DOBROTOLjUBLjE

SVETI ANTONIJE VELIKI

II POUKE O DOBROJ NARAVSTVENOSTI I O SVETOM ŽIVOTU U 170 POGLAVLjA[1]

1.  Mi obično pogrešno upotrebljavamo reč slovesan (razuman) prilikom primenjivanja na ljude. Slovesni nisu oni koji su izučili izreke i spise drevnih mudraca, nego oni koji imaju slovesnu dušu i koji mogu da razlikuju dobro od zla, te ono što je rđavo i po dušu štetno izbegavaju, a ono što je dobro i za dušu korisno usrdno ištu i čine uz veliku

blagodarnost Bogu. Jedino njih uistinu možemo nazvati slovesnim ljudima.

2.  Istinski slovesan čovek ima samo jednu brigu: kako da bude poslušan i kako da ugodi Bogu svih. On se samo jednom uči - kako da mu blagodari za Njegovo promišljanje i upravljanje svim što postoji, ma šta njega samoga zadesilo u životu. I zaista, bilo bi neumesno da lekarima, koji nam daju i gorke i neprijatne lekove, budemo blagodarni za naše telesno zdravlje, a da Bogu zbog onoga što nam izgleda neprijatno budemo neblagodarni i da ne shvatamo da se sve zbiva po Njegovom promislu na našu korist. Jer, poznanje Boga i vera u Boga jeste spasenje i savršenstvo duše.

3.  Uzdržanje, nezlobivost, celomudrenost, uzdržljivost, trpljenje i slično, dobili smo od Boga kao velike vrlinske sile. One se suprotstavljaju i protive teškoćama koje nas snalaze i pomažu nam. Ako se budemo vežbali u njima i uvek ih budemo imali pri ruci, ništa više nećemo smatrati teškim, ili bolnim, ili nepodnošljvim, već ćemo smatrati da sve što doživljavamo jeste ljudsko i da će sve to pobediti vrline koje su u nama. Ovoga se ne sećaju oni koji su nerazumni dušom, i oni koji ne shvataju da sve biva na dobar način, onako kako treba, na našu korist, da bi zablistale vrline i da bi nas Bog uvenčao.

4.  Sticanje novca i njegovo izdašno korišćenje smatraj kratkovremenom maštarijom. Znaj da je vrlinsko i bogougodno življenje iznad bogatstva. Budeš li to neizostavno imao u sećanju, nećeš uzdisati, ni roptati, niti ćeš ikoga koriti, nego ćeš za sve blagodariti Bogu, gledajući na one koji su gori od tebe kako se oslanjaju na reči i novac. Najgore strasti duše su pohota, slavo[ljublje] i neznanje.

5.  Slovesan čovek posmatra samog sebe i proverava šta mu priliči i koristi, odnosno šta je svojstveno i korisno duši, a šta joj je tuđe. Tako on izbegava ono što škodi duši kao tuđe, kao ono što je odvaja od besmrtnosti.

6.  Ukoliko je čovek umereniji u životu, utoliko je srećniji, budući da ne mora da brine o mnogome - o robovima, seljacima i sticanju stoke. Jer, kada se dušom priljubimo uza sve to i kada se upletemo u teškoće koje zbog svega toga nastaju, onda ropćemo na

Boga. Iz naše samovoljne želje napaja se smrt, a mi ostajemo zabludeli u tami

grehovnog života, ne prepoznajući sami sebe.

7.  Ne treba govoriti da čoveku nije moguće da vidi vrlinski život, nego da to nije lako. I zaista, to nije za sve lako. Vrlinski život imaju pobožni ljudi, čiji je um bogoljubiv. Običan um je okrenut svetu i izmenjiv, posedujući i dobre i rđave misli. Njegova priroda se menja i on je sklon tvaro [ljublju]. Bogoljubiv um, naprotiv, kažnjava zlo, koje se u ljude useljava zbog samovoljne nemarnosti.

8. Nevespitani i neznalice misle da su reči [o vrlini] smešne i neće da ih slušaju zato što se pomoću njih obelodanjuje njihova nevaspitanost, a oni bi hteli da svi budu slični njima. Isto tako se i oni koji žive raspusnim životom upinju da svi budu gori od njih, misleći da će mnogobrojnost zlih njih same osloboditi krivice. Slaba duša propada i prlja se od zloće, koja u sebi sadrži blud, gordost, nezasitu lakomost, gnev, nepromišljenost, bes, ubistvo, roptanje, zavist, pohlepnost, grabljivost, bol, laž, uživanje, lenjost, žalost, kukavičluk, bolest, mržnju, ukorevanje, nemoć, zabludu, neznanje, obmanu, zaborav Boga. To i tome slično kažnjava bednu dušu koja se odvaja od Boga.

9. One koji hoće da se podvizavaju u vrlinskom, pobožnom i [po Bogu] slavnom životu, ne treba ceniti po izveštačenoj naravstvenosti ili lažnom življenju. Naprotiv, oni, po ugledu na umetnike, slikare i vajare, na osnovu samih dela, treba da pokazuju vrlinsko i bogoljubivo življenje i da se kao od zamki klone svih rđavih uživanja.

10.  Po mišljenju blagorazumnih ljudi, bogataš plemenita roda, ali bez vaspitane duše i bez ikakve vrline u životu, nije drugo do nesrećnik, kao što i slučajan siromah, pa i rob, jeste srećan čovek, ukoliko je ukrašen vaspitanjem i vrlinom u životu. Kao što stranci lutaju po putevima, tako i oni koji se ne staraju da žive vrlinskim životom propadaju, zavedeni željama.

11.  Za onoga ko je u stanju da pripitomi nevaspitane i da ih navede da zavole pouku i vaspitanje, treba reći da "stvara" ljude. Isto tako moramo da kažemo da stvaraju ljude i oni koji razvratnike preokrenu na vrlinski i bogougodni život. Oni, u stvari, na neki način, presazdaju ljude. Jer, krotost i uzdržanje dušama ljudskim jesu sreća i dobra nada.

12.  Zaista, čovek treba da se podvizava u naravstvenosti i da živi kao što priliči. Uspevši u tome, on će lako spoznati ono što se o Bogu [da spoznati]. Bog promišlja o onome ko ga svim srcem i svom verom poštuje i [daje mu sposobnost da] pobeđuje gnev i pohotu. Pohota i gnev, naime, jesu uzrok svih zala.

13.  Čovekom nazivamo ili onoga ko je slovesan ili onoga ko se da popraviti. Nepopravljivoga, naprotiv, obično nazivamo nečovekom, jer nepopravljivost i jeste nečovečna. Takve treba izbegavati. Oni koji su se saživeli sa zlom, nikako se ne mogu naći među besmrtnima.

14. Slovesnost je nešto što nam zaista pripada i čini nas dostojnim da se nazovemo ljudima. Kad bi nas napustila slovesnost [umnostj, od beslovesnih [životinja] bismo se razlikovali samo po drukčijoj telesnoj građi i po drukčijem glasu. Neka, dakle, blagorazumni čovek shvati da je [naznačen za] besmrtnost i neka omrzne svaku sramnu pohotu, uzročnicu smrti među ljudima.

15. Baveći se nekom veštinom, čovek ukrašava odgovarajuće veštastvo i tako pokazuje svaku vrlinu - jedan obrađuje drvo, drugi bakar, a treći zlato i srebro. Tako i mi koji slušamo o dobrom, vrlinskom i bogougodnom vladanju, treba da se pokažemo ljudi slovesnom dušom, a ne samo telesnim građom. Uistinu slovesna i bogoljubiva duša

odmah prepoznaje sve što se tiče života. Ona ljubavlju umilostivljuje Boga i istinski mu blagodari. Sve njeno stremljenje i sav njen razum ka Njemu su usmereni.

16. Kao što kormilari pažljivo usmeravaju brod da ne udari o kakav podvodni kamen ili kakvu stenu, tako i oni koji su revnitelji vrlinskog života neka brižljivo razmatraju šta treba da čine, a šta da izbegavaju. Neka drže da su im istiniti i Božanski zakoni na korist, a rđava sećanja neka odsecaju od svoje duše.

17. Kao što kormilari i kočijaši uspevaju u ispravnosti, zahvaljujući staranju i prilježnosti, tako i oni koji se trude da žive doličnim i vrlinskim životom treba da paze i da se staraju da žive dolično i bogougodno. Jer, onaj ko hoće i ko je shvatio da mu je moguće, verujući napreduje ka nepropadljivosti [tj. čistom životu].

18. Slobodnim ljudima nemoj da smatraš one koji su nekim slučajem slobodni, nego

one koji su slobodni po načinu svoga života. Ne treba, naime, nazivati uistinu slobodnim zle ili raspusne načalnike. Oni su robovi strasti [vezanih za] tvar. Sloboda i sreća duše jeste prava čistota i prezir prema onome što je privremeno.

19. Podsećaj samog sebe na to da treba neprestano da se pokazuješ [slovesan], i to na osnovu čestitog življenja i delanja. I bolesnici otkrivaju i prepoznaju u lekarima svoje spasioce i dobrotvore, ali ne na osnovu njihovih reči nego na osnovu njihovih spasonosnih i dobrotvornih postupaka.

20. Slovesna i vrlinska duša prepoznaje se i po pogledu, i po hodu, i po glasu, i po osmehu i po načinu provođenja vremena, i po opštenju. Jer, u njoj se sve izmenilo i poprimilo pristojan izgled. Njen bogoljubivi um, kao trezvoumni vratar, odlučno sprečava ulazak rđavim i sramnim sećanjima.

21. Istraži i ispitaj, pa ćeš ustanoviti da načalnici i vlastitelji imaju vlast samo nad telom, ali ne i nad dušom. To uvek imaj u vidu. Stoga se njima ne treba pokoravati ukoliko naređuju da se učini ubistvo ili neko drugo bezakonje i nepravda na štetu duše, pa makar zbog toga i mučili telo. Jer, Bog je dušu stvorio slobodnom i samovlasnom da čini dobro ili zlo.

22.  Slovesna duša se trudi da se oslobodi raspuštenosti, nadmenosti, hvalisavosti, prevare, zavisti, grabljivosti i sličnog. To su dela demona i lukavog [čovekovog] proizvoljenja. Uz uporan trud i staranje čovek to može postići, izbegavajući želju koja ga vuče ka grešnim uživanjima.

23.  Oni koji žive sa malim i skromnim podvigom, niti zapadaju u opasnosti niti imaju

potrebe za čuvarem. U svemu pobeđujući svoju želju, oni lako pronalaze put ka Bogu.

24. Slovesnim ljudima nije potrebno da slušaju mnogobrojne razgovore, već samo korisne, koji vode [poznanju] volje Božije. Tako ljudi ponovo dospevaju u život i u večnu svetlost.

25. Oni koji teže ka vrlinskom i bogoljubivom životu treba da se oslobode gordosti, kao i svake prazne i lažne slave, i da se trude oko ispravke svog načina življenja i mišljenja. Jer, bogoljubivi i nepokolebivi um jeste uspon i put ka Bogu.

26. Nema koristi od izučavanja nauka, ukoliko izostaje dolično i bogougodno delanje

duše. Uzrok sviju zala jeste prelest, obmana, i nepoznavanje Boga.

27. Istraživanje najboljeg života i staranje za dušu ljude čini blagim i bogoljubivim. Onaj ko traži Boga, naći će ga, u svemu pobeđujući pohotu i ne odustajući od molitve. Takav čovek se ne boji demona.

28. Oni koji se zavaravaju ovozemaljskim nadama, a do detalja znaju sve što treba činiti

da bi se živelo najboljim životom, prolaze kao oni koji poseduju lekove i lekarske

instrumente, ali niti umeju da se njima posluže, niti im je do toga stalo. Prema tome, kad je reč o gresima koje smo učinili, nikada nemojmo bacati krivicu na prirodu ili na nekoga drugoga, već jedino na sebe. Jer, duša koja hoće da lenstvuje, ne može ostati nepobeđena.

29.  Onome ko ne ume da razlikuje šta je dobro, a šta zlo, ne dolikuje da sudi o tome ko je dobar, a ko rđav. Dobar čovek je onaj ko poznaje Boga. A ko nije dobar, ništa ne zna, niti će ga ikada [Bog] poznati. Način da se dođe do bogopoznanja jeste dobro.

30.  Dobri i bogoljubivi muževi kore ljude za zlo samo kada su prisutni - u lice. Oni ne ogovaraju odsutne, niti to dozvoljavaju onima koji od toga ne prezaju.

31.  U razgovorima neka ne bude nikakve grubosti! Jer, slovesne ljude krasi stidljivost i celomudrenost većma nego device. Bogoljubiv um jeste svetlost koja obasjava dušu kao što sunce obasjava telo.

32.  Kad god te napadne neka duševna strast, seti se da ljudi koji ispravno misle i koji žele da dolično i bezbedno očuvaju ono što se njih tiče, i koji zadovoljstvom ne smatraju sticanje novca i propadljivih stvari, već pravu i istinsku slavu. Bogatstvo može biti pokradeno i oteto od silnika, dok je vrlina duše pouzdan i neukradiv imetak. Ona i po smrti spasava one koji su je stekli. Ako ovako budemo razmišljali, neće nas obuzimati maštarenja o bogatstvu i o ostalim uživanjima.

33. Nestalnima i neobrazovanima ne dolikuje da poučavaju slovesne ljude. Slovesan čovek u stvari jeste bogougodan čovek, koji ponajvećma ćuti. Kada, pak, govori, govori malo, samo ono što je neophodno i Bogu ugodno.

34. Oni koji streme vrlinskom i bogoljubivom životu, staraju se da steknu duševne vrline. One za njih i jesu prava svojina i večna sladost. Onim što je privremeno oni se služe koliko je potrebno i koliko daje i hoće Bog. Oni sve upotrebljavaju sa mnogo radosti i blagodarnosti, čak i kada je posredi nešto veoma oskudno. Jer, raskošna ishrana, kao ono što je veštastveno, jedino telo hrani. Dotle poznanje Boga, uzdržanje, blagost, dobročinstvo, pobožnost i krotost obožuju dušu.

35. Vlastodršci koji prisiljavaju čoveka da vrši nečasna i za dušu štetna dela ne mogu da zagospodare njegovom dušom, koja je stvorena samovlasnom. Oni mogu da vežu telo, ali ne i proizvoljenje. Slovesan čovek je gospodar [svoje volje], jer ga je [takvim stvorio] Bog, koji je jači od svake vlasti, prinude i sile.

36. Oni koji gubitak novca, ili dece, ili slugu, ili nekog drugog imanja, smatraju za nesreću, valja najpre da znaju da treba da budemo zadovoljni onim što nam Bog daje, a zatim i da dato (ukoliko se traži od nas) treba rado i blagodarno da vraćamo. Nikakvo lišavanje, ili bolje reći vraćanje, ne treba da nam pada teško. Posluživši se, naime, nečim što nije naše, opet ga vraćamo [Onome čije je].

37. Osobina je dobroga čoveka da svoju slobodnu volju ne prodaje za novac, pa makar količina i bila znatna. Jer, [sve u ovom] životu je slično snu, a mašta bogatstva je neizvesna i kratkotrajna.

38.  Istinski ljudi treba da se trude da žive bogoljubivo i vrlinski, da bi njihov vrlinski život zasvetleo među ljudima. Kao što parče porfire, prišiveno na belu haljinu kao ukras, blista i [izdaleka] se prepoznaje, tako se i oni revnosno staraju da steknu duševne vrline.

39.  Razboriti ljudi treba da posmatraju koliko u sebi imaju snage i pripravnosti koju donosi duševna vrlina, pa da se pripremaju i suprotstavljaju napadima strasti, u skladu sa unutrašnjom snagom, koja im je po prirodi od Boga podarena. Tako prema lepoti i

svakoj po dušu štetnoj želji [treba da pokazuju] uzdržanje, prema bolu i neimaštini - strpljivost, a prema poruzi i gnevu - nezlobivost. Tako treba da bude i sa ostalim.

40. Nemoguće je da čovek odjednom postane dobar i mudar, već jedino upornim staranjem, bavljenjem, iskustvom, vremenom, podvigom i čežnjom za delanjem dobra. Dobar i bogoljubiv čovek, koji uistinu poznaje Boga, neprestano i izobilno čini sve što je Bogu ugodno. Takvi ljudi se, uostalom, retko nalaze.

41. Nesposobniji ljudi ne treba da očajavaju, da odustaju od bogoljubivog i vrlinskog života niti da ga zanemaruju, smatrajući da je za njih nedosežan i nedokučiv, već treba da ispitaju svoju snagu i da se postaraju o sebi. Ako i ne budu mogli da do kraja steknu spasenje na osnovu vrline, zahvaljujući trudu i želji postaće bolji, a nikako gori. A ni to nije mala korist za dušu.

42.  Čovek se po slovesnosti [svoje duše] sjedinjuje sa neizrecivom Božanskom silom, dok je po svome telesnome [sastavu] u srodstvu sa životinjama. Samo malobrojni, tj. savršeni i slovesni ljudi, trude se da i svojim mišljenjem imaju srodnost sa Bogom i Spasiteljem, što i pokazuju svojim delima i vrlinskim životom. Većina, pak, ljudi, nerazumni dušom, napuštajući božansko i besmrtno usinovljenje, naginju ka mrtvom, nesrećnom i kratkovremenom telesnom srodstvu: oni kao beslovesni misle ono što je telesno, raspaljujući se uživanjima, i odvajajući se od Boga. Oni dušu svoju zbog prohteva svlače sa nebesa u provaliju.

43.  Misleći na zajedničarenje i opštenje sa Božanstvom, slovestan čovek nikada neće zavoleti ništa zemaljsko i nisko, nego će mu um biti usredsređen na ono što je nebesko i večno. On [zna] da je volja Božija (kao uzrok svih dobara i izvor večnih blaga za ljude) da se čovek spase.

44.  Kada naiđeš na nekoga ko se rado prepire i protivi istini i očevidnosti, odustani od prepirke i popusti mu budući da mu je um okamenjen. Jer, kao što loša voda upropašćuje izvrsna vina, tako i loši razgovori kvare ljude čiji život i mišljenje krase vrline.

45.  Kad ulažemo svako staranje i veštinu da bismo izbegli telesnu smrt, utoliko više moramo da se trudimo da izbegnemo duševnu smrt. Jer, onome ko hoće da se spase ništa nije prepreka osim nemara i lenjosti duše.

46.  Smatramo da su koji ljudi teško shvataju ono što je za njih korisno i šta znače reči o dobru, [u stvari] bolesni. Oni, pak, koji shvataju istinu, ali se ipak bestidno prepiru, imaju umrtvljenu slovesnu [sposobnost]. Njima je način [ponašanja] postao zverski i oni Boga ne znaju. Njihova duša nije prosvećena.

47.  Bog je životinjske vrste proizveo Slovom Svojim za raznovrsne potrebe. Jedne je stvorio da ljudima posluže za hranu, a druge da im služe. Samog, pak, čoveka stvorio je za gledaoca i blagodarnog tumača Njegovih dela. Stoga, neka se ljudi potrude da ne pomru kao beslovesne zveri, ne videvši i ne pojmivši Boga i dela Njegova. Čovek treba da zna da Bog sve može i da Svemogućem ništa nije protivno. On je iz nebića sve što

je hteo sazdao i sve tvori Slovom Svojom ljudima na spasenje.

48. Nebeska bića su besmrtna usled dobrote koja u njima postoji. Zemaljska, pak, bića postala su smrtna dobrovoljnom zloćom koja u njima postoji i koja se u nerazumnima umnožava lenjošću i neznanjem Boga.

49. Smrt za ljude koji je [pravilno] shvataju jeste besmrtnost, dok je za neznalice koji je ne shvataju zaista smrt. Ali, ne treba se bojati te smrti, već propasti duše, tj. neznanja Boga. To je za dušu strašno.

50. Zlo je [postalo] strast veštastva. Prema tome, nije moguće da postoji telo bez zla. Shvativši to, slovesna duša sa sebe stresa breme veštastva, tj. zla. Oporavivši se od toga bremena, duša poznaje Boga svih, te počinje da gleda na telo kao na neprijatelja i protivnika, više mu se ne pokoravajući. Tako Bog venčava dušu koja je pobedila strasti zla i veštastva.

51. Postavši svesna zla, duša ga mrzi kao kakvu najsmradniju zver. Naprotiv, zlo voli onaj koji ga ne shvata. Svog ljubitelja ono zarobljava, držeći ga kao sužnja. Taj nesrećnik i jadnik niti uviđa niti shvata šta mu je na korist, već naprotiv, misli da je zlo nešto što ga krasi, te se raduje.

52. Čistu dušu kao dobru Bog obasjava i prosvećuje, te um tada razmišlja o dobru i rađa bogoljubive reči. A od duše koja se uprljala zlom, Bog se okreće ili, bolje rečeno, sama duša se odvaja od Boga, a zli demoni se uvlače u pomisao i navode je na nepodobna dela - na preljubu, ubistva, otimanje, svetotatstvo i tome slično, tj. na demonska dela.

53.  Oni koji poznaju Boga ispunjeni su dobrim i blagim mislima, te žele ono što je nebesko, a prenebregavaju ovozemaljsko. Takvi ljudi niti se mnogima dopadaju, niti im se mnogi dopadaju. Usled toga nerazumno mnoštvo ne samo da ih mrzi, već im se i podsmeva. Oni, pak, rado trpe nemaštinu, znajući da ono što mnogima izgleda zlo za njih predstavlja dobro. Jer, onaj ko ima na umu ono što je nebesko, veruje Bogu i zna da sve što postoji predstavlja tvorevinu Njegove volje, dok onaj ko to ne razume - uopšte i ne veruje da svet predstvalja delo Božije i da je nastao radi čovekovog spasenja.

54.  Ljudi ispunjeni zlom i opijeni neznanjem ne poznaju Boga, niti su trezveni dušom. A Bog se umom [poznaje]. On, dakako, nije vidljiv, ali je očigledan u vidljivoj [stvarnosti], kao duša u telu. Kao što je nemoguće da telo postoji bez duše, tako je nemoguće da sve što se vidi i što jeste postoji bez Boga.

55.  Zašto je stvoren čovek? Zato da, shvativši sve što je Bog stvorio, sagledava i proslavlja Sazdatelja koji je sve stvorio čoveka radi. A um koji privlači ljubav Božiju jeste nevidljivo dobro koje Bog zbog blagog života daruje dostojnima.

56.  Slobodan je onaj ko ne robuje uživanjima, i ko razboritošću i celomudrenošću gospodari nad svojim telom, sa velikom blagodarnošću se zadovoljavajući onim što mu Bog daje, pa makar to bilo i sasvim oskudno. Ako dođe do saglasnosti između bogoljubivog uma i duše, čitavo telo će mirovati, čak i mimo svoje volje. Ukoliko duša ushte, svaki telesni pokret se gasi.

57.  Ljudi koji nisu zadovoljni onim što imaju za opstanak, nego streme ka većem, predaju se u ropstvo strastima koje uznemiruju dušu i unose u nju pomisli i maštarije, po kojima ono što se ima jeste loše. I kao što predugačke haljine ometaju takmičare pri trčanju, tako i želja za prekomerenim imetkom sprečava duše da se podvizavaju, pa i da se spasu.

58.  Nalazeći se negde prinudno, protiv svoje volje, čovek se oseća kao kažnjenik u zatvoru. Stoga budi zadovoljan onim što jeste da ne bi, budući neblagodaran, neosetno sam sebe kažnjavao. Tu postoji jedan jedini put - prenebregavanje ovozemaljskoga.

59.  Kao što nam je Bog dao čulo vida da raspoznajemo vidljive stvari, tj. šta je belo i koje je crna boja, tako nam je darovao i slovesnost da možemo da razlikujemo šta je korisno za dušu. Odvojivši se, pak, od misli, želja rađa uživanje, ne dopuštajući duši da se spase, niti da se sjedini sa Bogom.

60. Nisu gresi ono što biva po prirodi, već lukava [dela] koja činimo po proizvoljenju.

Nije greh jesti nego jesti bez blagodarnosti [Bogu] i jesti nepristojno i neuzdržano. Jer, jelo služi tome da se telo održi u životu, a ne da izaziva bilo kakve rđave misli. Isto tako, nije greh bezazleno gledati, nego je greh gledati zavidljivo, gordo i nezasitno. Greh je, dalje, ne slušati mirno, već gnevno; ne obuzdavati jezik i ne podsticati ga na blagodarenje [Bogu] i na molitvu, nego na ogovaranje; i kada ruke ne služe za vršenje milostinje, već za ubistva i za pljačku. Tako, svaki naš ud greši kada po svom proizvoljenju - a protiv volje Božije - čini zlo umesto dobra.

61.  Ako posumnjaš u to da Bog vidi svaki tvoj postupak, razmisli o tome kako ti, budući čovek i prah, možeš odjednom istovremeno da imaš u vidu razna mesta i da razmišljaš o njima. Koliko li tek to važi za Boga koji sve vidi kao zrno gorušično i koji sve oživljava i hrani kako hoće.

62.  Kada zatvoriš kućna vrata i ostaneš u kući sam, znaj da se pored tebe nalazi anđeo koga Bog određuje svakom čoveku. Njega Jelini nazivaju kućnim demonom. On nikada ne spava i ne može se prevariti. On je uvek uz tebe, sve vidi i mrak ga ne ometa. Zajedno sa njim i Bog je prisutan na svakome mestu. Ne postoji, naime, nijedno mesto niti bilo kakva tvar, u kojoj nije prisutan Bog kao Onaj koji je od svega veći i koji sve drži u Svojoj ruci.

63.  Vojnici čuvaju položenu zakletvu vernosti kesaru zato što ih on hrani. Koliko li tek mi treba da se trudimo da neprestano, neućutnim ustima, blagodarimo i ugađamo Bogu koji je sve sazdao čoveka radi?

64.  Blagodarnost Bogu i čestit život jesu plodovi kojima čovek ugađa Bogu. Zemaljski plodovi ne rađaju odjednom, već zahtevaju vreme, kišu i staranje. Na isti način i ljudski plodovi blistaju tek posle podviga, staranja, vremena, istrajnosti, uzdržavanja i strpljenja. Ako li nekim ljudima budeš izgledao pobožan, Nemoj verovati samome sebi dokle god  si u telu, niti smatraj da si ičim ugodio Bogu. Znaj da čoveku nije lako da se do kraja sačuva od greha.

65.  Ljudi ništa ne smatraju časnijim od reči. Reč je tako silna da njome i blagodarenjem služimo Bogu. Međutim, upotrebljavajući nepotrebne ili pogrdne reči, mi osuđujemo dušu svoju. Delo neosetljivog čoveka je da, dok samovlasno koristi rđavu reč ili čini lukavo delo, za svoj greh okrivljuje svoje poreklo ili nekog drugog.

66.  Ako se staramo da uklonimo svoje telesne mane da nam se ne bi smejali oni koji su pored nas, utoliko više treba da se svom silom staramo da se iscelimo od duševnih strasti, da ne bismo bili beščasni i porugani pred licem Božijim na budućem sudu. Budući samovlasni, možemo, samo ako hoćemo, da ne izvršimo rđava dela, premda nas i privlače. Možemo, i u našoj je vlasti, da živimo bogougodno. Niko nikada ne može da nas protiv naše volje prisili da činimo zlo. Tako se podvizavajući, bićemo ljudi dostojni Boga, živeći kao anđeli na nebesima.

67. Ako hoćeš, možeš biti rob strastima, i ako hoćeš, možeš biti slobodan i nepodložan strastima. Jer, Bog te je stvorio samovlasnim [slobodnim]. Ko pobedi telesne strasti, venčava se nepropadivošću. Uostalom, da ne postoje strasti, ne bi postojale ni vrline, a ni venci koje Bog daruje dostojnim ljudima.

68.  Duše onih koji ne vide šta im je korisno i ne znaju šta je dobro, pate od slepila, a rasuđivanje im je pomućeno. Stoga njima i ne treba poklanjati pažnju, da i sami, hteli - ne hteli, kao kakvi slepci, nepromišljeno ne bismo dospeli u isto stanje.

69.  Ne treba se gneviti na one koji greše - čak ni onda kada njihovi postupci nisu ništa drugo do zlodela koja zaslužuju kaznu. Dužni smo, naprotiv, radi same pravde, da krivce vraćamo [na pravi put], pa i da ih, ako zatreba, kažnjavamo, bilo lično, bilo preko drugih ljudi. Međutim, nikako ne treba da se na njih gnevimo ili ljutimo. Gnev, naime, dejstvuje samo po strasti, a ne po rasuđivanju i po pravdi. Ne treba, opet, ni da prihvatamo postupanje onih koji se [prema krivcima odnose] previše milostivo. U stvari, zli treba da budu kažnjeni radi samog dobra i radi pravde, a ne radi vlastite strasti gneva.

70.  Jedini bezbedan i neukradivi imetak jeste [imetak] duše, tj. vrlinski i bogougodni život, bogopoznanje i vršenje dobrih dela. Bogatstvo je, naprotiv, slep vodič i nerazuman savetnik. Upropašćuje svoju neosetljivu dušu onaj ko bogatstvo upotrebljava na zlo i na slasti.

71.  Ljudi ne treba da poseduju ništa izlišno. Ukoliko, pak, imaju više no što im je potrebno, treba pouzdano da znaju da je sve u ovome životu po prirodi propadljivo, otuđivo, izgubljivo i lomljivo. Znajući to, ipak, ne smeju da padaju u malodušnost zbog onog što se dešava u životu.

72.  Znaj da su telesni bolovi prirodno svojstveni telu, budući da je truležno i veštastveno. Stoga vaspitana duša treba da rado pokazuje uzdržljivost i strpljenje u takvim stradanjima, i nipošto da ne ukoreva Boga zbog toga što je sazdao telo.

73.  Oni koji se takmiče na olimpijskim [igrama] ne dobijaju venac ako pobede jednog, ili dvojicu, ili trojicu, nego ako pobede sve takmičare. Tako, dakle, i svako ko želi da od Boga bude ovenčan, treba da vežba dušu svoju u celomudrenosti, i to ne samo u odnosu na telesne strasti, nego i odnosu na dobitak, i otimanje i zavist, i hranu, i praznu slavu, i poruge, i ubilačke [namere] i ostalo ovakvo.

74.  Nemojmo se odlučiti za čestit i bogoljubiv život radi pohvale čovečije nego, naprotiv, vrlinski život izaberimo radi spasenja duše. Jer, svakog dana imamo smrt pred očima našim: sve što je ljudsko neizvesno je.

75.  U našoj je vlasti da celomudreno živimo, ali da se obogatimo već nije. Šta dakle? Zar treba da osudimo svoju dušu radi kratkovremenog privida bogatstva, čije sticanje, uostalom, i nije u našoj vlasti, ili - radi želje za bogatstvom? O, zašto li bezumno trčimo, ne znajući da je smirenoumlje ispred svih vrlina, kao što je ispred svih strasti stomakougađanje i želja za žitejskim [stvarima].

76.  Razboriti ljudi treba neprestano da se sećaju da ćemo se, ukoliko u životu pretrpimo male i kratkotrajne nevolje, posle smrti naslađivati najvećim uživanjem i večnom sladošću - Stoga borac protiv strasti, koji želi da dobije venac od Boga, ne treba da bude malodušan ako padne i ne treba da očajava, ostajući u padu, već da ustane i da se opet bori, starajući se da se ovenča. I koliko god da se dešava da pada, neka se trudi da se diže - sve do poslednjeg daha. Telesni podvizi jesu dušespasonosna oruđa vrlina.

77.  Životne muke čine da muževi i dostojni podvižnici od Boga dobiju venac. Jer, u životu nam valja umrtviti udove u odnosu ne sve žitejsko. Mrtvac se, naime, nikad neće brinuti o bilo čemu žitejskom.

78.  Slovesna i podvižnička duša ne bi smela odmah da klone i da se uplaši zbog strasti kojima je podlegla, da ne bi bila ismejana kao plašljiva. Uznemirena ovozemaljskim brigama i maštarijama, duša skreće sa doličnog [puta]. Naše duševne vrline nas vode ka večnim dobrima, dok dobrovoljna ljudska zloća prouzrokuje paklena mučenja.

79.  Slovesnog čoveka napadaju njegova telesna čula i to pomoću duševnih strasti. Ima pet telesnih čula: čulo vida, mirisa, sluha, ukusa i dodira. Preko ovih pet čula bedna duša pada u ropstvo svojih sopstvenih strasti. Postoje četiri duševne strasti: taština, radost [u telesnom pokoju], gnev i kukavičluk. Čovek koji pomoću razboritosti i stalnog razmišljanja dobro vojuje u duhovnom boju i savlada i pobedi strasti, više neće biti napadan, već će osetiti mir u duši. [Takovoga] Bog ovenčava vencem pobednika.

80.  Neki od gostiju u ubogim krčmama dobijaju postelju za prenoćište, a neki u nedostatku postelje moraju da spavaju na podu. Ali, i oni hrču u snu kao i oni koji spavaju na postelji. A kada prođe noć, u zoru ustaju i oni koji su imali postelju i oni koji  je nisu imali. [Tada] svi zajedno izlaze iz krčme, noseći samo svoj prtljag. Isto se zbiva i sa svim ljudima koji dolaze u ovaj život: kako sa onima koji su proživeli umereno, tako i sa onima koji su proživeli u slavi i bogatstvu. Svi odlaze iz ovoga života kao iz krčme, ne odnoseći sa sobom ništa od životnih uživanja i bogatstva, već samo dela učinjena u životu - bilo dobra, bilo zla.

81.  Imajući vlast u rukama, nemoj nikome olako da pretiš smrću, znajući da si i ti po prirodi podložan smrti i da duša svlači telo kao svoju poslednju haljinu. Shvatajući to jasno, postupaj krotko i, čineći dobro, stalno blagodari Bogu. Onaj ko nije štedar, u sebi nema [nikakve] vrline.

82.  Nemoguće je i neostvarivo izbeći smrt. To znaju istinski slovesni ljudi te, izvežbani u vrlinama i bogoljubivim mislima, smrt prihvataju bez, uzdisanja, straha i plača, sećajući se njene neizbežnosti i izbavljenja od ovozemaljskih zala.

83. Ne treba mrzeti one koji su zaboravili dobar i bogougodan način života i koji ne misle u skladu sa pravim i bogougodnim dogmatima. Naprotiv, prema njima treba biti milostiv kao prema [ljudima] obogaljenog rasuđivanja i slepog srca i razuma. Prihvativši zlo kao dobro, oni propadaju u neznanju. Ti triput okajani i dušom nerazumni [ljudi] ne poznaju Boga.

84.  Ne trudi se da mnogima govoriš reči o pobožnosti i čestitom životu! Ovo ne govorim iz zavisti, već zato što ćeš, čini mi se, nepromišljenima izgledati smešan. Jer, slično se sličnome raduje. Takve reči imaju malobrojne, pa čak i sasvim retke slušaoce. Otudaje bolje da ćutiš - osim [u slučaju kad treba reći] o onome što Bog želi radi čovekovog spasenja.

85.  Duša sastradava telu, dok telo ne sastradava duši. Tako, kada se telo poseče, i duša sastradava, a kada je jako i zdravo - i osećanja duše uživaju zajedno sa njim. Međutim, dok se duša premišlja, telo se ne premišlja. Ono, naprotiv, ostaje po strani, jer premišljanje jeste bolećivo osećanje duše, kao što su to, uostalom, i neznanje, gordost, neverovanje, lakomost, mržnja, zavist, bes, bezobzirnost, taština, častoljublje, dvoumljenje, ali i osećanje za dobro. Sve se to dešava u duši.

86.  Razmišljajući o Bogu, budi pobožan, nezavistljiv, dobar, celomudren, krotak, darežljiv po svojim mogućnostima, druželjubiv, pomirljiv i tome slično. Jer, neukradivi imetak duše jeste ugađanje Bogu pomoću sličnog, pri čemu nikoga ne treba osuđivati, niti govoriti: "Taj čovek, koji je sagrešio, jeste rđav". Bolje je tragati za zlom u sebi i razmatrati svoj sopstveni način života, pitajući se da li je Bogu ugodan. Šta nas se tiče da li je neko drugi rđav?

87.  Istinski čovek se stara da bude pobožan. A pobožan je onaj ko ne želi tuđe. Čoveku je, pak, tuđe sve što je stvoreno. On, dakle, kao obraz Božiji, prezire sve to. Čovek postaje obraz Božiji kada živi ispravno i bogougodno. To, međutim, ne može da ostvari

ukoliko se ne oslobodi [svega] žitejskog. Onaj ko ima bogoljubiv um zna koliku duševnu korist i pobožnost rađa ovakav životni stav. Stoga bogoljubiv čovek nikoga ne kori za ono u čemu i sam greši. Takvo držanje je znak duše koja se spasava.

88.  Oni koji se svom silom upinju da steknu privremeni imetak i, ne mareći za smrt niti za gubitak sopstvene duše, imaju naklonost ka zlim delima, nisu drugo do bednici koji ne pogađaju ono što im je na korist. Oni ne misle o patnji koju ljudima posle smrti nanosi zlo.

89.  Zlo je strast tvari. Bog nije uzročnik zla. On je ljudima dao znanje i razumevanje, sposobnost razlikovanja dobra i zla i samovlasnost [slobodu]. Ono, dakle što rađa zle strasti jeste ljudski nemar i lakomislenost. Bog ni u kom slučaju nije njihov vinovnik. Demoni su postali zli svojim voljnim izborom, kao uostalom i većina ljudi.

90.  Čovek koji živi pobožno ne dopušta da mu se zlo uvuče u dušu. Duša, pak, u kojoj nema zla, nalazi se izvan opasnosti i povredivosti. Takve ni drski demon, ni slučajnost ne drže u svojoj vlasti. Njih Bog izbavlja od zala i kao bogopodobne ih čuva nepovređene. Ako ga neko pohvali, on će se u sebi nasmejati onima koji ga hvale. Ukoliko ga, pak, neko pokudi, on se neće braniti pred onim koji ga ruži, niti će negodovati zbog onoga što se o njemu govori.

91.  Zlo prati čovekovu prirodu kao rđa bakar i kao prljavština telo. Ali, kao što majstor nije načinio rđu, ni roditelji prljavljštinu, tako ni Bog nije stvorio zlo. On je čoveku dao znanje i rasuđivanje da bi izbegavao zlo, znajući da mu ono nanosi štetu i muči ga. Gledaj, dakle, pažljivo da, naveden demonskim prividom, ne nazoveš blaženim onoga koga vidiš kako u obilju moći i bogatstva živi srećno. Neka ti odmah smrt iziđe pred oči, kako nikada ne bi poželeo ništa zlo ili žitejsko.

92.  Bog naš je nebeskim bićima podario besmrtnost, a zemaljska je sazdao promenjivim. Svemu [ostalom] je darodao život i kretanje i sve radi čoveka. Stoga nemoj da se zavediš žitejskim maštarijama, kada ti demon bude u dušu ubacivao lukave pomisli, već smesta pomisli na nebeska dobra, govoreći u sebi: "Ako, hoću, do mene stoji da pobedim ovaj napad strasti. Međutim, neću pobediti ukoliko budem hteo da ostvarim svoj prohtev". Podvizavaj se, dakle, u ovome, jer ti to može spasti dušu.

93.  Život je jedinstvo i sveza uma, duše i tela. Smrt, pak, nije njihov nestanak, već razdvajanje njihovog znanja. Jer, sve to Bog čuva i posle razdvajanja.

94.  Um nije duša, već dar Božiji koji spasava dušu. Bogougodan um preduhitruje dušu i savetuje je da prezire privremeno, veštastveno i propadljivo, a da ljubi večna, nepropadljiva i neveštastvena dobra. tako čovek živi u telu, a umom shvata i sagledava ono što je na nebesima i što je oko Boga. Prema tome, bogoljubiv um je dobrotvor i spasenje čovekove duše.

95.  Našavši se u telu, duša se odmah pomračuje tugom i uživanjem, te propada. Tuga i uživanje su kao životni sokovi tela. Bogoljubivi um, međutim, deluje suprotno. On žalosti telo, a spasava dušu, postupajući kao lekar koji seče ili sažiže [delove] tela.

96. Duše koje ne obuzdava slovesnost i kojima ne vlada um putem zadržavanja, savlađivanja i usmeravanja njihovih strasti, tj. tuge i uživanja, propadaju kao beslovesne životinje. Kod njih strasti za sobom vuku slovesni [deo duše], kao što konji [ponekad] savlađuju kočijaša.

97. Najveća bolest, pogibao i propast za dušu jeste nepoznavanje Boga, koji je sve sazdao za čoveka i darovao mu um i slovo. Pomoću njih on uzleće ka Bogu, sjedinjuje se sa Njime, poima ga i slavi.

98. Duša je u telu, u duši je um, a u umu je slovo. Preko njih se poima i slavi Bog. Preko njih On obesmrćuje dušu, darujući joj nepropadljivost i večnu sladost. Bog je, naime, svim stvorenjima darovao biće jedino po Svojoj blagosti.

99.  Nemajući u Sebi nikakve zavisti i budući blag, Bog je čoveka sazdao kao samovlasnog [slobodnog]. On mu je dao mogućnost da mu ugodi, ukoliko želi. Čovek ugađa Bogu kad u sebi nema zla. Među ljudima dobra dela i vrline prepodobne i bogoljubive duše zadobijaju pohvalu, a sramna i lukava dela prezir i osudu. Koliko pre će to biti slučaj kod Boga koji svakome čoveku želi spasenje.

100.  Čovek dobija dobro od blagog Boga. Zbog toga ga je Bog i stvorio. Zla, pak, čovek sam navlači na sebe, naime - od sebe i od svoje zloće, pohote i neosetljivosti.

101. Duša je besmrtna i gospodstvena nad telom. Ali, kad je beslovesna [nerazumna], ona robuje telu kroz uživanja, ne shvatajući da joj naslađivanje tela nanosi štetu. Zapavši u neosetljivost i ludost, ona se stara za telesno naslađivanje.

102.  Bog je blag, a čovek lukav. Nema ničega zlog na nebu, niti ičega dobrog na zemlji. Stoga slovesan čovek bira ono što je bolje: poznaje Boga svih, blagodari mu i pesmopoje ga. On se pre smrti gnuša tela i ne dozvoljava da se ostvare rđava osećanja, znajući njihovu pogubnost i [rđavo] dejstvo.

103.  Zao čovek voli lakomost, a prezire pravednost, ne misleći na neizvesnost, nepostojanost i kratkotrajnost života, niti se sećajući nepodmitljivosti i neminovnosti smrti. Starac koji je bestidan i bezuman nije pogodan ni za šta, već je kao gnjilo drvo.

104.  Tek iskusivši tugu, mi osećamo [šta znači] uživanje i radost. Ko nije žedan neće slatko piti, niti će slatko jesti ko nije gladan, niti će slatko spavati ko nije veoma pospan. Ko nije najpre tugovao, neće snažno osetiti radost. Tako se nećemo ni večnim dobrima naslađivati ukoliko ne prezremo kratkotrajna.

105.  Slovo je sluga uma. Slovo tumači ono što um hoće.

106. Um sagledava sve, pa i ono što je na nebesima. Njega ne pomračuje ništa osim greha. Čistome ništa nije neshvatljivo, kao što ni rečima ništa nije neizrecivo.

107.  Čovek je telom smrtan, a umom i slovesnošću besmrtan. Ćuteći misliš, a promislivši govoriš. Jer, u ćutanju um rađa slovo. A blagodarno slovo prineseno Bogu jeste čovekovo spasenje.

108.  Ko govori nerazumno nema uma, budući da govori ništa ne misleći. Ti, pak, gledaj šta ti je korisno da činiš radi spasenja duše.

109.  Umno i dušekorisno slovo je dar Božiji, kao što je reč puna brbljanja, reč koja traga za razmerama i rastojanjima neba i zemlje ili za veličinom sunca i zvezda - pronalazak čoveka koji se uzaludno trudi. [Takav čovek] nadmeno i uzalud traži ono što ničemu ne koristi - kao da hoće sitom da zahvati vodu. Čoveku nije mogućno da pronađe takve [stvari].

110.  Niko ne vidi nebo, niti može da razume ono što je na njemu, osim čoveka koji se trudi da živi vrlinskim životom, koji razmišlja i proslavlja Onoga koji ga [tj. nebo] je sazdao za spasenje i život čoveka. Jer, takav bogoljubiv čovek sasvim izvesno zna da bez Boga nema ničega. Kao neograničen, Bog je svuda i u svemu.

111.  Duša [u času smrti] iz tela izlazi naga, slično kao što čovek izlazi iz majčine utrobe. Jedna je pritom čista i svetla, druga ukaljana mrljama sagrešenja, a treća je, opet, crna zbog mnogih prestupa. Sećajući se i pomišljajući na zla posle smrti, slovesna i bogoljubiva duša živi pobožno da ne bi bila osuđena i da ih ne bi dopala. Oni, pak, koji

ne veruju, koji su nerazumni dušom, postupaju bezbožno i greše, prezirući ono što je sa one [strane].

112.  Izišavši iz tela, [čovek] se neće sećati onoga [što je bilo] u telu, kao što se, izašavši iz majčine utrobe, više ne seća [onoga što je bilo] u njoj.

113.  Tvoje telo je po izlasku iz majčine utrobe postalo bolje i veće. Tako ćeš i ti, iziđeš li iz tela čist i neporočan, postati bolji i nepropadljiv, prebivajući na nebesima.

114.  Kao što je nužno da se telo rodi kada se dovrši u utrobi, tako je nužno da duša,

došavši do granice koju joj je Bog odredio, iziđe iz tela.

115.  Kako si upotrebljavao dušu dok je bila u telu, tako će i ona upotrebiti tebe po izlasku iz tela. Onaj, naime, ko je ovde na zemlji obasipao svoje telo dobrima i nasladom, sam je sebi učinio lošu uslugu za [stanje] posle smrti. On je kao bezumnik osudio svoju sopstvenu dušu.

116.  Kao što ne može da bude othranjeno telo koje iz majčine utrobe iziđe nerazvijeno, tako se ne može spasti niti sjediniti sa Bogom duša koja izađe iz tela pre nego što je kroz čestito življenje postigla bogopoznanje.

117.  Spajajući se sa dušom, telo iz mraka utrobe izlazi na dnevnu svetlost. Duša pak, spajajući se sa telom, postaje zatočenica tame tela. Zbog toga treba da mrzimo i obuzdavamo telo kao neprijatelja i protivnika duše. Mnoga i slatka jela kod ljudi izazivaju zle strasti, dok uzdržanje trbuha smirava strasti i spasava dušu.

118.  Telesno čulo vida jesu oči, a duševno čulo vida jeste um. I kao što je telo bez očiju slepo, te ne vidi sunce kako obasjava svu zemlju i more, niti može da uživa u svetlosti, tako je i duša bez blagog uma i čestitog življenja slepa, te ne poznaje niti slavi Boga, Sazdatelja i Dobrotvora svega, i ne može dospeti u naslađivanje Njegovom nepropadljivošću i večnim dobrima.

119.  Bezosećajnost i ludost duše jeste nepoznavanje Boga. Zlo se rađa iz nepoznavanja. Dobro, pak, ljudima biva od poznavanja Boga koje spasava dušu. Trezvouman si i poznaješ Boga, i um ti je upravljen ka vrlinama ukoliko se trudiš da ne postupaš po svojim prohtevima. Ukoliko se, pak, upinješ da ostvaruješ svoje rđave prohteve radi uživanja - pijan si od nepoznavanja Boga, i propašćeš poput beslovesnih [životinja], ne sećajući se zala koja će te snaći posle smrti.

120. Promisao je sve ono što se zbiva po nužnosti koja je od Boga - kao na pr. svakodnevni izlazak i zalazak sunca i rađanje zemaljskih plodova. Tako se i zakonom naziva ono što biva po ljudskoj nužnosti. Sve je to postalo radi čoveka.

121. Kao blag, sve što čini, Bog čini radi čoveka. Sve što čovek čini, bilo dobro ili zlo - sebi čini. Da se ne bi čudio blagostanju zlih ljudi, [treba da] znaš: kao što gradovi izdržavaju dželate, iako ne hvale njihovo rđavo proizvoljenje [naklono ubijanju], već ih [drže] samo radi kažnjavanja dostojnih, tako i Bog zlim ljudima dopušta da vladaju kako bi bili kažnjeni bezbožnici. Kasnije, međutim, On i njih predaje sudu, budući da nanose patnju ljudima ne kao služitelji Božiji, već kao robovi sopstvene rđavosti.

122. Kad bi idolopoklonici znali i srcem videli šta poštuju, ne bi, jadnici, skretali sa puta pobožnosti, već bi, posmatrajući krasotu, poredak i promisao u onome što je Bog učinio i što sada čini, poznali Onoga koji je sve čini radi čoveka.

123.  Kada je zao i nepravedan, čovek može i da ubije. Bog, međutim, ne prestaje da daje život, čak i nedostojnima. Kao štedar i blag po prirodi, On je ushteo da postane svet i svet je postao. I on postoji radi čoveka i radi njegovog spasenja.

124.  [Duhovan] čovek je onaj ko je pojmio šta je telo, tj. da je truležno i kratkotrajno. Takav shvata i šta je duša, tj. da je božanstevna, besmrtna, od Boga udahnuta i povezana sa telom radi čovekovog ispitivanja i oboženja. Onaj ko razume šta je duša, živeće ispravno i bogougodno, ne pokoravajući se telu. On će svojim umom gledati Boga i umno sagledavati večna dobra koja Bog daruje duši.

125.  Budući svagda blag i štedar, Bog je čoveku dao vlast da [bira između] dobra i zla, podarivši mu i znanje kojim može da, sagledavajući svet i što je u njemu, pozna Onoga koji je sve sazdao čoveka radi. Neprepodobnom je, međutim, dopušteno da hoće i da ne razume. Dopušteno mu je i neverovanje i promašaj [istine] i mišljenje suprotno istini. Tolika je čovekova vlast u odnosu na dobro i zlo.

126. Božije opredeljenje je da se duša utoliko više ispunjava umom ukoliko raste telo, kako bi čovek između dobra i zla izabrao ono što mu je ugodno. Duša, pak, koja ne odabira dobro, nema uma. Prema tome, Sva tela imaju dušu, ali se za svaku dušu ne kaže da ima uma. Bogoljubiv um se nalazi kod celomudrenih, prepodobnih, pravednih, čistih, blagih, milostivih i pobožnih. Prisustvo uma njima pomaže [da se približe] Bogu.

127. Samo je jedno čoveku nemoguće - da bude besmrtan. Sjediniti se, pak, sa Bogom, njemu je moguće, samo ukoliko shvati da mu je to moguće. Kada hoće, čovek shvata, veruje i voli Boga, te živi čestito, postajući Njegov sabesednik.

128.  Oko posmatra ono što se vidi, a um shvata ono što je nevidljivo. Bogoljubivi um je svetlost duše. [Čovek] sa bogoljubivim umom ima prosvećeno srce. On Boga gleda umom svojim.

129.  Onaj ko je dobar, ne [živi] sramno. Onaj, pak, ko nije dobar, svakako je zao i teloljubiv. Prva čovekova vrlina jeste preziranje tela. Jer, odvajanje od privremenog, propadljivog i veštastvenog (i to proizvoljno, a ne zbog nemaštine) čini nas naslednicima večnih i nepropadljivih dobara.

130.  Onaj ko ima uma zna šta je, tj. da je propadljiv čovek. Onaj ko poznaje sebe, poznaje sve i zna da je sve tvorevina Božija, postalo radi čovekovog spasenja. Jer, u čovekovoj vlasti je da sve pojmi i da o svemu ispravno veruje. Takav čovek izvesno zna da oni koji preziru ovozemaljsko ulažu najmanji trud, ali od Boga posle smrti dobijaju sladost i večni pokoj.

131.  Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i duša bez uma nedelatna, te ne može da nasledi Boga.

132.  Bog samo čoveka sluša. Bog se samo čoveku javlja. Ma gde bio, Bog je uvek Čovekoljubac i Bog. Jedino je čovek dostojan poklonik Božiji. Bog se radi čoveka preobražava.

133.  Bog je za čoveka stvorio nebo ukrašeno zvezdama. Za čoveka je i zemlja. Ljudi je obrađuju za sebe. Oni koji ne osećaju toliko Božije promišljanje o čoveku imaju bezumnu dušu.

134.  Dobro je poput nebeske [stvarnosti] - ne vidi se. Zlo je poput zemaljske [stvarnosti]

-  vidi se. Sa dobrom se ništa ne može uporediti. Čovek sa umom bira ono što je bolje. Jer, samo je čoveku poznat Bog i Njegova stvorenja.

135.  Um se pokazuje u duši, a priroda u telu. Um je oboženje duše, dok je raspadljivost

-  priroda tela. Svako telo ima prirodu, ali uma nema u svakoj duši. Stoga se i ne spasava svaka duša.

136.  Kao rođena, duša je u svetu. Kao nerođen, um je iznad sveta. Duša koja razume

svet i hoće da se spase, svakoga časa se drži neprestupivog zakona i misli u sebi:

"Sada je [vreme] podviga i ispita". Zato i ne dopušta da je preuzme Sudija. [Ona zna] da se duša gubi ili spasava [saglasno svom odnosu prema] sitnom i sramnom uživanju.

137.  Bog je na zemlji uspostavio rađanje i umiranje, a na nebu promisao i nuždu. Sve je postalo radi čoveka i njegovog spasenja. Nemajući potrebe ni za kakvim dobrima, Bog je radi ljudi stvorio nebo, zemlju i stihije. Preko njih On im izdašno nudi svako naslađivanje u dobrima.

138.  Smrtno je podložno besmrtnome. Ali, besmrtno služi smrtnome, tj. stihije čoveku, po čovekoljublju i prirodnoj dobroti Sazdatelja Boga.

139. Siromah koji ne može da naškodi drugima ne smatra se pobožnim (na delu). Onaj, pak, ko može da naškodi, ali svoju moć ne koristi na zlo, već zbog pobožnosti pred Bogom štedi slabije od sebe, zadobija dobre nagrade i ovde i po smrti.

140.  Po čovekoljublju Boga koji nas je sazdao, ljudima na raspolaganju stoji mnoštvo puteva ka spasenju, koji duše vraćaju [Bogu] i uzvode ih na nebesa. Duše ljudske za vrlinu dobijaju nagrade, a za sagrešenja kazne.

141.  Sin je u Ocu, Duh u Sinu, a Otac u obojici. Verom čovek poznaje sve nevidljivo i

duhovno. Vera je dobrovoljni pristanak duše.

142.  Potrebe ili okolnosti katkada primoravaju ljude da plivaju i po najvećim rekama. Oni koji su [u takvim prilikama] trezni - spasavaju se. Čak i ako se budu borili protiv silnih valova koji su gotovi da ih progutaju, spašće se čim se dohvate bilo čega što raste na obalama. Budu li, međutim, pijani, čak i da su po hiljadu puta do krajnosti izučili [veštinu] plivanja, vino će ih nadvladati, te će se naći ispod talasa i nestati iz [broja] živih. Isto

tako će i duša koja zapadne među silne valove života koji je odvlače u dubinu i prete da je potope, biti privučena telesnim uživanjem kao valovovima koji će je odvući u dubinu propasti, ukoliko se ne otrezni od zla što je u veštastvu i ne pozna sebe, odnosno ne shvati da je božanstvena i besmrtna, privezana za kratkotrajno, mnogostradalno i smrtno veštastvo tela radi ispitivanja. Sama sebe prezirući, i duhovnim neznanjem se opijajući, te sama sebe ne shvatajući, ona propada, našavši se izvan [broja] onih koji se spasavaju. Telo nas, poput reke, mnogo puta uvlači u neprilična uživanja.

143.  Držeći se nepomično svog dobrog proizvoljenja, slovesna duša svoj razdražajni i želateljni [deo] obuzdava kao konja. Pobeđujući, suzbijajući i savlađujući svoje beslovesne strasti, ona se ovenčava i udostojava prebivanja na nebesima. To je nagrada za pobedu i napore koju joj dodeljuje Bog koji ju je sazdao.

144.  Videći sreću zlih i blagostanje nedostojnih i predočavajući sebi njihovo uživanje u ovome životu, istinski slovesna duša se, za razliku od nerazumnih, ne uznemirava. Jer, ona jasno zna i nepostojanost sreće, i neizvesnost življenja, i kratkotrajnost života, i nepotkupljivost Božijeg suda. Takva duša veruje da Bog neće prevideti da joj pruži potrebnu hranu.

145.  Život tela i uživanje u velikom bogatstvu i u moći ovog života - smrt je za dušu, dok trud, trpljenje, oskudica praćena blagodarnošću i smrt tela predstavljaju život i večnu sladost duše.

146.  Prezirući veštastvenu tvar i kratkotrajni život, slovesna duša izabira nebesku sladost i večni život. Ona ga i dobija od Boga zbog čestitog življenja.

147.  Oni koji nose blatom ukaljanu odeću, uprljaće i haljinu onoga koga se dotaknu. Na isti će način oni sa zlim proizvoljenjem i neispravnim životom, govoreći neprilično preko sluha kao kakvim blatom kaljati dušu jednostavnih ljudi sa kojima dolaze u dodir.

148.  Početak greha je želja [pohota]. Zbog nje propada slovesna duša. Početak, pak,

spasenja i Carstva nebeskog za dušu jeste ljubav.

149.  Kao što zanemaren bakar, bez potrebnog održavanja, usled dugotrajnog nekorišćenja i zapuštenosti, sasvim zarđa i postaje neupotrebljiv i ružan, tako i zapuštenu dušu (koja se ne brine o čestitom življenju i obraćanju k Bogu, već se kroz rđava dela odvaja od pokrova Božijeg) izjeda zlo koje nastaje u veštastvu tela od lenjosti, čineći je ružnom i neprikladnom za spasenje.

150.  Bog je blag, bestrasan i nepromenjiv. U pravu je i [poseduje] istinu onaj ko misli da se Bog ne menja. On, međutim, može biti u nedoumici zbog toga [što se kaže] da se Bog raduje dobrima, a odvraća od zlih, što se gnevi na grešnike, a miluje one koji se ispravljaju [Njemu] treba reći da se Bog ne raduje i ne gnevi (radost i tuga, naime, predstavljaju neko stradanje). Njemu se ni darovima ne može ugoditi, jer bi [to značilo] da je savladan uživanjem. Nije ispravno na osnovu ljudskih stvari zaključivati da Božanstvo postupa dobro ili rđavo. Bog je blag i samo koristi ljudima. On nikada nikome ne škodi, već je uvek isti. Mi, pak, ili smo dobri i sjedinjujemo se sa Bogom zbog sličnosti sa Njime, ili postajemo zli i odvajamo se od Njega zbog nesličnosti. Živeći po vrlini, mi imamo [obraz] Božiji. Prozlivši se, pak, činimo da On postaje naš neprijatelj, iako se On ne gnevi ni za što. Naši gresi ne dopuštaju da nas Bog iznutra, u nama samima, prosvećuje, već nas vezuju za mučitelje demone. Zadobivši razrešenje od grehova kroz molitve i dobročinstva, mi ne pridobijamo i ne menjamo Boga, već se svojim postupcima i svojim obraćanjem ka Božanstvu isceljujemo od zloće, i već se

opet naslađujemo Božijom dobrotom. Prema tome, reći da se Bog okreće od zlih, isto je što i reći da se sunce skriva od onih koji su lišeni vida.

151.  Pobožna duša poznaje Boga svih. Jer, pobožnost nije ništa drugo do vršenje volje Božije. To i jeste bogopoznanje, tj. kada je [čovek] bez zavisti, celomudren, krotak, darežljiv prema mogućnostima, druževan, kada izbegava prepiranja i, uopšte, kada se [drži] svega što je ugodno volji Božijoj.

152.  Poznanje Boga i strah Božiji jeste isceljenje od strasti veštastva. U duši koja je ispunjena nepoznavanjem Boga strasti ostaju neisceljene. Zbog okorelosti u zlu ona trune kao od kakvog dugotrajnog čira. Bog nije vinovnik [takvog stanja] budući da je ljudima darovao rasuđivanje i znanje.

153.  Po svojoj dobroti Bog je čoveka ispunio rasuđivanjem i znanjem, starajući se da ga očisti od strasti i dobrovoljno izabranog zla, i želeći da njegovu smrtnost preobrati u besmrtnost.

154.  Um koji se nalazi u čistoj i bogoljubivoj duši zaista vidi nerođenoga, nesagledivoga, neizrecivoga Boga, jedinoga Čistoga za one koji su čistog srca.

155.  Čovekov venac nepropadljivosti, vrlina i spasenje jeste u tome da blagodušno i blagodarno podnosi ono što ga zadesi. Ogromna je pomoć duši kada čovek vlada gnevom, jezikom, trbuhom i uživanjem.

156. Promisao Božiji održava svet. Nema ni jednoga mesta koje on ne obuhvata. Promisao je samodelatno Slovo Božije koje obrazuje veštastvo što dolazi na svet, i koje je Tvorac i Ureditelj svega što nastaje. I nije moguće da tvar bude ukrašena bez razlučujuće sile Slova (Logosa), koji i jeste Obraz, Um, Premudrost i Promisao Božiji.

157.  Želja [koja se rađa] iz prisećanja jeste koren strasti koje su srodne sa tamom. Istrajavajući u prisećanju koje rađa pohotu, duša ne zna za sebe, zaboravljajući da ju je

Bog udahnuo [u čoveka]. Ne računajući na ono što je posle smrti ona, bezumna, hrliu greh.

158.  Najveća i neizlečiva bolest za dušu jeste bezbožništvo i slavoljublje. Pohota za zlom predstavlja nedostatak dobra. [Čovek] je blag kada izobilno čini sve što je dobro, što je ugodno Bogu svih.

159. Samo je čovek sposoban da primi Boga. On je jedino živo biće sa kojim Bog razgovara - noću preko snova, a danju preko uma. On ljudima koji su ga dostojni svakojako predskazuje i nagoveštava buduća dobra.

160.  Ništa nije teško onome koji veruje i koji hoće da pozna Boga. Želiš li, pak, i da ga sagledaš - gledaj na uređenost i promišljanje o svemu što je nastalo i što se zbiva Slovom Njegovom. Sve je čoveka radi.

161.  Svetim se naziva onaj ko je čist od zla i greha. Najveći uspeh duše jeste odsustvo zla u čoveku. To je Bogu ugodno.

162.  Imenom se označava jedan od mnogih. Stoga je besmisleno misliti da Bog, koji je jedan i jedini, ima drugo ime. [Reč] Bog označava Bespočetnoga, koji je sve sazdao za čoveka.

163. Zla dela koja primetiš u sebi odsecaj od duše svoje, sa iščekivanjem dobrih dela. Jer, Bog je pravedan i čovekoljubiv.

164.  Boga poznaje i poznat je Bogu čovek koji se svagda stara da je svagda pored Boga. Čovek postaje neodvojiv od Boga kada je dobar u svemu i kada se uzdržava od svakog uživanja, i to ne zato što nema sredstva da ga sebi prušti, već po sopstvenoj volji i uzdržanju.

165.  Čini dobro onome ko ti nanosi nepravdu i Bog će ti biti prijatelj. Ni pred kim ne klevetaj neprijatelja svoga! Vežbaj su u ljubavi, celomudrenosti, trpljenju, uzdržanju i sličnome. Poznanje Boga se sastoji u sledovanju Bogu putem smirenoumlja i drugih sličnih [vrlina]. Takva dela su svojstvena umnoj duši, a ne bilo kome.

166.  Ovo poglavlje napisah da se upute prostodušni, zbog toga što se neki nečastivo usuđuju da govore da biljke i povrće imaju dušu. Biljke imaju prirodni život, ali ne i dušu. Čovek se naziva slovesnim živim bićem, jer ima um i jer je prijemčiv za znanje. Druga živa bića na zemlji i u vazduhu imaju glas, jer imaju duh i dušu. Sve što raste i smenjuje se jeste živo, jer živi i raste, ali ne znači i da ima dušu. Među živim bićima razlikujemo četiri vrste. Prva su besmrtna živa bića koja imaju dušu, tj. anđeli. Druga, tj. ljudi - imaju um i dušu i duh. Treća, tj. životinje - imaju dah i dušu. A četvrta, tj. biljke - imaju samo život. Život biljaka je život bez duše, duha, uma i besmrtnosti. Ni druga bića ne mogu postojati bez života. Svaka, pak, ljudska duša uvek je pokretljiva i prelazi sa jednog mesta na drugo.

167. Ukoliko prihvatiš maštanje o nekom uživanju, čuvaj se i pazi da te ne obuzme odmah. Odstranivši ga na kratko, priseti se smrti i pomisli kako je bolje da budeš svestan da si pobedio tu obmanu uživanja.

168.  Kao što pri rođenju postoji stradanje, (naime, sve što počinje da živi jeste propadljivo), tako i u stradanju ima zla. Ali, nemoj reći da Bog nije mogao da odseče zlo. Tako govore neosetljivi i ludi ljudi. Nije ni bilo potrebno da Bog odseče veštastvo, pošto spomenuta stradanja jesu stradanja veštastva. Bog je, međutim, [gledajući] na korist, od ljudi odsekao zlo, podarivši im um, nauku, znanje i raspoznavanje. Tako mi možemo da bežimo od zla, znajući da nam nanosi štetu. Bezuman čovek ide za zlom i diči se njime.

On se otima kao čovek koji se upleo u mrežu, ali nikada ne može da pogleda naviše, da

ugleda i pozna Boga, koji je sve sazdao za čovekovo spasenje i oboženje.

169.  Smrtna bića zavide budući da predosećaju smrt. Budući dobro, besmrtnost pripada prepodobnoj duši, a smrtnost, budući zlo, sustiže bezumnu i okajanu dušu.

170. Sa blagodarnošću [Bogu] legavši na svoju postelju, pomisli na sva dobročinstva Božija i na toliko promišljanje Njegovo, pa ćeš se, ispunjen dobrim mislima, još većma radovati. Tvoj telesni san će se pretvoriti u trezvljenje duše, sklapanje tvojih očiju preobraziće se u istinsko viđenje Boga, a tvoje ćutanje, bremenito dobrom, progovoriće tako što će se, uz uzdižuće osećanje, iz sve tvoje duše i snage uzneti slavljenje Boga svih. Sama blagodarnost čoveka u kome nema zla, ugodnija je Bogu od bilo kakve skupocene žrtve. Njemu slava u vekove vekova. Amin.