10. IGRE IZ PODZEMLJA

Sa infiltriranjem „pomažućih" struka u sudove, centre za socijalni rad i kazneno-popravne ustanove, kao i sa porastom prefriganosti kriminologa i organa javne bezbednosti, javila se potreba da zainteresovani postanu svesni i nekih igara koje se najčešće igraju u podzemlju, kako u zatvoru tako i van njega. Među njima su „Lopova i žandara", „Kako se izlazi odavde" i „Hajde da se pravimo naivni".

1.  LOPOVA I ŽANDARA

Pošto mnogi kriminalci jednostavno mrze pajkane, izgleda da oni nalaze isto toliko zadovoljstva, ako ne i više, u tome što će nadmudriti policiju kao i u onome što svojom kriminalnom aktivnošću stiču. Njihova krivična dela su na Odraslom nivou igre koje se igraju za materijalnu nagradu, plen.

Ali, na nivou Deteta glavna je uzbudljivost potere: izmigoljavanje i pritajivanje. Za divno čudo, detinji prototip „Lopova i žandara" nije dečja igra lopova i žandara nego* igra žmurke u kojoj osnovni elemenat čini ucveljenost ako te uhvate. Kod manje dece se to jasnije vidi. Ako ga otac pronañe suviše lako, ucveljenost je tu, ali bez mnogo uživanja u igri. Ali ako je otac dobar igrač, onda zna šta treba da radi: on čeka malo dok mu dete ne da neki znak gde se nalazi, bilo izvirivanjem ili podvriskivanjem ili ispuštanjem nečega na pod. Tako dete primorava oca da ga nañe, ali ipak pokazuje i da mu je žao što je uhvaćeno. Ovoga puta je dete mnogo više uživalo jer je sačuvana napetost. Ako otac uopšte ne uspe da ga pronañe, dete se pre oseća razočarano nego pobednički. Pošto je uživanje u skrivanju postojalo, razlog treba tražiti na drugoj strani. Dete je razočarano zbog toga što nije bilo uhvaćeno. Kada  doñe red na oca da se krije, on zna da ne sme suviše dugo da ostane neuhvatljiv, nego samo onoliko koliko je potrebno da bi detetu bilo zabavno. A dete je dovoljno mudro da napravi žalostan izgled kad je uhvaćeno. Ubrzo postaje jasno da je biti uhvaćen glavni dobitak u igri. Stoga igra žmurke nije obična razonoda nego prava igra. Na društvenom nivou, to je pravo nadmudrivanje koje pruža igračima najviše zadovoljstva ako se Odrasli u svima njima potrude koliko god mogu. Na psihološkom nivou, meñutim, ova igra postavljena je kao kockanje iz unutrašnje prinude u kojem Odrasli Belog mora da izgubi da bi njegovo Dete pobedilo. Ne biti uhvaćen je, u stvari, protivotrov za ovu igru. Odraslija deca smatraju da ume da se igra onaj ko se tako uspešno sakrije tako da niko ne može da ga nañe. Takav igrač odstranjuje Detinji elemenat iz igre i prebacuje je na teren Odrasle veštine. On se ne igra više zabave radi. On spada u istu kategoriju u koju i vlasnik kazina ili profesionalni kriminalci kojima je stvarno do love a ne do sporta.

Izgleda da ima dve jasno izdvojene vrste kriminala-a po navici: oni koji se bave kriminalom u vidu inata, prvenstveno zbog dobiti, i oni koji su tu pre svega drugog zbog igre - sa velikom grupom izmeñu, od onih koji se podjednako dobro snalaze i na jednoj i na drugoj strani.

„Obavezni dobitnik" ne prlja ruke sitnim „poslovima" i njegovo Dete stvarno ne želi da bude uhvaćeno pa, kako statistike pokazuju, najčešće i uspeva u tome. On je jedan od nesalomivih za koje uvek postoji neki izlaz. Na drugoj strani je „obavezni gubitnik" koji igra „Lopova

i žandara" (L+Z) i retko je pri parama. Izuzeci od ovoga su više plod srećnih okolnosti nego veštine. Na dužu stazu gledano, čak i srećnici završavaju onako kako zahteva njihovo Dete,

pre cmizdreći nego na visokoj nozi.

Igrač L + Z podseća donekle na Alkoholičara. On je u stanju da se prebacuje iz uloge Lopova u ulogu Žandara, i obratno. U nekim slučajevima on može da bude Roditeljski Žandar danju a Detinji Lopov kad padne mrak. Ako se kriminalac „popravi", on može da igra ulogu Spasioca, postajući socijalni radnik ili aktivista Crvenog krsta. Ali, u ovoj igri Spasilac je mnogo manje značajan nego u igri „Alkoholičara". Obično su, meñutim, igrači sudbinski vezani za svoju ulogu Lopova, s tim što svaki od njih prolazi svoj sopstveni modus operandi na koji će biti uhvaćen. Jedni su lakši zalogaj za Žandare, drugi - teži.

Slična je situacija sa kockarima. Na društvenom i sociološkom nivou, „profesionalni" kockar je čovek koji upražnjava kockanje „u vidu zanata", tj. kao osnovni izvor prihoda za život. Ali meñu profesionalnim kockarima postoje, na psihološkom nivou, dve vrste ljudi. Ima onih koji sve vreme igraju igru, tj. igraju se sa Sudbinom. U njima želju Odraslog da pobedi nadjačava potreba Deteta da izgubi. A tu su i oni koji drže kockarnice omogućujući ljubiteljima igre da igraju, a zarañujući pri tom i sebi za život, obično ne baš skroman. Oni sami ne igraju i trude se koliko god mogu to da izbegnu.

Meñutim, i oni se ponekad, u naročitim uslovima, prepuštaju uživanju u igri, baš kao što i pravi kriminalci umeju ponekad da se prepuste igranju L + Z.

U svetlosti toga jasnije je zašto su studije psiholgije  i sociologije  kriminalaca,  uopšte  uzev, dvosmislene i neproduktivne: one se bave, u stvari, dvema različitim vrstama ljudi, uobičajeni teorijski i iskustveni pojmovi nisu u stanju da ih razlikuju. Isto važi i za proučavanje kockara. Transakciona analiza i analiza igara pružaju neposredno rešenje ovih teškoća. Dvosmislenost je uklonjena transakcionim razdvajanjem, ispod društvenog nivoa,

„igrača" od „čistih profesionalaca".

Okrenimo se sada od ovog opšteg stava razmatranju pojedinih primera. Neki provalnici, kao što je poznato, rade svoj posao bez i jednog suvišnog pokreta. Provalnik koji se igra „Lopova i žandara" ostavlja za sobom „vizit-kartu" širokogrudih uzgrednih vandalskih gestova kakav je, na primer, uneredivanje po skupocenoj odeći u obijenom stanu. Čisti obijač banke, kako pokazuje policijska dokumentacija, preduzima sve mere predostrožnosti kako bi izbegao primenu nasilja. Nasuprot tome, obijač banke koji se igra L + Z koristi i najmanju priliku da izlije svoj bes. Kao i svaki drugi profesionalac, čisti kriminalac voli da obavi svoje operacije na najčišće mogući način. Kriminalca koji igra L+Ž nešto prosto tera da zabrlja usred operacije. Za istinskog profesionalca kažemo da nikad ne prelazi na akciju ako stvar nije dobro podmazana, dok igrač ima tendenciju da goloruk nasrće na zakon. Pravi profesionalci su na svoj način svesni kad se igra L+Z. Ako jedan član bande ispolji preterano interesovanje za  igru, što bi moglo da dovede u pitanje uspeh posla, a naročito kad njegova potreba da bude uhvaćen počne da biva vidljiva, ostali preduzimaju drastične mere da suzbiju takve sklonosti.

Možda se baš zbog toga što pravi profesionalci ne igraju L+Ž tako retko i dogaña da oni budu stvarno i uhvaćeni, pa su zato oni i vrlo retko predmet sociološkog, psihološkog i psihijatrijskog proučavanja. To isto važi i za kockare. Otud je najveći deo našeg kliničkog znanja o kriminalcima i kockarima zasnovan na posmatranju samo jedne njihove vrste - igrača, a ne i druge, pravih profesionalaca.

Kleptomani su (nasuprot profesionalnim lopovima iz radnji) dobar primer široke rasprostranjenosti u trivijalnoj varijanti. Verovatno je da ogroman broj zapadnjaka igra L+Z bar u mašti, što i prodaje novine na ovoj polovini zemljine kugle.

Ova maštarija se često odigrava u obliku snevanja o „savršenom  zločinu" kojim bi žace  bile potpuno nadigrane.

Varijacije L + Z su „Inspektora i lopova" (proneveritelji je igraju uz ista pravila i nagrade),

„Carine i lopova" (šverceri) i si. Posebno je zanimljiva kriminalna varijanta „Tužakanja". I pored svih mera predostrožnosti, profesionalac može nekad biti uhapšen i izveden pred sud.

Za njega je „Tužakanje" veština koju upražnjava prema uputima koje dobija od svojih pravnih savetnika. Za advokate, ako su „obavezni dobitnici", „Tužakanje" je u osnovi igra sa porotom,

u kojoj je cilj da se dobije a ne da se izgubi. Tu njihovu igru većina u društvu smatra konstruktivnom.

Antiteza. Ovo je briga pre za stručne kriminologe nego za psihijatre. Policijski i sudski aparat nisu zainteresovani za pariranje igri već u njoj, prema pravilima koje je postavilo društvo, igraju  svoje uloge.

Treba, meñutim, istaći jednu stvar. Naučni radnici na polju kriminologije se mogu šaliti s tim da ima nekih  kriminalaca  čije ponašanje  otkriva da su u poteri našli uživanje i da su i sami poželeli da budu uhvaćeni. Oni se čak mogu s tim i složiti ako negde pročitaju, ali samo uslovno. Jer teško da će prihvatiti kao značajan faktor u svom „ozbiljnom" poslu nešto ovako

„intelektualizovano".  Teško je kriviti ih zbog toga kad znamo da je, primenom uobičajenih metoda psihološkog istraživanja, nemoguće demaskirati ovaj elemenat igre. Istraživaču nema drugog izbora nego da zažmuri nad odlučujućom tačkom, zato što nije u stanju da je obradi raspoloživim  istraživačkim alatkama,  ili da promeni alatke.

Živa je istina da te alatke nisu dosad otkrile nijedno jedino rešenje za bilo koji problem u kriminologiji. Možda bi se, stoga, istraživačima pozlatilo kad bi odbacili na stranu staromodne metode i prionuli na svež način. Dok se L + Z ne prihvati, ne samo kao zanimljiva anomalija nego i kao sama srž stvari u velikom broju slučajeva, dobar deo istraživanja u kriminologiji baviće se i dalje otrcanim pitanjima, teorijskim apstrakcijama perifernim stvarima i bezveznostima.

ANALIZA

Teza. Da vidimo možeš li da me uhvatiš. Cilj: Ohrabrenje.

Uloge: Lopov, Žandar; (Sudija).

Dinamika: Faličko nametanje, kao na primer 1) žmurke ili šuge, i 2) kriminal. Društveni model: Roditelj-Dete.

Dete: „Da vidimo možeš li da me uhvatiš." Roditelj: „To je moj posao."

Psihološki model: Roditelj-Dete. Dete: „Moraš da me uhvatiš."

Roditelj: „Aha, tu si."

Potezi: 1) B: Suprotstavljanje (osporavanje autoriteta). C: Indignacija. 2) B: Sakrivanje. C: Nerviranje. 3) B: Izazivanje. C: Pobeda.

Prednosti: 1) Unutrašnje psihološke - Materijalna naplata osiguranja za stare grehe. 2) Spoljašnje psihološke - Protivfobične. 3) Unutrašnje društvene - Da vidimo možeš li da me

uhvatiš. 4) Spoljašnje društvene - Umalo da proñem bez toga (Razonoda: Oni umalo da proñu bez toga). 5) Biološke - Prepoznatljivost. 6) Egzistencijalne - Oduvek sam bio na gubitku.