Izgled, položaj i broj Paklova

581.  U Duhovnom svetu, ili u svetu gde su Duhovi i Anđeli, pojavljuju se predmeti slićni onima koji postoje u Prirodnom svetu, ili u svetu gde su ljudi. Naime, što se tiće spoljašnjeg izgleda, nema razlike. U tome svetu  pojavljuju se ravnice i planine, brda i stene, i doline među njima; tako isto i vode, i mnoge druge stvari koje se vide i na Zemlji. Ali su sve ove stvari duhovnog porekla, pa se stoga pojavljuju pred oćima Duhova i Anđela, a ne pred oćima ljudi, jer su ljudi u Prirodnom svetu. Duhovna bića vide stvari koje su duhovnog porekla, a prirodna bića vide stvari koje su prirodnog porekla. Stoga, ćovek svojim oćima ne može videti predmete koji su u Duhovnom svetu, osim kada mu je dozvoljeno da bude u Duhu, ili posle smrti, kada postaje Duh. S druge strane, Anđeo i Duh nisu u stanju da vide bilo šta u Prirodnom svetu, osim ako su kod ćoveka kome je dozvoljeno da sa njima govori. Jer   ljudske oći su prilagođene za primanje svetlosti Prirodnog sveta, a oći Anđela i Duhova za primanje Svetlosti Duhovnog sveta: iako ijedni i drugi po izgledu imaju slićne oći. Da je Duhovni svet ovakav, to ne može da shvati prirodni ćovek, a još manje ćulni ćovek, koji veruje samo u ono što vidi telesnim oćima i dodirne rukama, i koji prema tome prima samo pogledom i rukama. On misli iz ovih stvari, pa je njegova misao tvarna a ne duhovna. Pošto postoji takva slićnost između Duhovnog i Prirodnog sveta, ćovek posle smrti skoro da ne može poverovati da nije na svetu u kojem je bio rođen, a s koga je otišao. S ovoga razloga oni smrt nazivaju prelazom iz jednoga u drugi slićan svet. (Da su dva sveta tako slićna, može se videti napred, gde je bilo reći o predstavama i pojavnostima, br. 170-  176.)

582.  Neba su u višim delovima Duhovnog sveta. Svet Duhova u nižim, dok su paklovi ispod. Duhovi ne mogu da vide Nebesa u Svetu Duhova osim kada im je unutarnji vid otvoren; iako se ona ponekad vide kao magle ili kao svetli oblaci. Ovo je zbog toga što se Anđeli nalaze u unutarnjem stanju u pogledu razuma i mudrosti; i s ovog razloga oni su iznad vida onih koji su u Svetu Duhova. Međutim, Duhovi se međusobno vide kada su u dolinama i ravnicama; ali kada se tamo razdvoje, a to se dešava onda kada se uvedu u svoje unutarnje biće, tada rđavi Duhovi više ne vide dobre; a dobri i dalje mogu videti rđave. Pa ipak, dobri Duhovi se okreću od rđavih; i kada se okrenu, tada postaju nevidljivi. Ali Paklovi se ne pokazuju jer su zatvoreni. Samo se vide ulazi u Pakao, i to kada se otvore da bi primili slićne Duhove. Svi ulazi u Pakao nalaze se u Svetu Duhova, a nijedan u Nebu.

583.  Paklovi su svuda, ispod planina, brda, stena, ispod ravnica i dolina. Otvori ili vrata Paklova su ispod planina, brda i stena, a izgledaju kao jame i pukotine u stenama, neki široki a neki uski, a mnogi izrovani. Kad se u njih zagleda, izgledaju mraćni i tamni; ali pakleni Duhovi koji su tamo imaju svetlost poput one koju zraći užareno ugljevlje. Njihove oći su prilagođene primanju takve svetlosti, i to stoga što su, živeći na svetu, bili u gustom mraku u pogledu Božanskih istina, jer su ih poricali, a bili su u nekoj vrsti svetlosti u pogledu obmana jer su ih potvrđivali. Zbog toga se tako oblikovao njihov vid. S istoga razloga njima je Svetlost Neba mrak, pa stoga kada izađu iz svojih jazbina, oni ne vide ništa. Iz svega ovoga vidi se da ćovek ulazi u Svetlost Neba onoliko koliko priznaje Božansko,  te u sebi izgradi stvari koje pripadaju Nebu i Crkvi; i da ulazi u gusti mrak Pakla onoliko koliko poriće Božansko, i izgrađuje u sebi stvari koje su suprotne onome što pripada Nebu i Crkvi.

584.  Otvori ili vrata za Paklove koji se nalaze ispod ravnica i dolina imaju razne izglede. Neki su slićni onima koji   su ispod planina, brda i stena; neki nalikuju jazbinama i pećinama, neki raseklinama, a neki vodenim vrtlozima; neki barama, a neki ustajalim vodama. Svi su pokriveni, a otvaraju se samo kada se zli Duhovi iz Sveta Duhova bacaju u njih; a kada se otvaraju, iz njih izbija nešto kao oganj i dim, i to onakvi kakvi se vide na zgarištima gde su izgorele zgrade, ili se vide plamenovi bez dima, ili nešto kao gar, poput one što izlazi iz dimnjaka, ili kao magla i gust oblak. Međutim, pakleni Duhovi niti vide, niti osećaju ove stvari, jer kad su u njima, oni su u svojoj atmosferi, pa tako i u slasti svoga života; a sve ovo s razloga što su one saobrazne zlima i obmanama u kojima su, naime oganj je  saobrazan mržnji i osveti, dim i gar obmanama, plamen zlima iz ljubavi prema sebi, a magla i gusti oblak obmanama iz te ljubavi.

585.  Isto tako, beše mi dozvoljeno da pogledam u Paklove i da vidim šta je u njima; jer kad se to svidi Gospodu, pogled Duha ili Anđela može da odozgo prodre do najvećih dubina dole i da ispita njihovu osobenost, uprkos tome što su Paklovi pokriveni. Na taj sam naćin i ja dobio dozvolu da u njih pogledam. Neki Paklovi izgledaju kao pećine  i prolazi u stenama koji se unutra i nadole šire u bezdan, bilo kružno ili okomito. Neki Paklovi izgledaju kao jazbine  i skrovišta divljih životinja u šumama; neki kao prazne pećine, špilje i prolazi koji se vide u rudnicima, s tunelima koji se pružaju nadole. Većina Paklova je trostruka, gornji izgleda u gustoj tmini jer u njemu borave oni koji su u

 

576. U ćemu su Duhovi iznad ljudi, može da vidi i shvati svako ko dublje misli i ko išta zna o delovanju svoga uma; jer u svom umu on može da razmotri, izvede i donese više zakljućaka u jednom trenutku nego što može izraziti rećima ili napisati za pola sata. Odatle se može videti nadmoć ćoveka kad je u svom Duhu, to jest kada postane Duh. Jer Duh je taj koji misli, dok mu telo služi za to da kroz njega izrazi svoje misli, govorom ili pisanjem. Zbog ovoga   je ćovek, kada posle smrti postane Anđeo, u neizrecivo većoj razumnosti i mudrosti nego kada je živeo na svetu; jer dok je živeo na svetu, njegov je Duh bio vezan za telo, i bio u Prirodnom svetu; stoga se ono što je mislio ulivalo u prirodne ideje koje su srazmerno opšte, grube i nejasne, i ne mogu da prime bezbrojne stvari sadržane u duhovnoj misli, i koje duhovnu misao uvijaju u tamu koja izvire iz brige za svetske stvari. Drugaćije je kada se Duh oslobodi tela i dođe u duhovno stanje, što se dešava kada pređe iz Prirodnog u Duhovni svet kojemu pripada. Iz ovoga što je do sada rećeno jasno je da je njegovo stanje u pogledu misli i osećanja tada neizmerno savršenije nego što je ranije bilo. Zbog ovoga su misli anđeoske neopisive i neizrecive, to jest ne mogu da udu u ćovekove prirodne misli; pa  ipak, svaki Anđeo bio je rođen kao ćovek, i živeo je kao ćovek i tada sam sebi nije izgledao mudrijim od bilo kog drugog ćoveka.

577. U istom stepenu u kome Anđeli imaju mudrost i razum, pakleni Duhovi imaju zlobu i podmuklost; jer slućaj je isti, pošto je ćovek - kad se oslobodi svoga tela - u svom dobru ili u svom zlu, i to ako je anđeoski Duh, u svom dobru, a ako je pakleni, onda u svom zlu. Svaki Duh je svoje vlastito dobro ili svoje vlastito zlo jer je on svoja  vlastita ljubav, kao što je ćesto do sada bilo rećeno i pokazano. Dakle, kao što anđeoski Duh misli, hoće, govori i deluje iz svoga dobra, tako pakleni Duh iz svoga zla; a misliti, hteti, govoriti i postupati iz samog zla, to je misliti, hteti, govoriti i postupati iz svega onoga što je sadržanou zlu. Dok je ćovek živeo u telu, bilo je drugaćije. Tada je  zlo ćovekovo bilo vezano zakonom, nadom za zaradom, ćašću, ugledom, odnosno strahom da sve ovo ne izgubi; i stoga zlo njegovog Duha nije moglo da izbije i da se pokaže kakvo je. Pored toga, zlo ćovekovog Duha tada leži uvijeno i kao velom prekriveno spoljašnjom ćašću, ispravnošćui pravednošću, kao i osećanjem za istinu i dobro,   koje (osećanje) ovakav ćovek pokazuje i krivotvori radi sveta; i pod ovim prividima zlo je ležalo tako sakriveno i zamraćeno, da ni on sam nije znao da njegov Duh sadrži toliko zlobe i pokvarenosti, odnosno da je u sebi takav   Ĉavo kakav postaje posle smrti, kada njegov Duh uđe u sebe i u svoju pravu prirodu. tada se pokaže takva zloba da  to prevazilazi sve u šta ćovek može poverovati. Tada hiljade zla izbija iz toga zla, medu kojima ih ima takvih da se   ne mogu opisati rećima nijednog jezika. Bilo mi je dano da svojim iskustvom upoznam ta zla, jer mi je bilo dano od Gospoda da svojim Duhom budem u Duhovnom svetu, a u isto vreme telom u Prirodnom. Mogu da posvedoćim da   je njihova zloba tako velika, da bih jedva mogao opisati njen hiljaditi deo; i da je tako velika, da kad Gospod ne bi štitio ćoveka, ćovek se nikada ne bi saćuvao od Pakla; jer kod svakoga ćoveka ima Duhova iz Pakla, kao i Anđela iz Neba (vidi br. 292, 293); a Gospod ne može zaštititi ćoveka osim kad ćovek priznaje Božansko i kad živi životom vere i ljubavi; jer se inaće ćovek okreće od Gospoda, a okreće se prema paklenim Duhovima, pa se tako njegov Duh napaja zlobom kakva je njihova. Uprkos tome, Gospod stalno odvaja ćoveka od zala uz koja on prijanja i koja tako reći privlaći k sebi povezujući se s paklenim Duhovima. Ako se ovo i ne postiže unutarnjim sponama savesti, koju   ne može da primi zato što poriće Božansko, ipak je zadržavan spoljašnjim sponama, koje su - kao što je bilo rećeno - strah od zakona i kazne, i strah da ne izgubi dobitak, ćast i ugled. Zaista, ovakav se ćovek može odvratiti od zla pomoću onoga što je njegovo uživanje, naime ulivanjem straha da će izgubiti to uživanje; ali na ovaj naćin on ne može da se uvede u duhovna dobra. Jer ukoliko bi se i pokušalo s njegovim uvođenjem u njih, on bi tada glumio i pravio se da je upravo na taj naćin dobar, pošten i pravedan, kako bi nekoga time uverio i obmanuo. Ova lukavost samo se pridodaje zlu njegovog Duha i tako ga oblikuje da mu daje svoju prirodu.

578. Najgori su od svih oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema sebi, a koji su u isto vreme unutra, u sebi, postupali prevarno; jer varanje prodire dublje u misli i namere i zagađuje ih, pa tako uništava ceo ćovekov duhovni život.104 Većina ovih je u Paklovima iza leđa, i nazivaju se Geniji; i tamo uživaju da se prave nevidljivi, i da lete oko drugih kao prikaze, tajno u njih ulivajući zlo, koje šire naokolo kao otrov gujin. Ovi se strašnije muće od ostalih. A oni koji nisu prevarni, i koji nisu bili ispunjeni ovakvom zlobom, a ipak su u zlima iz svoje ljubavi prema sebi, ti su u Paklovima takođe iza, ali ne tako duboko. S druge strane, oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema svetu, nalaze se u Paklovima napred, i nazivaju se Duhovi. Ovi Duhovi nisu takvi oblici zla, to jest mržnje i osvetoljubivosti, kao što  su to oni koji su u zlima iz ljubavi prema sebi; stoga nisu tako zlobni i podmukli; zbog toga su njihovi Paklovi blaži.

579. Beše mi dano da iskustveno upoznam vrstu zlobe koju poseduju oni koji se zovu Geniji. Geniji ne deluju i ne ulivaju se u misli nego u osećanja. Oni primećuju i nanjuše osećanje kao što psi nanjuše divljać u šumi. Kod koga opaze dobra osećanja, odmah ih okreću u rđava, vodeći ih i potćinjavajući na zadivljujuće naćine, služeći se onim u ćemu taj uživa; i to tako tajno i tako vešto da ovaj o tome ništa ne zna, jer oni najviše paze na to da ne uđu u misli, jer bi tako mogli biti otkriveni. Ovima je sedište kod ćoveka ispod zadnjeg dela glave. Na svetu, oni su bili ti koji, prikrivajući se, zarobljavaju duše, vodeći ihi ubeđujući pomoću uživanja njihovih ljubavi ili požuda. Međutim, Gospod drži ove Genije na odstojanju od svakoga ćoveka za kojega postoji nada da će se popraviti; jer oni su u stanju ne samo da unište savest, nego i da uskomešaju u ćoveku nasledno zlo koje inaće leži sakriveno. Stoga, kako ljudi ne bi zapadali u ova zla, ovi su Paklovi staranjem Gospodnjim potpuno zatvoreni; a kada neki ćovek, koji je ovakav genije, stigne u drugi život, on se odmah baca u njihov Pakao. Kada se prevara i pokvarenost ovih Genija jasno uoći, oni se pokazuju kao guje (zmije).

580. Kakvu zlobu poseduju pakleni Duhovi može se videti po njihovim veštinama, koje su tako brojne da bih mogao

104 Ovde se misli na licemerstvo, a to je prikrivanje zlog srca i zlih dela pomoću pobožnog lica i pobožnih reći.

 

“I ćetvrti anđeo izli ćašu svoju na sunce i dano mu bi da žeže ljude ognjem. I opališe se ljudi od velike vrućine...” (Otkr. 16. 8, 9). “...živi biše baćeni oboje u jezero ognjeno, koje gori sumporom” (Otkr. 19. 20; 20. 14, 15; 21. 8). “... svako dakle drvo koje ne rađa dobra roda, sijeće se i u oganj baca” (Mat. 3. 10; Luka 3. 9).

Tako isto kod Mat. 13. 41. 42, 50; 25. 41:, 18. 8, 9; Luka 16. 24. Na ovim i na mnogim drugim mestima “oganj”

znaći požudu koja pripada ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu, dok “dim” oznaćava obmanu koja potiće od zla.

571. Baš zato je požuda za zlom, potićuća od ljubavi prema sebi i prema svetu, oznaćena “paklenim ognjem”, i zato što ovakva požuda vlada u svima koji su u Paklovima (kao što je ranije pokazano), javlja se izgled ognja sa dimom kada se otvore Paklovi, kao što se vidi kod požara, gusta vatra iz Paklova u kojima vlada ljubav prema sebi. Međutim, kada su Paklovi zatvoreni, ovaj oganj se ne vidi, nego se umesto njega vidi nešto mraćno kao zgusnuti dim; pa ipak, vatra i dalje besni ispod, što se može osetiti po vrelini koja odozdo izbija, koja je kao vrelina na zgarištu posle požara, a ponegde je kao vrelina usijane peći, ponegde opet kao vrelina vrućega kupatila. Kada ova vrelina deluje na ćoveka, ona izaziva u njemu požude, a kod rđavih ljudi mržnju i osvetu, dok kod bolesnih izaziva bezumlje. Oni koji su u gore pomenutim ljubavima, nose u sebi ovakvu vatru ili vrelinu pošto su u pogledu Duha povezani sa ovima paklovima, ćak i dok žive u telu. Ali treba znati da oni koji borave u Paklovima nisu u ognju; oganj je samo privid. Oni koji su tamo, ne osećaju vatru, nego osećaju toplinu kao što se ona oseća na svetu. Ovaj privid vatre dolazi od saobraznosti, jer ljubav je saobrazna vatri, a sve stvari koje se vide u Duhovnom svetu vide se u skladu sa saobraznostima.

572. Treba pomenuti da se ovaj pakleni oganj ili vrelina promeće u jaku hladnoću kada do njega dopre toplina Neba;  i tada oni koji su u njemu drhte kao da ih je uhvatila groznica, a iznutra osećaju strah; a sve ovo zbog toga što su oni suprotni Božanskom; a toplina Neba (koja je Božanska ljubav) prigušuje vrelinu Pakla (koja je ljubav sebi), a sa  njom i vatru njihovog života; ovo je uzrok ovakve hladnoće, kao i drhtanja i straha. Ovo je praćeno gustom tminom, telesnom požudom i slepilom. Međutim, to se dešava samo onda kada se njihovi ishodi na drugi naćin ne mogu suzbiti.

573. Pošto paklena vatra oznaćava svaku požudu za zlom koja izvire iz ljubavi prema sebi, to ova vatra oznaćava i

muke koje postoje u Paklovima. Jer požuda ove ljubavi je u tome da se žudi za povređivanjem onih koji takvog  Duha ne poštuju i ne obožavaju; i onoliko koliko njihova ljutina, kao i mržnja i želja za osvetom rastu, toliko raste i njihova želja da jedan na drugom iskale svoj bes. Kada je ovakva požuda delatna u svakom ćlanu jednoga Društva gde nema spoljašnjih uzda kao što su strah od zakona, strah od gubitka ugleda, ćasti, dobitka i života, svak gonjen svojim zlom nasrće na svakoga; i kad nadvlada, tada podjarmljuje ostale svojoj vlasti, a u isto vreme se s uživanjem obara na one koji odbijaju da se potćine. Ovo uživanje je duboko povezano s uživanjem u vršenju vlasti da ona postoje u jednakoj meri, jer uživanje da se nanose povrede sadržano je u svakom neprijateljstvu, zavisti, mržnji i osveti, koji su - kao što je rećeno - zla te ljubavi. Svi Paklovi su ovakva Društva, pa stoga tamo svak u svom srcu mrzi svakoga, i iz te mržnje postupa okrutno koliko god mu to uspeva. Ove okrutnosti, kao i mućenja koja iz njih proizlaze, takođe se oznaćavaju paklenim ognjem, jer su to posledice požuda.

574. Već je bilo pokazano da se zli Duh baca u pakao od svoje volje (br. 548). Sada će ukratko biti rećeno kako do toga dolazi s obzirom na to da u Paklovima vladaju takve muke. Iz svakoga Pakla izbija sfera požuda onih koji su u njemu. Kad god neko ko je u slićnoj požudi oseti ovu sferu, ona deluje na njegovp srce i on oseća uživanje, jer požuda i uživanje ćine jedinstvo, jer prijatno je sve ono za ćim se žudi. Zbog ovoga se Duh okreće prema Paklu, i iz uživanja svoga srca ide tamo, pošto još ne zna da su tamo takve muke, iako žudi za tim ćak i kada to zna. Jer niko se u Duhovnom svetu ne može odupreti svojoj požudi, jer njegova požuda pripada njegovom životu, a Ijubav volji, dok njegova volja pripada njegovoj prirodi, a svak postupa po svojoj prirodi. Kada, dakle, Duh od svoje volje i iz svoje slobode teži ka Paklu i kada u njega uđe, njega u poćetku primaju kao prijatelja, pa on stoga i misli da je došao   među prijatelje. Ali ovo traje samo nekoliko ćasova. U međuvremenu, ispituju ga u pogledu njegove lukavosti i sposobnosti; a kad ovo završe, oni poćinju da ga napadaju, i to na razne naćine, sa sve većom strogošćui žestinom. Na ovaj naćin se taj Duh uvodi sve dublje u Pakao; a što je Pakao unutarnjiji i dublji, to su Duhovi zlobniji. Posle ovih napada, poćinju s njim da postupaju okrutno kažnjavajući, i to tako sve dok nije doveden u ropski položaj. Međutim, tamo stalno izbijaju pobune, jer svak želi da bude najveći, i plamti mržnjom protiv ostalih; i stoga se javljaju novi ustanci, tako da se jedan prizor smenjuje drugim, pri ćemu oni koji su ranije bili robovi pomažu nekom novom Ĉavolu da podjarmi ostale; i tada se na razne naćine ponovo muće oni koji odbijaju da se pokore i da   primaju naređenja; i tako neprestano. Ovakva mućenja su paklene muke, i zovu se pakleni oganj.

575. Škrgut zuba je, međutim, neprestano sporenje i sukobljavanje obmana, pri ćemu su oni koji su u obmanama izloženi preziranju, ismevanju, izrugivanju, huljenju; ova se zla razbuktavaju u raspre raznih vrsta, pošto se svaki bori za svoju obmanu koju zove istinom. Ove rasprave i borbe ćuju se van Paklova kao škrgut zuba; a one se  opažaju kao škrgut zuba i onda kada istine Neba dopru do njih kao uticaj. U ovim Paklovima se nalaze svi oni koji priznaju Prirodu a poriću Božansko. U dubinama ovih Paklova nalaze se oni koji su ova poricanja potvrdili (svojim životom). Zato što ovakvi nisu u stanju da primaju Svetlost iz Neba, i zato što zbog toga nisu u stanju da vide bilo  šta u sebi, oni su većim delom telesnoćulni Duhovi, koji ne veruju ni u šta što ne vide svojim oćima i što ne dodirnu svojim rukama. Stoga su za njih istinite sve obmane ćula; i oni se oko njih raspravljaju. To je razlog da se njihove svađe ćuju kao škrgut zuba; jer u Duhovnom svetu obmane se ćuju kao struganje, a zubi su saobrazni spoljašnjim stvarima u Prirodi i u ćoveku, koje su telesnoćulne stvari. (Da u Paklu postoji škrgutanje zuba, može se videti kod Mateja, 8.12; 13.42,50; 22.13; 24.51; 25.30; Luka 13.28.)