IZ PREDGOVORA JEDNOJ ANTOLOGIJI LIRIKE

Od svih literarnih zadovoljstava najviše je i najčistije čitanje poezije. Ovo
blaženo savršenstvo omogućeno je samo čistim liričarima jer samo oni
povremeno postižu idealni oblik i osećaj života što je, inače, tajna muzike.
Čudesno je čitati jednu pesmu prvi put; možda je još čudesnije iznova
uživati u nekoj već poznatoj, u nekoj čije nam reci još odzvanjaju u sećanju.
Neki narodi, pre svega istočno-azijski, poseduju sposobnost ovog plemenitog uživanja u najvećoj meri, izgrañenu do religioznosti i virtuoznosti. U Evropi, osobito u današnjoj Nemačkoj, ova je lepa sposobnost izgleda izgubljena u haosu celokupne kulture duha: naši očevi, a još više dedovi, ne samo da su umeli da čitaju stihove već su ih u velikom broju sakupljali, prepisivali ih i učili napamet. To je postalo retkost pa bi morali da se zaštitimo od mogućnosti da jedan nežni i plemeniti organ zakržlja. Moglo bi nam se inače desiti da nam se
prekrasno blago nemačke poezije starijih vremena otuñi i propadne, kao
dragoceni deo drevne muzike čija su se dela, postepenim orubljivanjem i zapuštanjem muzikalnih čula, potpuno izgubila i koja sada sa našim jadnim i sirovim sredstvima uopšte ne možemo da izvedemo već, možda, samo pretpostavimo u nekoj čežnjivoj uspomeni, mada u rukama držimo zapisane note.
Sigurno je da prepisivanje pesama danas nije nužno. Knjige su pojeftinile.
Nemci mogu sve poznate klasike da drže u izdanjima celokupnih dela, u
kutijama. Zbog ovoga su i filistri i naučnici skloni da zahtevaju nepotrebne antologije. Upravo oni u celokupnim delima poseduju pesme Getea, Lenaua,
Rilkea i drugih: zašto ih onda udvostručuju?
Doista, zašto? Ako ih ipak čuvaju radi čitanja, antologije su im suvišne. Ako čitaju klasike u sabranim delima, jer nisu varvari da se u potpunosti odreknu čitanja poezije, onda će im i jedna antologija biti dovoljna, i za baštensku kućicu i za putovanje.
Trebalo bi uvek imati mogućnost za čitanje poezije. Kako je vreme
privatnih skupljača prošlo (kao okamenjeni ostatak toga preostao je samo album poezije starije kćeri), sakupljanje, izabiranje i slaganje se moraju prepustiti čoveku od poverenja. Ovom posredniku najviše odgovara ljubitelj poezije koji je dugo živeo sa knjigama i kome lirika njegovog naroda nije poverena i omogućena samo kroz marljivi rad i studije već i kroz dugogodišnje uživanje i saživljavanje.
On će tako već posedovati svoju privatnu antologiju, pre nego što bude
pomišljao na antologiju koja se stvara prepisivanjem, istrgnutim listovima, beleškama i zapisima na marginama njegove biblioteke; da bi sačinio knjigu poezije, on neće sistematski proučavati te »klasike« niti ih selekcionisati, već će iz često čitanog materijala birati ono u šta se osvedočio. Imaće svoje miljenike, svoju pastorčad, a svi listići iz njegove zbirke izazivače u njemu tihu borbu izmeñu slepe ljubavi i pravednosti.
U poslednje vreme neke su estete pronašle novi prigovor svim
antologijama. To što se više pesnika nalazi pod istim knjiškim pokrivačem, oni smatraju sirovošću odnosno izmešanošću ukusnih vina ili jela. Moglo bi se poverovati da prava predanost lektiri uopšte nije poznata ovoj preosetljivosti, jer je primorana da uvek ima na vidu materijalnu celinu knjige. Svaka je pesma nešto dovršeno i jedinstveno, ne samo pesnik.
Pomenute estete su, uprkos koještarijama koje čine, gotovo jedini ljudi u
Nemačkoj koji sa svešću i uživanjem umeju da čitaju poeziju! Samo je još nekolicina osobenjaka u stanju da se obraduje cvetu nemačkog duha i najslañim tonovima nemačkog jezika
(1914)