IMA LI NEKOG TAMO ?

U drugom poglavlju razmotrili smo karijeru Danijela Danglasa Houma, PK medijuma - a to znaci, coveka u cijem prisustvu kao da se dogadala psihokineticka vrsta paranormalnih efekata. Medutim, za ispitivanje eventualnog zivota posle smrti potreban je mentalni, a ne PK medijum. Mozemo govoriti i o duhovnom (mentalnom) posrednistvu. Mentalni medijum saopstava informacije koje je, navodno (po svojoj sopstvenoj tvrdnji), pribavio paranormalnim putem od duhova umrlih ljudi. Kao sto smo napomenuli, uvek postoji mogucnost da on (ili ona) te iste informacije pribavi pomocu super-ESP. Ali pre ma kakvih razgovora o tome trebalo bi da vidimo da li citava ta oblast zavreduje ma i trun nase paznje.

Ogromna vecina tih spiritistickih, dakle mentalnih medijuma jesu ljudi blagi i nezlobivi, tako da bi bilo okrutno reci im da lazu; ali ljudi koji iskazuju samo neodredene, uopstene fraze koje nijedan iskusan istrazivac ne moze primiti ozbiljno. Usluge ovih spiritista blaze tugu i bol onih kojima je neko blizak i drag nedavno umro; mnogi spiritisti ne traze honorar, ili uzimaju samo simbolican honorar. To nisu komercijalno usmereni sarlatani reseni da  "oderu" lakoverne i zgrnu bogatstvo. Naprotiv; mnogi  su ljubazni i dobronamerni. Pa ipak, njihov sou je cisto zavaravanje ili samozavaravanje; nista vise. Uz samo malo vezbe, svako moze da ovlada tehnikom koja se naziva "citanje na hladno". Ona se sastoji u tome da spiritista prica uopstene fraze koje bi mogle svasta i kojesta znaciti ili ne znaciti, ali koje provociraju posetioca da nesto kaze, da neke podatke o sebi i o pokojniku otkrije; upravo te podatke, koje je tako izmamio, spiritista posle slavodobitno saopstava posetiocu. Zapanjujuce je koliko su ljudi skloni da zaborave, da smetnu s uma, sta su sami rekli sagovorniku pre samo pola sata. Jos jedan "vic" u toj tehnici "citanja na hladno" sastoji se u tome da spiritista naprosto pazljivo gleda i slusa musteriju i izvlaci odredene zakljucke na osnovu rase, pola, starosti, imovnog stanja, stila i nacina govora, izbora reci, odece, nakita i tako dalje. Majstorsko "citanje coveka", nagadanje na osnovu takvih stvari i na osnovu izmamljenih informacija, moze  dati izuzetno uverljiv "razgovor sa mrtvima" - naime, uverljiv kad se gleda iz perspektive posetioca. Pa, posto znamo da je to tako, predimo odmah na neke dokaze bolje od toga.

Moglo bi se reci da je "zlatno doba" spiritizma bilo priblizno izmedu 1880. i 1940. godine. Tokom tog razdoblja narocito temeljitom istrazivanju bilo je podvrgnuto sest zena, vrlo uglednih spiritistkinja. Nakupilo se podosta izvestaja i dokaza koji jesu intrigantni. Ali od tada, nista. Vise nijedan tako dobro dokumentovan slucaj nije se pojavio. Zbog cega je to tako ? Skeptik bi rekao zbog toga sto su moderni istrazivaci veoma pazljivi i pametni, pa zacas prozru sve trikove i prevare, tako da nista nije ostalo, nijedan dokaz, posto je sve od pocetka bilo samo trik i prevara. Ima i drugih objasnjenja. Jedno od njih kaze da danasnji istrazivaci naprosto nemaju para, vremena ili nemaju jake pokrovitelje - naprosto, nisu sposobni da temeljito istraze rad makar i jednog pravog duhovnog medijuma.

U svakom slucaju, cak i iskljucivi skeptik ostavio bi bled utisak u poredenju sa Ricardom Hodzsonom, koji je bio "car" neverice i podozrenja, zaista arheskeptik. Roden u Australiji, Hodzson je prvi proucavao karijeru velike, mozda i najvece spiritistkinje svih vremena, gospode Leonore Pajper. Uistinu, pojedinosti njene karijere otkrice nam vise i dace nam vrednije podatke nego opsti, ali plitak prikaz medijumstva.

IZUZETNA GOSPO>A PAJPER

Godine 1884. gospoda Pajper bila je sasvim obicna domacica u Bostonu, u americkoj saveznoj drzavi Masacusets. Njena obicnost okoncala se kad je otisla kod jednog iscelitelja i kad je tamo, u toku seanse, pala u trans i primila "poruku" upucenu jednoj drugoj osobi koja je takode ucestvovala u toj seansi. Od tada je pocela da drzi seanse za svoje prijatelje, a na tim seansama redovno se pojavljivao kao dramatis persona jedan "kontrolni duh", Francuz koji je sebe zvao imenom "doktor Finui". Taj Finui bio je posrednik izmedu musterija Pajperove i "duhova" sa kojima su musterije  zelele da razgovaraju. Govorkanja o ovim seansama stigla su do usiju psihologa Vilijema Dzejmsa i pobudila njegovu radoznalost u tolikoj meri da je on dosao na jednu od njenih seansi i ucestvovao kao musterija, godine 1885. Posle toga slao je i druge istrazivace da se tako "ubacuju" na seanse kod gospode Pajper, ali svako pod pseudonimom. Mnogi od njih kasnije su svedocili da im je gospoda Pajper davala informacije, cesto veoma licne i prisne prirode, koje, po njihovom uverenju, nije mogla o njima pribaviti nikakvim normalnim putem. Jedan od tih kolega kasnije je napisao pismo Dzejmsu i u pismu rekao da je gospoda Pajper "otuzna prorocica". Ona zaista nije imala veliko obrazovanje, niti veliku erudiciju, niti je ikad tvrdila da to ima.

Godine 1887. u Boston je stigao Ricard Hodzson i preuzeo mesto sekretara Americkog drustva za istrazivanje paranormalnih moci. I, prirodna stvar, morao je otici na poneku od seansi Pajperove. Iz pisama koja je pisao sam Hodzson, kao i iz onoga sto su drugi o njemu pisali, vidimo da je Hodzson bio grozan kao licnost, inteligentan, ali bezosecajan, nasrtljiv i sklon da vreda. Tesko je zamisliti coveka koji bi bio dalji od lakovernog dobricine koga sarlatani mogu da nasamare. Pa ipak, posle izvesnog vremena taj Hodzson dosao je do uverenja da gospoda Pajper poseduje paranormalnu moc i da njene poruke izgovorene u transu jesu autenticne poruke onih koji su preziveli svoju telesnu smrt.

Roden godine 1855, Hodzson je studirao na Pravnom fakultetu u Melburnu, a onda je nastavio obrazovanje tako sto je studirao u Kembridzu predmet "nauka o moralu". Zatim je postao jedan od clanova-osnivaca Britanskog drustva za  ESP  istrazivanja.  Godine 1884. ovo Drustvo poslalo ga je u Indiju da proceni rad spiritistkinje po imenu gospoda Blavacki i "teozofijskog" kulta koji je ona osnovala. Hodzsonov izvestaj bio je porazan po nju saopstio je da je Blavacki najobicnija  opsenarka,  a  da  su  njeni  teozofisti  svi, ili gotovo svi, jadne prevarene budale. (Ma sta mi o teozofiji mislili, ne moze se reci da je taj izvestaj bio stalozen, posten ili objektivan.) U drugim istrazivanjima, on je temeljito unistavao kredibilitet svedoka koji su jemcili autenticnost ove ili one spiritistkinje; pri tom je kao argument koristio i svoju znatnu madionicarsku vestinu - naime, on je  sam uspevao da obmane te iste svedoke i time da dokaze da su nepouzdani. Sve u svemu, Hodzsonova jaka strana bila je da prema spiritistickim medijumima nastupa agresivno i neprijateljski i da raskrinkava jednog po jednog, pokazujuci, redom, da su to prevaranti i prevarantkinje.

Hodzson je pristupio slucaju gospode Pajper organizovano, sa celom grupom svojih pomagaca i sa temeljitoscu koja je za njega bila osobena. O toku gotovo svake seanse pravljene su beleske, u kojima su doslovce zapisivane i sve izgovorene recenice; kad god su okolnosti dozvolile, od drugih ucesnika u seansama uzimane su i pismene izjave. Organizovana su i ucesca preko posrednika, a to je sredstvo od kljucnog znacaja u testiranju spiritistickih medijuma. Naime, na seansu se uputi jedan posrednik, neko kome se kaze da zatrazi izvesne informacije, ali ne za sebe nego za nekog treceg ko uopste nije tu i koga posrednik ne poznaje niti ista zna o njemu. Sustina  je  u  tome  sto  ce spiritista uzalud motriti na starost, obrazovanje, imovno  stanje  i  druge  osobine posrednika - na taj nacin nece saznati bas nista o pravom pitaocu; i zalud ce pokusavati da izmami iz posrednika bar neku informaciju o pitaocu - nece uspeti, jer posrednik ne zna nista o pitaocu, ne zna ni ko je to.

Godine 1889. Hodzson je uspeo da "izveze" gospodu Pajper u Englesku. Tamo je, takode, organizovano mnogo testova sa ucesnicima koji su bili samo posrednici za neke druge, odsutne osobe. Kad je stigla u kucu svog domacina, a to je bio istrazivac ser Oliver Lodz, citav njen prtljag su pretresli da vide ima li tu ikakvih zaliha  informacija  pribavljenih unapred o mogucim musterijama, to jest mogucim ucesnicima buducih seansi. Nije nadeno nista. Hodzson je cak unajmio detektive koji su pratili Pajperovu i clanove njene porodice da vide da li neko od njih zalazi u biblioteke, maticne kancelarije ili se druzi sa onima koji poznaju buduce musterije, u cilju doznavanja informacija koje bi onda toboznji "Finui" mogao nuditi na seansama. U tom pogledu, zadatak ovih detektiva bio je mnogo laksi tada, pre stotinu i vise godina, nego sto bi bio danas. Jer sada se u kompjuterima svuda oko nas nalazi takvo more informacija o svima nama, da  svaki spiritista moze i ne izlazeci iz sobe mnogo toga da sazna o svakoj zakazanoj musteriji, pre seanse; a jos i vise uz pomoc nekog prijatelja koji ume da "njuska" po podacima.

Da nastavimo nasu pricu. U vreme kad je gospoda Pajper dosla u posetu iz Amerike, u Lodzovoj kuci bilo je mnogo slugu, ali su svi bili nedavno zaposleni, tako da joj nijedan nije mogao dati vecu kolicinu vrednih informacija, cak i da je ona uspela da izmakne kontroli i ispituje te ljude (pri cemu bi rizikovala da bude raskrinkana nesto kasnije, naravno). Na seanse su dovodeni pojedinci odabrani "sa velikom merom slucajnosti", kako je to Hodzson napisao. U nekim slucajevima Hodzson je cekao da gospoda Pajper padne u trans, pa je tek onda donosio odluku koga ce pozvati na seansu. U jednoj seansi Lodz je dao gospodi Pajper jedan casovnik sa poklopcem, na lancu. Taj casovnik pripadao je jednom njegovom ujaku sa kojim se Lodz druzio u detinjstvu, ali u kasnijim godinama vrlo malo ili nimalo. Javio se "duh" tog ujaka Dzerija, rekao je ime svog brata, izjavio da je sat njegov. Lodz je uzvratio da ce u to moci da veruje tek ako cuje i neke dodatne informacije, stvari koje mu nisu poznate sad, ali koje bi mogao proveriti kod Dzerijevog brata koji je jos ziv. Informacije su stigle. Lodz je zapisao "Taj "ujak Dzeri" prisetio se nekih epizoda iz njihovog decackog druzenja - na primer, kako su plivali po jednoj recici u kojoj su se lako mogli i udaviti; kako su ubili macku u Smitovoj njivi; kako  su posedovali jednu malu pusku; i ne samo pusku, nego i jednu neobicnu dugacku kozu, valjda zmijsku, koju je ujak Robert (onaj koji je duze ziveo) kasnije zadrzao u svom vlasnistvu, ali ne dugo." Sve te cinjenice su, kaze Lodz, kasnije proverene "manje ili vise potpuno". Mozda ponajvise intrigira priroda tih uspomena. To su one male stvari iz detinjstva koje su tako neobicne da bas po tome naslucujemo da su autenticne.

Doduse, Lodz nije prijavio da su ta tacna pogadanja bila izmesana sa velikim kolicinama uopstene, prazne price, kao i sa mnostvom netacnih nagadanja. Kad citamo puni transkript ovih seansi gospode Pajper, vidimo da je u izobilju pogresnog i nevaznog ona, ipak, davala i jednu znatnu razmeru tacnog i konkretnog. Neko bi mogao reci    pokusavala je nasumce, mnogo puta, pa je ponesto i pogodila, cistom slucajnoscu. Ali u suocenju sa mnogobrojnoscu njenih pogodaka, taj argument ne zvuci osobito ubedljivo. Opisana seansa sa Lodzom nije bila "preko posrednika", ali u sustini i jeste, jer su davane informacije koje nisu bile poznate nikome od prisutnih. (Lodz je posle morao postom da se raspituje kod ujaka Roberta o tacnosti onoga sto je od gospode Pajper cuo).

Koincidencija se moze jos pouzdanije iskljuciti kao objasnjenje za njene uspehe u jednom kasnijem nizu ogleda, uradenom posle njenog povratka u Ameriku. Navodni "Finui" se uglavnom prestao pojavljivati, ali na njegovo mesto dosao je "Dz.  P.",  navodno  duh jednog mladog coveka, Dzordza Pelua, koji je poginuo u nekoj nesreci 1892. godine. Pred gospodu Pajper dovedeno je sto pedeset ljudi, i ona je posle seansi  sa  svima  njima izdvojila sve one i samo one koji su tog Pelua poznavali - tacno trideset ljudi, bez ijedne greske. To sigurno nije postigla slucajnim nagadanjem. Tu o slucajnosti ne moze biti ni govora. Ako je na neki nacin "procitala" iz njihovog ponasanja da su poznavali Pelua, to je zaista izuzetan nivo preciznosti u posmatranju. Druga poenta, teza za kvantifikaciju, ali ne sporedna, sastojala se u tome sto se Dz. P. ponasao prema svakome od tih 30 ljudi malcice drugacije, uvek na nacin prikladan za tu osobu; oni su tvrdili, svi do jednog, da Dz.  P.  (dakle,  "duh")  ima  prema  svakome  od  njih  tacno  onaj  isti  stav,  i  upotrebljava

tacno isti nacin govora, kao kad su se druzili u zivotu. U razdoblju kad je Dz. P. bio "na vlasti" kod gospode Pajper, Hodzson je bio prakticno organizator i nadzornik svih seansi; postigao je da bude zapisano sve sto se na tim seansama dogadalo, svaka izgovorena rec.

Kod gospode Pajper paznje vredno je narocito to sto su svi oni istrazivaci koji su dosli i posvetili se proucavanju njenog rada zakljucili, posle izvesnog vremena (bez obzira na to kakav im je bio pocetni stav) da ona zaista poseduje paranormalnu moc. Zapisnici o njenim seansama su obimni, to je nekoliko hiljada stranica teksta. Nas dvojica smo, iz tog razloga, bili vremenski u mogucnosti da procitamo samo mali deo toga. Samo po neki skromni uzorak, tu i tamo. To je jedna planina dokaznog materijala koja je tada prkosila, a i sada prkosi, neverici. Hodzson, a i druge "neverne Tome" od kojih su neki bili maltene isto toliko neprijateljski nastrojeni u pocetku, na kraju postadose sasvim uvereni u autenticnost paranormalnih rezultata gospode Pajper. Hodzson je otisao i korak dalje, poceo je verovati da je njeno spiritisticko informisanje dokazalo da zivot posle smrti stvarno postoji. Ova njegova uverenost zasnivala se na nekom dokazu koji je on navodno dobio, ali nije ga hteo objaviti. (Eto koliko su netacne glasine da se izbegava objavljivanje neuspeha, i samo neuspeha, paranormalno obdarenih ljudi, odnosno da se svaki njihov uspeh publikuje.) U ono vreme bilo je govorkanja da mu je gospoda Pajper saopstila izuzetno poverljive informacije, licne prirode, o jednoj pokojnoj zeni. Da li ga je to konacno opredelilo da poveruje ?

Kakve zakljucke mozemo izvesti o gospodi Pajper ? Posto smo i sami mukotrpno prosli kroz jedan deo arhiva o njoj, mozemo samo zakljuciti da se tu desavalo nesto izuzetno, sto ne moze ni priblizno biti objasnjeno prevarama i sarlatanstvom, autosugestijama i "citanjem na hladno", a ni delovanjem ciste slucajnosti.

SLUCAJ SUPER-ESP ?

Da li su uistinu duhovi mrtvih prosledili i jednu jedinu informaciju gospodi Pajper ? Ili je ona sve to doznavala vanculnim ocitavanjem podataka oko sebe ? Neki od njenih (nekoliko) "kontrolnih duhova" zaista mnogo vise lice na varijante njene sopstvene licnosti, a ne na bestelesne duse nekih drugih ljudi. To su, dakle, lako mogli biti njeni alter ego-i, njeno drugo ja, trece ja i tako dalje. (U tom pogledu samo je Dz. P. bio donekle izuzetak zato sto je poznato i dokazano da je jedan covek sa tim imenom doista postojao i poginuo.) Mozda je ona, prebacujuci se u te svoje druge uloge, lakse dospevala u psihicko stanje povoljno za ESP. Mozda su te uloge cak bile mera njenog uspeha u postizanju ESP stanja.

Medutim, hipotezu o super-ESP tesko je uskladiti sa nalazima dr Alana Goulda, naucnika koga smo vec pominjali zbog njegovog rada na istrazivanju poltergajsta. Gould je istrazivao i slucajeve u kojima je informacije navodno dobijene od "duhova" moguce danas proveriti u istorijskim izvorima, kao sto su arhive. Gould je imao srece da pronade fascikle sa arhiviranim materijalom - velikim kolicinama materijala - jedne grupe entuzijasta koja je dvadeset godina pre toga odrzavala, i to duze vremena, svoje seanse i sve pomno belezila. Gould je proveravao i nasao je nekoliko informacija koje su o svojim zivotima "duhovi" dali tacno, a koje su u ondasnjim izvorima bile objavljene netacno U takvim slucajevima, nije moguce da su ucesnici seansi potrazili i nasli tacnu informaciju u tim normalnim izvorima i onda je samo ponovili na seansi. Da bi u tom slucaju ESP objasnjenje moglo da se odrzi, moramo pretpostaviti da su ucesnici, koristeci ESP, naslutili da su publikovani podaci netacni i da su zato preskocili na druge, autenticne podatke, koje su pribavili iz nekih drugih izvora; ali u to je malo teze poverovati.

Navescemo jedan izuzetno dobar primer slucaja te vrste. Glavna licnost tu je jedan momak koji nam je poznat kao "Hari Stokbridz", sto je pseudonim - Gould nije hteo da navede pravo ime i prezime tog mladica, jer njegova porodica nije zelela da bude na taj nacin prisutna u javnosti. Duh poginulog Harija Stokbridza pojavio se na jednoj seansi,

nepozvan i nenajavljen, i dao sledece podatke o svom zivotu (a podaci koje je dvadeset godina kasnije ustanovio Gould dati su u zagradi).

"Potpor. u Nortamb. fusilerima. Pogiboh cetrnaestog jula sesnaeste." (Zaista je postojao potporucnik sa tim imenom, u britanskoj diviziji koja se naziva "Nortamberlendski fusileri" i zaista je poginuo 14. jula 1916, mada je datum njegove pogibije netacno naveden u sluzbenim spisima britanskog Ministarstva rata.)

"Sa Skotima od Tajna." (Taj mladi covek zaista je sluzio, u okviru te divizije, u bataljonu koji je oznacen kao "onaj sa reke Tajn", i to prvo u irskoj, a kasnije u skotskoj ceti - cinjenica koja nigde nije bila objavljena.)

"Visok, mrsav, crnokos. Oci krupne, smede." (Ovo su potvrdili rodaci, a postoji i fotografija koja to potvrduje, ali nije objavljeno, koliko smo mogli ustanoviti, ni u jednom stampanom izvoru.)

"Sa drugarima u Lesteru." (Tacno, izlazio je u grad sa kolegama tamo.)

(Na pitanje sta voli i sta ne voli.) "Probleme svake. Pipsovo citanje. Vodene boje." (Na fakultetu je proucavao matematiku i fiziku. Postojali su stampani izvestaji da je student, ali ne i cega. /Rec "problemi" verovatno se odnosila na matematicke probleme./ Njegove poslednje dve napomene nisu bile jasne ni rodbini.)

(Na pitanje da li zna za izvesnu "ulicu Povis", o kojoj je sanjao jedan siter.) "Dobro je znam." (Kasnije se ispostavilo da se ulica pod tim nazivom nalazi nedaleko od mesta gde je  roden.)

Bilo bi lepo, naravno, imati o nekima od ovih stvari vise pojedinosti. Moglo je biti receno vise o ulici Povis, na primer; bilo je bolje da je "duh" rekao precizno da voli matematicke, a ne neke druge probleme, ili da je bar rekao "brojcane probleme". Ali nalazimo tvrdnju da je rekao ime, datum smrti, izgled, regimentu, bataljon - vrlo konkretno; sve to je provereno i tacno je, cak i ono sto je u to doba bilo objavljeno netacno ili uopste nije bilo objavljeno. Podudarnost je ovde neubedljivo objasnjenje. Tesko bi bilo poverovati i da je bila podvala. Zar treba stvarno da verujemo da je jedna grupa amatera sklona seansama ulozila ogroman trud i preturala po starim maticnim knjigama, novinama i slicno, pa cak pribavljala i neobjavljene informacije o jednom poginulom vojniku Prvog svetskog rata, samo da bi prevarila istrazivaca koji ce se pojaviti na sceni dvadeset godina kasnije - stavise, istrazivaca koga niko nije pozvao niti je iko mogao predskazati njegov dolazak ? A ako su se oslanjali, zaista, na podatke stampane u doba Prvog svetskog rata (to bi im bila prva pomisao, ako bi zeleli da organizuju obmanu), onda kako to da nisu naseli na netacnosti koje su u stampanju promakle u vreme kad je taj mladi covek ziveo ? Nije verovatno da je to bilo sarlatanstvo i "namestanje". Najverovatnije i najekonomicnije objasnjenje za tu pricu jeste paranormalna moc.

DUHOVI ZA MODERNA VREMENA

Nesto nalik na spiritizam opstaje i danas, u takozvanom "kanalisanju" i slicnim aktivnostima, ali doba velikih spiritistickih medijuma ocigledno je davno proslo; za ovo verovatno postoje dobri psiholoski razlozi. Bas kao sto je "Filip" izmastan da bi posluzio kao katalizator za PK efekte, tako su i "kontrolni duhovi" raznih spiritistkinja (navodni "doktor Finui", zatim "Dz. P.", ili indijanski mudraci koji su sad toliko u modi kod americkih medijuma belaca) najverovatnije, u vecini slucajeva, samo psiholoska pomocna sredstva.

Reks Stenford i drugi uocili su da paranormalni efekti (a narocito oni snazni) jesu strani egou. To znaci ne osecamo se stvarno prijatno sa njima, pa su zbog toga nasi izgledi da postignemo uspesno ESP dejstvo veci ako se nekako "izvucemo" od licne odgovornosti za

to; ako imamo utisak da je odgovoran neko drugi. Moguce je da, kad prevalimo "krivicu" za ESP efekte na nekog drugog ili na nesto drugo, nas kapacitet za ESP delovanje biva osloboden. Otud se pojavljuju "duhovi" koji su tacno taj neko drugi ili nesto drugo.

Ako nastavimo ovom linijom razmisljanja, koja nije neverovatna, bice nam jasnije zasto su veliki spiritisticki medijumi stvar proslosti. Mastanja o duhovima bila su civilizacijski prihvatljiva u vremenima gospode Pajper; moda spiritualizma bila je u punom zamahu, narod je naprosto "ludovao" za duhovima. Danas su takva mastanja mnogo manje prihvatljiva. Mnogi ljudi smatraju da je tradicionalna slika spiritistickog medijuma koji osluskuje svoje "kontrolne duhove" zastarela, banalna, cak da je "blamaza" verovati u ma sta slicno. Promenila se nasa kultura, a ljudi se sad verovatno ispomazu nekim drugim pomocnim psiholoskim sredstvima, mozda jacim. Hajde da zamocimo samo jedan prst jedne noge u izvesne veoma opasne vode i da pogledamo koja bi to jaca sredstva mogla biti.

Dva takva pomagala sama se nude nasoj paznji. Jedno su "neidentifikovani  leteci objekti" - NLO. Postoje ljudi koji to proucavaju "ufolozi". Oni su prijavili veliki broj spontanih ispoljavanja paranormalnih moci kod onih ljudi koji tvrde da su videli NLO ili cak tvrde (eto mode koja postaje sve jaca) da su ih vanzemaljci oteli, kidnapovali, uvukli u svoje NLO. Vremena su sada takva da je lakse pripisati ESP efekte nekom "coveku u crnom" koji je navodno doleteo iz neke druge, daleke galaksije, nego bestelesnoj sablasti koja navodno zastupa nekog pokojnika. Niko nije formalno testirao paranormalnu moc onih ljudi koji tvrde da su imali neka posla sa predmetima i bicima iz svemira, ali takva istrazivanja mogla bi biti preduzeta.

Drugo takvo psiholosko pomagalo jeste astrologija. Stvarno nema naucnih dokaza da tradicionalna astrologija ima ikakvu vrednost ili istinitost, ali obavljene su neke studije koje sugerisu da ono sto astrolozi zakljucuju na osnovu svojih izracunavanja (polazeci od necijeg dana i sata rodenja) ipak sadrzi nesto malo vise informacija o tom coveku nego sto bi se pogodilo pukom slucajnoscu, pricanjem sasvim "bez veze", sasvim nasumce. Astrolozi mozda imaju najbolje psiholosko sredstvo za potpomaganje svojih ESP sposobnosti; taj njihov sistem za navodno ocitavanje necijih sklonosti, sposobnosti i sudbine bar pokusava, ili u nacelu zeli, da bude naucno zasnovan, a mogao bi se i testirati. U veku nauke tesko je i zamisliti bolje psiholosko pomocno sredstvo. Ako je to tako, onda u redovima astrologa mozda postoji poneki pojedinac koji raspolaze zanimljivim paranormalnim mocima. Nece biti lako staviti na probu ove hipoteze, jer astrolozi, parapsiholozi i ufolozi cesto zaziru jedni od drugih i nastoje da se "ne mesaju"; ali testiranje je moguce, pa se iskreno nadamo da ce ga neko, nekad, i obaviti  

Okrecemo se sada poslednjoj liniji istrazivanja koja je  od  znacaja  za pitanje opstanka posle smrti, a to je reinkarnacija. Ocigledno, ako bi se proucavanjem te oblasti mogli naci jaki dokazi da je reinkarnacija moguca, onda bismo, po logici, morali prihvatiti da "nesto" od coveka moze da zivi i posle njegove telesne smrti. U prvom izdanju ove nase knjige razmotrili smo dve vrste dokaza "hipnoticku regresiju" u prosle zivote i tvrdnje o reinkarnaciji kod dece. U ovom izdanju razmatracemo samo ovo drugo;  dakle,  idemo odmah pravo u srediste stvari, tamo gde se nalaze najjaci raspolozivi dokazi.

STUDIJE O REINKARNACIJI

Godine 1977. ugledni Journal of Nervous and Mental Diseases objavio je dva strucna rada o reinkarnaciji. Autor oba rada bio je psihijatar dr Jan Stivenson koji je tada radio na Univerzitetu Virdzinija.  Vec  sama cinjenica da je  jedno  takvo glasilo dalo publicitet radovima o tako neuobicajenoj temi pokazuje koliko je rad dr Stivensona cenjen i medu skepticima.

Postoje dva razloga zbog kojih je ovo istrazivanje mnogo mocnije od "hipnoticke regresije u proslost" sa odraslima. Kao prvo, Stivensonovi ispitanici bila su mala deca, u nekim

slucajevima vrlo mala deca - od tri, cak i od dve godine. Onda naprosto padaju kao neuverljive sve zamerke koje bi sugerisale da je ispitanik "konstruisao" svoje navodne uspomene iz ranijeg zivota tako sto je kombinovao pojedinacne podatke do kojih je dosao citanjem knjiga, novina i magazina kao i gledanjem filmova i TV programa. Drugo, Stivenson je ova istrazivanja obavljao uglavnom u takozvanim "zemljama u razvoju" gde i nema mnogo takvih izvora informacija. Ukratko, daleko je problematicnija "regresija", navodno prisecanje, odraslog i pismenog coveka u zapadnoj civilizaciji koja je natopljena informacijama, nego regresija malog deteta u polupismenoj sredini.

Osobena odlika rada dr Stivensona  jeste dosledni,  cisti, cak pomalo zastrasujuci profesionalizam. On ima kontakte sa mnogim ljudima; pa kad od nekoga od njih cuje nagovestaje da se mozda pojavio slucaj reinkarnacije, on krece na posao. Skoro uvek je rec o vrlo malom detetu (u priblizno jednoj polovini njegovih slucajeva to su deca od dve godine ili cak i mlada) cije ponasanje i govor sugerisu da je to dete osoba koja je vec jednom, ranije, zivela. Stivenson otputuje gde  god  je  potrebno  na  Aljasku,  u  Liban, Indiju, Sri Lanku, Brazil i tako dalje. Osim engleskog on vrlo dobro zna i  francuski  i nemacki, a u ostalim slucajevima koristi prevodioce u koje ima  poverenja  -  naime, ispituje to dete, a i svedoke, uz pomoc prevodioca. Sa gotovo svakim svedokom obavi posle izvesnog vremena jos jedan razgovor, da bi proverio da li ce se sve podudariti; osim toga, kod svakog pojedinog slucaja koristi usluge bar dva prevodioca, a ponekad i vise, da bi prevod bio sasvim pouzdan, svaka rec tacno protumacena. Poseduje ogromnu biblioteku traka na kojima su ti razgovori. Izrecene tvrdnje kasnije proverava  u dokumentima, arhivima, maticnim  knjigama.  Stivensonove  knjige  prepune  su pojedinosti, on do sitnica opisuje svoj istrazivacki rad.

Razmotricemo prvo jedan slucaj koji ima znatnu dokaznu vrednost, a u kome je Stivenson bio u mogucnosti da razgovara prvo sa jednom porodicom, a kasnije sasvim zasebno sa drugom, pre nego sto su se te dve porodice susrele i upoznale, zahvaljujuci cemu nije postojala opasnost da svedocenja prvih budu kontaminirana razgovorima sa drugima - sa rodbinom preminulog koji se navodno reinkarnirao u detetu u prvoj porodici.

Stivenson je doputovao u Liban godine 1964, kad je jos bilo moguce koliko-toliko bezbedno boraviti u toj drzavi. Dosao je zato sto je cuo od jednog mladog Libanca, koji je dve godine ranije radio kao njegov asistent u jednom istrazivanju u Brazilu, da u Libanu ima mnogo slucajeva reinkarnacije. Postoji tamo jedan narod koji se zove "Druzi" i koji je svojevrsna manjinska islamska sekta; Druzi veruju u reinkarnaciju - stavise, to je glavno uporiste njihove religije. Ipak, mnogi Druzi vrlo skepticno reaguju na pojedine price o reinkarnaciji; nisu lakoverni.

Posavsi u posetu Libancu koji ga je pozvao kod sebe, Stivenson je doznao za jedan slucaj u selu Kornajel u kome se obreo, desetak kilometara istocno od Bejruta. Pokazalo se da je otac doticnog deteta Mohamed Elavar, rodak Stivensonovog mladog asistenta. Prvog dana boravka u Kornajelu, Stivenson je razgovarao sa Elavarom i njegovom zenom i o tome sacinio pomne beleske. Tom prilikom bio  je  na  raspolaganju  samo  jedan neuvezbani prevodilac; sledeca cetiri dana Stivensonovog boravka bila su tu  dvojica drugih, uvezbanih prevodilaca. Pet meseci kasnije Stivenson je opet dosao u to selo (sa novim prevodiocem)  i  proverio veliki  deo materijala prikupljenog u prvoj poseti; ujedno je i prikupio nove informacije.

Pri prvoj poseti Stivensonu je receno da je Mohamedov sin Imad roden decembra 1958. Prva rec koju je to dete u svom zivotu progovorilo bila je "Dzamileh". Tada to ni roditelji nisu znali, ali to je bilo ime ljubavnice izvesnog Ibrahima Boumhaza, coveka koji se kroz to dete (Imada) navodno reinkarnirao. Cim se osposobio da sastavlja reci u recenice, mali Imad je poceo da prica o svom ranijem zivotu. Otac ga je grdio sto laze, ali je Imad ostajao uporan. Kad je imao dve godine, Imad je spontano prepoznao, na ulici, jednog Boumhazijevog komsiju. Takode je ispricao mnoge pojedinosti o Boumhazijevoj kuci,

rodbini i zivotu. Pa ipak, porodica Elavar nije pristupila nikakvom proveravanju svega toga. Pokojni Boumhazi ziveo je i umro u drugom selu, koje se naziva Kribu; Mohamed Elavar (otac) samo je jednom bio u tom selu, na nekoj sahrani, ali nije susreo nijednog clana porodice Boumhazi.

Razdaljina izmedu ta dva sela, Kornajel i Kribu, iznosi samo oko trideset kilometara, ali Druzi u tim krajevima nisu (tada) bili skloni da mnogo putuju; pripadnici dvaju porodica (Elavari i Boumhaziji) kategoricno su tvrdili da se nikada nisu sreli. Kad je prikupio sve informacije koje je mogao o Imadu, Stivenson je krenuo u selo Kribu da sakupi sto vise podataka i o porodici Boumhazi.

Posle toga je poveo Imada i Imadovog oca Mohameda Elavara u selo Kribu, gde se Imad upoznao sa porodicom Boumhazi. Mnoge od tih ljudi Imad je spontano prepoznao i svakome se obratio na prikladan nacin. Boumhazijevi su bili zapanjeni nadasve Imadovim ponasanjem, a to u ovakvim slucajevima nije svejedno. Dete od pet godina ponasalo se, rekli su clanovi te porodice, bas onako kako se njihov Ibrahim ponasao za zivota.

Imadovi iskazi o njegovom proslom zivotu ukljucivali su prisna i precizna opazanja o kuci i porodici Ibrahima Boumhazija, na primer  

-  voleo je lov;

-  imao je smedeg psa, a jednom prilikom je pretukao drugog psa;

-  kuca je imala dva bunara, jedan pun, a jedan suv;

-  u vreme njegove smrti porodica je gradila novu bastu;

-  imao je mali, zuti automobil i jedan minibus;

-  alat za automobil drzao je na tavanu.

Bogatstvo i specificnost informacija dobijenih od ovog decaka  iskljucuju,  reklo  bi  se, svaku mogucnost da je pogadao pukom slucajnoscu. Stivenson je proverio  57 pojedinacnih decakovih tvrdnji; 51 je potvrdena kao istinita.

Slucaj Imada Elavara jedan je od mnogih koje je Stivenson istrazio i o njima savesno izvestio. Suoceni smo sa vecim brojem takvih slucajeva. Kakva objasnjenja, osim reinkarnacije, mozemo dati za njih ?

Konicidencija. Niko nikad nije pretpostavio da  su  svi  ti  ispitanici  pukim  slucajem  rekli ("tek onako, desilo se da kazu") to sto su rekli. Necemo to pretpostaviti ni mi.

Lose pamcenje. U slucaju Imada Elavara, obe porodice kategoricno su tvrdile da se nikada ranije nisu upoznale. Iz tog razloga, informacije nisu mogle biti ni u kakvim susretima razmenjene, a posle ponovljene za inostranog slusaoca. Ako bismo pretpostavili da je ipak bilo nekih uzgrednih susreta, ili preko nekog posrednika, ili da je bilo neposrednih susretanja, ali su to obe strane zaboravile, ne bismo, ipak, mogli na taj nacin objasniti bogatstvo, konkretnost i tacnost Imadovih iskaza. U raznim drugim slucajevima dogadalo se da istrazivaci dokazu da se porodice dveju umesanih strana nikako nisu mogle sresti, ni na koji nacin. U pojedinim slucajevima uzimanje iskaza od deteta je zavrseno, a tek mnogo kasnije je otkriveno ko je bio i gde je i kada ziveo preminuli o cijem se negdasnjem zivotu dete izjasnjavalo. Tu nema ni pomena o slabom pamcenju.

U mnogim kulturama u kojima je Stivenson nalazio ovakve slucajeve, komunikacija i socijalna pokretljivost veoma su ograniceni; ljudi se radaju, zive i umiru na jednom veoma ogranicenom prostoru, kako fizickom tako i drustvenom. U takvim uslovima slucajno sirenje informacija mnogo je manje verovatno nego u nasem, zapadnom drustvu koje je zasiceno informacijama i veoma pokretno.

Prevara. Covek bi se mogao razumno zapitati    iz kog razloga bi dve libanske porodice

(ukupno sedamnaest ljudi sa kojima je Stivenson razgovarao) preduzele jednu takvu

urotu da nasamare jednog inostranog istrazivaca koji ce rezultate posle objaviti u nekoj stranoj zemlji ? Tu nikakvog dobitka nije bilo za njih. Stavise, neki vidovi Imadijeve reinkarnacije ocigledno su im bili neprijatni (na primer, da se jedan petogotisnjak priseca kako se dobro provodio sa svojom ljubavnicom). Osim toga, nije ni moguce "nauciti" dete tako mlado (ili jos mlade) da laze tako dosledno i uverljivo.

Bilo je i slucajeva u kojima je prevara neverovatna zbog toga sto je dete tvrdilo da je reinkarnacija nekog kriminalca, cak i ubice. U nekim slucajevima bilo je vidljivo da se porodica cak trudila da prikrije sta se desava, da cak ni komsije ne nacuju nista o tome.

CUDNIJE I CUDNIJE

Drugi istrazivac, Antonija Majls, koja je obavila tri zasebna putovanja u Indiju od 1987. do 1989. godine, dokumentovala je dvadeset sest slucajeva reinkarnacije medu muslimanskim porodicama u  onim sektama gde verovanja o reinkarnaciji nisu rado gledana niti prihvatana. Dokumentovala je, stavise, deset slucajeva u kojima je dete bilo pripadnik hindu religije, a  pokojnik Musliman,  ili obratno. Odnosi izmedu Hindusa  i Muslimana razliciti su u raznim delovima indijskog potkontinenta, u zavisnosti od lokalne istorije, ali po pravilu nema mesovitih brakova izmedu te dve vere, a u nekim gradovima (velikim i malim) nema ni mesovitog stanovanja, nego se tacno zna ko u kojim kvartovima (ili pokrajinama) zivi. U nekim pokrajinama verske razlike sluze kao povod, i izgovor, za ogromno medusobno nasilje, nebrojena ubistva, i tome slicno. Nema ni najmanje mogucnosti da bilo koja muslimanska, ili bilo koja hinduisticka porodica smisli neku "sarenu lazu" u kojoj bi njihovo dete bilo prikazano kao pripadnik one druge vere. Takode je nezamislivo da bi pripadnici neke vise kaste Hindusa smislili neku lagariju koja bi znacila da je jedno njihovo dete reinkarnacija nekoga iz neke nize kaste. Pa ipak, kod Stivensona nalazimo i takve slucajeve.

Zadimo jos malo dublje u ovu intrigantnu oblast. Stivenson je prijavio mnoge slucajeve u kojima su dokazi ne samo psihicki nego i fizicki. Dete se, na primer, rodi sa istim rasporedom mladeza, ili cak sa istom urodenom manom kao pokojnik. Bilo je slucajeva da je covek ubijen sa nekoliko hitaca iz vatrenog oruzja, a da se uskoro rodi dete koje ne samo sto ima njegove uspomene, nego na ledima ima po jedan veliki mladez tamo gde su pokojniku bile ulazne rane od metaka, i to tacno na tim mestima. Postoji izvestaj i o jednom slucaju albinizma gde je pokojnik bio albino, a dete u koje se reinkarnirao - to isto. (Stivenson je nedavno objavio seriju zanimljivih, informativnih knjiga o tome; navedene su u bibliografiji.) Na osnovu medicinskih statistika moguce je proceniti koliko cesto se pojavljuju mladezi razlicitih vrsta; zato bi bilo moguce tacno iskazati koliko su malo verovatne podudarnosti nekoliko mladeza, tako tacne; tu bi brojke bile, po svemu sudeci, astronomske - verovatnoca bi iznosila jedan prema mnogo milijardi. Posto su mladezi i urodene mane materijalne stvari i ne mogu se falsifikovati, onda podvala nije ni teorijski moguca, za razliku od cisto verbalnog svedocenja gde jeste.

Godine 1991. istrazivac Jirgen Kajl, onaj isti koji je radio sa Stivensonom u eksperimentalnim studijama sa Stepanekom dvadeset godina pre toga, prijavio je svoje prve studije reinkarnacije koje je obavio u Burmi, na Tajlandu i u Turskoj. Kajl radi u Tasmaniji; tamo je njegova baza. On jasno kaze da se u ovakvo istrazivanje nije ukljucio zbog neke svoje eventualne vere da ce ziveti opet "Ja smatram da je verovanje u konacnost smrti razumno." O svojim istrazivanjima on kaze, skromno, da su "istrazivanja pojedinacnih slucajeva na terenu, ponovljena nekoliko puta". Dokumentovao je 16 slucajeva reinkarnacije, medu kojima je i nekoliko slucajeva u kojima su porodice ocigledno zelele da prikriju stvar, da se ne sazna. (Jedna porodica zahtevala je anonimnost, plaseci se navale stranaca, ali i svojih zemljaka ako bi se saznalo kakvo dete imaju.) Kvalitet dokumentacije i provere u ovih 16 slucajeva je dobar, pa se zato nadamo da je Kajlov rad tek pocetak mnogo obimnijih studija u kojima bi Stivensonovi nalazi mogli biti provereni.

Mozemo samo nagadati koliko se ucestano reinkarnacija dogada. (U nekim kulturama na snazi je verovanje da je reinkarnacija sveopsta, a to bi znacilo da je svako od nas reinkarnacija nekog ko je ziveo ranije; ali i u tim kulturama smatra se da je svesno prisecanje svog ranijeg zivota retka pojava.) Ima nagovestaja da onaj ko okonca zivot kao zrtva nasilja, a narocito onaj ko bude nepravedno ubijen, mnogo cesce "dolazi opet", to jest reinkarnira se, nego drugi pokojnici. Cini se, osim toga, da postoji teznja da izmedu smrti i reinkarnacije prode izvesno, ne mnogo dugo vreme (nekoliko nedelja ili meseci). Medutim, to moze naprosto znaciti da u slucajevima kad protekne nesto duze vreme, reinkarnirana licnost ima slabije izglede da se svesno priseti svog ranijeg zivota. Cinjenicu da mnogi slucajevi reinkarnacije dolaze iz onih kultura u kojima se u takve stvari veruje mozemo objasniti na ovaj nacin pripadnici takvih kultura spremniji su da javno priznaju, pred istrazivacima, sta se desava. Ima i pet-sest slucajeva reinkarnacije otkrivenih u zapadnim zemljama. Dodajmo, najzad, da deca koja su navodno necije reinkarnacije postaju normalni ljudi, nije primeceno da kao mladi, ili kad odrastu, ispoljavaju neku neprilagodenost; stice se utisak da vecina njih, sazrevajuci, postepeno zaboravi svoj raniji zivot - dakle, da te uspomene izblede.

VEROVATNOCA DA SE MOZE PREZIVETI

Citaoci su do sada verovatno zakljucili, tacno, da mi smatramo da su slucajevi dokumentovani kod Stivensona, Milsove, Kajla i jos nekolicine istrazivaca daleko ubedljiviji i kvalitetniji od ma kojih drugih za koje se zna (ako izostavimo spiritistkinju gospodu Pajper). Procitali smo nekoliko stotina stranica Stivensonove dokumentacije, a videli smo i prve nezavisne potvrde ili bar pocetke nezavisnog potvrdivanja, pa se ne mozemo oteti utisku da se tu pred nama otkriva nesto istinski znacajno. Jedan od nas dvojice (Karl Sardzent) zeli da izdvoji misljenje i da saopsti da mu se zamisao reinkarnacije nimalo ne dopada. Evo zasto ako pogledamo projekcije stanovnistva sveta u predstojecim vekovima, zatim projekcije o buducoj degradaciji covekove zivotne okoline i noviju istoriju Evrope, stvarno nije mnogo privlacna ideja da ce onaj ko zivi sada, morati u bliskoj buducnosti da zivi jos jednom, pa jos jednom, i tako dalje. Ali ovakve licne i emocionalne preferencije nisu razlog za odbacivanje dokaza; drugim recima, moramo gledati, dokaze pa ma koliko nam oni bili, zbog raznih svojih implikacija, neprijatni.

Mi verujemo da ce prakticno svaki citalac, kad procita Stivensonov materijal i njegove obazrive ocene, zakljuciti da tu postoje zapanjujuce stvari, pa pozivamo citaoce da pogledaju bibliografiju i da se uvere sami.

Naravno, uvek ostaje hipoteza o ESP citanju podataka o pokojniku iz svesti zivih, ali treba imati u vidu da bi dete sa tako ogromnim paranormalnim mocima verovatno ispoljilo ESP i na razne druge nacine, ne bi se usredsredilo samo na oponasanje nekog umrlog coveka. Drugim recima, trebalo bi da u svim takvim slucajevima bude i obilje drugih manifestacija paranormalnih moci. Osim toga, pribaviti informacije o nekome je jedno, a oponasati tog coveka je sasvim druga stvar; hipoteza o ESP objasnjenjima za "reinkarnaciju" ne tumaci zasto se ta deca ponasaju tako. U slucaju Imada Elavara, ona druga porodica (Boumhazi) bila je ponajvise impresionirana ponasanjem tog deteta. Ponekad clanovi porodice sasvim spontano, zapanjeni, prepoznaju tacne obrasce ponasanja preminulog. Alan Gould je veoma podrobno proucavao zivot i rad mnogih davnih spiritista, tako da se zaista moze reci da o njima zna vise nego sto bi se moglo razumno ocekivati da iko nasluti pomocu vanculnog opazanja, pa ipak - on priznaje da ni slucajno ne bi umeo da oponasa te davno umrle ljude, njihovo drzanje i ponasanje; a reinkarnirana deca postizu bas to, u uzrastu kad glumacke sposobnosti mogu biti vrlo slabo razvijene. Treba i to ozbiljno uzeti u obzir.

Antonija Mils razmatra i jedan slucaj u kome je Hindu dete po imenu Nares Kumar Rajdas kategoricno tvrdilo za sebe da je rodeno kao Musliman, i to sin nekog starog fakira; a da je njegova majka bila druga zena tog Muslimana. Vec sa dve godine to dete je pocelo

redovno da izvodi islamski obred poznat kao "namaz" u trenucima kad je verovalo da ga niko ne gleda. Taj mali decak je na ulicama pronasao tog starog fakira, pa je poceo da ide za njim. Takode je prosio i molio se za one koji mu nesto udele, na nacin na koji to muslimanski fakiri cine.  Poginuli sin staroga fakira zvao  se  Musir. Kad je konacno odveden u Musirovu porodicu, decak je prepoznao ostalu decu staroga fakira (to jest, "svoju" bracu i sestre) i upustio se u razgovor o nacinu na koji je poginuo (dok je vozio zaprezna kola). Razgovarao je i sa Musirovom majkom. Musir je u pogibiji zadobio jednu veliku ranu, a decak je roden sa velikim mladezom bas na tom mestu. Pre susreta sa malim Naresom Kumarom Rajdasom taj fakir nije verovao u reinkarnaciju, ali kasnije, razgovarajuci sa Antonijom Mils, bio je vidno potresen, sav obuzet emocijama. Posto ga je pocela muciti nesanica, u ponoc se molio Alahu i postavljao pitanje "Kakva je, Boze, ovo tajna ?"

Neko mozda zeli, ili ne zeli, da se moli nekom bozanstvu, ali tajna u vezi sa tom "reinkarniranom" decom postoji i ne bi je trebalo prenebregavati.