2.  KAKO SE IZLAZI ODAVDE

Teza. Istorijski je dokazano da najbolje podnose zatvor oni osuñenici koji strukturiraju svoje vreme nekom delatnošću, razonodom ili igrom. Izgleda da je ovo vrlo dobro poznato

političkim policijama, koji kažu da su u stanju da slome neke zatvorenike jednostavno time

što ih drže u pasivnosti i Izolaciji od kontakta sa ljudima.

Omiljena delatnost zatvorenika u samicama je čitanje ili pisanje knjiga, a omiljena razonoda

-  bekstvo, po čemu su neki od njih, kao Kazanova ili baron Trenk, postali slavni.

Omiljena igra je „Kako se izlazi odavde" („Hoću kući"), koja se takoñe igra i u državnim bolnicama. Ovu igru treba razlikovati od radnje istog imena, poznate i kao „Dobro ponašanje" u zatvoru. Osuñenik koji stvarno želi da što pre izañe na slobodu naći će načina da se istakne u očima zatvorskih vlasti kako bi ostvario svoju nameru. U današnje vreme se to često ostvaruje i igranjem igre „Psihijatrija" - podvrsta „Grupna terapija". Igru „Hoću kući", meñutim, igraju oni pitomci kazneno-popravnih zavoda ili pacijenti u bolnicama čije Dete ne

želi stvarno da izañe na slobodu. Oni simuliraju „Dobro ponašanje", ali u kritičnom trenutku sabotiraju sami sebe i ne bivaju pušteni. Tako u „Dobrom ponašanju" zajedničkim zalaganjem Roditelj, Odrasli i Dete postižu oslobañanje, dok se u „Hoću kući" Roditelj i Odrasli drže propisanog redosleda poteza sve do kritičnog trenutka u kojem Dete - koje se u stvari užasava od mogućnosti izlaska u neizvesnost spoljašnjeg sveta - preuzima stvar u svoje ruke i sve  kvari. „Hoću kući" bila je česta igra meñu izbeglicama koje su pred kraj tridesetih godina ovog veka stizale iz Nemačke u SAD i tu postajale duševni bolesnici. Posle izvesnog vremena dolazilo bi do poboljšanja njihovog zdravstvenog stanja i do molbi da ih puste iz bolnice. Ali, kako se približavao dan otpusta tako su se sve jače vraćali simptomi bolesti.

Antiteza. I „Dobro ponašanje" i „Hoću kući" mogu lako otkriti i rešavati na profesionalnom nivou službena lica budnog oka. Početnici u grupnoj terapiji, meñutim, bivaju često zavedeni. Iskusni grupni terapeut, koji zna da su to najčešći oblici zloupotrebe u psihijatrijski orijentisanim kaznionama, od samog početka neće dozvoliti da mu promaknu ovakve stvari i rešavaće ih pre nego što uzmu maha.

Pošto je „Dobro ponašanje" poštena radnja, kao takvoj joj i treba prići, s tim što nije na odmet razgovarati o tome otvoreno u grupi. „Hoću kući", na drugoj strani, ako prepadnutog pitomca (štićenika) treba ponovo vratiti u život na slobodi, zahteva aktivno lečenje.

Familija. Bliski rođak igre „Hoću kući" je radnja po imenu „Morate me saslušati". Ovde  pitomac nekog zavoda ili korisnik neke socijalne službe traži svoje pravo žalbe. Cesto su te žalbe bezvezne. Svrha ovakvog ulaganja žalbi je da čovek uveri samog sebe da će ga vlasti slušati. Ako oni kojima su žalbe upućene pogreše i pomisle da je igraču stalo do postupanja po žalbama, pa ga iz bilo kojih razloga odbiju, iz toga se može izroditi svašta. Ako ispune

sve što je traženo, broj zahteva biće povećan. Ako jednostavno strpljivo i sa vidljivim znacima zainteresovanosti saslušaju sve žalbe, igrač „Morate me saslušati" biće zadovoljan i

spreman na saradnju, ne tražeći ništa više. Službeno lice mora da upozna razliku izmeñu igre

„Morate me saslušati" i ozbiljnih zahteva da se nešto poboljša.

„Opanjkavanje" je još jedna od igara iz ove familije. Za pravog kriminalca će „Opanjkavanje" biti deo napora da se što pre iskobelja iz mardelja, te ga možemo smatrati pre veštinom nego igrom. Kažnjenik, meñutim, koji igra „Opanjkavanje" ne koristi ga da bi efikasno stigao* što pre na slobodu, jer ako bi se to obistinilo, ne bi više imao koga da opanjkava.