1) Ja ne volim Boga. Jer ako bih Ga voleo, neprestano bih razmišljao o Njemu sa srcem punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast. Naprotiv, ja mnogo češće i mnogo radije razmišljam o svetskim stvarima, a razmišljanje o Bogu za mene predstavlja napor i muku. Ako bih Ga voleo, razgovor sa Njim kroz molitvu bi me hranio, naslađivao i privlačio na neprestano opštenje sa Njim. Ali, ja ne samo što se ne naslađujem molitvom, nego osećam napor baveći se njom, borim se sa mrzovoljom, raslabljuje me lenjost i spreman sam da se pozabavim čim bilo nevažnim, samo da skratim ili prekinem molitvu. U ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri sećanju na Boga, pri postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao godina. Kad neko nekog voli, tada tokom dana neprestano o njemu misli, brine o njemu i pri bilo kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan čas, da bih se duboko pogruzio u razmišljanje o Bogu i da bih rasplamsao sebe u Njegovoj ljubavi, a dvadeset tri časa vrlo spremno prinosim revnosne žrtve strasnim mojim idolima!... U razgovorima o predmetima sujetnim, o predmetima niskim za duh, bodar sam i osećam zadovoljstvo, a prilikom razmišljanja o Bogu, ja sam suv, lenj i dosadno mi je. Ako me i protiv moje volje drugi uvuku u razgovor o božanskom, staram se da što pre pređem na razgovor koji godi mojim strastima. Neutoljivo sam radoznao kada su u pitanju novosti, politička zbivanja i prilike u svetu, žudno tražim zadovoljenje moje radoznalosti o svetskim naukama, o umetnostima, o izumima, a pouke o zakonu

Gospodnjem, o saznavanju Boga, o veri, ne ostavljaju na mene utisak, ne hrane dušu moju. Njih ne smatram bitnim zanimanjem hrišćanina, nego, naprotiv, sporednim i drugostepenim predmetom kojim treba da se bavim samo u slobodnom vremenu, u dokolici. Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih zapovesti.- "ako me ljubite, zapovesti moje držite" kako govori Gospod Isus Hristos, a ja zapovesti Njegove ne samo da ne ispunjavam nego se o njima čak i malo brinem, odatle sledi pravilan zaključak - da ja ne volim Boga... Ovo tvrdi i Sveti Vasilije Veliki govoreći "Dokaz da čovek ne voli Boga i Hrista Njegovog je taj da on ne ispunjava Njegove zapovesti". (Pravila 3) 2) Ja nemam ljubavi prema bližnjem: Jer ne samo što ne mogu da za dobro bližnjega položim dušu svoju (po Evanđelju), nego ne mogu da žrtvujem svoju čast, svoje imanje i mir, radi dobra bližnjega. Ako bih ga voleo po evanđelskoj zapovesti, kao samog sebe, onda bi njegova nesreća pogađala i mene, a njegova bi me sreća dovodila do ushićenja. No naprotiv, ja sa većim zanimanjem slušam o nesreći bližnjeg i ne žalostim se nego bivam ravnodušan, ili - što je još gore - nalazim nekakvo zadovoljstvo u njoj; rđave postupke brata ja ne pokrivam ljubavlju nego ih sa osuđivanjem objavljujem. Blagostanje, čast i sreća njegova ne raduju me kao sopstveni, a savršenstvo, kao nešto tuđe ne proizvodi u meni radost, nego čak bude nešto kao zavist i prezrenje. 3) Ja ne verujem dogmatima vere. Ni besmrtnosti ni Evanđelju. Jer ako bih bio tvrdo ubeđen da posle groba postoji večni život i nagrada za zemaljska dela, ja bih bez prestanka razmišljao o tome,- sama pomisao o besmrtnosti bi me užasavala i život bih ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju otadžbinu. No, naprotiv, ja i ne mislim o večnosti i svršetak ovog života smatram nekakvom krajnjom tačkom mog postojanja. Tajna se misao gnezdi u meni: ko zna šta će biti posle smrti? Ako i govorim da verujem u besmrtnost, onda to govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od čvrste uverenosti, o čemu otvoreno svedoče moji postupci i stalna briga o blagoustrojstvu zemnog života. Kada bi sveto Evanđelje, kao reč Božja, bilo sa verom primljeno u mom srcu, ja bih se neprestano njime zanimao, izučavao bih ga, naslađivao bih se njime i sa dubokom pobožnošću bih čak i gledao na njega. Premudrost, blagost i ljubav skriveni u njemu, dovodili bi me do ushićenja; naslađivao bih se poukama o zakonu Božjem i dan i noć; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom, i svim srcem bih težio ka ispunjenju njegovih pravila. Ništa zemaljsko ne bi moglo da me odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i čitam ili slušam reč Božju, to biva po nuždi i zbog radoznalosti i pri svemu tome, ne stižući do duboke pažnje, ja osećam suvoću i nezainteresovanost, i, kao da se radi o nekom najobičnijem čitanju, ostajem bez ikakvog ploda, spreman da ga zamenim čitanjem svetskih knjiga u kojima nalazim više zadovoljstva, više novih i zanimljivih stvari.

4) Prepun sam gordosti i osećanja samoljublja. Svi postupci moji to potvrđuju. Videći u sebi dobro, želim da ga stavim svima na uvid i gordim se njime pred drugim, ili sam sam u sebi, sobom zadovoljan; kada i pokazujem spoljašnje smirenje, ja ga pripisujem svojim sopstvenim snagama i sebe smatram višim od drugih, ili, u najmanju ruku, ne gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim se da ga opravdam, da ga prikrijem velom nužnosti ili nevinosti; ljutim se na one koji me ne uvažavaju, smatrajući da ne

umeju da cene ljude. Obdarenostima svojim gordim se, neuspehe u poduhvatima smatram uvredljivim za sebe, i radujem se nesreći svojih neprijatelja. Ako i težim ka bilo čemu dobrom, tu imam za cilj ili pohvalu, ili sopstvenu duhovnu korist, ili svetsku utehu. Ukratko, neprestano od sebe činim sopstvenog idola kome bez prestanka služim, tražeći u svemu čulno zadovoljstvo i hranu slastoljubivim mojim strastima i požudama. Iz svega što sam nabrojao vidim da sam gord, preljubočinac, nevernik, da ne volim Boga, i da mrzim bližnjega. Šta od toga može biti grešnije? Stanje duhova tame je bolje od mog položaja: makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli čoveka, živeli i hranili se gordošću, oni ipak veruju i drhte od vere - a ja? Može li biti udeo jadniji od onoga koji mene očekuje? I od čega još može biti strašnija presuda nego od ove nebrige i nerazumnog života koje ja vidim u sebi?..." Pročitavši "Ispovest" koju mi je dao duhovnik užasnuo sam se i pomislio u sebi: Bože moj, kakvi se strašni gresi u meni kriju a do sada ih nisam ni primećivao! Želja da se očistim od njih naterala me je da od ovog veliko duhovnog oca izmolim pouku o tome kako da, poznavši uzroke svoga zla, nađem načina da se popravim. I on je počeo da mi objašnjava. - Vidiš li, brate dragi, uzrok neljubavi prema Bogu jeste bezverje; uzrok bezverja je neubeđenje a uzrok neubeđenja netraženje svetlih istinitih saznanja, nerad na duhovnom prosvećenju. Jednom rečju, ne verujući - ne možeš voleti, ne ubedivši se - ne možeš verovati. A da bi se ubedio moraš da stekneš potpuno i čvrsto saznanje o ovom predmetu.- neophodno je da posredstvom razmišljanja i izučavanja reči Božje a i iz iskustva, probudiš u duši žeđ i žudnju, ili, kako neki kažu - "divljenje", koje proizvodi neutoljivu želju da bolje i savršenije saznaš stvari, da dublje pronikneš u njihova svojstva. Jedan duhovni pisac o svemu ovome ovako rasuđuje: "Ljubav se", govori on, "obično razvija saznanjem i što više bude dubine i prostranstva u saznanju tim će više biti ljubavi i tim će se bolje smekšati duša za Božansku ljubav, prilježno razmatrajući presavršeno i prebogato Biće Božje i bezgraničnu ljubav Njegovu prema ljudima".

- Eto, sad vidiš, da je uzrok grehova o kojima si upravo čitao lenjost za razmišljanje o duhovnim predmetima, lenjost koja je u stanju da ugasi i samu potrebu za takvim razmišljanjem. Ako želiš da znaš koja su sredstva da se pobedi ovo zlo onda se neprestano staraj o duhovnom prosvećivanju, stiči ga marljivim proučavanjem reči Božje, izučavanjem Svetih Otaca, razmišljanjem i duhovnim savetima ili razgovorima sa mudrima u Hristu. Eh, brate mili, koliko jada srećemo samo zato što smo lenji da prosvetimo dušu našu rečju istine. Ne učimo se zakonu Gospodnjem dan i noć i ne molimo se toga radi usrdno i uporno! A zbog toga je unutrašnji čovek u nama i gladan i hladan i istrošen i nema snage da bodro kroči putem istine i spasenja. Tako, da bi smo se koristili ovim sredstvima, odlučimo, mili, što je moguće češće ispunjavati svoj um razmišljanjima o predmetima nebeskim, pa će ljubav koja se izliva na srca naša, da se razgrana i rasplamti u nama. Istovremeno, što je moguće češće, molimo se, jer je molitva najvažniji način i najjače sredstvo za naše obnovljenje i napredovanje. Molimo

se govoreći onako kako uči sveta Crkva: "Gospode, udostoj me da Te sada zavolim, kao što nekad zavoleh greh". Pošto sam sa pažnjom, sve ovo saslušao, usrdno sam zamolio ovog svetog oca da me ispovedi i udostoji primanja svetih Hristovih tajni. I tako sam ujutru, udostojivši se pričešća, hteo da se vratim u Kijev sa blagodatnim uputstvom, ali moj dobri otac, koji je tog dana nameravao da ide u Lavru, ostavio me je, za to vreme, u svojoj pustinjskoj ćeliji, da bih bez smetnji mogao da se predam molitvi i tihovanju. I zaista sam sve te dane proveo kao na nebu: molitvama mog starca, ja nedostojni, naslađivao sam se savršenim mirom. Molitva se tako lako i blagoprijatno izlivala u mom srcu da sam za to vreme, kako bih rekao, zaboravio na sebe i na sve drugo - samo sam pomišljao o Jedinom, o Isusu Hristu! Na kraju, duhovnik se vratio i ja sam ga molio da mi da savet i pouku kada sada da produžim bogotražiteljski put. On me je ovako blagoslovio: "Pođider u Počajev, pokloni se tamo čudotvornoj stopi Prečiste Majke Božje i Ona će tvoje stope upraviti na put mira". Tako sam ja, primivši sa verom njegov savet, posle tri dana pošao u Počajev. Nisam baš sasvim bez teškoća prošao 200 vrsta, jer je put vodio mimo krčmi i jevrejskih naselja, dok su se hrišćanska mesta retko sretala. Na jednom imanju video sam starinsku rusku hrišćansku kuću i, obradovavši se, skrenuo sam da prenoćim i da zamolim hleba za put, jer je mojih okrajaka već nestalo. Sreo sam domaćina - starca, po svemu sudeći imućnog, i saznah da je on, kao i ja, iz orlovske gubernije. Čim sam ušao u sobu prvo njegovo pitanje je bilo: "Kakve si ti vere?". Ja sam odgovorio: da sam hrišćansko pravoslavne. - Kakvo je to u vas pravoslavlje! - sa podsmehom je rekao on. "Kod vas je pravoslavlje samo na jeziku, a na delima je to neverničko praznoverje. Znam ja, brate, tu vašu veru! Mene samog je jedan učeni pop sablaznio i uveo u iskušenje, pa sam pristupio vašoj crkvi, onda sam se, posle pola godine, ponovo vratio u našu zajednicu. Sablazan je ući u vašu crkvu. Službu Božju đakoni kojekako mrmljaju, sve na preskok i nerazumljivo, pevači po selima nisu bolji nego po krčmama; pa i narod stoji kako kome pada na pamet - muškarci zajedno sa ženama, za vreme službe razgovaraju, vrte se na sve strane, zagledaju i šetaju napred i nazad, te ne daju da se mirno i u tišini pomoliš. Kakva li je to služba Božja? To ti je samo greh! A kod nas - kako je blagočestiva služba: razgovetna, bez propuštanja, pevanje je umilno, a narod stoji tiho, muškarci odvojeno, žene odvojeno i svi znaju gde i kakvu metaniju napraviti po ustavu svete crkve. Upravo, čim stupiš u našu crkvu, odmah osećaš da si došao na službu Božju; a kad u vašu crkvu dođeš, ne možeš da shvatiš gde si došao - u hram ili na pijacu!...

Slušajući ovo shvatio sam da je ovaj čovek staroverac. Ali pošto je govorio po istini, ja nisam mogao da sporim i da ga razuveravam, nego sam samo pomislio da je nemoguće obratiti staroverca istinskoj Crkvi, dok se kod nas ne ispravi ponašanje na crkvenom bogosluženju i dok u svemu ne da primer duhovnosti. Staroverac ne zna ni

za šta unutrašnje; on se oslanja samo na spoljašnjost, a kod nas o njoj ne vode nikakvu brigu. I tako sam već hteo da krenem odavde i već sam izašao u predsoblje, kad sam neočekivano, kroz otvorena vrata jednog sobička, video čoveka, koji po izgledu nije bio Rus, gde leži na krevetu i čita knjigu. On me je pokretom pozvao k sebi i pitao ko sam. Ja sam mu se predstavio a on je počeo da govori: "Slušaj, mili moj, ne bi li pristao da meni bolesnome poslužiš makar nedelju dana, dok se ja, uz pomoć Božju, ne oporavim. Ja sam Grk, monah sa Svete Gore Atonske, živim u Rusiji radi skupljanja priloga za manastir. I eto, vraćajući se u svoj kraj, razboleo sam se tako da ne mogu da idem od bola u nogama, pa sam zato i iznajmio ovde stan. Ne odbij me, slugo Božji, platiću ti". - Nije mi potrebna nikakva plata; rado ću vam, čime mogu, poslužiti Boga radi. I tako sam kod njega ostao. Mnogo sam se od njega naslušao o stvarima neophodnim za spasenje duše. Pričao je o Svetoj Gori Atonskoj, o tamošnjim velikim podvižnicima i o mnogim otšelnicima i zatvornicima. Kod njega je bilo "Dobrotoljublje" na grčkom jeziku i knjiga Svetog Isaka Sirijanina. Zajedno smo čitali i upoređivali slovenski prevod Paisija Veličkovskog sa grčkim originalom, pri čemu je on rekao da se sa grčkog i ne može prevesti tačnije i vernije, nego što je preveo Paisije "Dobrotoljublje" na slovenski jezik. Kako sam primetio, on se neprestano molio i bio je iskusan u unutrašnjoj molitvi srca pa sam ga naročito ispitivao o toj molitvi. On je o njoj rado govorio (a govorio je tečno ruski) a ja sam sa pažnjom slušao, čak sam i zapisao mnoge njegove reči. Evo, na primer, kako je on objašnjavao prednost i veličinu Isusove molitve. - "Veličina Isusove molitve", govorio je on, "otkriva se i samim njenim oblikom, koji se sastoji iz dva dela: u prvom, to jest Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, uvodi razum u život Isusa Hrista, ili, kako se izražavaju Sveti Oci, "skraćuje u sebi čitavo Evanđelje", a u drugom delu, to jest; pomiluj me, grešnoga, ona predstavlja povest naše slabosti i grešnosti. U svemu tome je značajno da se ne može mudrije, suštastvenije i jasnije izraziti, želja i molba bedne, grešne i smirene duše, nego baš ovom rečju - pomiluj me! Nijedan drugi izraz ne bi bio tako dovoljan i pun kao ovaj. Na primer, ako bi kazali: "oprosti mi", "oprosti grehe moje", "oprosti bezakonja", "izbriši prestupe", sve bi to izražavalo samo jednu molbu o izbavljenju od kazne koje se plaši slaba i lenjiva duša. Ali izraz pomiluj me, predstavlja ne samo želju da se dobije oproštaj, želju koja je pobuđena strahom, nego predstavlja i istinski vapaj sinovske ljubavi koja se uzda u milosrđe Božje i koja smireno saznaje slabosti svoje i nedostatak bdenja nad sobom. Ove reči su vapaj za milošću da Bog daruje Duha sile, Duha Koji ukrepljuje u borbi protiv iskušenja i pobeđuje naklonost ka grehu. Slično kao što siromašni dužnik moli milostivog zajmodavca ne samo da mu oprosti dug nego i da mu udeli milostinju, sažalivši se nad njegovom krajnjom bedom, ova duboka reč "pomiluj me" kao da kaže: "Milostivi Gospode! Oprosti mi grehe i pomozi da ispravim svoj život, razgori u mojoj duši stremljenje da idem za zapovestima Tvojim, učini mi milost praštajući grehe moje i obraćajući rasejani um moj, volju i srce moje k Tebi Jedinom". Začudio sam se mudrim rečima njegovim i zahvalio se za pouku grešnoj duši mojoj, a on mi je na to rekao:

- Ako hoćeš, još ću ti reći nešto (i nazvao je to učeno, jer je završio Atinsku Akademiju) o intonaciji Isusove molitve. Gledaj: često sam imao prilike da čujem kako mnogi bogobojažljivi hrišćani tvore ustima Isusovu molitvu po zapovesti reči Božje i predanju svete Crkve i to čine ne samo u domaćoj molitvi nego i u hramu Božjem. Sa pažnjom i zadovoljstvom prisluškujući ovo tiho izgovaranje molitve, mogao sam, na korist duše, primetiti da ovaj molitveni glas kod mnogih biva različit: neki uzdižući ton na samoj prvoj reči molitve, to jest rekavši Gospode, sve ostale reči izgovaraju nižim glasom i podjednako. Drugi, počinju molitvu nižim tonom, povišavajući glas na sredini, to jest, na reči Isuse, i čineći usklik, ostale reči ponovo završavaju sniženjem tona, onako kako su i počeli. A neki, počevši i produživši prethodne reči molitve niskim i jednakim tonom na poslednjoj reči, to jest pomiluj me, uzvišuju glas s ushićenjem. Neki opet, izgovarajući punu molitvu, to jest: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog, prave povišenje glasa samo na reči - Sine Božji.

Sad gledaj: molitva je jedna te ista. Pravoslavni hrišćani svi isto veruju da ova najvažnija i viša od svih molitava sadrži u sebi dve stvari. - Gospode Isuse i Njegovo umilostivljenje. Zašto je onda ne izgovaraju svi u istoj intonaciji? Zašto se duša ne umiljava uvek na istom i svima poznatom mestu, i zašto se to umiljavanje ne izražava u uvek istom povišenju i napregnutošću tona? Može biti da će na ovo mnogi odgovoriti da se to dešava kao posledica navike, ili podražavanja drugih, ili u saglasnosti sa ličnim shvatanjima, ili na kraju, kako je kome lakše i udobnije da izgovori. Ali ja o svemu tome mislim sasvim drukčije. Ja bih želeo da u svemu tome nađem nešto više o čemu ne zna ne samo onaj koji osluškuje nego čak ni onaj koji se moli. Nema li ovde tajnog kretanja Duha Svetog "koji se moli uzdisajima neiskazanim" - u onima koji ne znaju kako i o čemu se treba moliti, i ako se svako moli u ime Isusa Hrista, Duhom Svetim, po rečima Apostola, da za tajno delujući Sveti Duh "daje molitvu onome koji se moli". I zajedno sa tim on svakome može da daruje blagodatni dar Svoj: jednome pobožni strah Božji, drugome ljubav, trećem čvrstinu vere ili umilno smirenje. Tako onaj koji je dobio dar straha Božjeg proslavlja silu Svedržitelja i u molitvi svojoj izražava, sa naročitim osećanjem i zadivljenošću, reč "Gospode" u kojoj on podrazumeva veličinu i vlast Tvorca sveta. Onaj koji je dobio tajanstveno izlivanje ljubavi u srcu, pre svega se ushićuje i napaja sladošću usklika "Isuse Hriste", kao što jedan starac nije mogao ni čuti ime "Isuse" bez naročitog ushićenja ljubavi i sladosti makar se to ime izgovaralo i u običnom razgovoru. Onaj koji nepokolebljivo veruje u Božanstvo Isusa Hrista, jednosuštno Bogu Ocu, rasplamsava se još više, učvršćuje se u veri, izgovarajući reči "Sine Božji". Onaj, pak, koji je dobio dar smirenja i koji duboko saznaje svoju slabost, smiruje se skrušeno i sa posebnom napregnutošću izgovara poslednje reči Isusove molitve - "pomiluj me", hraneći nadu u milosrđe Božje i gnušajući se sopstvenog padanja. Eto razloga, kako ja mislim, za različite intonacije prilikom izgovaranja molitve u ime Gospoda Isusa Hrista! Iz svega ovoga se prilikom slušanja može razumeti (u slavu Božju i na sopstvenu korist) ko je naročito prožet kojim osećanjem i ko ima kakav duhovni dar. O ovome su mi neki govorili: "Zašto se svi ovi znaci tajnih duhovnih darova ne javljaju zajedno? Tada se ne bi samo jedna, nego svaka reč molitve, izgovarala povišenom intonacijom onoga koji se moli"... Na ovo sam ja ovako odgovorio: "pošto blagodat Božja premudro razdeljuje darove, to jest, svakome po njegovoj snazi i potrebi,

kako se vidi iz Svetog Pisma, ko onda može ograničenim razumom da ispita i oceni raspodelu blagodati. Nije li glina u punoj vlasti grnčara i nije li on slobodan da od nje čini šta hoće?"... Pet dana sam proveo sa tim starcem i on je pomalo počeo da se oporavlja. To vreme je za mene bilo tako korisno da nisam ni primetio kako je letelo jer mi, u svom sobičku, kao u molčalnici, ništa drugo nismo radili nego se samo molili u sebi prizivajući ime Isusa Hrista, ili smo govorili uvek o istom predmetu, to jest - unutrašnjoj molitvi. Jednom je do nas navratio neki bogomoljac i mnogo je jadikovao i kukao i kudio Jevreje, kroz čija je naselja prošao i od kojih je pretrpeo prevare i neprijatnost. Toliko je bio na njih ogorčen da ih je proklinjao i čak govorio da su nedostojni da žive na zemlji zbog njihovog pobunjeništva i neverovanja, pa je na kraju rekao da oseća nesavladivu odvratnost prema njima. Slušajući sve ovo moj starac je počeo da ga urazumljuje: "Nepotrebno ti, prijatelju moj", rekao je on, "tako napadaš i proklinješ Jevreje; ta i oni su takva sazdanja Božja kao i mi, i njih treba žaliti i moliti se za njih a ne proklinjati ih. Veruj mi da tvoja ogorčenost proističe otuda što ti još nisi učvršćen u ljubavi Božjoj i nemaš unutrašnji molitveni zalog, pa zato nemaš ni unutrašnjeg mira. Pročitaću ti šta o tome piše kod Svetih Otaca. Poslušaj šta kaže sveti Marko Podvižnik: "Duša koja se unutrašnje sjedinila sa Bogom, od prevelike radosti biva kao nezlobivo i prostosrdačno dete, i već ne osuđuje nikoga, - ni Grka, ni neznabošca, ni Judeja, ni grešnika, nego na sve bez razlike gleda čistim okom i podjednako se raduje celom svetu i želi da i svi Grci i Jevreji i neznabošci proslavljaju Boga". A egipatski Makarije Veliki govori da se unutrašnji ljudi "toliko razgorevaju ljubavlju da bi, ako bi to bilo moguće, svakoga čoveka u nedra uselili; ne razlikujući zlog ili dobrog". Eto, brate mili, kako rasuđuju Sveti Oci, i zato ti savetujem da, ostavivši gnev, na sve i sva gledaš kao na ono što je pod promislom sveznajućeg Boga i da pri susretu sa nevoljama pre svega kriviš sebe za nedostatak trpljenja i smirenja". Tako je prošlo nešto više od nedelju dana. Starac je ozdravio i ja sam mu od sveg srca zablagodario za sve pouke i oprostio se sa njim. On je pošao u svoje mesto, a ja na put koji je bio preda mnom. Već sam počeo da se približavam Počajevu, i još mi je ostalo nekih sto vrsta kod me je sustigao jedan vojnik. Pitao sam ga kuda ide i on mi je rekao da ide u svoj kraj, u Kamenec-Podoljsku guberniju. Prošavši sa njim u ćutanju deset vrsta, primetio sam da on teško uzdiše kao da ga nešto veoma žalosti i da je vrlo mračan. Pitao sam ga: "Zašto si tako tužan?" A on se pribio uz mene i počeo da govori: "Dobri čoveče, kad si već primetio moju tugu, onda prizovi Boga za svedoka i zakuni se da me nikome nećeš odati pa ću ti ispričati sve o sebi, jer meni preti smrt a nemam sa kim da se posavetujem". Ja sam ga hrišćanski uveravao da nemam baš nikakve potrebe nikome i ništa da odajem, i da sam po bratskoj ljubavi rad da ga posavetujem koliko mogu.

"Onda slušaj", rekao je on, "mene su dali u vojsku kao vlastelinskog seljaka. Odsluživši pet godina postalo mi je nepodnošljivo teško, a i često su me kažnjavali za neispravnost i pijanstvo. Zato sam smislio da bežim - i evo, sad je već petnaesta godina, od kako sam u bekstvu. Šest godina sam se skrivao kojekuda, krao po podrumima i ambarima, odvodio konje, provaljivao u dućane, i sve sam to radio sam; pokradene stvari sam unovčavao kod raznih lupeža; novac bih propio, bavio bih se i razvratom i činio sam sve grehe i jedino što još nisam ubio. I sve je to išlo bez problema. Na kraju. dospeo sam u zatvor zbog skitničenja bez putne isprave, ali sam i tu iskoristio priliku i pobegao. A onda sam, neočekivano, sreo vojnika koji je bio otpušten i išao svojoj kući u daleku guberniju. Kako je bio bolestan i jedva mogao da ide, zamolio je mene da ga odvedem do najbližeg sela, ne bi li se tamo negde smestio. Ja sam ga i doveo. Nadzornik nas je pustio da prenoćimo u šupi na senu; tako smo i legli. Probudivši se rano ujutru, pogledao sam, a ono moj vojnik već umro i sav se ukrutio. Ja požurih da preturim po njegovim džepovima da nađem njegovu otpusnicu i kad sam je našao, pored nje i prilično novaca, izvukao sam se brže bolje napolje dok su svi spavali, pa na zadnji izlaz i u šumu... Tako sam i otišao. Pročitao sam njegovu ispravu i video da se i godine i lični znaci sa mojima gotovo poklapaju. Obradovao sam se tome i hrabro pošao u daleku Astrahansku guberniju. Tamo sam se opametio i počeo da radim kao najamnik. Tako sam dospeo kod jednog starog građanina koji je imao svoju kuću i trgovao stokom. On je bio sam, i živeo je jedino sa svojom kćerkom udovicom. Proživevši kod njega godinu dana, oženio sam se njegovom kćerkom. Onda je starac umro. Mi nismo umeli da produžimo sa trgovinom; ja sam počeo ponovo da pijem, žena takođe, i za godinu dana smo proćerdali sve što nam je starac ostavio. Na kraju je i moja žena zanemoćala i umrla i ja sam prodao sve što je ostalo, pa i kuću, a novac sam ubrzo propio; nije više ostalo ništa od čega bi da se živi. Tako sam se opet vratio pređašnjem zanatu i stao da živim od krađe i to još drskije jer sam imao putnu ispravu. Ponovo sam se odao bludu čitavu godinu. Jedno vreme mi nešto nije polazilo za rukom i jedva sam ukrao od jednog bezzemljaša staru mršavu kobilu, pa sam je prodao za pola rublje živoderu. Uzevši novac pošao sam u kafanu, popio vino i smislio da pođem u jedno selo gde je bila svadba, pa da tamo, kada svi posle gozbe zaspu, ukradem nešto bolje što mi dođe do ruku. Kako sunce još nije sasvim zašlo, pošao sam u šumu da tamo dočekam ponoć. Prilegavši, čvrsto sam zaspao; kad u snu vidim kako stojim na velikom lepom pašnjaku. Uskoro je na nebu počeo da se diže strašan oblak i ubrzo se razlegao grom takve snage da se zemlja podamnom razjapila i mene kao da je ukucalo u zemlju do samih ramena, tako da me je zemlja sa svih strana priklještila. Samo su mi glava i ruke ostali napolju. Onda se onaj strašni oblak spustio na zemlju i iz njega izašao moj deda koji je umro pre dvadeset godina. On je bio blagočestiv čovek i trideset godina je proveo kao crkveni odbornik u našem selu. Sa srditim i strašnim izgledom mi je prišao, tako da sam drhtao od straha. Pogledavši oko sebe video sam gomile stvari koje sam za nekoliko godina bio nakrao. Još više sam se uplašio. Deda mi je prišao i, pokazujući na prvu gomilu, strašnim glasom rekao: "Šta je ovo?! stežite ga!" I odjednom je zemlja počela sa svih strana da me steže i pritišće, da sam, ne mogavši da podnosim bol i iznemoglost, zaječao i povikao: "Pomilujte!" Ali mučenje se produžavalo. Onda je deda pokazao na drugu gomilu i takođe rekao: "A šta je ovo?! Stežite ga jače!" I ja sam osetio tako strašan bol da nikakvo mučenje na ovom svetu ne može sa njim da se uporedi. Na kraju je moj deda doveo pred mene onu kobilu koju sam juče ukrao, i uzviknuo: "A ovo šta je?

stežite ga koliko možete više!" I mene je tako mučno pritiskao sa svih strana da ne mogu ni da ispričam kako je bilo iscrpljujuće; baš kao da su ove žile iz mene izvlačili i sa užasnom snagom pritiskivali tako da više nisam mogao da trpim, i ostao bih bez svesti kad bi se ove muke makar i malo produžile. Ali tada se kobila ritnula, pogodila me u lice i rasekla ga. I u tom trenutku sam se sav u užasu probudio tresući se kao raslabljen. Pogledao sam, a ono - već se razdanjuje i izlazi sunce. Pipnem se za lice: iz rane teče, krv, a i ona mesta koja su u snu bila u zemlji kao da su odrvenela i kao da mravi preko njih pužu. Uplašivši se, jedva sam nekako ustao i pošao kući. Lice me je dugo bolelo. Evo i sada se vidi ožiljak koga ranije nije bilo. I tako su me, posle ovog viđenja, često napadali strah i užas, i čim se setim muka koje sam sanjao, biva mi tako teško da ne znam kuda da se denem. Što je više vreme prolazilo ovo je stalo sve češće da se ponavlja, pa sam, na kraju, počeo da se plašim ljudi i da se stidim kao da su svi znali za moja bivša nevaljalstva. Od ove muke nisam više mogao ni da pijem ni da jedem, ni da spavam, i lelujao sam se kao senka. Mislio sam da pođem u svoj puk i da sve priznam: kad me kazne možda bi mi Bog oprostio grehe. Ali sam se uplašio, jer tamo progone kroz stroj, i predomislio. I tako mi je od muke bilo došlo da se utopim, ali mi je pala na pamet misao da mi ni inače nije suđeno da dugo živim i da ću uskoro umreti, jer mi se sva snaga osušila, pa sam smislio da pođem i da se oprostim sa rodnim krajem i da tamo umrem. Imam tamo i nekakvog rođaka. I eto, sada idem tamo već pola godine, a sve me muči teskoba i strah. Šta ti misliš dobri čoveče, šta da uradim? Jer da trpim više ne mogu!"... Saslušavši sve ovo u sebi sam se zadivio i proslavio premudrost i blagodat Božju, videći kako ona na različite načine obraća grešnike, pa sam počeo da mu govorim: "Brate mili, trebalo bi da se u vreme takve teskobe i straha moliš Bogu. To je glavni lek od svega što nas muči". - "To nikako ne mogu" - reče on meni, "čini mi se - čim bih počeo da se molim, odmah bi me Bog zgromio". - Gluposti, brate! Takve misli tebi đavo potura. Bog je beskrajno milosrdan i sažaljiv na grešnike i onima koji se kaju brzo prašta. Ti valjda znaš Isusovu molitvu, to jest "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog". E pa nju počni da govoriš bez prestanka. - Ta kako ne bih znao tu molitvu. Kad sam išao u krađu govorio sam je da bih bio hrabriji. - E pa sad gledaj: Bog te nije zgromio kada si, išavši da činiš bezakonje, govorio molitvu. Da li će te pogubiti onda kada počneš da se moliš na putu pokajanja? Vidiš li sada da su tvoje misli bile od đavola!... Poveruj mi, mili moj, ako budeš govorio ovu molitvu, bez obzira na to kakve ti misli budu nailazile, uskoro ćeš osetiti radost, sav tvoj strah i teskoba će proći i ti ćeš se, na kraju, savršeno umiriti. Bićeš pobožan čovek i sve grehovne strasti će da iščeznu. Uveravam te, jer sam mnogo sličnog sam doživeo.

Ispričao sam mu nekoliko slučajeva kod kojih je Isusova molitva pokazala svoju čudotvornu silu nad grešnicima. Na kraju sam počeo da ga nagovaram, da, pre nego

što ode u svoj kraj, svrati sa mnom do Počajevske Majke Božje, do tog pribežišta grešnika, pa da se tamo u manastiru ispovedi i pričesti. Sve to je moj vojnik slušao sa pažnjom i kako se moglo videti, sa radošću. I tako je na sve pristao. Pošli smo u Počajev zajedno pod uslovom da jedan sa drugim ništa ne govorimo, nego da neprestano činimo Isusovu molitvu. I tako smo u ćutanju išli. Drugog dana mi je rekao da se oseća lakše; i videlo se da je bio mirniji nego ranije. Posle tri dana smo stigli u Počajev i ja sam ponovo rekao da ni danju ni noću, sve dok ne zaspe, ne prekida molitvu i uveravao ga da će ga sveto ime Isusovo, koje je nepodnošljivo neprijateljima, spasti i pritom sam mu pročitao iz "Dobrotoljublja" o tome da Isusovu molitvu sa osobitom marljivošću treba da izgovaramo onda kad se spremamo za pričešće svetim Hristovim tajnama. On je tako i postupio i odmah se ispovedio i pričestio. Mada su ga pomisli ponekad još napadale, lako ih je proganjao molitvom Isusovom. U nedelju, da bi lakše ustao na jutrenje, legao je ranije, čineći neprestano Isusovu molitvu, a ja sam još sedeo u uglu čitajući moje "Dobrotoljublje". Prošao je oko sat; on je zaspao a ja sam počeo da se molim. Odjednom, posle dvadesetak minuta on se trgao, i probudivši se, brzo poskočio, dotrčao do mene sav u suzama i s velikom radošću rekao: "Ah brate, šta sam sada video! Kako mi je sada lako na duši i kako sam radostan! Verujem da Bog ne muči nego miluje grešnike. Slava Tebi, Gospode, slava Tebi!" Začuđen i obradovan ovim zamolio sam ga da mi podrobno ispriča šta se sa njim desilo. - Evo šta! Tek što sam zaspao, kad ugledah sebe u istoj onoj šumi u kojoj su me mučili. U početku sam se uplašio, ali vidim da umesto oblaka izlazi jasno sunce. Predivna svetlost je obasjala ceo lug; i ja sam u njemu video lepo cveće i travu. Odjednom mi se približio moj deda tako blagog izgleda da ga se ne možeš nagledati, i onda mi ljubazno i blago rekao: "Idi u Žitomir, u crkvu svetog Georgija Pobedonosca; tamo će te uzeti za crkvenjaka i budi tamo do kraja života, i moli se neprestano; Bog će te pomilovati!" Rekavši ovo osenio me je krsnim znakom i istog trenutka iščezao. Osetio sam takvu radost da se ne može iskazati; kao da se nekakav teret sa mene svalio a ja uzleteo na nebesa... I tada sam se probudio osećajući neku lakoću, a srce nije ni znalo šta da radi od radosti. I šta će sada? Odmah ću poći u Žitomir, kako mi je rekao deda. Sa molitvom će mi i put biti lak! - Pomiluj, dragi brate, kako ćeš krenuti u ponoć? Saslušaj makar jutrenje; pomoli se i kreni s Bogom. Tako nismo ni spavali nego smo posle ovog razgovora pošli u crkvu. On se svo jutrenje molio prilježno i sa suzama i govorio da se oseća veoma lak, da je radostan i da molitvu Isusovu vrši sa sladošću. Onda se još i pričestio, pa sam ga posle ručka ispratio na žitomirski put, te smo se, sa suzama i radošću, oprostili.

Posle ovoga, ja sam počeo da razmišljam o sebi. Kuda da krenem? Na kraju sam odlučio da se vratim u Kijev. Tamo su me privlačili mudri saveti tamošnjeg mog duhovnika a i nada da će on možda naći nekog hristoljubivog dobrotvora da me otpravi u Jerusalim, ili, u najmanju ruku, na Svetu Goru. Proživeo sam još nedelju dana u

Počajevu, provodeći vreme u sećanju na poučne susrete koje sam imao na svom putovanju, pri čemu sam neka od tih sećanja i zapisivao. Onda sam se spremio za put, prihvatio torbu i pošao u crkvu da se pred put poklonim Majci Božjoj, pomolim se, pa da krenem. U crkvi sam stajao pozadi. Ušao je neki čovek, koji nije bio baš bogato odeven, ali zato veoma blagorodnog izgleda, i pitao me gde se prodaju sveće. Pokazao sam mu. Liturgija je prošla a ja sam ostao da se pomolim pri stopi Majke Božje. Pomolio sam se i pošao na put. Prošavši malo niz ulicu, video sam na jednoj kući otvoren prozor uz koji je sedeo gospodin i čitao knjigu. Trebalo je da prođem pored ovog prozora i mogao sam da vidim da je to čovek koji me je u crkvi pitao za sveće. Prolazeći, skinuo sam kapu a on mi je mahnuo da priđem i pitao - "Ti mora da si putujući poklonik" i, pozvavši me k sebi, raspitivao se ko sam i kuda idem. Zatim me poslužio čajem i rekao: "Poslušaj me, rode moj! Ja bih ti savetovao da pođeš u Solovecki manastir. Tamo postoji veoma usamljen i tih skit koji se zove Anzerski. To ti je takvo mesto kao druga Sveta Gora i tamo svakoga primaju, a poslušanje se samo u tome sastoji da se po redu u crkvi čita Psaltir, po četiri sata na dan. Eto i ja sam putujem tamo a po zavetu idem peške. Pošli bismo zajedno, i sa tobom bih bio bezbedniji jer govore da je put ovde pust, a ja uz sebe nosim i novac pa bih te hranio tokom puta. A išli bismo na desetak metara jedan od drugoga da ne bismo jedan drugome smetali u molitvi. Razmisli, brate, i pristani! Biće ti sve ovo na korist." Čuvši ovaj poziv, ja sam ga smatrao za volju Majke Božje, koju sam molio da me usmeri na dobar put, i ne razmišljajući više, odmah sam pristao. Tako smo drugog dana krenuli na put. Išli smo tri dana kako smo se dogovorili, jedan iza drugog. On je neprestano čitao knjigu, koju ni danju ni noću nije ispuštao iz ruku, a ponekad je o nečem razmišljao. Na kraju smo se zaustavili na jednom mestu da ručamo. On je jeo a knjiga je pred njim ležala otvorena i često je na nju pogledao. Video sam da je ta knjiga Evanđelje pa sam mu rekao: - Uzeću sebi slobodu, baćuška, da vas pitam zbog čega vi neprestano, ni danju ni noću ne ispuštate iz ruku Evanđelje, nego ga uvek nosite i čitate? - Zato, odgovorio je on, da bih gotovo neprestano mogao da se poučavam iz njega. - A čemu se vi poučavate? produžio sam ja.

- Hrišćanskom životu koji se sastoji u molitvi. Smatram da je molitva najvažniji i neophodan uslov za spasenje i prva obaveza svakog hrišćanina. Molitva čini i prvi stepenik i venac blagočastivog života. Zato Evanđelje i zapoveda da se uvek i neprestano molimo; za druga blagočestiva dela naznačeno je njihovo vreme, a za molitvu nema nekog posebnog vremena. Bez molitve se ništa dobro učiniti ne može; a bez Evanđelja se ne može naučiti pravoj molitvi. Zato su svi, koji su putem unutrašnjeg života postigli spasenje, kako svešteni propovednici reči Božje tako i pustinjaci, pa čak i svi bogobojažljivi hrišćani, kao neophodno i svakodnevno svoje zanimanje su imali

proučavanje dubine reči Božije, a čitanje Evanđelja je činilo najvažniji njihov posao. Mnogi od njih su neprestano u svojim rukama imali Evanđelje, a onima koji su od njih tražili savet kako da se spasu, govorili su: "sedi u bezmolvnoj keliji i čitaj i pročitavaj Evanđelje". Meni se jako dopalo ovo njegovo rasuđivanje i težnja ka molitvi, pa sam ga još pitao: "A iz kog dela Evanđelja vi naročito crpite učenje o molitvi?" - Od sva četiri Evanđelista, odgovorio je on, jednom rečju iz čitavog Novog Zaveta, čitajući ga redom. Dugo ga čitajući i udubljujući se, otkrila mi se postepenost i pravilna veza učenja o molitvi u celom Evanđelju, počinjući od prvog Evanđeliste pa tako po redu i pravilnim poretkom. Na primer: od samog početka izložen je pristup ili uvod u učenje o molitvi. Zatim, oblik ili spoljašnji izraz u rečima, dalje - uslovi neophodni za molitvu, pa sredstvo kako da je čovek nauči i primeni. Na kraju, tajanstveno učenje o unutrašnjoj, duhovnoj, neprestanoj molitvi u ime Isusa Hrista, koja je predstavljena kao viša i blagotvornija od formalne molitve, a potom njena nužnost, njeni blagi plodovi i ostalo. Jednom rečju, podrobno i puno poznavanje upražnjavanja molitvenosti u njenom sistematskom poretku i redosledu, nalazi se u Evanđelju od samog njegovog početka, pa do kraja. Čuvši ovo imao sam nameru da ga zamolim da mi o svemu tome kaže nešto podrobnije. Zato sam i počeo da mu govorim: "Kako ja više od svega volim da slušam i razgovaram o molitvi, to bih poželeo da shvatim svu tajanstvenu povezanost učenja o molitvi nešto detaljnije. Pokažite mi, Gospoda radi, sve to na primeru samog Evanđelja". On je na to pristao i rekao mi je: "Otvori svoje Evanđelje, gledaj i pamti ono što ću ti govoriti" (dao mi je i olovku). Evo tih mojih beležaka. - Prvo nađi, počeo je da govori, kod Evanđeliste Mateja 6. glavu i pročitaj u njoj od petog do devetog stiha. Vidiš li tu pripremu za molitvu ili uvod koji poučava da ne radi slave i ne na bučnom mestu, nego u usamljenosti i miru treba početi molitvu i moliti se za oproštaj grehova i još za sjedinjenje sa Bogom, a ne izmišljati mnoge i suvišne molbe o raznim životnim potrebama, kao što to čine neznabošci. Onda čitaj dalje istu tu glavu od stiha devetog do četrnaestog. Ovde je dat oblik molitve, to jest, kakvim rečima treba da je izgovaram. U njoj je premudro sjedinjeno sve najnužnije našem životu. Za ovim produži još čitanje četrnaestog i petnaestog stiha iste glave i naći ćeš uslove koje je neophodno ispuniti da bi molitva bila uspešna, jer bez praštanja onima koji su nas uvredili, ni Gospod neće oprostiti nama naše grehe. Prešavši na 7. glavu, naći ćeš od sedmog do dvanaestog stiha sredstva za uspeh u molitvi i obodrenje nade: "Moliti, tražiti, kucati". Ovi izrazi govore o učestalosti molitve tako da ona ne samo što prati sve druge poslove, nego joj treba posvetiti još više vremena nego njima. Ovo predstavlja najvažnije svojstvo molitve...

Primer za ovo ćeš videti u 14. glavi Evanđeliste Marka od trideset drugog do četrdesetog stiha, gde sam Gospod Isus Hristos ponavlja više puta jednu te istu molitvenu reč. Sličan primer učestalosti molitve daje i Evanđelist Luka u priči o upornom

moljenju prijatelja (Lk. 11, 5-14), a takođe i u mnogobrojnim molbama udovice sudiji (Lk. 18,1-15), prikazujući tako zapovest Isusa Hrista, da smo dužni uvek, na svakom mestu i u svako vreme, da se molimo i da ne padamo u malodušnost, to jest da se ne lenjimo. Posle ovih važnih pouka otkriva se u Evanđelju Jovanovom suštinsko učenje o tajnoj unutrašnjoj molitvi srca; najpre se daje u mudroj priči razgovor Isusa Hrista sa Samarjankom, gde se otkriva unutrašnje poklonjenje Bogu u duhu i istini, kakvo Bog želi, koje i jeste neprestana istinska molitva, kao živa voda što teče u život večni. (Jn. 4, 5-25). Dalje, u petnaestoj glavi od četvrtog do osmog stiha još je jasnije prikazana snaga i neophodnost unutrašnje molitve, to jest prebivanje duše u Hristu, u neprestanom sećanju na Boga. Na kraju, pročitaj u 16. glavi kod ovog Evanđeliste, od dvadeset trećeg do dvadeset petog stiha. Pogledaj kakva se tu otkriva tajna! Vidiš li da molitva u ime Isusa Hrista, ili takozvana Isusova molitva, to jest, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, često i višestruko ponavljana, ima izuzetnu snagu i sa velikom lakoćom osvećuje i otvara srce. To se može primetiti i iz primera Apostola koji su već više od jedne godine bili učenici Gospoda Isusa i koje je On već bio naučio molitvi Gospodnjoj, to jest, "Oče naš"- koja nam je od njih i poznata, ali im je tek pri okončanju Svog ovozemaljskog života otkrio tajnu, šta im je još u molitvi nedostajalo da bi ona bila u potpunosti uspešna. Rekao im je - : "do sada ne iskaste ništa u moje ime; Što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam". Tako je s njima i bilo jer posle ovoga, kada su Apostoli naučili da prinose molitvu u ime Gospoda Isusa Hrista, oni su učinili toliko divnih čudesa, i tako obilno se i sami prosvetlili!... Vidiš li sada povezanost i punoću učenja o molitvi kako je mudro izloženo u Evanđelju. Ako posle ovog pristupiš čitanju poslanica Apostolskih, i u njima ćeš naći isto do sledno učenje o molitvi. Ukazaću ti na neka mesta na kojima se govori o osobinama molitve. Tako se u delima Apostolskim opisuje praksa, ta jest, marljivo i stalno bavljenje molitvom prvih hrišćana, prosvećenih verovanjem u Isusa Hrista (Del. Ap. 4, 31). Govori se o plodovima ili posledicama ovog postojanog prebivanja u molitvi, to jest, o izlivanju Duha Svetog i Njegovih darova na one koji se mole. Slično ovome ćeš videti u 16. glavi u dvadeset petom i dvadeset šestom stihu. Zatim čitaj po redu Poslanice Apostolske i videćeš: 1) kako je molitva neophodna u svim slučajevima života (Jak. 5, 13-16); 2) kako Duh Sveti pomaže da se molimo (Jev. 1, 20-21) i (Rim. 8, 26); 3) kako se uvek mora moliti duhom (Ef. 6, 18); 4) kako su potrebni spokojstvo i unutrašnji mir pri molitvi (Fil. 4, 6-7); 5) koliko je neophodno moliti se neprestano (I Sol. 1, 17) i 6) na kraju, da se moramo moliti ne samo za sebe nego i za sve (I Tim. 2, 1-5).

Na ovaj način, čitajući dugo i pažljivo, moguće je učiniti mnoga otkrića tajanstvenih saznanja, sakrivenih u reči Božjoj, koja izmiču pri retkom i površnom čitanju. Da li si sad shvatio kako premudro i kako dosledno, u tajnoj i sistematičnoj povezanosti, otkriva Novi Zavet Gospoda našeg Isusa Hrista učenje o ovom predmetu koji smo mi sada istražili? U kakvom je divnom poretku ono izloženo kod sva četiri Evanđelista. Eto, na primer, kod Svetog Mateja vidimo pristup ili uvod u molitvu, sam oblik, uslove i ostalo; idući dalje, kod Svetog Marka nalazimo primere; kod Svetog Luke priče a kod Svetog Jovana tajanstveno upražnjavanje unutrašnje molitve, premda se kod svakog

Evanđeliste (kraće ili opširnije) sve ovo može naći! U Delima Apostolskim se pokazuju praksa i posledice molitve, u Poslanicama Apostolskim kao i u samom Otkrivenju, mnoga svojstva su neraskidivo povezana sa činom molitve!... Eto zašto je meni Evanđelje dovoljno za izučavanje puteva dušespasavajućeg života. Za sve vreme, dok mi je pokazivao i objašnjavao, ja sam beležio sva ukazana mesta u mom Evanđelju koje je bilo u mojoj Bibliji. Sve se to pokazalo izuzetno poučnim i ja sam mu za sve mnogo zahvaljivao. Potom smo išli još pet dana u ćutanju. Mog saputnika su veoma zabolele noge, verovatno od nenaviknutosti na dugo pešačenje, i onda je iznajmio kola. pa je i mene uzeo sa sobom. Tako smo se dovezli i u vaš kraj i zaustavili se ovde na tri dana da bismo, odmorivši se, krenuli u Anzere, kuda on s nestrpljenjem želi da stigne. - Izuzetan je taj tvoj prijatelj! Mora biti, uz svu njegovu blagočestivost, da je i veoma obrazovan. Želeo bih i ja da ga vidim. Mi smo uzeli stan; a ako želite, dovešću vam ga sutra. Sada je već kasno... Oprostite! NAPOMENE: 1. Preveo Pavle Rak. Redaktura Đorđa Janića.