Ispod  tamariske

Seo sam malko ovde ispod tamariske kako bib sveze ubrane žute, medene smokve s odgovarajuCim spokojstvom pojeo u hladu. Bilo je oko podne i u zalivu ne bese nikoga. Vise to bde metafizika, nego jedenje. Katkada se sme ovako jesti, kao da se eovek moli. I kada sam otifao na obalu da sa ruku sperem lepljivi med zrelog voca, morao sam da se vratim, da praznik osvdtam jednom cigaretom.

Epipboitesis, pomislio sam. Grcka rec. Nafao sam je kod Dionizija Areo­ pagita, u njegovoj knjizi 0 bofanskim imenima i znaci: decji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu eoveka i dobrostivo se smesi eoveku. Kad bi postojao neko, eovek Majstor, koji bi me mogao nauCiti da ugledam lice bozje dobrote koje stanuje u srcu, prepefacio bib do kraja sveta samo da ga nadem. On bi me naucio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalafoo rasipanje vremena. Moie biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tasta, ali moze i detinjstvo bozje.

Sada nije rec o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greb, smrt. Jer postoje. Nije rec o mufoom ispastanju koje godinama gori u patnjama i nema ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes nije fovek koji slomljen stenje i cvokoce od ufasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je to trenutak kada sam tako ludo srecan da zadrhtim od blistavila velicine bezgranifoe bozje dobrote, i shvatim, ako mi se On ovako neposredno ob­ javljuje, ne mogu nista drugo nego da, potresen radoscu, bez reci zavapim: hvala.

Teski, tamni, patnicki, asketski, samopregorni put religije zna svaki eovek. Ali biva, na trenutak, da i sunce zablista. Religi,on is not our burden, but our privilege - religija nije teret, nego povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima, u najveCim religioznim vremenima: biti dete Boga. Nekoliko mistika govore o tome, a postoji neko ko je ziveo u ovom epifotesu, jedno od naj­ milije dece Boga: Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cvecu, smesiti se lepoj devojci, setati se, igrati se, sve to moze biti molitva, i zaista je molitva ako je eovek istinsko dete Boga i iz njegovog izmirenog srca bozja dobrota gleda eoveka.

Citaoee moj, ti koji ovo Citas i mislis da ga grdim, veruj mi, u mom zivotu bio je jedan jedini sustinski, ozbiljan, presudan dogadaj koji je potresao celu moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode, ne mogu da budem briscanin, jer ne mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeCi odgovor: Ne treba svet mrzeti, nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj nista ne moze da mrzi.

Veruj mi, dragi moj, viSe od dvadeset godina pretrazivao sam sve zakutke zemlje kako bib nafao Boga. Tu ne me chercherais pas, si tu ne me possedais, kafo Paskal: ne bi me trazio da nisam u tebi. Jedini smisao moga bivstva bese pronaCi njega. Trazio sam·ga u filozofiji, mudrosti, umetnosti, mitologiji, tra­ zio u ljubavi, prirodi, askezi i nisam primetio da mi je u srcu. On. Mnogo je bogova, samo je jedan Bog. Zasto mi je religija uvek bila vafoa? Zasto nije bio vafoiji on? I kada sam ga nafao, nije li mi svejedno kakvim mu se recima obracam, ako je Njemu svejedno? Jer On ne euje reci, nego srca.

Vee dugo cuvam tajnu u sebi o tome da sam stigao u veru u kojoj sam roden: Tief ist die Trauer, der mich umdustert, eintrete ich wieder Herr, in dein Haus - duboka tuga crni se oko mene, stupam u tvoj dom, Gospode, opet. Vratio sam se u tvoj dam ali nikome to nisam smeo da priznam. Stideo sam se. ReCi ce za mene ono sto i ja za druge: slomljen. Iskreno govoreci onda sam isto tako malo bio slomljen kao i sada. Naprotiv. Pouzdano znam da sam onda bio manji i da sam od tada rastao. Plasio sam se da ce mi ocitati ono sto sam ja citao njima u razdoblju apostate. Bebu to ufasne stvari. Jeza me obuzme kada na to pomislim. Nikada to vise ne mogu popraviti? I jedina moguenost oslobadanja od posledica jeste aka cak i sada pribvatim odgovor­ nost za njib, sada kada ne verujem u ono sto sam tada govorio. Inace verujem da stvar ne zavisi od religije. Ono sto se meni dogodilo nije stvar religije, nego Boga. Dok sam trazio jedinu istinsku veru, lutao sam. Nema jedine istinske vere. Sve od toga zavisi: naCi i zavoleti Boga. Ili: zavoleti ga i naCi. Ostalo je tek teologija.

Ovaj trenutak ovde ispod tamariske daje mi snage da dalje nista ne tajim. Cak ni pred onima koje sam ja gurnuo u neverstvo. Jedino sto bih jos mogao da ucinim jeste da im govorim 0 epifotesu, i 0 tome da SU JljgQYQ.§J!'Qljg.j i dobrota beskrajni. Sin koji se vratio vec moze da govori razmetnicima koji jos napolju tumaraju: dodite, jer on voli pokajnike. A onaj ko se vrati, on maze biti ucesnik detinjstva bozjeg. Ne naljuti se aka pojedem svefo travu, ako popijem vino, o, vino veoma volim, naroCito ova crno sto ovde rada! Ljutis se zbog toga, Gospode? Ma ne, zar ne? Kad bi ti ovde ziveo, pio bi i zabvaljivao bi se sto postoji ovakvo velicanstveno vino. Kako je dobro biti dete, kupati se, uzivati, podsmevati se glupima, biti razuzdan, osecati kao dar ono sto sam dobio: vino, radost, cvece isto kao igru, koketno, izazovno, vra­ golasto raspolofonje islatku vedrinu.

Opet mislis da grdim? Mislis da trazim rafinovano opravdanje za neod­ govoran zivot kojim ovde zivim na blistavom moru, a epifotes nije nista drugo do kranja laz jednog frivolnog uzivaoca? Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral moze da govori o dobrom, losem, grehu, vrlini, lazi, istini. Religija ne mofo govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom casu, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna vafoa stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvesta ljubav sto sam drzak, podrugljiv, ironican, malko prozdrljiv, lakom, dobro raspolozen, voleo bih da pomilujem svaku kovrdfavu kosu, vitku zensku nogu, ja koji sam brb­ ljiv, naklapalo, vragolast. Darovi su to. VeCina ljudi patnju jos ume da prih­ vata ozbiljno, ali radost vec ne.

Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva bozjeg znam da je Cistom srcu svaki moral nerazumljiv. Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u medenoj smokvi. Ali to znaju samo njegova deca koja.bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj ugrejanoj kozi zapeni se hladovita voda. 0, moliti se smejuCi, i u blistavo leto kliknuti: Kako je dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oce, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata, kako bih voleo ako bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne trenutke Cistote, smej se i raduj, a potom idi i svetu govori o ovoj radosti.