Glava I

ISTRAŽIVANJE

Svi želimo mir i harmoniju, jer to je ono što nam nedostaje u životu. Svi želimo da budemo srećni; smatramo da imamo pravo na to. To je cilj kome često težimo, ali retko uspevamo da ga ostvarimo. Povremeno svi osećamo nezadovoljstvo u životu – uznemirenost, razdraženost, nesklad, patnju. Ako ovog časa i ne osećamo takvo nezadovoljstvo, možemo se setiti takvih trenutaka u prošlosti i možemo predvideti da se tako nešto može ponovo dogoditi. U svakom slučaju svi se moramo suočiti sa patnjom koju donosi smrt.

Nezadovoljstvo ne držimo u sebi; patnju delimo sa drugim ljudima. Atmosfera oko nesrećne osobe puna je napetosti, tako da svi koji se nađu u blizini postaju uznemireni i nesrećni. Na taj način individualne napetosti se udružuju i stvaraju napetost u društvu. Osnovni problem života je njegova nezadovoljavajuća priroda. Dešavaju se stvari koje ne želimo, a stvari koje želimo ne događaju se. I niko od nas ne zna kako i zašto se to dešava, isto kao što ne znamo svoj sopstveni početak i kraj.

Pre dvadeset i pet vekova, u severnoj Indiji, jedan čovek odlučio je da istraži ovaj problem, problem ljudske patnje. Posle niza godina traženja i isprobavanja različitih metoda, otkrio je način da ostvari uvid u stvarnost svoje sopstvene prirode i doživi pravo oslobođenje od patnje. Ostvarivši najviši cilj oslobođenja, oslobodivši se patnje i sukoba, posvetio je ostatak života pomaganju drugih da urade to što je on uradio, pokazujući im način kako da to ostvare.

Taj čovek – Siddhattha Gotama, poznat kao Buddha, kao "prosvetljen" – nikada nije izjavljivao da je bilo šta drugo nego čovek. Kao i svi veliki učitelji postao je predmet mnogih legendi. Bez obzira na veličanstvene priče o njegovim prošlim životima ili o čudesnoj moći, on nikada nije izjavljivao da je božanstvo ili da je nadahnut božanskim. Sve odlike koje je posedovao bile su pre  svega ljudske odlike, samo dovedene do savršenstva. Prema tome, sve što je ostvario, dostupno je svakom ljudskom biću koje radi kao što je on radio.

Buddha nije podučavao bilo kakvu religiju, filozofiju ili sistem verovanja. Svoje učenje zvao je Dhamma, što znači "zakon", prirodni zakon. Nije bio zainteresovan za dogme ili jalove spekulacije. Umesto toga ponudio je univerzalno, praktično rešenje za univerzalan problem. – Sada kao i ranije, – govorio je, – ja podučavam o patnji i o ukidanju patnje.1 Čak je odbijao da raspravlja o bilo čemu što ne vodi oslobođenju od patnje.

Insistirao je na tome da ovo učenje nije nešto što je on pronašao ili što je njegov božanski dar. To je jednostavno istina, stvarnost koju je otkrio sopstvenim naporom, kao što su to uradili mnogi ljudi pre njega i kao što će mnogi ljudi posle njega to učiniti. Nije polagao isključivo pravo na istinu.

Zbog poverenja koje su ljudi u njega imali i zbog vrlo logične prirode onoga što je podučavao, nije štitio posebnim autoritetom svoje učenje. Baš nasuprot, govorio je da je sumnja ispravna i da treba proveravati sve što je van našeg iskustva: Ne prihvatajte jednostavno ono što vam se kaže, ili ono što je prenošeno kroz generacije, ili ono što važi kao opšteprihvaćeno, ili bilo šta o čemu pišu stare knjige.

Ne prihvatajte nešto samo kao dedukciju ili zaključivanje, ili podrazume- vajući spoljni izgled, ili delimično zbog određenog pogleda, ili zbog njegove verovatnosti ili zato što vam to vaš učitelj kaže. Ali kad sami neposredno znate, "ovi principi su nezdravi, sramni, zabranjeni od mudrih ljudi; kada se usvoje i sprovode štete nam i izazivaju patnju," vi ćete ih odbaciti. A kada sami neposredno znate, "ovi principi su zdravi, nisu sramni, uvažavaju ih mudri ljudi; kada se usvoje i sprovode, vode u dobrobit i sreću," onda ćete ih prihvatiti i primenjivati.2

Najviši autoritet je naše sopstveno iskustvo istine. Ništa ne treba prihvatiti samo na osnovu verovanja. Treba da istražimo i vidimo da li je to logično, praktično i korisno. Da bi prihvatili jedno učenje nije dovoljno ispitati ga samo intelektualno, razumom. Ako ćemo imati koristi od neke istine, to treba neposredno da doživimo. Samo onda možemo znati da li je to zaista istina. Buddha je uvek naglašavao da on naukuje samo ono što je neposredno doživeo, i hrabri druge ljude da sami razviju isto takvo znanje, da budu sami svoji autoriteti: "Svako od vas neka bude sam svoje ostrvo, neka bude sopstveni oslonac."3

Jedini siguran oslonac u životu, jedino čvrsto tle na koje možemo stati, jedini autoritet koji će nas ispravno voditi i štititi je istina, Dhamma, prirodni zakon, koji smo sami doživeli i proverili. Zato Buddha u svom učenju uvek pridaje najveći značaj nepo- srednom doživljaju istine. Ono što je sam doživeo objašnjava što je moguće jasnije tako da drugi ljudi mogu imati putokaz prema kome će raditi kako bi i sami došli do istine. Buddha je govorio: – Učenje koje izlažem nema odvojenu spoljnu i unutrašnju verziju. Učitelj ništa ne  drži skriveno  u šaci.4 On nije izlagao ezoteričnu doktrinu samo za nekoliko izabranih. Naprotiv, želeo je da prirodni zakon učini što dostupnijim, tako da što više ljudi ima koristi od njega.

Buddha nije bio zainteresovan za uspostavljnje sekte ili ličnog kulta u čijem centru bi se sam nalazio. Smatrao je da je ličnost učitelja manje značajna od samog učenja. Cilj mu je bio da nauči ljude kako da se oslobode, a ne da ih pretvori u slepe obožavaoce. Sledbeniku, koji mu je ukazivao preterano poštovanje rekao je: – Šta dobijaš gledajući ovo telo podložno truljenju? Onaj ko vidi Dhammu, vidi mene; onaj ko vidi mene, vidi Dhammu.5

Obožavanje nekoga, ma koliki svetac on bio, nije dovoljno da bilo koga oslobodi. Ne može biti oslobođenja i spasenja bez neposrednog doživljaja stvarnosti. Zato istina ima primat, a ne onaj ko je govori. Svako poštovanje onom ko podučava istinu, ali najbolji način za ukazivanje tog poštovanja je rad na sopstvenom ostvarenju istine. Kada su mu pred kraj života ukazivali posebne počasti, Buddha je govorio: – To nije način kako se nekom ko je prosvetljen ispravno ukazuje čast, poštovanje, kako se obožava i uvažava. Međutim, ako monah ili  monahinja, svetovni sledbenik muškarac ili  žena, čvrsto korača putem Dhamme, od prvog koraka do krajnjeg cilja, upražnjava Dhammu radeći na pravi način, taj ispravno ukazuje čast, poštovanje, obožavanje i uvažavanje nekog prosvetljenog na najviši mogući način.6

Buddhino učenje je put koji može slediti svako ljudsko biće. On je taj put nazvao Plemenitim osmostrukim putem, misleći na upražnjavanje osam međusobno povezanih delova. Plemenit je u smislu da svako ko sledi taj put, mora postati sveta osoba, plemenitog srca, oslobođena patnje.

To je put uvida u prirodu stvarnosti, put ostvarenja istine. Da bi rešili probleme, moramo sagledati svoju situaciju kakva ona zaista jeste. Moramo naučiti da prepoz-

najemo površnu, očiglednu stvarnost i da prodiremo iza nje, tako da posmatramo finije istine, zatim krajnju istinu i konačno da iskusimo istinu oslobođenja od patnje. Kako ćemo nazvati tu istinu oslobođenja, nibbana, "nebo," ili nekako drugačije, uopšte nije važno. Važno je samo doživeti je.

Jedini način da neposredno doživimo istinu je da pogledamo unutra, da posmatramo sebe. Celog života bili smo naviknuti da gledamo napolje. Uvek nas je zanimalo šta se dešava spolja, šta drugi rade. Vrlo retko ili nikada nismo pokušali da istražimo sebe, sopstvenu mentalnu i fizičku strukturu, vlastite reakcije, osobnu stvarnost. Zato sebi ostajemo nepoznati. Ne shvatamo koliko je štetno to neznanje, koliko robujemo silama unutar nas kojih uopšte nismo svesni.

Da bi došli do istine, ta unutrašnja tama mora se ukloniti. Moramo ostvariti uvid u svoju sopstvenu prirodu da bi razumeli prirodu postojanja. Zato je put koji je pokazao Buddha, put introspekcije, put samoposmatranja. On je rekao: – U okviru ovog nemerljivo dubokog tela, koje sadrži um sa svojim percepcijama, upoznajem univerzum, njegovo poreklo, njegovo nestajanje i put koji vodi ka njegovom nestajanju.7 Ceo univerzum i prirodne zakone koji njime upravljaju treba doživeti u okviru sebe. Njih i možemo doživeti samo u okviru sebe.

Taj put je takođe put pročišćenja. Istinu u okviru sebe ne istražujemo zbog jalove intelektualne znatiželje, već zbog određenog cilja. Posmatranjem sebe mi po prvi put postajemo svesni uslovljenih reakcija, predrasuda koje zamagljuju našu mentalnu viziju, skrivaju od nas stvarnost i izazivaju patnju. Prepoznajemo nagomilanu utrašnju napetost, zbog koje smo uznemireni, jadni i shvatamo da se ona može ukloniti. Postepeno učimo kako da razbijemo tu napetost i da naši umovi postanu čisti, mirni i srećni.

Taj put je proces koji zahteva stalnu primenu. Može doći do iznenadnih proboja, ali oni su rezultat neprekidnih napora. Neophodno je raditi korak po korak. Istovremeno sa svakim korakom javljaju se dobrobiti. Ne sledimo put u nadi da ćemo ostvarene koristi uživati tek u budućnosti, da ćemo posle smrti doći u raj, o kome samo možemo nagađati. Koristi moraju biti konkretne, žive i doživljene sada i ovde.

Pre svega, to je učenje koje treba primenjivati. Samo vera u Buddhu i njegovo učenje neće nam pomoći da se oslobodimo patnje. Neće nam pomoći ni intelektualno razumevanje puta. Obe stvari imaju vrednost samo ako će nas inspirisati da učenje

primenimo u praksi. Samo stvarna praksa onoga što je Buddha naukovao daće konkretne rezultate i promeniti naše živote na bolje. Buddha je rekao:

Neko može recitovati mnogo tekstova, ali ako to ne primenjuje takav neoz- biljan čovek liči na stočara koji samo broji krave drugih; on ne uživa kvalitet života pravog istražvača istine.

Neko drugi je u stanju da recituje samo nekoliko reči iz nekog teksta, ali ako on živi Dhamma život, koračajući putem od njegovog početka do kraja, taj uživa život pravog istraživača istine.8

Put se mora slediti, učenje se mora primenjivati. Inače, to je besmislena vežba. Nije neophodno da se neko zove budist da bi upražnjavao ovo učenje.

Nazivi nisu bitni. Patnja ne pravi razlike, već je zajednička svima. Zato i lek, da bi bio koristan, mora biti jednako primenjiv za sve. Praksa nije rezervisana samo za isposnike koji su se odrekli svetovnog  života.  Sigurno da moramo  određeno vreme isključivo posvetiti učenju ove tehnike, ali kada smo to uradili, učenje se može primenjivati u svakodnevnom životu. Ako se neko odrekne kuće i svetovnih odgovornosti da bi sledio ovaj put, ima priliku da radi intenzivnije, da dublje usvoji učenje i zbog toga brže napreduje. S druge strane, onaj ko je uključen u svetovni život, sa mnogo različitih odgovornosti, može ovoj praksi posvetiti samo ograničeno vreme. Ali bez obzira da li je isposnik ili svetovni čovek, svaki pojedinac treba da primenjuje Dhammu.

Samo primenjena Dhamma daje rezultate. Pošto je ovo zaista put od patnje ka miru, kako napredujemo sa vežbom, postajemo srećniji u svakodnevnom životu, usklađeniji i sve više u miru sami sa sobom. U isto vreme naši odnosi sa drugima postaju mirniji i skladniji. Umesto da povećavamo napetost u društvu, bićemo u mogućnosti da damo pozitivan doprinos povećanju sreće i dobrobiti svih ljudi. Da bi sledili ovaj put, moramo živeti život Dhamme, istine i čistote. To je ispravan način primene učenja. Dhamma, ispravno primenjena, predstavlja umetnost življenja.

Pitanja i odgovori

Pitanje: Stalno se pozivate na Buddhu. Da li vi podučavate Budizam?

S.N.Goenka: – Ja nemam posla sa "izmima". Ja podučavam Dhammu, tj. ono što je učio Buddha. On nikad nije podučavao bilo kakav "izam" ili sektašku doktrinu. On je učio nešto od čega mogu imati koristi ljudi bilo kog porekla: umetnost življenja. Ostajanje u neznanju štetno je za svakoga; razvijanje mudrosti za svakoga je dobro. Znači, bilo ko može upražnjavati ovu tehniku i ostvariti dobrobit. Hrišćanin će postati dobar hrišćanin, jevrejin će postati dobar jevrejin, musliman će postati dobar musliman, hinduista će postati dobar hinduista, budist će postati dobar budist. Pojedinac treba da postane dobro ljudsko biće. U protivnom pojedinac nikad neće biti dobar hrišćanin, dobar jevrejin, dobar musliman, dobar hinduista, dobar budist. Najvažnije je kako postati dobro ljudsko biće.

Stalno govorite o uslovljavanju. Nije li ovo uvežbavanje zaista vrsta uslovljavanja uma, bez obzira što je pozitivna?

Baš nasuprot, ovo je proces razuslovljavanja. Umesto da namećemo bilo šta umu, on automatski uklanja nezdrave osobine, tako da zdrave, pozitivne ostaju. Uklanjanjem negativnosti, otkrivaju se pozitivni kvaliteti, koji su suštinska priroda čistog uma.

Ali sedeti u određenom položaju i usmeravati pažnju na određen način, za određen period vremena, sigurno je uslovljavanje.

Ako to radite kao igru ili mehanički ritual, onda da – zaista uslovljavte svoj um. Ali, to je pogrešna primena Vipassane. Ako radite ispravno, možete doživeti istinu neposredno, sami za sebe. I iz tog iskustva, prirodno se razvija razumevanje, koje ukida sva prethodna uslovljavanja.

Nije li sebično zaboraviti na ceo svet i samo sedeti i meditirati ceo dan?

To bi bilo tako da je meditacija sama sebi cilj, ali ona je sredstvo za nešto što uopšte nije sebično – zdrav um. Kada nam je telo bolesno, idemo u bolnicu da se lečimo. Ne idemo u bolnicu za ceo život, već samo da poboljšamo zdravlje, koje će nam koristiti u svakodnevnom životu. Isto tako, idemo na kurs meditacije da poboljšamo mentalno zdravlje, koje ćemo zatim koristiti za vlastito dobro i za dobro drugih.

Ostati srećan i miran čak i kad se srećemo sa patnjom drugih – nije li to čista neosetljivost?

Biti osetljiv na patnju drugih ne znači da sami moramo postati tužni. Umesto toga, ostajemo mirni i uravnoteženi, tako da možemo preduzeti nešto da bi uklonili njihovu patnju. Ako i sami postanemo tužni, povećavamo nesreću oko nas; ne pomažemo drugima, ne pomažemo ni sebi.

Zašto ne živimo u miru?

Zato što nam nedostaje mudrost. Život bez mudrosti je život u obmanama, što je stanje uzbuđenosti, jada. Naša najveća obaveza je da živmo zdrav, harmoničan život, dobar za nas i za sve druge ljude. Da bi to ostvarili, moramo naučiti da koristimo svoju sposobnost samoposmatranja, sposobnost posmatranja istine.

Zašto je neophodno pohađati desetodnevni kurs da bi se naučila tehnika?

Pa, ako možete doći i na duže to je još bolje! Međutim, deset dana je minimalno vreme u kome je moguće shvatiti osnovne postavke tehnike.

Zašto moramo ostati na mestu održavanja kursa deset dana?

Zato što ste ovde da izvršite jednu operaciju na svom umu. Operacija se vrši u bolnici, u operacionoj sali, zaštićenoj od zagađivanja. Ovde u granicama kursa, možete izvršiti operaciju a da ne budete uznemireni bilo kakvim spoljnim uticajem. Kada se kurs završi i operacija je gotova, a vi ste spremni da se ponovo suočite sa svetom.

Da li ova tehnika leči i naše telo?

Da, kao nusprodukt. Mnoge psihosomatske bolesti prirodno nestaju kada se ukloni mentalna napetost. Ako je um potresen, fizičke bolesti će se sigurno razviti. Kada um postane blag i čist, one će same od sebe nestati. Ali ako za svoj cilj postavimo lečenje telesnih bolesti, umesto pročišćavanja uma, nećemo ostvariti ni jedno ni drugo. Ustanovio sam da ljudi koji su došli na kurs da bi izlečili telesne bolesti, vežu pažnju na bolest svo vreme trajanja kursa: – Danas, da li je bolje? Ne, nije bolje....Ima li danas poboljšanja? Ne, nema poboljšanja! Svih deset dana oni protraće na taj način. Međutim,

ako je namera da jednostavno pročistimo um onda, kao rezultat meditacije, mnoge bolesti nestaju same od sebe.

Vi govorite da smo preplavljeni negativnostima. Šta ako smo preplavljeni pozitiv- nostima, ljubavlju na primer?

Ono što vi zovete "pozitivnost" je prava priroda uma.  Kada je um oslobođen uslovljenosti, on je uvek pun ljubavi – čiste ljubavi – i osećamo se mirno i srećno. Ako uklonimo negativnost, onda ostaje pozitivnost, ostaje čistoća. Neka ceo svet bude preplavljen tom pozitivnošću!

SLEDITI PUT

U gradu Savatthi u severnoj Indiji, Buddha je imao veliki centar u koji su ljudi dolazili da meditiraju i slušaju njegova predavanja o Dhammi. Jedan mladić je svako veče dolazio da sluša rasprave. Godinama je dolazio da sluša Buddhu, ali nikada nije praktično probao ni jedno Buddhino učenje.

Posle nekolkih godina, jedne večeri čovek je došao nešto ranije i zatekao Buddhu samog. Pristupio mu je, iskazao poštovanje i rekao:

–  Gospodine, imam jedno pitanje koje se stalno javlja i izaziva sumnju.

–   O? Ne sme biti sumnje na putu Dhamme; hajde da to rasčistimo! Koje je tvoje pitanje?

– Gospodine, već godinama dolazim u vaš centar za meditaciju, i zapazio sam da je tu veliki broj isposnika, monaha i monahinja i još više svetovnih ljudi, muškaraca i žena. Neki od njih već godinama dolaze kod Vas. Za neke od njih jasno se vidi da su dostigli krajnji cilj; vrlo je očigledno da su oni potpuno oslobođeni. Takođe sam primetio da su drugi doživeli neke promene u životu. Oni su bolje nego što su bili ranije, mada ne mogu da kažem da su potpuno oslobođeni. Ali, gospodine, takođe vidim veliki broj ljudi, uključujući i sebe, koji su isti kao što su i bili, a nekada su čak i gore. Oni se ili uopšte nisu promenili, ili se nisu promenili na bolje.

– Zašto je to tako, gospodine? Ljudi dolaze Vama, tako velikom čoveku, potpuno prosvetljenom, tako moćnom i saosećajnom. Zašto ne upotrebite svoju moć i saosećajnost da ih sve oslobodite?

Buddha se smešio i rekao: – Mladiću, gde ti živiš? Gde si rođen?

– Gospodine, ja živim ovde u Savatthiju, glavnom gradu države Kosala.

–  Da, ali crte tvog lica pokazuju da nisi iz ovog dela zemlje. Odakle si rodom?

–   Gospodine, ja sam iz Rajagaha, glavnog grada države Magadha. Došao sam i nastanio se ovde u Savatthiju pre nekoliko godina.

–  Da li si raskinuo sve veze sa Rajagahom?

tamo.

– Ne, gospodine. Još uvek imam rođake tamo. Imam prijatelje tamo. Imam posao

– Onda sigurno ideš od Savatthija do Rajagaha dosta često?

– Da, gospodine. Mnogo puta svake godine idem u Rajagah i vraćam se u Savatthi.

– Pošto si mnogo puta išao odavde do Rajagaha i nazad, sigurno poznaješ taj put

veoma dobro?

– O da, gospodine, savršeno ga poznajem. Skoro mogu reći da bih i vezanih očiju našao put do Rađagaha, toliko puta sam ga prešao.

– Tvoji  prijatelji, oni  koji  te dobro poznaju,  sigurno  moraju  znati da  si  ti  iz Rajagaha i da si se ovde nastanio? Oni moraju znati da često posećuješ Rajagah i da savršeno poznaješ put odavde do Rađagaha?

– O da, gospodine. Svi oni koji su mi bliski znaju da često idem u Rađagah i da savršeno poznajem taj put.

– Mora da se desilo da neki od njih dođu kod tebe i traže da im objasniš put odavde do Rajagaha. Da li ti to kriješ, ili im jasno predočiš put?

– Šta tu ima da se krije, gospodine? Objasnim onoliko jasno koliko mogu: prvo krenete na istok, onda idete prema Banarasu, nastavite dalje dok ne dođete do Gaya, a potom do Rajagaha. Ja im to vrlo detaljno objasnim, gospodine.

– Ti ljudi, kojima daš tako jasno objašnjenje, da li svi stignu do Rajagaha?

– Kako to može biti, gospodine? Oni koji pređu ceo put do kraja, samo oni će stići do Rajagaha.

– To je ono što želim da ti objasnim, mladiću. Ljudi mi dolaze zato što znaju da sam ja neko ko je prošao put odavde do nibbane i da ga zato savršeno poznajem. Oni dolaze i pitaju me: 'Koji je put do nibbane, do oslobođenja?' I šta tu ima da se krije? Ja im jasno pokažem : 'Ovo je put.' Neko samo klima glavom i kaže: 'Lepo rečeno, lepo rečeno, vrlo dobar put, ali ja neću napraviti ni korak na tom putu; divan put, ali ja ne mogu da se mučim da bih ga sledio.' Kako onda takav čovek može dostići krajnji cilj?

– Nikoga ne nosim na leđima, da bih ga doveo do krajnjeg cilja. Niko ne može nositi nekog drugog na leđima do krajnjeg cilja. U najboljem slučaju, sa ljubavlju i saosećanjem možemo reći: E, ovo je put, i evo kako sam ga ja prešao. Ti takođe radi,

takođe sledi taj put i ostvarićeš krajnji cilj. Svaki čovek mora da ide sam, mora sam da napravi svaki korak na putu. Onaj ko je napravio jedan korak, jedan korak bliži je cilju. Onaj ko je napravio sto koraka, sto koraka bliži je cilju. Onaj ko je napravio sve korake na putu, dostigao je krajnji cilj. Ti takođe treba sam da ideš tim putem.9