stare škole, sela igrača, bilo je za mene tužna radost, ali ti nisi bio tamo, ti si onda studirao negde u Monteportu ili Kojperhajmu, i važio si za svojeglavca punog stremljenja. Moj tečaj igre bio je samo ferijalni tečaj za nas sirote svetovnjake i diletante. Uprkos tome zadavao mi je muke i bio sam ponosit kada sam na kraju dobio uobičajenu trojku, ono „dovoljno” u svedočanstvu igre,
koje je upravo još dovoljno da sopstveniku dopusti ponovnu posetu takvih ferijalnih tečajeva.
A onda, opet nekoliko godina docnije, još jednom sam se podigao, prijavio se za jedan ferijalni tečaj pod tvojim prethodnikom i uradio sam najbolje što mogu da bih se unekoliko učinio značajnim za Valdcel. Ponovo sam pročitao svoje stare vežbanke, pokušavao sam takođe da se opet malo upoznam sa vežbom koncentracije, ukratko, ja sam se svojim skromnim sredstvima vežbao, usklađivao i pribirao za ferijalni tečaj, slično otprilike onome što čini jedan pravi igrač staklenih perli za godišnju igru. Tako sam došao u Valdcel gde sam se, posle prekida od nekoliko godina, opet za dobar komad više osećao udaljen, ali istovremeno opčinjen kao da se vraćam u izgubljeni lepi zavičaj čiji mi jezik više nije bio vrlo dobro poznat. I tog puta mi je takođe bila ispunjena živa želja da tebe vidim. Možeš li se setiti toga, Jozefe?
Kneht ga je ozbiljno pogledao u oči, klimnuo glavom i malo se nasmešio, ali nije rekao ni reči.
— Dobro — produžio je Desinjori — ti se, dakle, sećaš. Ali šta je to čega se sećaš? Letimično ponovno viđenje sa školskim drugom, mali susret i razočaranje. Čovek odlazi dalje i više ne misli na to, osim ako ga, možda, posle decenija drugi neučtivo na to podseti. Nije li tako? Je l’ bilo nešto
drukčije, je l’ za tebe značilo više?
Mnogo se uzbudio, iako se očigledno veoma trudio da se savlada. Izgleda da se tu izručilo nešto što se mnogo godina gomilalo i bilo nesavladano.
— Ti preduhitravaš — rekao je Kneht vrlo oprezno. — Šta je to za mene bilo, o tome ćemo govoriti kad na mene bude došao red i kad budem polagao račun. Sada ti imaš reč, Plinio. Vidim da tebi onaj susret nije bio prijatan. On to onda nije bio ni za mene. A sad pričaj dalje, kako je bilo
onda. Govori bez ustručavanja!
— Hoću da pokušam — rekao je Plinio. — Neću ti prebacivati. Moram ti takođe priznati da si se ti onda prema meni savršeno korektno poneo, čak više od toga. Kad sam se odazvao tvom sadanjem pozivu da dođem u Valdcel, koji nikako nisam video od onog drugog ferijalnog tečaja, kad sam već prihvatio izbor za člana komisije za Valdcel, bila mi je namera da sebe postavim preda te i pred ondašnji doživljaj — svejedno da li će nam to biti prijatno ili ne. A sad ću da produžim. Bio sam došao na ferijalni tečaj i dobio sam stan u gostinskoj kući. Učesnici tečaja bili su gotovo svi približno moga doba, neki čak znatno stariji. Bilo nas je najviše dvadeset ljudi, najvećim delom Kastaljani, ali ili rđavi, ravnodušni, zaparloženi igrači staklenih perli, ili pak početnici kojima je
tako kasno palo na pamet da se i oni malo upoznaju sa igrom. Bilo mi je olakšanje što mi niko od njih nije bio poznat. Iako se naš vođa tečaja, jedan od pomoćnika u arhivu, valjano trudio a isto tako bio i vrlo ljubazan prema nama, stvar je ipak skoro spočetka imala nešto od karaktera drugostepene i nekorisne škole, bila kao neki kazneni tečaj, čiji, slučajno sakupljeni učesnici isto tako malo veruju u pravi smisao i uspeh kao i učitelji, iako niko to ne priznaje. Čovek se mogao začuđen pitati, zašto se ta šaka ljudi tu sakupila da dobrovoljno radi nešto za šta njihova snaga nije bila dovoljna, njihovo interesovanje nedovoljno jako da bi ih osposobilo za istrajnost i žrtvovanje i zašto se jedan učeni
stručnjak predavao tome da im da nastavu i da ih uposli vežbanjima od kojih ni on sam nije očekivao mnogo uspeha. Onda to nisam znao, saznao sam tek mnogo docnije od iskusnijih, da sam sa tim tečajem imao izrazito nesreću, da bi ga nešto drukčiji sastav učesnika mogao učiniti stimulativnim i unapređujućim, čak oduševljavajućim. Često su dovoljna, tako mi je kasnije rečeno, dva učesnika koji jedem drugog zapale ili koji su se još ranije poznavali i bili bliski, pa da jednom takvom tečaju, sa svim njegovim učesnicima i njegovim učiteljem, daju polet naviše. Ti si majstor igre staklenih perli, tebi to mora biti poznato. Dakle, ja sam imao nesreću — u našoj slučajnoj zajednici nedostajala
je mala oživljavajuća ćelija, nije došlo do zagrevanja, ni do poleta, to je bio i ostao mrtav tečaj ponavljanja za odrasle školske dečake. Dani su prolazili, sa svakim je razočaranje raslo. Ali osim igre staklenih perli, tu je bio takođe još Valdcel. To je za mene bilo mesto svetih i dobro čuvanih
uspomena, i ako je tečaj igre izneverio, ipak mi je ostala svečanost povratka u zavičaj, dodir s nekadašnjim drugovima, možda i ponovno viđenje sa onim drugom na koga sam sačuvao mnoštvo najsnažnijih uspomena i koji je za mene predstavljao više no ma koji drugi lik naše Kastalije — s tobom, Jožefe. Ako sam ponovo video nekoliko drugova iz mladosti i iz škole, ako sam pri svojim šetnjama kroz lepi, toliko voljeni kraj ponovo susreo dobre duhove svoje mladosti, ako si mi se ti takođe ponovo imao približiti i u razgovorima se kao nekada razvila neka rasprava, manje između tebe i mene no između mog kastalijskog problema i mene samog —, onda nije bila šteta za taj raspust, onda se mogao tečaj i sve ostalo svrstati u to.