Ispovest jednog vanzemaljskog bića

 

 

 

ARYANA HAVAH 

Inuaki, reptil koji živi u meni 

Potresna ispovest o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Zemlje 

Originalni naslov: Inuaki, reptilianul din mine

de Havah, Aryana 

Dezvaluiri tulburatoare despre trecutul, prezentul si viitorul Pamantului 

Orfeu 2000, Bukarest, 2009 

  

Predgovor spisateljke

Pre svega želela bih da Vam kažem nekoliko reči o sebi. Nisam laka osoba, naprotiv, jedna sam od onih ljudi, koji istražuju, kritikuju i svoju logiku ne zasnivaju uvek na naučnim činjenicama, već više na svojim doživljajima i sopstvenim iskustvima. Ne mogu za sebe da kažem da sam početnik u paranormalnim pojavama, jer još kao dete primam komunikacije i poruke, ali isključivo zbog struke, prvo posmatram nedostatke sagovornika i tek onda njegove sposobnosti.

 

Moram da Vam kažem da sam psiholog i uglavnom radim sa decom. Deca svih doba kao i socijalnog porekla dolaze kod mene. Imam takvu decu, čije roditelje bi trebalo obučavati i takvu decu koja imaju ozbiljne probleme socijalizacije. Neka od njih povlače se u sebe (introvertna) dok druga pokazuju veoma bogato iskustvo, ali sva su ona duhovna bića koja se trude da udovolje ljudskim zahtevima i pokušavaju da se usaglase sa frekvencijom planete, da se usaglase sa društvom i da postanu članovi tog društva. 

  

Uvek tvrdim, da je potrebna jedna škola za odrasle, koja bi bila obavezna da izazove duh da se pojavi u ovom svetu. Nepotrebno je decu stalno obasipati poklonima i  raznim materijalnim dobrima, jer ona imaju potrebe za ljubavlju, brigom i pažnjom. Međutim, mi zbog nedostatka vremena ili zato što smo suviše stresni, umorni smo, odbacujemo ih od sebe, šaljemo ih u njihove sobe da se igraju, ili što je još gore: poveravamo ih drugima, da se oni bave njima,  njihovim potrebama, brigom, učenjem i kasnije se pitamo, na koga liči ovo dete, što je tako nasilno ili plašljivo, od koga je nasledilo ovu nemilosrdnost ili ovaj način razgovora? Unutar porodice stalno istražujemo neku sličnost - i uvek nalazimo genetsku liniju i to najslabiju kariku - to sve činimo sa namerom, da sakrijemo od sebe sopstveni neuspeh, da se ne sukobimo sa nečim neprijatnim, da prevarimo sami sebe. Međutim, uvek  je u  dubini duše prikriven lažni indentitet, onaj koji je sa svim upoznat, koji se nikada ne otkriva, ne pokazuje se pred svetom, krivac, koji čak ne isplivava ni na nivo svesnosti.

 

Sa ovim se borimo svakodnevno. Ima kada uspemo da pobedimo, ima kada gubimo, ili se ne dešava ništa, ali ono što sigurno mogu da kažem je činjenica, da posle terapijskog razgovora između dece i roditelja dolazi do jedne tanke veze, jedne svetle niti koja ih povezuje, koja od svake lepe reči, od svake pročitane bajke ili od večernjeg poljupca ili zagrljaja postaje sve deblja i stalno raste.

 

Da se vratimo našem događaju. Sećam se da je bilo oblačno letnje jutro. Bila je jaka zapara, da se ugušiš. Odlučila sam da  otvorim prozor sa namerom da svež vazduh potisne onaj tihi, neprijatan i potmuli osećaj. Nisam se osećala dobro u sopstvenoj koži. Osećala sam pritisak oko  solarnog pleksusa (4 prsta ispod pupka prim. prev.) Znala sam da je ovaj pritisak  moj unutrašnji signal za opasnost, znak koji mi javlja da će se desiti nešto što mi baš neće prijati. Iz sveg srca sam se nadala da je ova uzbuna  lažna, jer sam znala da će jedan novi dečak doći na terapiju.

 

U zakazano vreme stiže u ordinaciju sa svojom majkom.

 

Potomak, jedno čarobno biće, sa nebo plavim očima, sa kuždravom kosom boje kestena, u ne  potpuno novim farmerkama i u jednoj žutoj majici sa natpisom: Love me. (voli me prim.prev.)

 

Pomislim, kako bi bilo dobro, kada bi  na odeći svakog deteta pisalo, voli me. Na taj način se valjda to ne bi zaboravilo. Dugo me je posmatrao, dok se odlučno nije smestio u fotelju. Znala sam, jer sam pročitala u bolesničkom kartonu, da se zove David (što nije njegovo stvarno ime) i da ima 7 godina.

 

Obično posle određenog vremenskog perioda prilagođavanja, kada osetim  da mogu da komuniciram sa detetom, zamolim roditelje da sačekaju u čekaonici, ali na moje iznenađenje David zamoli Majku da napusti ordinaciju.

 

Postala sam nervozna od reakcije, jer nisam pomenula ništa slično i pokušavam da otkrijem uzrok. Saznala sam od njega, da ga je majka dovela jer stalno čuje neki glas: "kao da mu se neko obraća telefonom", koji govori, hteo ili ne, stalno odgovara na  pitanja, koji mu pomaže kako da prevaziđe razne nivoe, u kojima uvek dobija ispravan predlog.

 

Zamolila sam ga da kaže kako se zove taj glas. Na to je odgovorio Aghton, i kaže da je iz jedne druge konstelacije ( zvezdani sistem prim prev.) odakle je i on sam stigao kroz reinkarnaciju. Ostaće u vezi sa njim sve vreme dok je tu na zemlji. Upitala sam koliko dugo će ostati sa nama, odgovorio je: " ako računamo u sadašnjem vremenu, otprilike 200 godina, ali ubrzo ćemo drugačije računati vreme kaže mi i zato ne zna dokle će ostati."

 

Skoro dva sata smo razgovarali i iznenadila sam se koliko su mu odgovori zreli i temeljni. Kroz razgovor sam ustanovila, da neke odgovore daje "telefon u njegovoj glavi".

 

Pre nego što je napustio prostoriju, okrenuo se prema meni i rekao:"da juče kada je saznao od majke da treba da dođe ovde, Aghton je rekao njemu, da preda poruku psihologu, da je zamoli, da o svemu što budu razgovarali, napiše knjigu, bez obzira da li će joj se svideti ili ne to što kaže. Istovremeno, neka poveruje da je sve stvarno i da ne žali za vazom koju je jutros razbila dok je otvarala prozor".

Možete zamisliti kakva panika me je u tom trenutku uhvatila, jer sam bila sama i jedino sam ja znala za taj događaj!

 

Toga trenutka sam dobila povratnu informaciju da je sve stvarnost što sam doživela. Osećala sam se kao da se jedan ogroman talas izdigao ispred mojih očiju. Tada se realizovalo u meni, da moje zamisli, od kojih sam pošla, mada su  bile potkrepljene  iskustvom iz moje struke, su jedan skizofreničan ezoteričan doživljaj, ili su  rezultat takve vrste komunikacije, koja izvire iz drugih lica koja smatramo višim od sebe, da smo drugačiji od okoline, da je ta misao, da je to sve bez osnove.

 

Tako sam stigla do  uloge spisateljke. Pokušavam naravno na osnovu njegovih uputstava, da sakupim sve važne poruke. Vratiću vam isto tako, kako su one dospele do mene, bez da pokušam nešto da doteram, ispravim, želela sam da održim izvornu čistotu i istinitost.

 

Unapred sam zahvalna, što ste posvetili vreme za čitanje ove knjige. Neki od vas će misliti da su to gluposti, dok će drugi to razumeti. Od prvih tražim oproštaj, dok drugima želim da pronađu sopstveni put i neka postanu svesni zašto su tu.