Hteo bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko nacija podnosi katkad jednog jedinog tiranina, koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, umesto da mu protivreče. To je jamačno velika, a ipak tako obična stvar, pa se valja pre žalostiti nego čuditi tome što milioni ljudi bedno služe, pognutih glava, pod sramnim jarmom, ne zato što ih na to primorava neka jača sila, već zato što su izgleda opčinjeni i očarani samim imenom Jednog, pred kojim ne bi trebalo da se plaše upravo zato što je on sam, niti da vole njegove osobine, jer prema njima postupa nečovečno i divljački. Slabost nas ljudi takva je da često moramo da budemo poslušni prema sili; u tom slučaju treba pustiti da prođe vreme, pošto ne možemo uvek biti najjači. Ako je, dakle, neki narod silom rata primoran da služi tiraninu, kao što je Atina služila tridesetorici tirana, onda se ne treba čuditi nad tim podaništvom već žaliti što je do njega došlo; ili, bolje rečeno, ne treba ni žaliti, niti se čuditi, već strpljivo podnositi zlo i čuvati se za bolje prilike u budućnosti. Narav nam je takva da dobar deo svog života posvećujemo običnim prijateljskim obavezama. Posve je umno voleti vrlinu, ceniti lepa dela, biti zahvalan za dobro koje nam je učinjeno i umanjiti često sopstvenu dobrobit, kako bismo povećali čast i prednosti osobe koju volimo i koja to zaslužuje. Na taj način, ako su žitelji neke zemlje našli veliku ličnost koja je na delu pokazala znatnu sposobnost predviđanja događaja kako bi ih zaštitila, znatnu hrabrost u tome da ih odbrani, znatnu brigu u vladanju, te ako otada pa nadalje steknu naviku da budu poslušni prema njoj i da se uzdaju u nju toliko da joj daju odredene privilegije, onda ne znam da li je razborito pomerati je odatle, s mesta na kojem je činila dobro, na mesto gde bi mogla da čini zlodela. Naravno, sve dok ta osoba pokazuje dobru volju, ne treba strahoviti da nam od te blagonaklonosti može stići neko zlo.

Ali, o dobri Bože! Šta li to može biti? Kako to uopšte nazvati? Kakva li je to nesreća? Kakvo li je to zlo, tačnije, kakav je to nesrećni porok? Videti da je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i gurnuto u ropstvo; da se njime ne samo vlada, već i da se nad njime sprovodi tiranija; da njegovi nisu ni dobra, ni roditelji, ni žene, ni deca, čak ni sopstveni život. Ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske ili varvarske horde (od kojih bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čoveka; ne od nekog Herakla ili Samsona, već od čovečuljka. On je najčešće najveća kukavica i mekušac u celom narodu; nije navikao ni na miris baruta, niti na viteška nadmetanja; ne samo da je nesposoban da zapoveda ljudima već nije u stanju da zadovolji ni najslabašniju ženicu. Hoćemo li to nazvati kukavičlukom? Hoćemo li ljude koji takvom čoveku služe nazvati kukavicama i slabićima? Ako se dvojica, trojica ili četvorica ne brane od jednog, to je čudno, ali ipak mogućno; može se, u tom slučaju, reći da je to zbog manjka srčanosti. Ako, međutim, stotinu ili hiljadu njih trpe jednog, hoćemo li i dalje govoriti kako je to kukavičluk i kako se ljudi ne usuduju da ga napadnu, ili možda pre da ne žele da ga napadnu, zato što ga preziru i potcenjuju? Ali, ako vidimo da ne samo stotinu ili hiljadu ljudi već i stotinu zemalja, hiljadu gradova, milion ljudi ne napada pojedinca koji se prema njima odnosi, u najboljem slučaju, kao prema slugama i robovima, kako ćemo to onda nazvati? Da li je to kukavičluk? Svaki porok, naravno, ima svoje granice, preko kojih ne može preći; dvoje, a možda i desetoro, mogu strahovati od jednog; ali kada se hiljadu ljudi, milion ljudi i hiljade gradova ne brane od jednog, to onda više nije kukavičluk, jer kukavičluk dotle ne seže, kao što ni junaštvo ne zahteva da samo jedan čovek osvoji tvrđavu, napadne celu vojsku, osvoji kraljevstvo. Kakav li je to onda čudovišni porok, koji ne zaslužuje da bude nazvan kukavičlukom, kojem se ne može naći dovoljno gadno ime, porok koji priroda poriče da ga je stvorila i kojeg jezik odbija da imenuje?

Etienne de la Boeitie

"Rasprava o dobrovoljnom ropstvu)