D R U G I D E O

INDIV1DUACIJA

I

FUNKCIJA  NESVESNOG

Postoji jedna unutrašnja određenost i mogućnost da se prevaziđu stupnjevi koji su opisani u prvom delu. To je put individuacije. Individuacija znači: po ­ stati pojedinačno biće, i ukoliko pod individualnošću podrazumevamo našu najintimniju, poslednju i ne- uporedivu jedinstvenost, postati svoja Sopstvenost (Selbst). Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti i kao »samoostvarenje«  ili kao »samoispunjenje«.

Razvojne mogućnosti, o kojima je bilo reči u prethodnim poglavljima, su u osnovi uzeto obeseblje- nja, naime samoodricanja u korist neke spoljne uloge ili u korist nekog uobraženog značenja. U prvom slu­ čaju Sopstvenost se povlači u pozadinu u korist so­ cijalnog priznanja, u drugom u korist autosugestivnog značenja neke iskonske slike. U oba slučaja, dakle, preteže kolektivno. Samoodricanje u korist kolektiv­ nog odgovara socijalnom idealu; ono važi čak kao dužnost i vrlina, iako to može dovesti i do egoistič- kih zloupotreba. Egoiste nazivaju »samoživima« što, naravno, nema ničeg zajedničkog sa pojmom »Sop- stvenosti«, kako ga ovde koristim. Nasuprot tome iz­ gleda da samoostvarenje stoji u suprotnosti sa samo- odricanjem. Ovaj nesporazum je opšti, pošto se pravi nedovoljna razlika i između individualizma i indivi­ duacije. Individualizam je namerno isticanje i nagla­ šavanje navodne svojstvenosti nasuprot kolektivnih obzira i obaveza. Individuacija, međutim, znači upra-

vo bolje i potpunije ispunjenje kolektivnih opredelje­ nja čoveka, pošto dovoljno uzimanje u obzir svojstava individue pruža bolje mogućnosti socijalnog uspeha, nego kada se lična svojstva zapostavljaju ili čak po­ tiskuju. Svojevrsnost individue ne treba shvatiti kao heterogenost njene supstancije ili njenih komponen­ ti, već mnogo pre kao svojstveni odnos mešavine ili kao postepenu razliku diferenciranja funkcija i spo­ sobnosti, koje su po sebi i za sebe univerzalne. Svako ljudsko lice ima nos, dva oka itd., ali ovi univerzalni faktori su varijabilni i ova varijabilnost je ono što omogućava individualna svojstva. Stoga individuacija može značiti samo psihološki razvojni proces, koji is­ punjava data individualna opredel jenja, drugim re­ cima, od čoveka stvara tog određenog pojedinca, ka­ kav je već. Na taj način ne postaje »samoživ« u sva­ kodnevnom smislu, već on samo ispunjava svoju svo­ jevrsnost, što je, kao što je rečeno, beskrajno razli­ čito od egoizma ili individualizma.

Ukoliko je čovekova individua, kao živo jedin­ stvo, sastavljena od samih univerzalnih faktora, ona je potpuno kolektivna i zato ni u kakvoj suprotnosti prema kolektivu. Individualističko naglašavanje svo- jevrsnosti stoga je u suprotnosti sa ovom osnovnom činjenicom živog bića. Nasuprot tome individuacija upravo teži živom  sadejstvu  svih  faktora.  Ali  kako su ti, po sebi univerzalni faktori uvek prisutni samo u individualnom obliku, njihovo potpuno uzimanje u obzir dovodi do individualnog dejstva, koje se ne mo­ že zameniti ničim boljim, a najmanje individualiz­ mom.

Svrha individuacije nije ništa drugo do s jedne strane oslobađanje Sopstvenosti iz pogrešnog plašta persone, a s druge od sugestivne moći nesvesnih slika. Iz do sada rečenog trebalo bi da je postalo dovoljno jasno šta psihološki znači persona. Sto se tiče druge strane, naime dejstva kolektivno nesvesnog, tu se kre­ ćemo u tamnom unutrašnjem  svetu, koga je znatno teže razumeti nego svakom pristupačnu psihologiju persone. Svako zna šta znači »zauzeti službenu pozu« ili »igrati društvenu ulogu«, itd. Pomoću persone čo-

vek želi da izgleda kao onaj ili ona, ili se čovek rado krije iza neke maske, pa čak izgrađuje određenu per­ sonu kao zaštitni bedem. Stoga problem persone ne bi smelo da pravi posebne teškoće razumevanja.

Druga je stvar, međutim, shvatljivo izložiti one suptilne unutrašnje procese, koji sugestivnom silom zahvataju svest. O ovim dejstvima najbolje možemo steći sliku uz pomoć primera duševnih bolesnika, stvaralačkih inspiracija i religijskih preobraćanja. Izvanredan opis ovakve unutrašnje promene, za koji bi se moglo reći da je prisluškivao stvarnost, nalazi se u knjizi H. G. Wels: Christina Albertas Father.' Promene slične  vrste opisane su i  u vrednoj knjizi Leon Daudet,  L'Heredo.2  Obuhvatni  materijal  može se naći kod William James, Varieties oj Religious Experience.i Iako su u mnogim takvim  slučajevima prisutni spoljni faktori, koji ovu promenu ili nepo­ sredno uslovljavaju ili su bar povod, ipak nije uvek slučaj da spoljni faktor daje dovoljno objašnjenja za nastajanje promene ličnosti.  Naprotiv,  moramo pri­

znati činjenicu da promene ličnosti mogu nastati iz  • subjektivnih,  unutrašnjih  razloga,  mišljenja  i  ube- đenja, pri čemu spoljni povodi ili ne igraju nikakvu  ili  krajnje  nebitnu ulogu.  Ovo  je  tako  reći  pravilo kod patoloških promena ličnosti. Oni slučajevi psiho­  za koji predstavljaju jasnu i jednostavnu reakciju na rušilački,  spoljni  događaj  spadaju  u  izuzetke,  zbog čega je za psihijatriju nasledna ili stečena patološka nastrojenost bitni etiološki faktor. Isto važi i za ve­ ćinu stvaralačkih intuicija, pošto čovek jedva da će biti sklon da prihvati čisto kauzalnu vezu između ja­ buke koja pada sa drveta i Njutnove teorije gravi­ tacije. Isto tako se i sva ona religijska preobraćanja, koja se ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa suge­ stijom  ili  podražavanjem primera,  zasnivaju na sa­ mostalnim  unutrašnjim  procesima,  čiji  tok  dostiže kulminaciju u promeni ličnosti. Ovi procesi po pra-

1     London i New York, 1925.

8     Pariš, 1916.

3  London i Cambridge, Mass., 1902.

vilu imaju osobitost da su pre svega potpragovni, to- jest nesvesna zbivanja,  koja samo  postupno dostižu do svesti. Momenat prodora svakako da može biti i iznenadan, ukoliko svest trenutno preplave tuđi i na izgled neslućeni sadržaji. Za laike a i za onog koga je ovo pogodilo to može da izgleda tako, ali za znalca nema ovakvih iznenadnosti. Naime, u stvarnosti ova­ kav prodor se po pravilu priprema godinama, često je ovome posvećeno pola života, a već u detinjstvu se mogu posmatrati svakakve  čudne stvari,  koje često više ili manje simbolično ukazuju na budući nenor­ malni  razvitak.  Sećam  se  npr.  duševnog  bolesnika koji je odbijao hranu a veštačkoj ishrani preko nosne sonde davao sasvim neobičan otpor. Bila je potrebna čak narkoza da bi se uvela sonda. Naime, bolesnik je na svojstven način mogao tako reći da proguta jezik, to jest da ga pritisne unazad u ždrelo, što mi je tada bila sasvim nova i nepoznata činjenica. U jednom od lucidnih intervala saznao sam od bolesnika sledeće: kao mladić često je razmišljao o tome kako bi mogao da se ubije i onda kada bi ga sprečavali na svaki mo­ gući način. Najpre je pokušao sa zadržavanjem disa­ nja dok je došao do zaključka da u polusvesnom sta­ nju ipak počinje  da  diše.  Stoga je prestao  sa  ovim pokušajima i  razmišljao kako bi išlo sa odbijanjem hrane. Ova razmišljanja zadovoljavala su ga sve dotle dok  nije  otkrio  da  mu  se  hrana  može  uvesti  kroz nosnoždrelnu duplju. Zbog toga je razmišljao o tome kako bi se mogao zatvoriti ovaj pristup. Tako je do­ šao na pomisao da jezik priljubi unazad. U početku mu to nije uspevalo zbog čega je započeo sa redovnim vežbama, tako da mu je uspelo da jezik proguta onako kako se to ponekad nenamerno dešava u narkozi, oči­ gledno  zbog potpune,  veštačke  mlitavosti  muskula­ ture koreria jezika.

-Na ovaj čudan način mladić se pripremao za budu­ ću psihozu. Posle drugog šuba ostao je neizlečivo du­ ševno bolestan. Ovaj primer namesto mnogih drugih pokazuje kako kasnije na izgled iznenadni upad stranih sadržaja niukom slučaju nije stvarno iznenadan, več naprotiv rezultat dugogodišnjeg, nesvesnog razvitka.

Veliko pitanje je: u čemu se sastoje nesvesni procesi? I kako su nastali? Sve dok nisu svesni o njima se, naravno, ne može ništa reći. Ponekad, me­ đutim, manifestu ju se delom kroz simptome, delom kroz postupke, mišljenja, afekte, fantazije i snove. Oslanjajući se na ovakva posmatranja možemo izvući indirektne zaključke o svagdašnjem položaju i svag­ dašnjem stanju nesvesnih zbivanja i razvitaka. Pri tom se čovek ne srne prepustiti iluziji da se upoznala stvarna priroda nesvesnih procesa. Mi nikada ne dos- pevamo dalje od tako reći — kao-da .. .

»U srž prirode ne prodire ni jedan duhovni stvor«, takođe ni u nesvesno. Znamo, međutim, da nesvesno nikada ne miruje. Izgleda da je stalno ak­ tivno, čak i kada spavamo, ipak sanjamo. Doduše, ima veliki broj ljudi koji tvrde da po pravilu nikada ne sanjaju, međutim, vrlo je verovatno da se oni samo ne sećaju svojih snova. Čak je upadljiva činjenica da se ljudi koji govore u snu najčešće ili ne mogu setiti sna skopčanog sa govorom ili uopšte činjenice da su nešto sanjali. Sigurno da ne prođe dan a da ne na­ činimo neku govornu omašku, da se nečega ne mo­ žemo setiti što je inače u drugim prilikama prisutno, da nas ophrvava zlovolja kojoj ne znamo uzrok itd. Ovo su simptomi nesvesne delatnosti koja noću po­ staje direktno vidljiva u snovima, dok danju samo ponekad probija branu koju postavlja svest.

Koliko dopire naše današnje iskustvo možemo tvrditi da se nesvesni procesi nalaze u kompenzator- nom odnosu prema svesti. Izričito koristim reč »kom- penzatoran« a ne reč »kontrastan«, pošto svest i ne­ svesno nisu neophodno u međusobnoj suprotnosti, već se međusobno dopunjuju do određene celine, do Sop- stvenosti. Shodno ovoj definiciji Sopstvenost je sve- snom Ja nadređena veličina. Ono ne obuhvata samo svesnu već i nesvesnu psihu i stoga je tako reći lič­ nost, što smo takodel Mogli bismo zamisliti da pose- dujemo parcijalne duše. Tako npr. bez teškoća sebe same možemo sagledati kao personu. Ali  razjasniti sebi šta smo kao Sopstvenost, prevazilazi našu moguć­ nost  predstavljanja,  pošto  bi  za  ovu  operaciju  deo

13   Jung,  Odabrana  dela,  II                                                               193

morao da bude u mogućnosti da shvati celinu. Tako- đe nema nade da dostignemo ni bar približnu sve- snost Sopstvenosti jer ma koliko mogli biti svesni, uvek će biti prisutna neodređena i neodrediva koli­ čina nesvesnog, koja spada u totalnost Sopstvenosti. I tako Sopstvenost ostaje nama stalno nadređena ve ­ ličina.

Nesvesna zbivanja koja kompenzuju svesno Ja sadrže sve one elemente koji su neophodni za samo- regulaciju celokupne psihe. Na ličnom stupnju to su u svesti još nepoznati lični motivi, koji se javljaju u snovima ili su to značenja dnevnih situacija koje smo prevideli, ili zaključci koje nismo izveli, ili  afekti koje sebi nismo dozvolili, ili kritike koje smo sebi uštedeli. Što čovek kroz samospoznaju i njoj odgo­ varajućim postupcima postaje više svestan sebe, tim više se gubi onaj na kolektivno nesvesnom naslagani sloj lično nesvesnog. Na taj način nastaje svest koja više nije  sputana u lično osetljivom Ja-svetu, već uzima učešća u daljem svetu, objekata. Ova šira svest više nije ono osetljivo, egoistično klupko ličnih želja, strahovanja, nadanja i ambicija, koje moraju  biti kompenzovane pomoću nesvesnih ličnih protiv-ten- dencija ili čak i korigovane, već  je to funkcija od­ nosa skopčana za objekt, svet, koja individuu pre- mešta u bezuslovnu, obaveznu i neraskidivu zajednicu sa svetom. Zapleti koji nastaju na ovom stupnju više nisu egoistični konflikti želja, već teškoće  koje  se tiču kako mene tako i drugihj U krajnoj liniji na o- vom stupnju radi se o kolektivnim problemima, koji stavljaju u pokret kolektivno nesvesno, pošto im je potrebna kolektivna a ne lična kompenzacija. Ovde možemo doživeti da nesvesno produkuje sadržaje koji ne važe samo za dotičnog pojedinca, već i za druge, čak za mnoge i, možda, za sve.

Elgoni, koji žive u prašumama Elgona, objasnili su mi da ima dve vrste snova: običan san malog čo­ veka i »velika vizija« koju ima samo  veliki  čovek, npr. vrač ili poglavica. U malim snovima nema  ni­ čega. Ali ako je neko sanjao »veliki san«, onda saziva celo pleme da bi ga svima ispričao.

Otkud neko zna da li je njegov san  »veliki«  ili

>mali«? On zna to na osnovu instinktivnog osećanja značajnosti. On je tako savladan utiskom da mu ne pada na pamet da san zadrži samo za sebe. On mora da ga ispriča, psihološki ispravno pretpostavljajući da je ovaj od značaja za sve. Kolektivni san i kod nas ima osećajno značenje koje tera na saopštavanje i pričanje drugima. On proističe iz konflikta odnosa i zbog toga se mora dovesti u svesni odnos, pošto san ovog kompenzuje a ne samo neku unutrašnju, ličnu izopačenost.

Procesi kolektivno nesvesnog ne bave se samo sa više ili manje ličnim odnosima individue sa njenom porodicom ili njenom daljom društvenom. grupom, već i sa njenim vezama sa zajednicom — sa ljudskom zajednicom uopšte. Sto je opštiji i bezličniji uslov koji izaziva nesvesnu" reakciju, tim će biti značajnija, neobičnija i jača kompenzatorna manifestacija. Ona ne tera samo na privatno poveravanje, već dovodi do otkrovenja, spoznaje, pa čak prisiljava na preuzima­ nje neke uloge.

Kako nesvesno kompenzuje odnose može ilustro- vati sledeći primer: svojevremeno sam imao kao pa­ cijenta jednog nešto arogantnijeg gospodina. On je zajedno sa mlađim bratom vodio radnju. Između bra­ će postojao je vrlo napet odnos, što je između ostalog bio jedan od bitnih uzroka neuroze mog pacijenta. Iz podataka koje mi je dao pacijent nije mi bilo sasvim jasno šta je bio stvarni razlog napetosti. Imao je sva­ kakvih kritika u odnosu na brata, takođe nije dao ni­ malo povoljnu sliku o njegovoj nadarenosti. Brat se često javljao u njegovim snovima, i to vazda u ulozi Bizmarka, Napoleona ili Cezara. Njegova kuća je iz­ gledala kao  Vatikan ili Jildic kiosk. Njegovo nesve­ sno je očigledno imalo potrebu da bitno podigne rang mlađeg brata. Iz toga sam zaključio da moj pacijent sebe procenjuje isuviše visoko a brata isuviše nisko. Dalji tok analize dao je za pravo ovom zaključku u svakom pogledu.

Jedna mlada pacijentkinja, sanjalački vezana za majku, stalno je sanjala vrlo nepovoljne snove o njoj

13 '                                                                                                                                                                                                                           195

—    u snu se majka pojavljivala kao veštica, kao avet, progonitelj. Majka je preko svake mere razmazila ćerku i svojim nežnostima zaslepila ćerku tako da ova svesno nije mogla da sagleda štetni majčin uticaj, zbog čega je nesvesno sprovodilo kompenzatornu kri­ tiku u odnosu na majku.

Jednom mi se desilo da sam  jednu  pacijentki­ nju intelektualno kao i moralno isuviše potcenio. U snu sam video zamak na visokoj litici. Na najvišem tornju nalazila se lođa i tu je sedela moja pacijent­ kinja. Nisam oklevao već sam joj odmah ispričao ovaj san, naravno ovo je bilo izvanredno uspešno.

Kao što je poznato čovek se rado blamira upravo pred ljudima koje nepravedno  potcenjuje.  Naravno da i obrnuto može biti slučaj, kao što se desilo jednom mom prijatelju. Kao vrlo mlad student izmolio je audijenciju kod »ekselencije« Virhova. Kada je, naj­ zad, uplašen trebalo ovom da se predstavi i da kaže svoje ime, rekao je: »Moje ime je Virhov«, na šta je ekselencija pakosno se smešeći odvratila: »Ah, i vi se zovete Virhov?« Osećanje sopstvene ništavnosti oči­ gledno da je u nesvesnom mog prijatelja išlo isuviše daleko, zbog čega ga je ubrzo nateralo da Virhova predstavi kao identičnu veličinu.

U ovim više ličnim odnosima naravno da nije po­ trebna baš kolektivna kompenzacija. Nasuprot tome u prvom navedenom slučaju su figure koje koristi nesvesno upravo izraženo kolektivne  prirode  —  to su opšte priznati heroji. U ovom slučaju moguća su dva tumačenja: ili je mlađi brat moga pacijenta čovek priznatog i širokog kolektivnog značaja, ili moj paci­ jent pati od samoprecenjivanja u odnosu na svakog a ne samo u odnosu na brata. Za prvu pretpostavku nije bilo oslonca, za drugu je govorio već izgled. Kako arogancija mog pacijenta nije bila namenjena samo bratu, već široj društvenoj grupi, kompenzacija se poslužila kolektivnom slikom.

Isto važi i za drugi slučaj. »Veštica« je kolek­ tivna slika, stoga moramo zaključiti da šlepa zavis­ nost  mlade  pacijentkinje  nije  bila  vezana  samo  za

majku već i za dalju socijalnu grupu. Ovo je bilo slu­ čaj utoliko što je devojka još živela u svom isklju­ čivo infantilnom svetu, koji je još sasvim bio identi­ čan sa roditeljima. Navedeni primeri se odnose  na veze u okvirima ličnog. Ali ima i bezličnih veza ko­ jima je ponekad potrebna nesvesna kompenzacija. U ovakvim slučajevima se  javljaju  kolektivne  slike, koje imaju više ili manje mitološki karakter. Mo­ ralni, filozofski i religijski problemi upravo zbog svog opšte važećeg karaktera obično najranije pobuđuju mitološke kompenzacije. U gore pomenutoj Velsovoj knjizi srećemo se sa upravo klasičnom kompenzaci­ jom: Primbli,  patuljasto  izdanje  ličnosti,  otkriva  da je on zapravo reinkarnacija Sargona, kralja kraljeva itd. Srećom genije autora  je  sirotog  Sargona  spasao od prokletstva patološke smešnosti i čitaocu čak pru­ žio mogućnost da sagleda tragični i večiti smisao u ovoj apsurdnosti: mr Preemblv (Primbli) jedno pravo ništa, došao je do saznanja da je on prolazište svih proteklih i budućih vremena. Ova spoznaja nije isu­ više skupo plaćena lakšom sumanutošću, pod pretpo­ stavkom da malog Primbija neće konačno progutati monstrum jedne iskonske slike, što mu se međutim skoro desilo.

Opšti problem zla i greha je jedan drugi aspekt našeg bezličnog odnosa prema svetu. Stoga ovaj pro­ blem stvara kolektivnu kompenzaciju kao skoro ni­ jedan drugi. Kao inicijalni simptom teške prisilne neuroze jedan pacijent je u svojoj 16. godini sanjao sledeći san: On ide nepoznatom  ulicom.  Mračno  je. On čuje iza sebe korake koji se približavaju. On ubr­ zava, lako uplašen. Koraci se približuju a njegov strah raste. On počinje da trči. Ali koraci izgleda da ga stižu. Konačno on se okreće da bi video đavola. U samrtnom strahu on skače i ostaje tako da visi u vazduhu. Ovaj san se ponovio dva puta, kao znak nje­ gove posebne važnosti.

Kao što je poznato zbog svoje skrupuloznosti i ceremonijalne prisilnosti prisilna neuroza nema samo površni izgled moralnog problema, već ona i unutra vrvi od nečovečnosti,   kriminalnosti  i   opakih   zala,

protiv čije se integracije  očajnički bori  izvan ovog« fino organizovana ličnost. Iz ovog razloga mora  se tako mnogo toga učiniti na ceremonijalno »pravi« na­ čin, donekle kao protivteža zlu koje preteći stoji u pozadini.'Posle ovog sna počela je neuroza, koja se uglavnom sastojala od toga što se pacijent, kako se sam izrazio, održavao u »provizornom« ili »nekonta­ miniranom« čistom stanju, pošto je kontakt sa sve­ tom i svim što je podsećalo na prolaznost prekinuo ili učinio »nevažećim« pomoću bezumne podrobnosti, skrupuloznih ceremonija čišćenja i strašljivog drža­ nja za bezbrojne, preko svake mere komplikovane za- povesti. Još pre nego što je pacijent i naslućivao pred­ stojeće pakleno stanje, pokazao mu je san da ako želi da se ponovo vrati na zemlju, onda će to za njega značiti pakt sa zlom.

Na jednom drugom mestu opisao sam san koji predstavlja kompenzaciju religijskog problema kod mladog studenta teologije.4 Kod njega se radilo o sva­ kakvim teškoćama verovanja, što nije neobično kod modernog čoveka. U snu on je bio đak »belog maga«, koji je, međutim, bio odeven u crno. On ga je podu­ čavao do određene tačke kada je rekao da im je tu potreban »crni mag«. Crni mag se pojavio ali je bio obučen u belo. On je tvrdio da je našao ključeve raja, ali mu je potrebna mudrost belog maga da bi mogao da sazna šta da započne sa ključevima. Očigledno da ovaj san sadrži problem suprotnosti, koji je, kao što je poznato, našao u taoističkoj filozofiji sasvim dru­ gačije rešenje nego u našim zapadnim shvatanjima. Figure koje koristi san su bezlične, kolektivne slike, shodno prirodi bezličnog religijskog problema. Na­ suprot hrišćanskom shvatanju san ističe relativnost dobrog i zla na način koji, bez daljnjega, podseća na poznati taoistički simbol Janga i Jina.

4   Up. Uber die Archetypen des kollektiven Unbetcus- sten, u: Von den Wurzeln des Betousstseins, 1954, S. 46, Ges. Werke, Bd. 9, I Par., 70; Zur Phanomenologie des Geistes im Mdrchen, u: Symbolik  des Geistes, 1953,  S. 16, Ges. Werke. Bd.  9,  I.  Par.  398; Psychologie und  Erziehung,  1950,  S.  96,

Ges^ Werke, Bd. 17, Par. 208.

Iz ovakvih kompenzacija svakako se ne srne zak­ ljučiti da nesvesno, što se dalje svest gubi u univer­ zalnim problemima, isto tako produkuje sve daleko­ sežnije kompenzacije. Naime, postoji — ako se tako sme reći — legitimno i ilegitimno bavljenje bezličnim problemima. Legitimne su ovakve ekskurzije samo onda kada proističu iz najdubljih i najiskrenijih in­ dividualnih potreba; nasuprot tome ilegitimne su ako predstavljaju čisto intelektualnu radoznalost ili po­ kušaje bekstva iz neprijatne stvarnosti. U ovom dru­ gom slučaju nesvesno produkuje isuviše ljudske i sa­ mo lične kompenzacije, koje imaju očiglednu svrhu da svest vrate na svakodnevicu. Ovakve ličnosti, koje ilegitimno lebde u beskonačnosti, često imaju smešno banalne snove koji pokušavaju da priguše ovu preko- mernost. Tako iz prirode kompenzacije možemo bez daljnjega izvesti zaključak o ozbiljnosti i opravdano­ sti svesnih stremljenja.

Sigurno da postoji ne mali broj ljudi koji zazire od  toga  da  prihvati  da  bi  nesvesno  moglo  da  ima izvesne  »velike«  misli.  Meni  bi  prigovorili:  »Ali  da li stvarno verujete da je nesvesno u stanju da proiz­ vede tako reći konstruktivnu kritiku našeg zapadnog duha?« Sigurno, ako se ovaj problem shvati intelek­ tualno i nesvesnom imputiraju racionalističke name- re,  onda  stvar  postaje  apsurdna.  Nesvesnom  se  si­ gurno ne sme poturati psihologija svesti, ^Jjegov men­ talitet je instinktivan; ono nema izdiferencirane funk­ cije;  ono ne misli na  način na  koji  mi  podrazume- vamo »mišljenje«. Ono samo stvara sliku koja pruža odgovor stanju svesti i  koja sadrži isto toliko ideja koliko i osećanja i sve je drugo samo ne produkt ra- cionalističkog  razmatranja.  Ovakva  slika  bi  se  pre mogla nazvati umetni6kom vizijoml Lako se zaborav­ lja da problem kao ovaj, kome u osnovi leži poslednji navedeni  san,  i  u  svesti  snevača  nije  intelektualno već duboko emocionalno pitanje. Za moralnog čoveka etički problem je strastveno pitanje,  koje  ima  svog korena kako u najdubljim nagonskim zbivanjima ta­ ko i njegovim najidealnijim aspiracijama.  Stoga ni­ kakvo čudo ako na to dolazi odgovor iz dubina nje-

gove prirode. Činjenica da svako misli da je njegova psihologija merilo svih stvari i, ako je taj svako slu­ čajno tako plitkouman da se ovakav problem uopšte i ne pojavljuje  u  sferi  njegovih  posmatranja,  onda to ne može dalje brinuti psihologa, pošto on mora objektivno prisutne stvari uzeti onakve kakve su a ne da ih deformiše u korist neke subjektivne pretpo­ stavke. Kao što bogatije i opsežnije prirode legitimno mogu biti opčinjeni bezličnim problemom, isto tako njihovo nesvesno može odgovoriti u istom stilu; a kao što svest može postaviti pitanje: zašto postoji taj uža­ san sukob između dobra i zla? tako i nesvesno može odgovoriti na to: »Razmotri tačnije: oboje su neop­ hodni jedno drugom; i u najboljem, da, upravo u naj­ boljem je klica zla, a ništa nije tako rđavo da iz toga ne bi moglo da usledi dobro.«

Snevač može naslućivati da je na izgled nerešivi konflikt možda predrasuda duha zavisnog od vreme­ na i mesta. Na izgled komplikovana slika sna lako bi se mogla razotkriti kao zoran instinktivni common sense, kao puki začetak neke razložne misli, koju je, možda, zreliji duh mogao da smisli i svesno. Slikovno uobličavanje zamišljenog, koje se inače retko sreće, je prerogativ onog primitivnog, prirodnog duha, koji živi u svima nama i samo je zatamnjen jednostrano razvijenom svesti. Ako kompenzacije, koje je proiz­ velo nesvesno, posmatramo sa ovog ugla, onda se o- vom načinu posmatranja s pravom može zameriti da nesvesno procenjuje isuviše sa gledišta svesti. I stvar­ no u ovom razmatranju uvek sam polazio sa stanovi­ šta da nesvesno u neku ruku samo reaguje na svesne sadržaje, svakako oštroumno, ali ipak bez sopstvene inicijative. Moja namera nije da pobudim utisak kao da sam stvarno ubeđen da je nesvesno u svim sluča­ jevima samo reaktivno. Naprotiv, brojna iskustva iz­ gleda da su dokaz da je nesvesno ne samo spontano, već da može preuzeti i vodstvo. Ima bezbroj slučajeva gde se ljudi zadržavaju u sitničavoj nesvesnosti, da bi najzad postali neurotični. Iz njihove tuposti goni ih neuroza koju je prouzrokovalo nesvesno, vrlo često

i protiv njihove lenosti ili protiv njihovog očajničkog otpora.

Uostalom po  mome mišljenju  pogrešno je pret­ postaviti da u ovakvim slučajevima nesvesno donekle postupa po nekom promišljenom, opštem planu i da stremi realizaciji određenih ciljeva. Nisam našao ni­ šta što bi potvrdilo ovu pretpostavkuJPogonski motiv, koliko nam je moguće ovako nešto da otkrijemo, iz­ gleda da je nagon za samoostvarenjem. Ako bi se ra­ dilo o opštem (teleološki posmatrano) planu, onda bi sve individue, koje još raspolažu preteranom nesve- snošću, neka neodoljiva težnja gonila ka višoj sve- snosti. To očigledno nije slučaj. Čitavi slojevi naroda, uprkos notorne nesvesnosti, ne postaju neurotični. Mali broj onih koje snađe ovakva sudbina su zapra­ vo »viši« ljudi, koji su iz bilo kog  razloga  isuviše dugo ostali na primitivnom stupnju.] Njihova priroda nije mogla da izdrži da trajno ostanu u za njih ne­ prirodnoj tuposti. Uskost njihove svesti i ograniče­ nost njihovog postojanja uštedela im je energiju, koja se postepeno kumulirala da bi konačno eksplodirala u obliku više ili manje akutne neuroze. Iza ovog jed­ nostavnog mehanizma ne mora neophodno da bude neki »plan«. Za objašnjenje je sasvim dovoljna bez daljnjega razumljiva težnja za samoostvarenjem. Mo­ glo bi se govoriti i o zakasnelom sazrevanju ličnosti.

Ukoliko je vrlo verovatno da smo još prilično daleko od toga da se popnemo do vrhunca apsolutne svesnosti, ipak je svakome pristupačna šira svest, zbog čega se može pretpostaviti da nesvesna zbiva­ nja uvek i svuda privode  sadržaje  svesti  koji,  kao što je poznato, povećavaju opseg svesti. Posmatrano na ovaj način, nesvesno izgleda kao iskustveno pod­ ručje neodređene veličine. Kada bi bilo samo reaktiv­ no u odnosu na svest, onda bismo mogli da ga ozna­ čimo kao psihički ogledalni svet. U takvom slučaju bitni izvor svih sadržaja i delatnosti nalazio bi se u svesti, dok se u nesvesnom naprosto ne bi moglo ništa drugo naći do u najboljem slučaju izobličene ogledal- ne slike svesnih sadržaja. Stvaralački proces bio bi zatvoren u svesti i sve novo ne bi bilo ništa drugo do

svesni pronalazak ili izmudrivanje. Protiv ovoga go­ vori iskustvo. Svaki kreativni čovek zna da je neho- tičnost bitno svojstvo stvaralačke misli. Pošto nesve­ sno  nije  samo  reaktivno  ogledanje,  već  samostalna produktivna  delatnost,  to  je  i  njegovo  iskustveno područje sopstveni svet, njegova sopstvena realnost,

0 kojoj možemo reći da deluje na nas kao što mi de- lujemo na nju, isto ono što možemo reći o iskustve­ nom području spoljašnjeg sveta. I kao što su u spo- Ijašnjem svetu materijalni predmeti elementi koji ga konstituišu, tako su psihički faktori predmeti u onom svetu.

Zamisao psihičke predmetnosti ni u kom slučaju nije novo otkriće već mnogo pre jedna od najranijih 1 najopštijih  »tekovina«  čovečanstva: to je ubeđenje

0 konkretnom postojanju sveta duhova. Svet duhova svakako da nikada nije bio otkriće kao npr. vatra, već je to bilo iskustvo ili privođenje u svest realnosti, ko­ ja ni u čemu nije zaostajala za materijalnim svgtom. Sumnjam da uopšte ima primi ti vaca koji ne bi po­ znavali »magično dejstvo« ili »magičnu supstanciju«. (»Magično« je samo druga reč za psihičko). Takođe izgleda  da  skoro  svako  zna  za  postojanje  duhova.5

»Duh« je psihička činjenica. Kao što našu sopstvenu telesnost razlikujemo od tuđih tela, tako i primitivci (ako  uopšte nešto  znaju  o  »duši«)  prave  razliku iz­ među  svoje  duše  i  duhova,  pri  čemu  se  ovi  drugi osećaju  kao  strani  i  tuđi.  Oni  su  predmet  spoljnog opažaja,  dok  sopstvena duša  (ili  jedna  od  različitih duša, ako se pretpostavlja više njih), koja se shvata kao  srodna  duhovima,  po  pravilu  nije  predmet  na­ vodnog čulnog opažaja. Duša  (ili jedna od različitih duša) posle smrti postaje duh koji živi i posle umrlog;

1 to često sa karakterološkim pogoršanjem, što delom protivureči ideji o ličnoj besmrtnosti. Bataki6 čak ka­ žu da ljudi koji su bili dobri u životu postaju zli i opa-

5 Kod negativnih izveštaja treba uvek pomisliti na či­ njenicu da je strah od duhova u datom slučaju tako veliki, da ljudi čak odriču da se plaše duhova. Ovo sam lično video kod stanovnika Elgona.

* Joh. Warneck, Die Religioit der Batak, 1909.

sni kao duhovi. Otprilike sve ono što primitivci pričaju o pakostima i podvalama koje duhovi prave živima i uopšte slika koju razvijaju o »revenants«, do u pojedi­ nosti odgovara fenomenima koje je utvrdilo spiriti- stičko iskustvo.' I kako saopštenja spiritističkih »du­ hova« ukazuju da se radi o aktivnostima psihičkih delova, tako su i primitivni duhovi manifestacije ne­ svesnih kompleksa.7 Važnost koju moderna psihologija pridaje »kompleksu roditelja« je neposredni nastavak primitivnog iskustva o opasnom dejstvu duhova ro­ ditelja. Cak i greška u rasuđivanju koju čini primi­ tivan čovek pretpostavljajući (bez razmišljanja) da su duhovi realnosti spoljnog sveta, nalazi svoj nastavak u našoj (samo delimično tačnoj) pretpostavci da su stvarni roditelji odgovorni za kompleks roditelja. U staroj teoriji snova Frojdove psihoanalize, pa čak i izvan ove, ta pretpostavka je važila čak i kao naučno objašnjenje. (Da bi se izbegla ova nejasnoća predlo­ žio sam izraz »imago roditelja«).8

(Naivni čovek, naravno, nije svestan da najbliži srodnici koji neposredno uplivišu na njega proizvode sliku u njemu, koja se samo delimično podudara sa njima, dok je dobrim delom sastavljena od  materi­ jala koji potiče iz samog subjekta. Imago nastaje iz uticaja roditelja i iz specifične reakcije deteta; stoga je ovaj slika koja je jako uslovljeni odraz objekta. Naivni čovek naravno veruje da su roditelji onakvi kakvim ih on vidi. ^lika je projektovana nesvesno i kada roditelji umru, projektovana slika dejstvu je i dalje kao da je po sebi i za sebe postojeći duhJTada primitivni čovek govori o duhovima roditelja koji se vraćaju po noći (»revenants«) dok ih moderni naziva kompleks oca ili kompleks majke.

Što je ograničenije polje svesti jednog  čoveka, tim se  više psihički  sadržaji pojavljuju  quasi  izvan

7   Up. Die psychologischen Grundlagen des Geisterglau- bens, u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Tra­ ume. 2. izd., 1948, Ges. Werke, Bd. 8; v. takode A. Jaffe, Geisterscheinungen und Vorzeichen, 1958.

8   Ovaj izraz preuzela je psihoanaliza, dok je u analitič­ koj psihologiji zamenjen izrazima »praslika« i »arhetip rodi­ telja«.

ovog polja, ili kao duhovi ili kao magijske potencije, projektovane u žive ljude (čarobnjak, veštica). Na izvesnom višem stupnju razvitka, gde se već sreće predstava duše, nisu više sve imagines naprosto pro­ jektovane (gde je ovo slučaj, međusobno  razgovara čak i drveće i kamenje), već je ovaj ili onaj komp­ leks bar toliko blizak svesti, da se više ne oseća kao strah, već kao nešto što pripada jedinki. Ipak se ovo osećanje pripadnosti pre svega ne prostire toliko da­ leko da se dotični kompleks oseća kao subjektivni sa­ držaj svesti. On u neku ruku ostaje između svesti i nesvesnog, tako reći u polusenci, doduše s jćdne strane srodan ili pripadan subjektu svesti, s druge, međutim, ipak autonomno postojanje i kao takvo su- protstavljeno svesti, u svakom slučaju nešto što oba­ vezno ne sluša subjektivne intencije, već im je možda čak nadređeno često izvor inspiracija, opomena ili informacija »natprirodnih«. Psihološki bi se ovakav sadržaj mogao objasniti kao delimično autonoman kompleks, koji još nije potpuno integrisan u svest. Primitivne duše, egipatski Ba i Ka, su ovakvi kom­ pleksi. Na višem stupnju a naročito kod svih zapad­ nih kulturnih naroda ovaj kompleks je uvek femini- num (anima i ^ux^) sigurno ne bez dubljeg i značaj­ nijeg razloga.