Visoki starac se ispitivački zagledao u svog sagovornika mnogo nižeg rastom. Ostavio ga je dugo bez odgovora. Zatim se vratio do svoga stabla, polako se spustio na zemlju i naslonio se kao malopre. Pokretom ruke pozva Jozefa da i on sedne. Odazvavši se pokretu ruke, spustio se i on i istog trenutka osetio premor u svim udovima, ali je na to brzo zaboravio da bi svu svoju pažnju posvetio starcu. Ovaj je očigledno utonuo u misli i na njegovom dostojanstvenom licu pojavio se izraz odbojne strogosti, ali preko tog izraza jasno se nazirao jedan drugi, kao neko drugo lice, ili providna maska, izraz stare i samotne patnje, kome ponos i dostojanstvo ne dozvoljavaju da se pojavi.
Potrajalo je dugo dok je prečasni starac skrenuo pogled na njega. Taj pogled je opet bio oštar i ispitivački, a onda starac odjednom zapovednim tonom postavi pitanje:
— Čoveče, ko ste vi?
— Ja sam isposnik — reče Jozef — prošle su duge godine otkako sam se povukao od života.
— To se vidi. Pitam, ko ste vi?
Kada je Jozef izgovorio svoje ime, starac — koji je i dalje ostao nepokretan naglo je nabrao obrve pa su mu oči neko vreme bile gotovo nevidljive, kao da ga je Jozefovo saopštenje zapanjilo, prenerazilo ili razočaralo. Ali možda su mu se samo oči zamorile, ili mu je popustila pažnja, spopala ga neka slabost česta kod starih ljudi. U svakom slučaju, neko vreme je ostao sasvim nepokretan, stisnutih veđa, i kada je opet otvorio oči njegov pogled se izmenio i, ako je to uopšte bilo mogućno,
starac je sad izgledao još stariji, usamljeniji i kao u nekom iščekivanju. Lagano je pokrenuo usne da bi upitao:
— Čuo sam za vas. Jeste li vi taj kome ljudi odlaze na ispovest?
Jozef odgovori potvrdno, osećajući se neprijatno razgolićen i zastidevši se po drugi put glasa koji je kolao o njemu.
Starac ga upita kratko i sažeto:
— Sada, dakle, nameravate da potražite Diona Pugila? Šta hoćete od njega?
— Hteo bih da mu se ispovedim.
— I šta biste, po vašem mišljenju, dobili time?
— Ne znam. Imam poverenje u njega, štaviše, čini mi se da me neki glas odozgo, neka zapovest šalje njemu.
— Kada mu se budete ispovedili, šta onda?
— Uradiću ono što mi bude naredio.
— A šta ako vam da pogrešan savet ili naređenje?
— Neću istraživati da li je pogrešan ili ne, poslušaću ga.
Starac više nije proslovio. Sunce je već duboko utonulo, čuo se krik neke ptice među krošnjama.
Kako je starac umukao, Jozef se diže. Bojažljivo se opet vratio na ono što mu je bilo na srcu.
— Rekoste da vam je poznato gde bih mogao naći oca Diona. Smem li da vas zamolim da mi
naznačite to mesto i put koji će me odvesti onamo?
Stari razvuče usne u neku vrstu osmeha.
— Verujete li — upita blago — da ćete mu biti dobrodošli?
Jozefa je prenerazilo pitanje i nije odgovorio. Zbunjeno je stajao pred starcem. Zatim reče:
— Mogu li bar da se nadam da ću vas ponovo sresti?
Starac pokrenu ruku u znak pozdrava:
— Spavaću ovde i zadržaću se do izlaska sunca. Idite sad, umorni ste i gladni.
Jozef ga je pozdravio sa dubokim poštovanjem i produžio put, a u sumrak je stigao u malu naseobinu. U njoj su, slično kao u nekom manastiru, živeli takozvani povučeni hrišćani iz raznih
gradova i manjih mesta, koji su tu u osami stvorili sebi sklonište u kome će neometano voditi jednostavan život u čistoti, tišini i razmišljanju. Tu je Jozef dobio vodu, hranu i konak i, videvši
koliko je umoran, poštedeše ga zapitkivanja i razgovora. Jedan od tih pobožnjaka izgovorio je reči molitve koju su ostali slušali na kolenima, dok su „amen” izgovorili svi zajedno. U svako drugo doba zajednica pobožnih bila bi za Jozefa doživljaj pun radosti, ali sada mu je samo jedna misao bila u glavi i u cik zore pohitao je na mesto na kome je juče napustio starca. Zatekao ga je da spava ispružen na zemlji, uvijen u tanku asuru, stoga je seo malo dalje u senku drveća i čekao da se starac probudi.
Ubrzo se spavač promeškoljio i probudio, odmotao asuru i s mukom se digao protežući utrnule udove, zatim se spustio na kolena i obavio jutarnju molitvu. Kada se ponovo digao, Jozef priđe i bez reči mu se pokloni.
— Jesi li već jeo? — upita ga stranac.
— Nisam. Navikao sam da jedem samo jedanput dnevno i tek posle zalaska sunca. Jeste li gladni prečasni?
— Nalazimo se na putovanju — reče starac — i obojica više nismo mladi. Bolje je da prezalogajimo pre no što krenemo.
Jozef otvori svoju torbu i ponudi ga svojim urmama; osm toga, od ljubaznih ljudi, kod kojih je zanoćio, dobio je i komad prosenice i takođe ga podelio sa starcem.
— Možemo da krenemo — reče starac pošto su se založili.
— Oh, zar ćemo poći zajedno? — povika Jozef radosno.
— Naravno. Zamolio si me da te odvedem Dionu. Polazi!
Jozef mu uputi začuđen i ozaren pogled.
— Kako ste dobri! — uzviknu i poče da se zahvaljuje, ali ga stari odrečnim pokretom ruke ućutka.
— Dobar je samo Bog — reče. — Hajdemo sad. I govori mi „ti” kad ti se i ja obraćam tako.
Čemu formalnosti i učtivosti među dvojicom starih isposnika?
Stasiti starac je pustio korak i Jozef mu se priključio. Svanulo je. Vodič je očigledno znao pravac i put, najavivši da će oko podne stići do senovitog mesta gde će se nekoliko časova odmarati za vreme najveće žege. Više nisu razgovarali putem.
Tek kada su se, nakon nekoliko časova pešačenja po vrućini, odmarali u senci krševitih stena, Jozef se ponovo obratio svom vodiču. Upitao je koliko će dana pešačiti da bi stigli do Diona Pugila.
— Zavisi od tebe — reče starac.
— Od mene? — zapanji se Jozef. Kad bi zavisilo od mene, našao bih se već danas pred njim.
Starac očigledno ni sad nije bio raspoložen za razgovor.
— Videćemo — preseče ga kratko, ispruži se na bok i zaklopi oči. Jozefu je bilo neprijatno da ga posmatra dok drema i, povukavši se malo dalje, ispružio se i on i neosetno zaspao, pošto je protekle noći dugo ostao budan. Njegov vodič ga razbudi kad je smatrao da je došlo vreme da se nastavi put.
Kasno popodne stigoše do odmorišta pod vedrim nebom, gde je bilo vode, drveća i trave. Tu se napiše vode i umiše i stari odluči da se tu i zadrže. Jozef se s tim nije složio i bojažljivo, da ne naljuti starca, reče:
— Danas si mi rekao, da samo od mene zavisi kad ću stići do oca Diona. Spreman sam da pešačim još mnoge časove ako zaista već danas ili sutra mogu stići do njega.
— Oh, ne — odvrati starac — danas smo prevalili dobar deo puta.
— Oprosti — reče Jozef — zar ne možeš da razumeš koliko sam nestrpljiv?
— Razumem. Ali ti to ne pomaže.
— Zašto si mi onda rekao da zavisi samo od mene?
— Rekao sam ono što jeste. Onog časa kada budeš siguran u svoju nameru da se ispovediš, kada se budeš osećao spremnim i zrelim za ispovest, moći ćeš da ostvariš svoju želju.
— Zar već danas?
— Makar i danas.
Jozef je zapanjeno gledao u spokojno starčevo lice.
— Da li je mogućno? — povika van sebe. — Jesi li ti otac Dion?
Starac potvrdno klimnu glavom.
— Odmori se pod ovim krošnjama — reče prijazno — ali nemoj zaspati, već saberi svoje misli,
ja ću se takođe odmoriti i sabrati. Zatim mi možeš reći sve što si naumio.
Jozef se odjednom obreo na cilju i nikako nije mogao da shvati što prečasnog starca nije poznao i razumeo ranije, iako je ceo dan propešačio kraj njega. Povukao se u stranu, spustio se na kolena i
pomolio, a zatim je sve svoje misli usredsredio na ono što će reći ispovedniku. Posle jednog časa vratio se i upitao da li je Dion spreman.
I bi mu dopušteno da se ispovedi. Sa njegovih usana poteklo je sve što je godinama doživljavao i što je već odavna sve više gubilo vrednost i smisao, poteklo je kao priča, žalba, pitanje i samooptužba, ispričao je ceo svoj život hrišćanina i isposnika, za koji se opredelio da očisti i
posveti dušu, ali se na kraju sve pretvorilo u zbrku, mrak i očajanje. Nije prećutao ni svoj poslednji doživljaj, bekstvo i osećanje da mu to bekstvo donosi rešenje i nadu, govorio je o rađanju odluke da pođe do Diona, o svom susretu s njim i kako je ubrzo osetio poverenje i ljubav prema čoveku starijem od sebe, ali ga je tokom tog dana u više mahova smatrao hladnim i čudnim, štaviše hirovitim.
Sunce je već bilo na zalasku kada je završio svoje kazivanje. Stari Dion ga je slušao s neumornom pažnjom i uzdržao se da ga prekine i da mu postavlja pitanja. Pa i sada, pošto je ispovest bila završena, nije progovorio ni reči. Ustao je s izvesnim naporom, zagledao se u Jozefa
prijateljskim pogledom, sagnuo se i poljubio ga u čelo, zatim napravio znak krsta nad njim. Jozefu tek kasnije pade na um da je to bio isti onaj nemušti, bratski pokret u kome nije bilo ni traga osude, kojim je on otpuštao ispovedaoce.
Malo kasnije prezalogajiše, izgovoriše reči večernje molitve i polegaše. Jozef je još neko vreme razmišljao, u stvari je očekivao osudu i vakelu, ali uprkos tome nije bio ni razočaran, niti uznemiren, dovoljan mu je bio pogled oca Diona, duša mu je bila spokojna i ubrzo je utonuo u blagotvoran san.
Bez suvišnih reči starac ga je ujutro poveo sobom, prevalili su priličan deo puta za dan, pešačili još četiri- -pet dana i naposletku stigli do isposničke izbe oca Diona. Živeli su zatim u njoj, Jozef je pomagao Dionu u obavljanju sitnih svakodnevnih poslova, upoznao se s njegovim životom i u svemu ga delio, a taj se život nije mnogo razlikovao od života koji je i sam vodio tolike godine. Ali sada više nije bio sam, živeo-je u senci i pod zaštitom drugog čoveka, tako da je to ipak bio sasvim
drugačiji život. Iz okolnih naseobina, iz Askalona i iz udaljenih mesta dolazili su ljudi da traže savet i da se ispovedaju.
Iz početka bi se Jozef uvek brzo sklonio kad bi naišli posetioci, i pojavljivao bi se tek po njihovom odlasku. Ali Dion ga je sve češće pozivao da se vrati, kao što se doziva sluga, naređujući mu da donese vodu ili obavi neki posao, a posle nekog vremena pozivao bi Jozefa da prisustvuje i ponekoj ispovesti, ukoliko se ispovedalac tome ne bi protivio. Međutim, mnogima, štaviše, većini je bilo drago da ne stoje ili kleče sami pred Pugilom koji je svima ulivao strah, da ispovesti prisustvuje i tihi, uslužni pomoćnik ljubazna pogleda. Tako se vremenom upoznao se načinom na koji je Dion slušao ispovesti, sa načinom na koji je izgovarao reči utešnog ohrabren ja, na koji je prilazio ljudima i uticao na njih, kažnjavao ih ili im davao savete. Retko bi sebi dopustio neko pitanje, kao što je to učinio kad je jednom na proputovanju navratio do njih neki učeni čovek, čovek koji se bavio i
umetnošću.
Iz njegovog pričanja je proizišlo da taj čovek u svoje prijatelje ubraja i čarobnike i zvezdočace.
Zadržao se sat-dva kod dvojice starih isposnika da predahne, a pokazao se veoma učtiv gost, oran za razgovor, pričao je dugo, učeno i lepo o sazvežđima i o putanjama koja čovek, sa svim svojim bogovima, mora da prevali kroz sva kućišta Zodijaka, od početka do kraja jednog svetskog razdoblja.
Govorio je o Adamu, prvom čoveku, i da je on istovetan sa Isusom, razapetim na krstu, a spasenje koje nam donosi nazvao je Adamovim putem od drveta saznanja do drveta života, dok je zmiju u raju nazvao čuvarkom svetog praizvora, mračne dubine iz čijih tamnih voda potiču svi oblici, svi ljudi i bogovi. Dion je pažljivo slušao čoveka koji je govorio sirijski sa jakim grčkim naglaskom; Jozefa je to veoma začudilo, štaviše, sablažnjavao se što Dion te paganske zablude ne odbacuje, ne pobija i ne
anatemiše žestoko i gnevno, što ga mudri monolozi sveznajućeg putnika očigledno zabavljaju i zanimaju, jer ga nije slušao samo predano nego se i smeškao i klimao glavom kod pojedinih govornikovih reči, kao da mu se dopadaju.
Kada je čovek otišao, Jozef ga upita žustro i gotovo prekomo:
— Kako je mogućno da si iskrivljena učenja tog nevernog paganina saslušao tako strpljivo? Čak mi se činilo da si ih slušao sa posebnim zanimanjem i zadovoljstvom. Zašto mu nisi protuslovio?
Zašto nisi pokušao da pobiješ njegove tvrdnje, da ga kazniš i da ga preobratiš u veru našeg Gospoda?
Dion zavrte glavom i reče:
— Nisam ga pobijao, jer to ničemu ne bi služilo, štaviše, ne bih ni umeo. U govoru i kombinatorici, u poznavanju mitologije i zvezda taj čovek je, bez sumnje, daleko nadmoćniji i ja ništa ne bih postigao. Osim toga, sine moj, nije ni moje ni tvoje da se verovanju nekog čoveka
suprotstavljamo tvrdnjom da je sve u što veruje laž i varka. Priznajem da sam tog mudrog čoveka slušao s izvesnim zadovoljstvom i to ti nije promaklo. Zanimao me je jer je odličan govornik i raspolaže mnogim znanjima, ali, pre svega, zato što me je podsetio na sopstvenu mladost, budući da sam se u to vreme i sam mnogo bavio takvim studijama i saznanjima. Stvari iz mitologije, o kojima je taj stranac tako prijatno ćeretao, nipošto nisu zabluda. One su predstave i metafore jedne vere koja nam više nije potrebna, jer smo stekli veru u Hrista, jedinog spasitelja. Ali onima koji još nisu našli put do naše vere, a možda ga uopšte ne mogu naći, vera koja je proistekla iz prastare mudrosti
njihovih otaca s pravom je dostojna poštovanja. Zacelo, mili moj, naša vera je nešto drugo, suštinski nešto drugo. Ali, mada našoj veri nije potrebna nauka o sazvežđima i eonima, o pravodama i
pramajkama i svim tim zbivanjima, ova učenja ipak nisu zabluda, laž i varka.
— Ali naša vera — povika Jozef — je bolja, a Isus je umro za sve ljude, stoga oni koji znaju za njega treba da suzbijaju ta zastarela učenja i da nastoje da ljudi, umesto njih, prihvate novu i pravu veru! — Ti i ja smo to odavna učinili, a i toliki drugi — reče Dion smireno. — Mi smo vemici, jer nas je zahvatila vera i moć Spasitelja i njegova smrt za spasenje duše. One druge, mitologe i teologe Zodijaka i starog učenja, ta moć nije zahvatila, još nije, a nama nije dato da ih silom teramo. Zar nisi primetio, Jozefe, kako je ugodno i veoma vešto ćeretao o mitologiji i sastavljao svoju igru slikama i kako se pri tom osećao prijatno, kako spokojno i harmonično živi u svom svetu slika i metafora? To
je, vidiš, znak da tog čoveka ne tišti patnja, da je zadovoljan i da mu je dobro. Ljudima kojima je dobro u životu, mi nemamo šta da kažemo. Da bi čovek osećao potrebu za spasenjem i spasonosnom verom, da bi bio lišen radosti koju mu pružaju mudrost i harmonija njegovih misli i da bi prihvatio veliki izazov vere i čudo spasenja, za to je potrebno da mu je loše, veoma loše u životu, da doživi patnju i razočaranje, da iskusi gorčinu i očajanje, da mu voda dođe do grla. Stoga, Jozefe, ostavimo
učenog paganina da živi u dobrobiti, ne lišavajmo ga sreće koju mu pružaju njegova mudrost, njegove misli i govornički dar! Možda će ga sutra, kroz godinu dana, ili kroz deset godina, snaći nevolja koja
će srušiti njegovu umetnost i mudrost, možda će biti ubijena žena koju voli, ih sin jedinac, ih će zapasti u bolest i bedu. Ako ga tada budemo sreli, zauzećemo se za njega i ispričati na koji način smo
mi pokušali da savladamo patnju. I ako bi nas tad upitao: „Zašto mi to niste rekli juče, ili pre deset godina?” — odgovorićemo mu: „Tada ti još nije bilo dovoljno loše u životu.”
Starac se uozbiljio i ćutao neko vreme. Zatim, kao da se trgao iz sna svojih uspomena, dodade:
— Nekad sam se i sam igrao i zabavljao mudrostima otaca, a kada sam se već bio uputio putem krsta, teologiziranje mi je još često pričinjavalo zadovoljstvo, naravno, i nedaće. Moje misli je najviše zaokupljalo stvaranje sveta i činjenica da je na kraju stvaralačkog čina zapravo sve trebalo da bude dobro, budući da je rečeno: „Bog je video sve što je stvorio, i, gle, sve je bilo veoma dobro.” U stvarnosti je samo za trenutak bilo sve dobro i savršeno, u trenutku života u raju, a već sledećeg trenutka savršenstvo su pomutili greh i prokletstvo, jer je Adam jeo jabuku sa zabranjenog drveta. Bilo je učitelja koji su govorili: Bog koji je stvorio svet, Adama i drvo saznanja nije jedini i najviši Bog, već samo njegov deo ili neki njegov podbog — demiurg[47] — a čin stvaranja mu nije uspeo i sad je vekovima prokleto to što je stvoreno i predato nečastivom na milost i nemilost, sve dok On sam, Jedini Duh Bog, preko svog sina nije odlučio da okonča vekovno prokletstvo. Od tog vremena, glasilo je njihovo učenje, a i ja sam verovao da je tako, počelo je odumiranje demiurga i svega što je stvorio, svet postepeno odumire i kopni, sve dok u jednom novom svetskom razdoblju više neće biti stvaranja sveta, ni bludi, pohote i greha, telesnog začeća, rađanja i umiranja, već će nastati jedan savršeni, duhovni i spasonosni svet, oslobođen Adamovog prokletstva, oslobođen večnog prokletstva i nagona požude, bez začeća, rađanja i umiranja. Krivicu za sadašnja zla u svetu pripisivali smo više demiurgu negoli prvom čoveku, mislili smo da bi demiurgu, ako je zaista bio sam Bog, bilo lako da Adama stvori drugačije, ili da ga poštedi iskušenja. Stoga smo na kraju naših
zaključaka došli do dva božanstva, do stvaralačkog Boga i do Boga oca, i nismo zazirali od osude prvog. Bilo je čak i ljudi koji su otišli korak dalje i tvrdili da stvaranje sveta uopšte nije bilo božje delo nego delo đavola. Mislili smo da našim mudrostima pomažemo Spasitelju i budućem razdoblju duha, zato smo po svojoj volji podešavali bogove i svetove i planove sveta, raspravljali smo i bavili se teologijom dok me jednog dana nije spopala groznica, smrtno sam se razboleo i u svojim
grozničavim snovima bio sam stalno zaokupljen demiurgom, morao sam voditi ratove i prolivati krv, a priviđenja i strah su bili sve strašniji i jedne noći, u najvećoj groznici, mislio sam da moram ubiti rođenu majku da bih izbrisao svoje telesno začeće i rođenje. U tim mojim grozničavim snovima đavo me je gonio sa svim svojim psima.
Ali sam ozdravio i, na veliko razočaranje mojih prijatelja, vratio sam se u život kao čovek glup, ćutljiv i bez duha, telesnu snagu sam, doduše, ubrzo povratio, ali ne i zadovoljstvo u filozofiranju. Jer u danima i noćima kada sam prezdravljao i oslobodio se onih užasnih mora izazvanih groznicom, osetio sam u svim budnim trenucima Spasitelja kraj sebe, osetio kako se njegova snaga uliva u mene i kada sam ozdravio bio sam tužan što više ne osećam njegovu blizinu. Umesto toga, obuzela me je silna čežnja za njegovom blizinom i ubrzo se pokazalo, čim sam opet slušao rasprave prijatelja, da je ta moja čežnja — a ona je u to vreme bila moje najveće blago — u opasnosti, da bi mogla da nestane i da se raspline u mislima i recima, kao što se voda razliva u pesku. Ukratko, mili moj, to je bio kraj moje mudrosti i teologije. Od tada pripadam niščima duhom. Ah ne bih hteo da sprečavam i omalovažavam one koji znaju da filozofiraju i mitologiziraju, koji se bave igrama u kojima sam i ja nekad odmeravao snagu. Ako sam se nekad morao zadovoljiti time da su demiurg i Bog duha, stvaranje i spasenje u svom neshvatljivom slivanju i istovetnosti za mene ostali zagonetka, onda se moram zadovoljiti i time da nije moje da filozofe preobrazim u vemike. To ne spada u moju službu.
Jednom, kada je neki čovek ispovedajući se priznao da je počinio ubistvo i brakolomstvo, Dion reče svom pomoćniku:
— Ubistvo i brakolomstvo — zvuči veoma zlikovački i mučno, a i jeste svakako veliko zlo. Ali ja ti kažem, Jozefe, u suštini ti svetovnjaci nisu pravi grešnici. Kad god pokušavam da se u mislima poistovetim sa nekim od njih, oni mi izgledaju kao deca. Nisu čestiti, nisu dobri, niti plemeniti, koristoljubivi su, pohotljivi, nadmeni i besni, ali u osnovi su nevini, na način na koji su deca nevina.
— Pa ipak ih često strogo prekorevaš — reče Jozef — predočavajući im pakao.
— Upravo zato. Oni su deca, i kad ih grize savest i dolaze da se ispovede, žele da budu shvaćeni ozbiljno i da im se propisno očita bukvica. Bar ja tako mislim. Ti si u svoje vreme drugačije postupio, nisi ih grdio, nisi kažnjavao, niti im nametnuo pokoru, nego si bio ljubazan i otpustio ljude poljubivši ih bratski. Ne mislim da te kudim, ali ja to ne bih mogao.
— Neka je tako — odvrati Jozef u nedoumici. — Ali zašto onda nisi, kad sam ti se ispovedio, i sa mnom postupio kao s ostalim ispovedaocima, nego si me ćutke poljubio i nisi izgovorio ni jednu reč kazne.
Dion Pugil mu uputi prodoran pogled.
— Zar nije bilo pravilno što sam tako postupio?
— Ne kažem da nije bilo pravilno. Svakako jeste, jer u protivnom moja ispovest ne bi na mene delovala tako blagotvorno.
— Neka ostane na tome. Ja sam ti tada nametnuo strogu i dugotrajnu pokoru, iako bez reči. Poveo sam te sobom i postupao s tobom kao sa slugom i prisilio te da se vratiš službi koju si hteo da napustiš.
Starac htede da prekine, nije voleo duge razgovore. Ali je Jozef ovog puta bio uporan.
— Ti si tada unapred znao da ću te slušati, obećao sam to još pre ispovesti i pre no što sam te poznavao. Reci mi, da li je to odista jedini razlog što nisi postupio kao sa decom, koja se išibaju i
puste da pobegnu?
— Mi posle ispovesti i pokore ne bežimo natrag u svet detinjstva u kome se svetkuje, trguje i povremeno ubija, mi greh ne doživljavamo kao kratki, opaki san kojeg se oslobađamo posle ispovesti i žrtvi, mi živimo u njemu i nikad nismo nevini, mi smo vazda grešnici, mi boravimo u grehu i požaru naše savesti, a znamo da nikad nećemo moći otplatiti svoj veliki dug, ukoliko nas Bog, posle smrti, ne pogleda milostivo i ne primi u svoje okrilje. To je razlog, Jozefe, što tebi i sebi ne držim propovedi i ne namećem pokoru. Mi se ne borimo zato što smo zastranili na ovaj ili onaj način ili počinili nedelo, već se uvek borimo sa samom nevinošću, stoga jedan drugoga možemo samo uveravati u svoje
uzajamno poverenje i bratsku ljubav, ali ne možemo jedan drugoga lečiti kaznama.
Jozef mu odgovori prigušenim glasom:
— Tako je. Znao sam da je tako.
— Onda nemojmo voditi izlišne razgovore — reče starac odsečno i krenu ka kamenu pred svojom kolibom na kome je uvek obavljao svoje molitve.
Prošlo je nekoliko godina i oca Diona je potpuno savladala slabost, tako da mu je Jozef jutrom morao pomoći jer nije bio u stanju da se sam digne na noge. Zatim bi otišao da se pomoli ali posle toga opet nije bio u stanju da se sam uspravi. Jozef bi mu pomogao, a zatim bi starac po ceo dan sedeo i gledao u daljinu. Tako je bilo nekih dana, a drugih bi starcu pošlo za rukom da se sam digne.
Ni ispovesti nije mogao saslušati svakog dana i kada bi se neko ispovedio Jozefu, Dion bi ga iza toga pozvao, rekavši:
— Približavam se kraju, dete, to je kraj. Reci ljudima: Jezef je moj naslednik.
I kada bi se Jozef bunio i zaustio da mu protivslovi, starac bi ga ošinuo onim svojim strašnim i kao ledena zraka prodornim pogledom.
Jednoga dana, kada se digao bez pomoći sa strane i delovao prilično krepko, pozvao je Jozefa i poveo ga do jednog mesta na rubu njihovog malog vrta.
— Evo ovde je mesto na kome ćeš me sahraniti. Zajednički ćemo iskopati grob, ostalo nam je još nešto vremena. Donesi mi ašov.
Od tada su svakoga dana po jutarnjoj svežini kopah po deo groba. Kada bi Dion bio pri snazi, iskopao bi sam po nekoliko ašovfc zemlje, sa velikom mukom ali živahno, kao da mu rad pričinjava zadovoljstvo. Zivahnost ga nije napuštala ni preko dana, otkako je počelo iskopavanje groba, bio je uvek dobre volje.
— Posadićeš mi palmu na grobu — reče jednom za vreme rada. — Možda ćeš još jesti od njenih plodova. Ako ne, uradiće to neko drugi. Ja sam često sadio poneko drvo, ali ne u dovoljnom broju.
Neki ljudi kažu da čovek ne treba da umre a da prethodno nije zasadio drvo i ostavio sina za sobom.
Evo, ostavljam za sobom jedno drvo i tebe, ti si mi sin.
Bio je spokojniji i vedriji no što ga je Jozef ikad video, a to raspoloženje je sve više uzimalo maha. Jedne večeri, već se spuštala tama, pošto su prezalogajili i pomolili se, starac sa svog ležaja pozva Jozefa i zamoli ga da još neko vreme posedi kraj njega.
— Hoću nešto da ti ispričam — reče prijazno, po svemu sudeći, nije bio ni umoran, ni pospan.
— Sećaš li se, Jozefe, još koji put loših vremena koja si preživljavao u svojoj izbi kod Gaze, i kako ti je život dojadio? I kako si se odlučio na bekstvo i rešio da potražiš starog Diona i da mu ispričaš svoju istoriju? Kako si zatim u naseobini pobožne braće sreo starca, koga si upitao za mesto boravka Diona Pugila? I zar nije pravo čudo što je taj starac bio sam Dion? Sad ću ti ispričati kako je do toga došlo, naime, i za mene je to bilo neobično i kao kakvo čudo.
— Ti znaš kako je kad isposnik i ispovednik ostari, kada je saslušao tolike ispovesti grešnika koji ga smatraju bezgrešnim i svecem, a ne znaju da je on veći grešnik od njih. Tad mu se odjednom sve što radi učini beskorisnim i praznim, a sve što je nekad smatrao osveštalim i važnim, to jest da ga je Bog postavio na to mesto i udostojio ga da sasluša svu prljavštinu i pogan ljudskih duša i da ih olakša, sad mu se čini kao velik, isuviše velik teret, štaviše, kao neko prokletstvo, i na kraju se grozi svakog jadnika koji mu dolazi sa svojim detinjim gresima, pa zaželi da ga nema i da više nema ni njega, makar nestao s ovog sveta pomoću konopca preko jedne grane. Tako je bilo s tobom. A sada je
došao čas da se ja ispovedim i, evo, ja se ispovedam: i ja sam doživeo isto što i ti, i ja sam verovao da sam nekoristan i da sam se duhovno ugasio, da ne mogu više izdržati da mi ljudi dolaze sa poverenjem, donoseći mi svu pogan i smrad čovečjeg života sa kojima sami ne mogu da iziđu na kraj, a nisam mogao više ni ja.
— Više puta je do mene dopirao glas o nekom isposniku, po imenu Jozefus Famulus. Čuo sam da i njemu rado dolaze ljudi na ispovest, mnogi su radije išli njemu negoli meni, jer se znalo da je čovek blage i prijatne naravi, da ništa ne traži od ljudi, ne grdi ih i postupa s njima kao sa braćom, govorilo se da ih samo sasluša i zatim otpušta sa bratskim poljupcem. To nije bio moj način, ti to znaš, i kada sam prvi put čuo priču o tom Jozefusu, nalazio sam da postupa prilično budalasto i previše detinjasto;
ali kasnije, kad je došlo u pitanje da li je moj način valjan, imao sam sve razloge da se uzdržim od svakog suda i da ne uobražavam da postupam bolje od tog Jozefa. Kakvim snagama li raspolaže taj čovek? Znao sam da je mlađi od mene, ah ipak već na pragu starosti, to mi se svidelo, teško da bih imao poverenja u nekog mlađeg. Ali taj čovek me je privlačio. I tako sam odlučio da krenem u hadžiluk do Jozefusa Famulusa, da mu priznam u kakvoj sam nevolji i da ga zamolim za savet, ili ako mi ne bude dao savet možda će mi pružiti utehu i okrepljenje. Prijala mi je već i sama odluka i bilo mi je lakše na duši.
— Krenuo sam, dakle, na put u susret mestu gde je po glasinama Jozefus podigao svoju izbu. Ah, u međuvremenu, brat Jozef je doživeo isto što i ja sam, uradio je isto što i ja, obojica smo se dali u
bekstvo da bismo uzajamno potražili savet. Kada sam ga zatim ugledao, još pre no što sam stigao do njegove kolibe, prepoznao sam ga već prilikom prvog razgovora i izgledao mi je upravo kao čovek kakvog sam očekivao. Ali on se nalazio u bekstvu, prošao je veoma loše, kao i ja, ili još gore, i nikako nije bio voljan da sluša ispovesti već je želeo da se sam ispovedi i da svoj jad preda u ruke drugoga. U onaj čas je to za mene bilo čudnovato razočaranje, bio sam veoma tužan. Jer, iako se taj Jozef, koji me nije poznavao, zamorio vršeći svoju službu i očajavao tragajući za smislom života — to ipak nije značilo da je sa nama dvojicom svršeno, da smo obojica živeli beskorisno i da smo doživeli brodolom.
— Pričam ti o nečemu što ti je poznato, stoga ću skratiti priču. Te noći sam ostao sam kraj naseobine, dok si ti našao konak kod pobožne braće. Uronio sam u misli, pokušavajući da se prenesem u Jozefove misli i pomislio sam: šta li će uraditi kad sutra sazna da je uzalud bežao i da je
uzalud imao poverenje u Pugila, šta će uraditi kad sazna da je i Pugil izbeglica i žrtva napasti? Što sam se više u mislima prenosio u njegovu dušu, utoliko mi se više činilo da mi ga je sam Bog poslao, da ga upoznam i izlečim, a sa njim i sebe. Tada mi je, najzad, došao san na oči, polovina noći je već bila prošla. Sledećeg dana krenuo si sa mnom i postao mi sin.
— Tu priču sam hteo da ti ispričam. Čujem da plačeš. Plači, ako ti prija. I kad sam već tako neprilično pričljiv, ukaži mi ljubav, saslušaj još i ovo i primi k srcu. čudan je čovek, nije mnogo pouzdan i stoga nije nemoguće da će te u neko doba opet spopasti nevolje i iskušenja, pokušavajući
da te savladaju. Neka ti naš Gospod uputi isto takvog, prijatnog, strpljivog sina uzdanicu i usvojenika kakvog je meni dao s tobom! Što se tiče grane koju ti je iskušavač pokazivao u snovima, i smrti grešnog Jude Iskariota, mogu ti reći sledeće: nije samo greh i ludost pripremati sebi takvu smrt, mada naš Spasitelj lako može da oprosti i taj greh. Ali je, osim toga, živa žalost ako čovek umre u očajanju.
Ne šalje nam Bog očajanje da nas šatre, već da u nama razbudi želju za novim životom. A kada nam šalje smrt, Jozefe, kada nas oslobodi zemlje i tela i pozove nas, onda je to velika radost. Zaspati kad smo se umorili, moći odbaciti teret koji smo nosili tako dugo — divno je i čudesno. Otkako smo iskopah grob — ne zaboravi palmu koju ćeš na njemu posaditi — otkako smo počeli da kopamo grob,
ja sam radosniji i zadovoljniji no što sam bio tokom mnogih godina.
— Dugo sam brbljao, sine moj, sigurno si se umorio. Idi da spavaš, pođi u svoju kolibu. Bog neka je s tobom!
Sledećeg dana Dion nije došao na molitvu, niti je zvao Jozefa. Kada je Jozef, uznemiren, tiho ušao u Dionovu kolibu i prišao njegovom ležaju, našao je starca usnulog večnim snom, a na licu mu je lebdeo detinji, spokojan i ozaren osmeh.
Sahranio ga je, posadio drvo na njegovom grobu, i još je doživeo godinu kada je drvo urodilo prvim plodovima.