IMRA'U 'L-KAJS

 

 

Imra'u 'l-Kajs, kralj Arabljana,

beše veoma naočit, i pesnik ljubavnim pesmama ispunjen.

Žene su ga očajnički volele.

Svi su ga voleli, ali jedne noći je doživeo

nešto što ga je potpuno promenilo.

Ostavio je svoje kraljevstvo i porodicu.

Navukao je dervišku odoru i lutao

od jednog podneblja, jednog krajolika, do drugog.

Ljubav je rastočila njegovu kraljevsku ličnost

i odvela ga u Tabuk, gde je neko vreme radio

na pečenju cigala. Neko je obavestio kralja Tabuka

o Imra'u 'l-Kajsu, i taj je kralj otišao noću da ga poseti.

»Kralju Arabljana, krasni Josife ove epohe,

vladaru dva kraljevstva, jednog sastavljenog od teritorija,

i drugog od lepote žena,

ako bi pristao da ostaneš sa mnom

bio bih počašćen. Odrekao si se kraljevstava,

jer si želeo više od njih.«

Kralj Tabuka nastavio je u tom stilu,

veličajući Imra'u 'l-Kajsa, i govoreći o teologiji

i filozofiji. Kajs ne reče ništa.

A onda se iznenada nagnuo i nešto šapnuo

na uvo drugom kralju, i tog trenutka taj

drugi kralj i sam postade lutalica.

Napustiše grad ruku pod ruku.

Bez kraljevskih lenti, bez prestola.

Eto šta ljubav čini i nastavlja da čini.

Za odrasle ima ukus meda, a za decu mleka.

Ljubav je poslednja bala od petnaest kila.

Kada je utovariš, lađa se iskrene.

Tako su skitali po Kini poput ptica

koje kljucnu poneko zrno. Retko su govorili

zbog opasne važnosti

tajne u koju su bili upućeni.

Ta ljubavna tajna saopštena sa osećajem, ili pak razdraženo,

jednim zamahom odrubljuje sto hiljada glava.

Lav ljubavi napasa se na pašnjaku duše,

dok se sablja te tajne bliži.

To ubijanje je bolje od svakog življenja.

Sve što svetska moć zaista želi

jeste ta nemoć.

Stoga su ovi kraljevi razgovarali ispotiha,

i smotreno. Sam Bog zna šta su govorili.

Služili su se neizrecivim rečima. Ptičjim jezikom.

Ali neki ljudi su ih oponašali, naučili nekoliko

ptičjih doziva, i postali uticajni.