ISHOD JEDNOG OPŠIRNOG ODBIJANJA RUKOPISA[9]

Šetao sam i razmišljao o tome. Ovo je bilo najduže koje sam ikad dobio.
Obično bi samo rekli: „Zao nam je, ovo nije na odgovarajućem nivou“, ili
„Žao nam je, ovo nam ne odgovara“. Ili bi, još češće, poslali standardni
štampani obrazac odbijanja rukopisa.
Ali ovo je bilo opširno, duže nego ikad. Odnosilo se na priču „Moje
avanture u pedeset pansiona“. Stao sam ispod ulične lampe, izvadio pisamce iz džepa i ponovo ga pročitao.

Dragi gospodine Bukovski,
Ovo je, još jednom, konglomerat izuzetno dobrog teksta i onog drugog, koji obiluje opevanjem prostitutki, jutarnjim povraćanjima, mizantropijom, veličanjem samoubistva itd, što nije baš primereno za jedan književni časopis.
Ipak, to je saga o posebnom tipu ličnosti i mislim da ste u tom okviru pošteno odradili svoj posao. Postoji mogućnost da vas jednom objavimo, ali ne znam tačno kada. To zavisi od vas.
Iskreno vaš,
Vit Barnet[10]

O, znao sam taj potpis: dugačko „t“ koje se uvija na kraju imena, i početak slova „B“ koji se spuštao do pola stranice.
Vratio sam pismo u džep i nastavio šetnju ulicom. Prilično sam se dobro
osećao.
Pisao sam tek dve godine. Dve kratke godine. Hemingveju je trebalo deset godina. A Šervud Anderson je napunio četrdeset pre nego što mu je išta objavljeno.
Izgleda da ću morati da se odreknem pića i žena sumnjive reputacije. Do
viskija se ionako teško dolazi, a vino mi uništava stomak. A kad smo kod Mili Mili, e, to će biti teže, mnogo teže.
... Ali Mili, Mili, moramo da mislimo na umetnost. Dostojevski, Gorki, kod Rusa, a sad Amerika traži čoveka Istočne Evrope. Amerika je umorna od Brauna i Smitova. Brauni i Smitovi su dobri pisci, ali previše ih ima i svi pišu slično. Amerika hoće nemušto crnilo, nepraktično razmišljanje i potisnute želje čoveka Istočne Evrope.
Mili, Mili, tvoj stas je baš kakav treba da bude: kao saliven sve do bokova, i voleti tebe lako je kao staviti rukavice na mrazu. Tvoja soba je uvek topla i radosna, i ti imaš ploče i sendviče sa sirom koje volim. A tvoja mačka, Mili, sećaš se? Sećaš se kad je bila mače? Pokušavao sam da je naučim da se rukuje i prevrće, a ti si rekla da mačka nije pas i da neću uspeti. E, pa uspeo sam, zar ne, Mili? Mačka je sad velika i postala je majka i imala je mačiće. Ali sada sve to mora da nestane, Mili: mačke i stas i Šesta simfonija Čajkovskog. Americi treba čovek Istočne Evrope...
U međuvremenu sam shvatio da sam ispred svog pansiona, pa sam ušao.
Onda sam video svetlo u svojoj sobi. Pogledao sam unutra: Karson i Šipki su sedeli za stolom, s nekim koga nisam poznavao. Igrali su karte, a nasred stola je bio veliki balon s vinom. Karson i Sipki su bili slikari koji nisu mogli da odluče da li da li slikaju kao Salvador Dali, ili kao Rokvel Kent, i radili su u brodogradilištu dok to ne reše.
Onda sam video čoveka koji je vrlo mirno sedeo na ivici mog kreveta.
Imao je brkove i kozju bradicu, i poznato mi je izgledao. Kao da sam znao njegovo lice. Video sam ga u nekoj knjizi, novinama, u filmu možda. Pitao sam se gde.
Tada sam se setio.
Kada sam se setio, nisam više znao da li da uđem ili ne. Na kraju krajeva, šta čovek da kaže? Kako da se ponaša?Teško je s takvim ljudima. Stalno treba paziti da ne kažeš nešto pogrešno, treba paziti na sve.
Rešio sam da još jednom prošetam oko stambenog bloka. Pročitao sam
negde da to pomaže kad si nervozan. Pri odlasku sam čuo kako Sipki psuje i čuo sam kako je nekom ispala čaša. To mi nimalo neće pomoći.
Odlučio sam da unapred pripremim svoj govor. „Ja zaista nisam neki
govornik. Veoma sam povučen i napet. Sve što želim da kažem, čuvam i
prenosim na hartiju. Sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam bio takav.“
Pomislio sam da će to biti dovoljno, i kada sam završio šetnju oko bloka
pošao sam pravo u sobu.
Videlo se da su Karson i Šipki već prilično pijani i znao sam da mi oni
nimalo neće pomoći. Taj mali treći igrač koga su doveli bio je takođe u lošem stanju, osim što je sav novac bio ispred njega.
Čovek sa kozjom bradicom ustao je sa kreveta.
„Kako ste, gospodine?“ upitao je.
„Dobro, a vi?“ Rukovali smo se. „Nadam se da niste predugo čekali?“
rekao sam.
„O, ne.“
„Ja zaista nisam neki govornik... “ rekao sam.
„Osim kad je pijan, onda se dere kao magarac. Ponekad ode na trg i drži
predavanje, i ako ga niko ne sluša, on govori pticama“, rekao je Sipki.
Čovek sa bradicom se nasmešio. Čaroban osmeh. Očigledno je bio
uviđavan čovek.
Druga dvojica su nastavila da se kartaju, ali je Šipki okrenuo stolicu i
posmatrao nas.
„Veoma sam povučen i napet“, nastavio sam, „i. . .“
„Napet ili sapet?“ dreknuo je Šipki.
To je bilo jako loše, ali se gospodin sa kozjom bradicom ponovo nasmešio i bilo mi je bolje.
„Sve što želim da kažem, čuvam i prenosim rečima na hartiju i. . . “
„Hartiju ili partiju?“ dreknuo je Šipki.
„ . . .i sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam bio takav.“
„Slušaj, gospodine!“ dreknuo je Šipki ljuljajući se napred-nazad na stolici.
„Slušaj ti sa bradicom!“
„Da?“
„Slušaj, visok sam sto osamdeset, imam talasastu kosu, stakleno oko i
crvene kockice!“
Čovek se nasmejao.
„Ne veruješ mi, a? Ne veruješ da imam crvene kockice?“
Kad god je pijan, Šipki iz nekog razloga ubeđuje ljude da ima stakleno
oko. Pokazuje na jedno ili drugo oko i tvrdi da je stakleno. Kune se da mu je stakleno oko napravio otac, vrhunski svetski stručnjak, koga je, na nesreću, u Kini ubio tigar.
Iznenada, Karson je počeo da urla: „Video sam kad si uzeo tu kartu!
Odakle ti? Daj je ‘vamo, ovamo je daj! Obeležena, obeležena! Znao sam! Nije ni čudo što dobijaš! Aha! Aha!“
Karson je ustao, dočepao malog kartaroša za kravatu i cimnuo je. Karson je bio plav u licu od besa, a mali kartaroš je postajao sve crveniji dok je Karson zatezao kravatu.
„Šta je bilo, a! A! Šta je bilo! Šta je sad?“ dreknuo je Šipki. „Daj da vidim!
Daj lovu!“
Karson je skroz poplaveo i jedva je govorio. S velikim naporom je šištao
reči kroz usne i zatezao kravatu. Mali kartaroš je počeo da maše rukama kao oktopod na suvom.
„Varao nas je!“ šištao je Karson. „Varao je! Vadio je karte iz rukava, jasno
kao dan! Varao je, kažem ti!“
Šipki je prišao malom kartarošu s leđa, uhvatio ga za kosu i počeo da mu cima glavu napred-nazad. Karson je ostao na kravati.
„Jesi li nas varao, a? Jesi li? Pevaj! Pevaj!“ urlao je Šipki, cimajući ga za
kosu.
Mali kartaroš nije propevao. Samo je mahao rukama i počeo da se znoji.
„Povešću vas negde gde može da se popije pivo i pojede nešto“, rekao sam čoveku sa bradicom.
„Ajde sad! Govori! Priznaj! Nećeš nas prevariti!“
„O, to neće biti neophodno", rekao je čovek sa bradicom.
„Pacove! Gnjido! Svinjo degenerisana!“
„Insistiram“, rekao sam.
„Ti bi da opljačkaš čoveka sa staklenim okom, a!? Pokazaću ti ja, svinjo
degenerisana!“
„Veoma ste ljubazni, a ja jesam malo ogladneo, hvala vam“, rekao je čovek sa bradicom.
„Pevaj! Pevaj, svinjo degenerisana! Ako ne propevaš za dva minuta, srce
ću ti iščupati!“
„Idemo odmah“, rekao sam.
„U redu“, rekao je čovek sa bradicom.
U to doba noći svi su restorani zatvoreni, a daleko je bilo da vozim do
grada. Nisam mogao da ga vodim nazad u sobu, pa sam morao da oprobam sreću sa Mili. Ona je uvek imala dosta hrane. Ako ništa drugo, uvek je imala sir.
Bio sam u pravu. Poslužila nas je kafom i sendvičima sa sirom. Mačka me je poznavala i odmah mi je skočila u krilo.
Spustio sam mačku na pod.
„Gledajte, gospodine Barnet“, rekao sam.
„Daj šapu!“ rekao sam mački. „Daj šapu!“
Mačka je samo sedela.
„Baš čudno, uvek je to radila,“ rekao sam. „Daj šapu!“
Setio sam se da je Šipki rekao gospodinu Barnetu kako sam govorio
pticama.
„Hajde sad! Daj šapu!“
Počeo sam da se osećam kao budala.
„Hajde više! Daj šapu!“
Sagnuo sam glavu do mačje glave i dao sve od sebe.
„Daj šapu!“
Mačka je samo sedela.
Vratio sam se na stolicu i uzeo svoj sendvič sa sirom.
„Mačke su čudne životinje, gospodine Barnet. Nikad se ne zna s njima.
Mili, pusti Šestu Čajkovskog za gospodina Barneta.“
Slušali smo muziku. Mili je prišla i sela mi u krilo. Na sebi je imala samo negliže. Baš je zasela. Pomerio sam sendvič u stranu.
„Obratite pažnju“, rekao sam gospodinu Barnetu, „na deo kojim se uvodi
marš u ovu simfoniju. Mislim da je to je jedan od najlepših stavova u muzici.
Osim njegove siline i lepote, struktura mu je savršena. Oseća se inteligencija na delu.“
Mačka je skočila u krilo čoveka sa bradicom. Mili je priljubila obraz na
moj, položila dlan na moje grudi. „Gde si ti do sada, bebice? Nedostajao si Mili, znaš.“ Ploča se završila, a čovek sa bradicom sklonio mačku s krila, ustao i ponovo pustio ploču. Trebalo je da izvadi ploču broj 2 iz omota.
Puštanjem ponovo iste ploče prerano ćemo doživeti klimaks. Ali ništa nisam rekao, i odslušali smo do kraja.
„Kako vam se dopalo?“ upitao sam.
„Sjajno. Zaista sjajno!“
Mačka je bila pred njim na podu.
„Daj šapu! Daj šapu!“ rekao je mački.
Mačka je pružila šapu.
„Vidi“, rekao je, „dala mi je šapu.“
„Daj šapu!“
Mačka se prevrnula.
„Ne, daj šapu! Daj šapu/“
Mačka je samo sedela.
Sagnuo je glavu do mačje glave i šapnuo joj u uvo: „Daj šapu!“
Mačka mu je zarila kandže u bradicu.
„Jeste li videli? Naterao sam je da mi da šapu!“ Gospodin Barnet je
zadovoljno izgledao.
Mili se tesno priljubila uz mene. „Poljubi me, bebice“, rekla je, „poljubi
me.“
„Neću.“
„Gospode bože, ti kao da si malo odlepio, bebice? Šta te muči? Nešto te
večeras muči, vidi se! Pričaj Mili o tome! Mili bi i u pakao otišla zbog tebe, ti to dobro znaš! O čemu se radi, a? A?“
„Sada ću je navesti da se prevrne“, rekao je gospodin Barnet.
Mili me čvrsto zagrlila i zagledala mi se u oči. Izgledala je veoma tužno i
majčinski i mirisala je na sir. „Reci Mili šta te muči, bebice.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka je samo sedela.
„Slušaj,“ rekao sam Mili, „vidiš tog čoveka?“ „Aha, vidim ga.“
„E, pa to je Vit Barnet.“
„Ko je taj?“
„Urednik časopisa. Onog kojem šaljem priče“ „Misliš onaj ko ti šalje ona
pisamca.“
„Odbijanja rukopisa, Mili.“
„E pa loš je. Ne sviđa mi se.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka se prevrnula.
„Gledajte!“ povikao je. „Naveo sam mačku da se prevrne! Voleo bih da kupim ovu mačku! Ona je čudo!“
Mili me još čvršće zagrlila, zagledana u moje oči. Bio sam potpuno
bespomoćan. Osećao sam se kao još živa riba na ledu u vitrini ribarnice
petkom ujutro.
„Slušaj,“ rekla je, „mogu da ga navedem da objavi jednu tvoju priču. Mogu  da ga navedem da objavi sve tvoje priče!“
„Gledajte kako navodim mačku da se prevrne!“ rekao je gospodin Barnet.
„Ne, ne, Mili, ti ne shvataš. Urednici nisu isto što i umorni poslovni ljudi.
Urednici su skrupulozni! „Skrupulozni?“
„Skrupulozni.“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet.
Mačka je samo sedela.
„Znam ja sve o tim skrupulama! Nemoj ti da brineš o skrupulama.
Navešću ga da objavi sve tvoje priče, bebice!“
„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Ništa se nije desilo.
„Ne, Mili, neće moći.“
Sva se omotala oko mene. Jedva sam disao, a bila je poprilično teška.
Noge su počele da mi trnu. Mili je priljubila obraz na moj i prelazila dlanom gore-dole preko mojih grudi. „Ti se, bebice, ništa tu ne pitaš.“
Gospodin Barnet je sagnuo glavu do mačje glave i šapnuo joj na uvo.
„Prevrni se!“
Mačka mu je zarila kandže u bradicu.
„Mislim da bi ova mačka pojela nešto,“ rekao je.
Onda se vratio na stolicu. Mili mu je prišla i sela mu na koleno.
„Odakle ti ta slatka bradica?“ upitala je.
„Oprostite,“ rekao sam, „idem da popijem vode.“
Otišao sam u kuhinju, seo za sto i zagledao se u cvetni dezen na mušemi.
Pokušao sam da ga zagrebem noktom.
Bilo je već dovoljno teško što delim Milinu ljubav sa prodavcem sira i
zavarivačem. Mili, sa tim salivenim stasom sve do bokova. Mučno, mučno.
Sedeo sam tako i posle nekog vremena izvadio ono odbijanje iz džepa i
ponovo ga pročitao. Mesta na kojima je bilo presavijeno postajala su smeđa od prljavštine i krzanja. Bolje da prestanem da ga gledam i stavim ga u neku knjigu kao presovanu ružu.
Počeo sam da razmišljam o tome što je pisalo u njemu. Oduvek sam imao taj problem. Cak sam i na koledžu tonuo u to nemušto crnilo. Nastavnica pisanja kratke priče povela me jedne noći na večeru i predstavu, i održala mi predavanje o lepotama života. Dao sam joj pre toga jednu priču koju sam napisao, u kojoj ja, kao glavni lik, odlazim noću na plažu i na pesku razmišljam o smislu Hrista, o smislu smrti, o smislu i punoći i ritmu svega. A onda, usred tog razmišljanja, nailazi skitnica krmeljivih očiju i zaspe me peskom po licu. Ja razgovaram sa njim, kupim mu flašu i mi pijemo. Pripadne nam muka. Onda odemo u kuću sumnjive reputacije.
Posle večere je nastavnica kratke priče otvorila torbicu i izvadila moju
priču o plaži. Otvorila ju je negde oko sredine, gde se pojavljuje krmeljiva
skitnica i gde je kraj razmišljanja o smislu Hrista.
„Dovde,“ rekla je, „dovde je veoma dobro, u suštini predivno.“
Onda me pogledala tim blistavim pogledom umetnički nadarenih osoba
kojima se nekako desio novac i položaj. „Ali oprosti mi, zaista mi oprosti“, kuckala je prstom po drugom delu moje priče, „šta će kog đavola sad ovo ovde?“
★ ★ ★
Nisam više mogao da sedim. Ustao sam i ušao u sobu.
Mili se sva omotala oko njega, zagledana u njegove oči. On je izgledao kaoriba na ledu.
Mili mora da je pomislila kako hoću da porazgovaram s njim o proceduri objavljivanja knjige.
„Oprostite, moram da se očešljam,“ rekla je i izašla iz sobe.
„Divna devojka, zar ne, gospodine Barnet?“ rekao sam.
Dovodio se u red i zatezao kravatu. „Oprostite“, rekao je, „zašto me stalno oslovljavate sa ’gospodin Barnet’?“
„Pa zar niste taj?“
„Ja sam Hofman. Džozef Hofman. Iz Kertisovog osiguranja. Došao sam da odgovorim na vašu prijavu.“
„Ali ja vam nisam poslao prijavu.“
„Mi smo je dobili od vas.“
„Nikada je nisam poslao.“
„Zar vi niste Endrju Spikvič?“
„Ko?“
„Spikvič. Endrju Spikvič, ulicaTejlor 3631?“
Mili se vratila i obavila se oko Džozefa Hofmana. Nisam imao srca da joj
kažem.
Tiho sam zatvorio vrata i sišao niz stepenice napolje na ulicu. Hodao sam do pola bloka i onda video da su se svetla ugasila.
Potrčao sam kao lud ka svojoj sobi, nadajući se da je u onom balonu na
stolu ostalo još vina. Ipak, nisam mislio da ću imati toliko sreće, jer ja sam više od sage o posebnom tipu ličnosti: nemušto crnilo, neostvarive misli i potisnute želje.