11.  IGRE IZ ORDINACIJE

Za profesionalnog psihoterapeuta koji se bavi analizom igara najvažnije su igre koje se uporno igraju u njegovoj ordinaciji i kojih, pre svih ostalih, mora biti svestan. Njih nije teško proučavati iz prve ruke u sopstvenoj ordinaciji. Mogu se prema ulozi inicijatora podeliti na tri vrste:

1.   Igre koje igraju terapeuti i socijalni radnici: „Hoću samo da ti pomognem" i „Psihijatrija".

2.   Igre koje igraju stručno  obrazovani ljudi kad postanu pacijenti u grupnoj terapiji, kao

„Staklena bašta".

3.   Igre koje igraju ostali pacijenti: „Socijalni slučaj“, „Seljanka", „Glupan" i „Drvena noga" („Vañenje na ludilo").

1.  STAKLENA BAŠTA

Teza. Ovo je varijanta igre „Psihijatrija" koju najvatrenije igraju mladi stručnjaci društvenih nauka, a naročito klinički psiholozi. U društvu svojih kolega ovi mladi ljudi vole da igraju

„Psihoanalizu", često vrlo duhovito, upotrebljavajući izraze kao „Sad se ispoljava tvoj hostilitet" ili „Koliko odbrambeni mehanizam može da postane mehaničan". Ovo je obično bezopasna i zabavna razonoda, normalna faza ja one koji u njoj učestvuju u procesu učenja

zanata. A ako se u društvu nañe nekoliko originalnih ljudi - može da postane vrlo prijatna svima. (Piscu ovih redova najomiljenija je „Vidim da je opet počela Nedelja borbe protiv

paraprakse".) Kao članovi terapeutskih grupa i pacijenti, neki od ovih mladih ljudi orni su da se mnogo ozbiljnije pozabave ovakvim meñusobnim ubadanjem. Pošto u ovoj situaciji nema

mnogo vajde od ovakve razonode, terapeut je često prinuñen da preseče s tim. Tada se ćela stvar može pretvoriti u igranje „Staklene bašte".

Tek diplomirani studenti pokazuju veliku sklonost preteranom respektovanju nečega što oni nazivaju „autentičnim osećanjima". Izražavanju nekog takvog osećanja može da prethod najava da je ono na pomolu. Posle najave, opisuje se osećanje ili čak i izlaže grupi na uvid, kao da je u pitanju neki redak cvet prema kome se treba odnositi s dužnim poštovanjem. Reakcije ostalih članova grupe primaju se vrlo svečano, te nastaje atmosfera slična onoj u botaničkoj bašti kada razgovaraju poznavaoci cveća.

Samo što je tema ovog razgovora, govoreći jezikom analize igara, da li ovaj primerak zaslužuje da bude izložen na „Saveznoj izložbi osećanja". Skeptična intervencija terapeuta može biti dočekana snažnim otporom, kao da je on neki neotesanko koji svojim nezgrapnim prstima gnječi latice nekog egzotičnog cveta. A terapeut je, sasvim prirodno, pošao od toga da ne možemo razumeti anatomiju i fiziologiju cveta ako ga ne rastavimo na njegove sastojke.

Antiteza. Najbolji protivotrov, bez koga je teško i zamisliti neki terapeutski napredak, sadržan je u ironiji kojom provejava prethodni opis igre. Ako se ništa ne preduzme, ova igra može neizmenjeno da traje godinama i da se posle toga pacijent oseća kao da je imao neko

„terapeutsko iskustvo" tokom kojeg je „ispoljio hostilitet" i naučio da se „suoči sa osećanjima" na način koji mu daje odreñenu prednost u odnosu na manje srećne kolege. A, u

stvari, dogañalo se malo šta što je moglo da ima neki dinamički značaj, te uloženo vreme nije

iskorišćeno za ostvarenje terapeutskih ciljeva na najbolji moguć način.

Ironija u opisu ove igre nije uperena protiv pacijenta, nego protiv njegovih učitelja i onog kulturnog miljea koji podstiče na takvo cepidlačenje. Ako je upućena u pravi čas, skeptična primedba može uspešno da odvoji ove ljude od njihovih sujetnih Roditeljskih uticaja i da ih okrene manje samouverenom i prepotentnom stavu u transakcijama s drugim ljudima. Umesto da neguju svoja osećanja u klimi staklene bašte sa veštačkim grejanjem, oni počinju da im omogućavaju prirodno rašćenje, kako bi mogla da budu ubrana kad se rascvetaju.

Najočiglednija prednost ove igre je spoljašnje psihološka, pošto je bliskost izbegnuta postavljanjem specijalnih uslova pod kojima je moguće izražavati osećanja i specijalnih ograničenja za reagovanje prisutnih na njih.