Peti deo

Ime junaka

1.

Barselona, 1958.

Mnogo godina kasnije, dvadeset tri zvanice okupljene na proslavi sigurno će okrenuti pogled unazad i

setiće se one istorijske večeri kada je Fermin Romero de Tores napustio život neženje.

- Ovo je kraj jedne ere - objavio je profesor Alburkerke podižući čašu šampanjca u zdravici kojom je

bolje nego iko sažeo ono što smo svi osećali.

Ferminovo momačko veče, događaj čije je posledice u ženskoj svetskoj populaciji don Gustavo

Barselo uporedio sa smrću Rudolfa Valentina, održano je jedne vedre februarske noći 1958. u velikoj

sali za igru „Paloma“, na čijoj bini je mladoženja nekada igrao tango za infarkt i bio junak trenutaka koji

će sada postati deo tajnog sažetka duge karijere u službi večnog ženskog.

Moj otac, koga smo jednom u životu konačno uspeli da izvučemo iz kuće, ugovorio je usluge

poluprofesionalnog orkestra za igru „Havana“ iz Baša Ljobregata, koji je pristao da svira maltene

besplatno i da nas uveseljava izborom mamba, gvarača i son montuna, što je mladoženju prenelo u

njegove daleke dane u svetu međunarodne intrige i glamura velikih kazina zaboravljene Kube. Neko više,

neko manje, zvanice na proslavi odbacile su stid i izašle na binu da đipaju u Ferminovu slavu.

Barselo je ubedio mog oca da su čaše votke koje mu je dodavao izvorska voda s nekoliko kapi aroma

iz Monserata i ubrzo smo prisustvovali neviđenoj predstavi: gledali smo mog oca kako igra stisnut s

jednom od ženskih koje je Rosica, istinska duša proslave, dovela da upotpune zabavu.

- Bože sveti - mrmljao sam gledajući svog oca kako njiše kukovima i usklađuje udar zadnjicom u taktu

muzike s veterankom noći.

Barselo je kružio među gostima deleći cigare i komemorativne sličice koje je odštampao u štampariji

specijalizovanoj za čestitke i pozivnice za prve pričesti, krštenja i sahrane. Na papiru fine gramaže videla

se Ferminova karikatura u odeći anđela s rukama sklopljenim u molitvi i legenda:

Fermin Romero de Tores

19?? – 1958.

Veliki zavodnik se povlači

1958 – 19??

Pater familias se uzdiže

Fermin je, prvi put posle mnogo vremena, bio srećan i spokojan. Pola sata pre nego što je počela

lumperajka, otpratio sam ga do „Kan Ljuisa“, gde nam je profesor Alburkerke posvedočio da je tog jutra

bio u matičarskom uredu naoružan celim dosijeom dokumenata i papira koje je izradila majstorska ruka

Osvalda Darija de Mortensena i njegovog pomoćnika Luisita.

- Prijatelju Fermine - obznanio je profesor - želim vam zvaničnu dobrodošlicu u svet živih i predajem

vam, u prisustvu Danijela Semperea i prijatelja iz „Kan Ljuisa“ kao svedoka, vašu novu i legitimnu ličnu

kartu.

Fermin je, uzbuđen, razgledao svoj novi dokument.

- Kako ste uspeli da izvedete to čudo?

- Tehnički deo bolje da preskočimo. Ono što je bitno jeste to da, kada imate pravog prijatelja,

spremnog da rizikuje život i prevrne nebo i zemlju da biste se po propisu oženili i počeli da donosite na

svet decu koja će produžiti dinastiju Romero de Tores, skoro sve je moguće, Fermine - reče profesor.

Fermin me je pogledao sa suzama u očima i toliko me snažno zagrlio da sam pomislio da ću se ugušiti.

Nije me sramota da priznam da je to bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu.

2.

Prošlo je sat i po muzike, pića i bezobraznog njihanja kada sam predahnuo i prišao šanku da bih našao

za piće nešto što ne sadrži alkohol jer nisam verovao da bih mogao popiti još jednu kap ruma s limunom,

službenog pića večeri. Konobar me je poslužio hladnom vodom i naslonio sam se na šank da bih

posmatrao lumperajku. Dotad ne bejah primetio da je s druge strane šanka stajala Rosica. Držala je čašu

šampanjca u rukama i s melanholijom posmatrala zabavu koju je priredila. Na osnovu Ferminove priče,

izračunao sam da Rosica nije napunila ni trideset petu, ali skoro dvadeset godina u poslu ostavilo je

dubokog traga, te je čak i u onom šarenom polumraku kraljica Ulice Eskudeljers izgledala starije.

Prišao sam joj i nasmešio se.

- Rosice, lepši ste nego ikad - slagao sam.

Obukla se najbolje što je mogla a prepoznavao se i rad najboljeg frizerskog salona u Ulici Konde del

Asalto, ali činilo mi se da je te noći Rosica bila tužnija nego ikad.

- Jeste li dobro, Rosice?

- Vidite ga, sirotana: same kosti, a još ima volje za igru.

Njene oči su bile prikovane za Fermina i znao sam da će ona u njemu uvek videti onog šampiona koji

ju je spasao od sitnog svodnika i koji je, verovatno, posle dvadeset godina na ulici, bio jedini čovek

vredan truda od svih koje je upoznala.

- Don Danijele, nisam htela da kažem Ferminu, ali sutra neću doći na svadbu.

- Šta kažeš, Rosice? Ali Fermin ti je rezervisao počasno mesto…

Rosica je spustila pogled.

- Znam, ali ne mogu da dođem.

- Zašto? - pitao sam, iako sam naslućivao odgovor.

- Zato što bi mi bilo veoma teško, a ja želim da gospodin Fermin bude srećan sa svojom gospođom.

Rosica se rasplakala. Nisam znao šta da kažem, pa sam je zagrlio.

- Uvek sam ga volela, znate? Otkad sam ga upoznala. Ja znam da nisam žena za njega, on me vidi

kao… dobro, kao Rosicu.

- Fermin te mnogo voli, nemoj to nikada zaboraviti.

Žena se odvojila od mene i obrisala suze, posramljena. Nasmešila mi se i slegla ramenima.

- Oprostite mi, ja sam jedna glupača i, kad popijem dve kapi, ne znam ni šta govorim.

- Nema veze.

Ponudio sam joj svoju čašu vode i prihvatila ju je.

- Jednog dana shvatiš da ti je mladost prošla i da je voz otišao, znate?

- Uvek ima vozova. Uvek.

Rosica je klimnula.

- Zato neću doći na svadbu, don Danijele. Pre nekoliko meseci, upoznala sam jednog gospodina iz

Reusa. Dobar je čovek. Udovac. Dobar otac. Drži otpad starog gvožđa i, kad god prođe kroz Barselonu,

dođe da me vidi. Pitao me je da se udam za njega. Nijedno od nas dvoje se ne zavarava, znate? Veoma je

teško kad stariš sam, a ja znam da više nemam telo za ulicu. Đaume, gospodin iz Reusa, pozvao me je da

pođem s njim na putovanje. Deca su već otišla od kuće, a on je celog života radio. Kaže da želi da vidi

svet pre nego što ode s njega i pitao me je da pođem s njim. Kao njegova supruga, ne kao neka koju će

upotrebiti i baciti. Brod polazi sutra, rano ujutru. Daume kaže da neki kapetani broda imaju ovlašćenje da

venčavaju na otvorenom moru, a ako ovaj ne bude imao, naći ćemo popa u nekoj luci usput.

- Fermin to zna?

Kao da nas je čuo izdaleka, Fermin je zaustavio svoje korake na pisti za igru i pogledao nas. Ispružio

je ruke prema Rosici i namestio ono lice maze željne nežnosti koje mu je donelo takve rezultate. Rosica

se nasmejala, tiho negodujući i, pre nego što se spojila s ljubavlju svog života na pisti za igru u njihovom

poslednjem boleru, okrenula se i rekla mi:

- Čuvajte mi ga dobro, Danijele. Fermin je jedan.

Orkestar je prestao da svira i pista se otvorila da primi Rosicu. Fermin ju je uhvatio za ruke. Svetiljke

„Palome“ su se lagano isključile i kroz senke je izronio reflektorski snop koji je opcrtavao prozračan

krug svetlosti oko njihovih nogu. Ostali su se sklonili u stranu i orkestar je, lagano, zasvirao taktove

najtužnijeg bolera ikada komponovanog. Fermin je obuhvatio Rosicu oko struka. Gledajući se u oči,

daleko od svih, ljubavnici one Barselone koja se više nikada neće vratiti igrali su pripijeni poslednji put.

Kada je muzika iščezla, Fermin je poljubio Rosicu u usta i ona ga je, oblivena suzama, pomilovala po

obrazu i polako se udaljila ka izlazu ne oprostivši se.

3.

Orkestar je požurio da spase stvar gvaračom i Osvaldo Dario de Mortensen, koji je od pisanja tolikih

ljubavnih pisama postao enciklopedista melanholije, animirao je prisutne da se vrate na pistu i da se

pretvaraju da ništa nisu videli. Fermin, malo klonuo, prišao je šanku i seo na stolicu pored mene.

- Jeste li dobro, Fermine?

Potvrdio je bez snage.

- Mislim da bi mi prijalo malo svežeg vazduha, Danijele.

- Sačekajte me ovde, idem po kapute.

Išli smo Ulicom Taljers u pravcu Ramble kada smo, pedeset metara ispred sebe, prepoznali poznatu

siluetu koja je hodala polako.

- Čujte, Danijele, da nije ono vaš otac?

- On lično. Pijan kao čep.

- To je poslednje što sam očekivao da ću videti na ovom svetu - reče Fermin.

- A tek ja.

Ubrzavali smo korak dok ga nismo sustigli i, videvši nas, moj otac nam se osmehnuo zacakljenim

očima.

- Koliko ie sati?

- Veoma je kasno.

- I meni se činilo. Čujte, Fermine, divna zabava. I kakve ženske! Bilo je tamo takvih pozadina da zbog

njih vredi započeti rat.

Prevrnuo sam očima. Fermin je uhvatio mog oca ispod ruke i poveo ga.

- Gospodine Sempere, nikada nisam mislio da ću vam ovo reći, ali vi ste u stanju etilske intoksikacije i

bolje nemojte govoriti ono zbog čega biste se posle mogli kajati.

Moj otac se saglasio, odjednom posramljen.

- Onaj đavo Barselo, ne znam šta mi je davao, a ja nisam navikao da pijem…

- Ništa, sada popijte sodu bikarbonu i prespavajte mamurluk. Sutra ćete biti sveži kao rosa i kao da

ništa nije bilo.

- Mislim da ću povratiti.

Fermin i ja smo ga držali na nogama dok jadnik nije izbacio sve što je popio. Držao sam ga rukom za

čelo obliveno hladnim znojem i, kada je bilo jasno da mu u stomaku nije ostala ni prva papica, nakratko

smo ga smestili na stepenice nekog ulaza.

- Dišite duboko i polako, gospodine Sempere.

Moj otac je klimnuo zatvorenih očiju. Fermin i ja smo se pogledali.

- Čujte, da se vi ne ženite uskoro?

- Sutra posle podne.

- Čoveče, pa čestitam.

- Hvala, gospodine Sempere. Šta kažete, imate li snage da malo-pomalo hodamo prema kući?

Moj otac je pristao.

- Hajde, hrabro, samo što nismo stigli.

Duvao je hladan i suv vetar koji je uspeo da razbistri mog oca. Kada smo deset minuta kasnije ušli u

Ulicu Santa Ana, već je shvatio situaciju i, jadnik, jeo se od sramote. Verovatno se nije napio nikad u

životu.

- O ovome, molim vas, nikome ni reči - preklinjao nas je.

Bili smo dvadesetak metara udaljeni od knjižare kada sam primetio da neko sedi na ulazu zgrade.

Velika svetiljka „ Kase Horba“ na uglu Puerte del anhel ocrtavala je siluetu devojke koja je držala kofer

na kolenima. Ugledavši nas, ustala je.

- Imamo društvo - promrmljao je Fermin.

Moj otac ju je prvi video. Primetio sam nešto čudno na njegovom licu, neki napet mir koji ga je udario

tako da se odjednom otreznio. Pošao je prema devojci, ali odjednom se zaustavio skamenjen.

- Izabela? - čuo sam ga kako govori.

Strahujući da mu piće još muti razum i da će se srušiti tu nasred ulice, prišao sam mu. Tada sam je

ugledao.

4.

Nije mogla imati više od šesnaest godina. Izronila je na svetlost svetiljke koja je visila s fasade zgrade

i stidljivo nam se osmehnula, mahnuvši rukom u znak pozdrava.

- Ja sam Sofija - reče, s blagim naglaskom.

Moj otac ju je gledao zapanjen, kao da vidi sablast. Progutao sam pljuvačku i osetio kako me podilazi

jeza. Ta devojka je bila živa slika i prilika moje majke iz foto-albuma koji je moj otac držao u svom

radnom stolu.

- Ja sam Sofija - ponovila je devojka, pometena. - Vaša nećaka. Iz Napulja…

- Sofija - promucao je moj otac. - Ah, Sofija.

Samo proviđenje je htelo da Fermin bude prisutan i da preuzme situaciju u svoje ruke. Lupnuvši me

rukom, prenuo me je iz strave i objasnio devojci da je gospodin Sempere malo indisponiran.

- Vraćamo se s degustacije vina, a jadnik popije čašu višija [Na katalonskom Vichy - marka mineralne vode.] i

izgubi se. Ne obraćajte pažnju, sinjorina, on obično ne izgleda ovako izbezumljeno.

Našli smo hitan telegram koji je tetka Laura, devojčina majka, poslala da bi nam najavila njen dolazak.

Kako nismo bili tu, bio je gurnut ispod vrata.

Kada smo stigli u stan, Fermin je ispružio mog oca na sofu i naložio mi da skuvam jaku kafu. Za to

vreme, on je vodio razgovor s devojkom, pitao je kako je putovala i sipao čitav niz banalnosti dok se moj

otac polako vraćao u život.

S divnim naglaskom i vrcava, Sofija nam je ispričala kako je u deset uveče stigla na stanicu

„Francuska“. Tu je uhvatila taksi do Trga Katalonije. Pošto nikoga nije zatekla kod kuće, sklonila se u

obližnji kafe i ostala tu dok ga nisu zatvorili. Onda je sela na ulaz da čeka, uzdajući se u to da će se neko

kad-tad pojaviti. Moj otac se sećao pisma u kome je njena majka javljala da će Sofija doći u Barselonu,

ali nije pretpostavio da će to biti toliko brzo.

- Veoma mi je žao što si morala da čekaš na ulici - reče. - Ja nikada ne izlazim, ali večeras je bilo

Ferminovo momačko veče i…

Sofija, oduševljena time, ustala je i poljubila Fermina u obraz u znak čestitke. Uprkos tome što se

povukao s bojnog polja, Fermin nije mogao da odoli i odmah ju je pozvao na svadbu.

Čavrljali smo pola sata, a onda je Bea, koja se vraćala s Bernardine devojačke večeri, čula glasove

dok se pela stepenicama i pozvonila. Kada je ušla u trpezariju i videla Sofiju, prebledela je i ošinula me

pogledom.

- Ovo je moja sestra od tetke Sofija, iz Napulja - izvestio sam je. - Došla je u Barselonu da studira i

živeće ovde neko vreme…

Bea je pokušala da prikrije paniku i pozdravila ju je krajnje prirodno.

- Ovo je moja supruga Beatris.

- Bea, molim te. Niko me ne zove Beatris.

Vreme i kafa ublažili su šok zbog Sofijinog dolaska i Bea je napomenula da je jadnica sigurno

iscrpljena i da bi bilo najbolje da legne, a sutra je novi dan, pa makar to bio i dan venčanja. Odlučeno je

da se Sofija smesti u sobu koja je bila moja kada sam bio mali, a Fermin je takođe otpravio mog oca u

krevet pošto je utvrdio da neće ponovo pasti u komu. Bea je obećala Sofiji da će joj dati neku svoju

haljinu za ceremoniju, a kada se Fermin, kome se s dva metra udaljenosti mogao namirisati šampanjac u

dahu, spremao da izgovori neprikladnu opasku o sličnosti i disparitetu silueta i veličina, ućutkao sam ga

laktom.

Venčana fotografija mojih roditelja posmatrala nas je s police. Ostavši u trpezariji, nas troje smo je

gledali i nismo mogli da se načudimo.

- Kao dve kapi vode - mrmljao je Fermin.

Bea me je gledala ispod oka, pokušavajući da odgonetne moje misli. Uhvatila me je za ruku i napravila

vedro lice da bi promenila temu.

- I kakva je bila lumperajka? - upita Bea.

- Skromna - tvrdio je Fermin. - A vaša ženska?

- Naša od skromnosti nije imala ništa.

Fermin me je ozbiljno pogledao.

- Kažem ja vama da su u tim stvarima žene mnogo veće nevaljalice od nas.

Bea se tajanstveno osmehnula.

- Koga vi to nazivate nevaljalicama, Fermine?

- Oprostite mi neoprostivu omašku, donja Beatris, iz mene govori penušavi penedes [Penedes (špan.) -

regija u Kataloniji po kojoj je dobilo ime penušavo vino s geografskim poreklom.] koji mi je u venama i koji me navodi

da govorim koještarije. Bog sveti zna da ste vi bez premca u vrlini i prefinjenosti i jedan sluga, pre nego

što bi insinuirao i najdalju naznaku nevaljalstva s vaše strane, više bi voleo da zanemi i da ostatak života

provede u manastirskoj ćeliji u zavetu ćutanja.

- Nismo mi te sreće - bubnuo sam.

- Biće bolje da ne načinjemo tu temu - presekla je Bea, gledajući nas kao jedanaestogodišnjake. -

Pretpostavljam da ćete sada, još jednom pre venčanja, otići u vašu tradicionalnu šetnju po lukobranima -

reče.

Fermin i ja smo se pogledali.

- Hajde, nestanite. I bolje bi vam bilo da sutra budete u crkvi na vreme…

5.

Jedino što smo našli otvoreno u to doba bio je „Šampanjet“ u Ulici Monkada. Toliko su se sažalili na

nas da su nas ostavili unutra dok su spremali i, pri odlasku, pošto je čuo da će Fermin za nekoliko sati

postati oženjen čovek, gazda mu je izjavio saučešće i poklonio mu bocu domaće medicine.

- Hrabro i odlučno! - posavetovao ga je.

Lutali smo uličicama četvrti Ribera, rešavajući svetske probleme jednim udarcem, kao što smo to

obično radili, dok se nebo nije obojilo nežnim purpurom a mi shvatili da je vreme da mladoženja i njegov

kum, to jest ja, pođu prema lukobranima da sednu i još jednom dočekaju zoru pred najvećom

fatamorganom na svetu, Barselonom koja je svitala u odrazu vode u luci.

Smestili smo se tamo, nogu obešenih s mola, da bismo podelili bocu koju su nam poklonili u

„Šampanjetu“. Između jednog i drugog gutljaja, posmatrali smo grad u tišini, prateći let jata galebova u

luku od kupole Crkve Merse do tornjeva zgrade Pošte. U daljini, u visinama planine Monžuik, uzdizala se

tamna tvrđava kao sablasna ptica, motreći na grad pod svojim nogama, na oprezu.

Brodska sirena je razbila tišinu i videli smo kako na drugom kraju Nacionalne luke jedan veliki brod

diže sidra i sprema se da zaplovi. Brod se odvojio od mola i, udarcem elisa koji je povukao veliku

brazdu u vodama luke, okrenuo pramac ka otvorenom moru. Desetine putnika okupile su se na palubi i

stale da mašu. Pitao sam se da li je među njima Rosica sa svojim naočitim postarijim trgovcem starim

gvožđem iz Reusa. Fermin je zamišljeno posmatrao brod.

- Šta mislite, Danijele, da li će Rosica biti srećna?

- A vi, Fermine? Da li ćete vi biti srećni?

Gledali smo brod kako se udaljava i prilike kako se smanjuju sve dok nisu postale nevidljive.

- Fermine, golica me jedna stvar. Zašto ne želite da vam se donose svadbeni pokloni?

- Ne volim da dovodim ljude u nepriliku. Osim toga, šta bismo radili s kompletima čaša i kašičica s

rezbarenim grbom Španije i sličnim stvarima koje ljudi poklanjaju za venčanje?

- Meni bi bilo drago da vam nešto poklonim.

- Vi ste mi već dali najveći mogući poklon, Danijele.

- To se ne računa. Ja govorim o poklonu za ličnu upotrebu i uživanje.

Fermin me je pogledao sa zanimanjem.

- Nije reč o Devici od porcelana ili raspeću? Bernarda već ima toliku kolekciju da nećemo imati ni

gde da sednemo.

- Ne brinite. Nije reč o figuricama.

- Da nije novac…

- Znate već da ja, nažalost, nemam ni sentima. Čovek s parama je moj tast, a on ih ne ispušta.

- Ti poslednji frankisti stisli su se kao šišarka.

- Moj tast je dobar čovek, Fermine. Ostavite ga na miru.

- Navući ćemo zavesu preko te stvari, ali ne menjajte temu sada kada ste mi zagolicali maštu. Kakav

poklon?

- Pogodite.

- Kutija sugusa.

-Hladno, hladno…

Fermin je podigao obrve, izludeo od radoznalosti. Odjednom, oči su mu se zacaklile.

- Ne… Pa već je bilo vreme.

Klimnuo sam.

- Sve u svoje vreme. Sada me dobro slušajte. Ono što budete videli ne smete pričati nikome, Fermine.

Nikome…

- Čak ni Bernardi?

6.

Rano sunce tog dana razlivalo se kao tečni bakar po krovovima Avenije Svete Monike. Bilo je

nedeljno jutro i ulice su bile puste, u tišini. Kada smo krenuli uskom uličicom Arko del Teatro, snop

zastrašujuće svetlosti koji se probio s Ramble gasio se s našim napredovanjem i, kada smo stigli do

velikih ulaznih vrata, utonuli smo u grad senki.

Popeo sam se uz nekoliko stepenika i udario zvekirom. Eho se polako gubio u unutrašnjosti kao

talasanje po površini jezera. Fermin, koji se ukipio ćuteći, ispunjen poštovanjem kao dečak koji treba da

se pokaže na svom prvom crkvenom obredu, gledao me je nespokojno.

- Da nije rano da se zvoni? - pitao je. - Možda će se šef iživcirati…

- Nije ovo robna kuća „Siglo“. Nema radno vreme - umirio sam ga. - I šef se zove Isak. Vi ništa ne

govorite dok vas on prvo ne pita.

Fermin je klimnuo, revnostan.

- Ja neću ni pisnuti.

Nekoliko minuta kasnije, čuo sam igru mreže zupčanika, čekrka i poluga koji su kontrolisali bravu na

vratima i sišao sam sa stepenica. Vrata su se odškrinula tek pedalj i orlovsko lice Isaka Monfora, čuvara,

provirilo je s njegovim uobičajenim čeličnim pogledom. Njegove oči su se spustile prvo na mene i, nakon

letimičnog pregleda, prešle su na pomno snimanje, katalogiziranje i pronicanje Fermina.

- Ovo mora biti slavni Fermin Romero de Tores - promrmljao je.

- Na usluzi vama, Bogu i…

Ućutkao sam Fermina laktom i osmehnuo se strogom čuvaru.

- Dobar dan, Isače.

- Dobar će biti onaj dan kada vi ne budete lupali u zoru, kada sam u toaletu ili na zapovednog sveca,

Sempere - odgovorio je Isak. - Hajde, ulazite.

Čuvar nam je otvorio vrata još za pedalj i pustio nas da se uvučemo unutra. Pošto su se vrata za našim

leđima zatvorila, Isak je podigao lampu s poda i Fermin je mogao da vidi arabeskni mehanizam za

zatvaranje koji se sklapao u sebe kao unutrašnjost najvećeg sata na svetu.

- Odavde se lopov ne bi lako izvukao - odvalio je.

Opomenuo sam ga pogledom i on je brzo pokazao da će ćutati.

- Primanje ili predaja? - pitao je Isak.

- Zaista već dugo hoću da dovedem Fermina da upozna ovo mesto. Mnogo puta sam mu pričao o njemu.

On je moj najbolji prijatelj i danas nam se ženi, u podne - objasnio sam.

- O dragi bože! - reče Isak. - Jadničak. Sigurno ne želite da mu pružim bračni azil?

- Fermin je od onih koji se žene bez dileme, Isače.

Čuvar ga je osmotrio od glave do pete. Fermin mu je pružio jedan osmeh izvinjenja za takvu drskost.

- Kakva hrabrost.

Poveo nas je velikim hodnikom do otvora galerije koja je vodila u veliku salu. Pustio sam Fermina da

ide nekoliko koraka ispred nas i da njegove oči otkriju taj prizor koji reči nisu mogle opisati.

Sićušna silueta je utonula u veliki snop svetlosti koji se spuštao sa staklene kupole na vrhu. Svetlost je

padala u prozračnom vodopadu preko zavijutaka velikog lavirinta hodnika, tunela, stepenica, lukova i

svodova, koji kao da su izbijali iz poda poput stabla beskonačnog drveta što se otvara ka nebu u

nemogućoj geometriji. Fermin je zastao na početku mostića koji je zalazio u osnovu strukture i,

zabezeknut, posmatrao prizor. Prišao sam mu tiho i stavio mu ruku na rame.

- Fermine, dobro došli na Groblje zaboravljenih knjiga.

7.

Iskustvo mi govori da čovek, kada otkrije to mesto, biva opčinjen i zadivljen. Lepota i tajanstvenost

prostora svodili su posetioca na ćutanje, kontemplaciju i zanos. Naravno, Fermin je morao biti drugačiji.

Proveo je prvih pola sata hipnotisan, lutajući kao opsednut zavijucima velike zagonetke koju je lavirint

ispleo. Zastajkivao je da bi kucnuo po podupiraču ili stubu, kao da sumnja u njihovu čvrstinu. Zaustavljao

se na uglovima i perspektivama, praveći rukama durbin i pokušavajući da odgonetne logiku strukture.

Obilazio je spiralu biblioteka primičući svoj prilično upadljiv nos na centimetar od hrbata bez kraja

poredanih u nepregledne nizove, sakupljajući naslove i katalogizirajući sve na šta je nailazio. Ja sam išao

nekoliko koraka iza njega, između panike i zabrinutosti.

Počeo sam da brinem da će nas Isak išutirati odatle kada smo se sreli s čuvarem na jednom od mostova

obešenih među lukovima knjiga. Na moje iznenađenje, na njegovom licu nije se mogao pročitati nikakav

znak razdraženosti, štaviše: raspoloženo se smeškao posmatrajući napredak koji je Fermin ostvario u

svom prvom istraživanju Groblja zaboravljenih knjiga.

- Vaš prijatelj je poseban primerak - smatrao je Isak.

- Ne znate do koje mere.

- Ne brinite, pustite ga da ide kuda poželi, već će se nekako spustiti s oblaka.

- A ako se izgubi?

- Vidim da je bistar. Snaći će se.

Ja nisam baš bio siguran, ali nisam želeo da protivrečim Isaku. Pratio sam ga do prostorije koja je

služila kao kancelarija i prihvatio ponuđenu šolju kafe.

- Da li ste svom prijatelju objasnili pravila?

- Fermin i pravila su dva pojma koja ne mogu da stanuju u istoj rečenici. Ali sažeo sam mu osnovno i

odgovorio mi je jednim ubedljivim „Naravno, za koga me vi smatrate“.

Dok mi je Isak sipao još jednu šolju kafe, uhvatio me je kako posmatram fotografiju njegove ćerke

Nurije koja je visila iznad njegovog pisaćeg stola.

- Uskoro će biti dve godine otkako nas je napustila - reče s tugom koja je sekla vazduh.

Spustio sam pogled, rastužen. Moglo je proći sto godina, ali smrt Nurije Monfor ostala bi u mom

sećanju, kao i uverenje da bi, da me nije upoznala, možda još bila živa. Isak je pomilovao portret

pogledom.

- Starim, Sempere. Već je vreme da neko preuzme moje mesto.

Hteo sam da protestujem zbog te neistine kada je, užurban i zadihan, Fermin ušao kao da je upravo

pretrčao maraton.

- I? - upitao je Isak. - Kako vam se čini?

- Slavno. Doduše, primećujem da nema toaleta. Bar ne u vidokrugu.

- Nadam se da niste piškili u nekom ćošku.

- Uzdržavao sam se dovde nadljudski.

- Ta vrata levo. Povucite vodu dva puta, jer iz prve nikad ne radi.

Dok se Fermin olakšavao, Isak mu je usuo kafu koja ga je, pušeći se, dočekala po njegovom povratku.

- Imam da vam postavim čitav niz pitanja, don Isače.

- Fermine, ne verujem da… - umešao sam se.

- Pitajte, pitajte.

- Prvi blok se tiče istorije ovog mesta. Drugi je posvećen njegovom tehničkom i arhitektonskom

ustrojstvu. Treći je pak u osnovi bibliografski…

Isak se nasmejao. Nikad ga nisam video da se smeje i nisam znao da li je to znak s neba ili nagoveštaj

propasti.

- Prvo treba da izaberete knjigu koju želite da spasete - ponudio je Isak.

- Bacio sam oko na nekoliko, ali iako su razlozi tome sentimentalne prirode, dozvolio sam sebi da

izaberem ovu.

Izvadio je iz džepa knjigu u kožnom povezu, s naslovom u zlatotisku i sa ugraviranom lobanjom na

naslovnoj strani.

- Čoveče, Grad ukletih, trinaesta epizoda: Dafne i nemoguće stepenice Davida Martina… - pročitao

je Isak.

- Stari prijatelj - objasnio je Fermin.

- Nemojte mi reći. Vidite, jedno vreme je često navraćao ovamo - reče Isak.

- Sigurno pre rata - nabacio sam.

- Ne, ne… I neko vreme posle rata.

Fermin i ja smo se pogledali. Zapitao sam se da li je Isak bio u pravu kad je rekao da je malo izlapeo

za to mesto.

- Ne želim da vam protivrečim, šefe, ali to je nemoguće - reče Fermin.

- Nemoguće? Ne razumem, kako to mislite?

- David Martin je pobegao iz zemlje pre rata - objasnio sam. - Početkom 1939, pri kraju borbi, prešao

je u povratku Pirineje i, nekoliko dana kasnije, uhapšen je u Pudserdi. Bio je u zatvoru do početka 1940,

kada je ubijen.

Isak nas je gledao u neverici.

- Tako je, šefe - potvrdio je Fermin. - Naši izvori su verodostojni.

- Ja vam tvrdim da je David Martin sedeo ovde, na toj stolici na kojoj vi sedite, Sempere, i da smo

razgovarali.

- Jeste li sigurni, Isače?

- Nikada nisam bio sigurniji - odgovori čuvar. - Sećam se jer ga pre toga nisam video godinama. Bio

je izmučen i izgledao jc bolesno.

- Da li se sećate datuma njegovog dolaska?

- Odlično. Bila je to poslednja noć 1940. godine. Doček Nove godine. Tada sam ga video poslednji

put.

Fermin i ja smo se udubili u računanje.

- To znači da je tačno ono što je onaj tamničar, Bebo, ispričao advokatu. One noći kada je Valjs

naredio da ga odvedu u veliku kuću pored Guelja i da ga ubiju… Bebo je rekao da je čuo ubice kako

pričaju da se tamo nešto desilo, da je neko bio u kući… Neko ko je mogao da ih spreči da ubiju Martina -

improvizovao sam.

Isak me je slušao zaprepašćen.

- O kome govorite? Ko je želeo da ubije Martina?

- To je duga priča - reče Fermin. - S mnogo digresija.

- Nadam se da ćete mi je ispričati jednog dana…

- Da li vam je Martin izgledao kao da je pri zdravoj pameti, Isače? - pitao sam.

Isak je slegnuo ramenima.

- S Martinom se nikad ne zna… Taj čovek ima izmučenu dušu. Kada je polazio, molio sam ga da mi

dozvoli da ga ispratim na voz, ali rekao mi je da ga napolju čekaju kola.

-Kola?

- Mercedes-benc, ni manje ni više. Vlasništvo nekog koga je nazivao Gazdom i koji ga je, tobože,

čekao pred vratima. Ali kada sam izašao s njim, tamo nije bilo ni kola, ni Gazde, ničega…

- Nemojte mi zameriti, šefe, ali budući da je to bio doček Nove godine i da je vladao praznični duh s

tim u vezi, da niste možda preterali pri unošenju penušavog ili nekog drugog vina, te vam se možda,

ošamućenom od viljansika i visokog sadržaja šećera u turonu iz Hihone [Turrón de Jijona - túron je božićna

poslastica od meda i badema; među najpoznatijima je turon iz Hihone (mesto pored Alikantea).], sve to priviđalo? - ispitivao

je Fermin.

- Što se tiče penušavih vina, pijem samo gazirani sok, a jedino od ostalih pića koje još imam jeste

bočica hidrogena - podrobno je izveštavao Isak, ne pokazujući uvređenost.

- Oprostite zbog sumnjičenja. Takav je postupak.

- Razumem. Ali verujte mi: osim ako taj što je dolazio te noći nije bio duh, a ja ne verujem da je to bio

jer mu je jedno uvo krvarilo a ruke su mu se tresle od groznice, da ne spominjem to što je počistio sve

kocke šećera iz moje ostave, Martin je bio živ kao vi ili kao ja.

- I nije rekao zašto dolazi posle toliko vremena?

Isak je klimnuo.

- Rekao je da je došao da mi ostavi nešto i da će, kada bude mogao, doći po to. On ili neko koga bude

poslao…

- A šta vam je ostavio?

- Paket obmotan papirom i kanapom. Ne znam šta je unutra.

Progutao sam pljuvačku.

- Da li je još kod vas? - upitao sam.

8.

Paket, izbavljen s dna ormara, ležao je na Isakovom radnom stolu. Kada sam prešao prstima preko

njega, fini sloj prašine koja ga je pokrivala podigao se u oblaku čestica zapaljenih na svetlosti petrolejke

koju je Isak držao s moje leve strane. S moje desne strane, Fermin je izvadio iz futrole svoju bricu i

pružio mi je. Sva trojica smo se uzajamno pogledali.

- Neka bude volja božja - reče Fermin.

Provukao sam sečivo ispod kanapa koji je učvršćivao pakpapir i presekao ga. S najvećom pažnjom

skidao sam omot dok njegov sadržaj nije izašao na videlo. Bio je to rukopis. Stranice su bile prljave,

natopljene voskom i krvlju. Prva stranica je prikazivala naslov ispisan đavoljom kaligrafijom.

David Martin

Igra anđela

- To je knjiga koju je napisao za vreme zatočeništva u kuli - promrmljao sam. - Sigurno ju je Bebo

spasao.

- Nešto je ispod nje, Danijele… - pokazao je Fermin.

Ćošak nekog dokumenta virio je ispod stranica rukopisa. Povukao sam ga i izvukao koverat. Bio je

zapečaćen purpurnim voskom s figurom anđela. Na prednjoj strani, samo jedna reč crvenim mastilom:

Danijel

Osetio sam kako mi se hladnoća penje uz ruke. Isak, koji je prisustvovao sceni između iznenađenja i

zapanjenosti, diskretno se povukao prema pragu u pratnji Fermina.

- Danijele - blago me je pozvao Fermin. - Ostavićemo vas da otvorite koverat mirno i u privatnosti…

Čuo sam njihove korake kako se polako udaljavaju i tek početak razgovora.

- Čujte, šefe, od tolikog uzbuđenja zaboravio sam da prokomentarišem to što sam maločas, kad sam

ulazio, nehotice čuo: rekli ste kako želite da se penzionišete i prepustite mesto drugome.

- Tako je. Mnogo sam godina ovde, Fermine. Zašto?

- Pa vidite, znam da smo se tek upoznali, štono kažu, ali možda bih ja bio zainteresovan…

Njihovi glasovi su iščezavali u ehu lavirinta Groblja zaboravljenih knjiga. Kada sam ostao sam, seo

sam u čuvarevu fotelju i odlomio voštani pečat. U koverti je bio presavijen list hartije oker boje. Otvorio

sam ga i počeo da čitam.

Barselona, 31. decembar 1940.

Dragi Danijele,

Pišem ove reči u nadi i ubeđenju da ćeš jednog dana otkriti ovo mesto, Groblje zaboravljenih

knjiga, mesto koje je promenilo moj život kao što će, siguran sam, promeniti i tvoj. Ista nada me

nagoni da verujem da će ti možda tada, kada ja više ne budem ovde, neko pričati o meni i prijateljstvu

koje me je vezivalo za tvoju majku. Znam da ćeš, ako ikada budeš čitao ove reči, biti obuzet mnogim

pitanjima i sumnjama. Neke odgovore ćeš naći u rukopisu u kome sam pokušao da dam oblik priči o

sebi onako kako je se sećam, znajući da su mojoj lucidnosti dani odbrojani i da se ponekad sećam

onoga što se nikada nije dogodilo.

Znam da će, kada dobiješ ovo pismo, vreme već početi da briše tragove onoga što je bilo. Znam da

si obuzet sumnjom i da ćeš, ako saznaš istinu o poslednjim danima svoje majke, deliti sa mnom bes i

žeđ za osvetom. Kažu da mudri i pravedni praštaju, ali znam da ja to nikada neću moći. Moja duša je

već u paklu i za nju nema izbavljenja. Znam da ću svaki dašak koji mi preostane na ovom svetu

posvetiti pokušaju da osvetim Izabelinu smrt. To je moja sudbina, ali ne i tvoja.

Tvoja majka ti ne bi poželela život kao moj, ni po koju cenu. Tvoja majka bi ti poželela jedan

ispunjen život, bez mržnje i zlobe. Zbog toga te molim da pročitaš ovu priču i da je uništiš kada je

pročitaš, da zaboraviš sve što si ikada mogao da čuješ o prošlosti koja više ne postoji, da očistiš svoje

srce od besa i da živiš život koji je tvoja majka želela da ti pruži, uvek gledajući napred.

Ako pak jednog dana, klečeći pred njenim grobom, osetiš kako vatra i bes pokušavaju da ovladaju

tobom, seti se da je u mojoj priči, kao i u tvojoj, postojao anđeo koji ima sve odgovore.

Tvoj prijatelj,

David Martin

Nekoliko puta sam pročitao reči koje mi je David Martin slao kroz vreme, reči koje kao da behu

natopljene kajanjem i ludilom, reči koje nisam sasvim uspevao da razumem. Držao sam pismo u rukama

neko vreme, a potom sam ga prineo plamenu petrolejke i posmatrao kako gori.

Našao sam Fermina i Isaka u podnožju lavirinta, kako pričaju kao stari prijatelji. Kad su me ugledali,

njihovi glasovi su utihnuli i obojica su me pogledala sa iščekivanjem.

- Ono što pismo kaže, šta god to bilo, tiče se samo vas, Danijele. Ne morate nam ništa pričati.

Klimnuo sam. Odjek zvona se probio kroz zidove. Isak je pogledao na svoj sat.

- Čujte, da ne idete danas na neku svadbu, možda?

9.

Mlada je bila u belom i, iako nije nosila krupan nakit i ukrase, u istoriji nije bilo žene koja je izgledala

lepše u očima svog izabranika nego što je Bernarda izgledala tog ranog februarskog dana okupanog

suncem ispred Crkve Santa Ana. Don Gustavo Barselo, koji nije kupio nijedan cvetak ako nije kupio sve

cveće Barselone da bi preplavio ulaz u hram, plakao je kao Marija Magdalena, a pop, mladoženjin

prijatelj, iznenadio nas je lucidnim govorom koji je izmamio suze čak i Bei, a ona nije lak plen.

I ja sam skoro popustio, ne bi mi pala kruna s glave, ali sve je zaboravljeno kada je sveštenik, pošto je

završio s uvodom, pozvao Fermina da poljubi mladu. U tom trenutku, okrenuo sam se i učinilo mi se da u

poslednjem redu crkve vidim nekog nepoznatog kako me gleda smešeći se. Nisam mogao da objasnim

zašto, ali načas sam bio siguran da taj nepoznati nije niko drugi do Zatočenik Nebesa. Međutim, kada sam

ponovo pogledao, više ga nije bilo. Pored mene, Fermin je čvrsto zagrlio Bernardu i, bez premišljanja,

poljubio je u usta, što je izazvalo ovacije predvođene popom.

Dok sam tog dana gledao svog prijatelja kako ljubi voljenu ženu, pomislio sam da je taj trenutak, taj

časak otet od vremena i Boga, vredan svih onih dana bede koji su nas doveli dotle, i svih onih koji nas

sigurno čekaju pošto izađemo i vratimo se u život, i da je sve što je dolično i čisto na ovom svetu i sve za

šta i dalje vredi disati upravo na tim usnama, u tim rukama i pogledu to dvoje srećnika koji će, znao sam,

biti zajedno do kraja života.

 

Epilog

1960.

Jedan mlad čovek, tek načet ponekom sedom i senkom u pogledu, korača na podnevnom suncu među

spomenicima groblja pod zapaljenim nebom u morskom plavetnilu.

U rukama nosi dete koje jedva može da razume njegove reči, ali mu se osmehne kad pronađe njegove

oči. Zajedno prilaze skromnom grobu izdvojenom ogradom što visi iznad Mediterana. Čovek klekne

ispred groba držeći dete i pušta ga da miluje slova uklesana u kamenu.

IZABELA SEMPERE 1917-1939.

Čovek neko vreme stoji tu u tišini, stisnuvši kapke da bi zadržao plač.

Glas njegovog sina vraća ga u sadašnjost i, otvorivši oči, on vidi da dete pokazuje malu figuru koja

proviruje između latica suvog u senci staklene vaze u podnožju spomenika. Siguran je da nije bila tamo

kada je poslednji put posetio grob. Njegova ruka prebira po suvom cveću i uzima gipsanu statuetu, toliko

malu da mu staje u šaku. Anđeo. Reči za koje je verovao da su zaboravljene otvaraju se u njegovom

sećanju kao stara rana.

Ako pak jednog dana, klečeći pred njenim grobom, osetiš kako vatra i bes pokušavaju da ovladaju

tobom, seti se da je u mojoj priči, kao i u tvojoj, postojao anđeo koji ima sve odgovore…

Dete pokušava da zgrabi figuru anđela koja leži na dlanu njegovog oca i, dotakavši je prstima, nehotice

je gurne. Statueta pada na mermer i razbija se. Tada ga ugleda. Presavijen papirić sakriven u gipsu. Papir

je fin, skoro proziran. Razmotava ga prstima i istog časa prepoznaje rukopis:

Maurisio Valjs

Pinar

[El Pinar (špan.) - u prevodu Borik, poznat i kao Kuća Arnus (Casa Arnus), po bankaru koji je bio njen vlasnik. To je palata iz

1903. godine, okružena borovom šumom na obodu Barcelone. Posle rata je postala sirotište i centar za prevaspitavanje dece

stradalih republikanaca.]

Ulica Manuala Arnusa

Barselona

Povetarac s mora diže se između spomenika i dah prokletstva miluje mu lice. Sklanja papir u džep.

Potom stavlja belu ružu na ploču i, s detetom u rukama, vraća se istim putem do tunela od čempresa gde

ga čeka majka njegovog sina. Sve troje se stapaju u zagrljaju, a ona, kada ga pogleda u oči, primeti u

njima nešto čega nekoliko trenutaka ranije nije bilo. Nešto mutno i mračno što je plaši.

- Danijele, jesi li dobro?

On je dugo gleda i smeši se.

- Volim te - kaže i poljubi je, znajući da priča, njegova priča, nije završena.

Upravo je počela.

mobi: Vuki